Put u Tulum - Milo Manara

 Put u Tulum

Vrsta: zaseban album 

Crtez: Milo Manara

Scenario: Federico Fellini 

Izdavac: Beli Put (2006)

Premijerno: 1989

Dimenzije: 28.6 x 22.2 cm, HC

Br strana netto: 100 str

Tiraz: 5000

Zanr: bullshit, fantazija

YU istorijat: nepoznato

Kolor? 77 str u boji, 23 str c/b.

Politicki obojen? Ne. 

Rasprodato? Ne.

Crtez: 6-10/10

Scenario: 3/10

Ciljne grupe: hipsteri, esteticari 

Prednosti: delom odlican crtez 

Minusi: delom prosecan crtez, besciljna radnja, previse popratnih tekstova

Beli Put je delimicno propao jer je stampao ovako smesne tiraze kao sto je slucaj s ovim albumom. Mozete ga lako naci za cetvrtinu originalne cene jer neprodate kopije ovog stripa bukvalno plivaju Srbijom...

Hipsteri ce biti nesumnjivo odusevljeni ovim albumom jer nema radnje. Svi ostali da pripaze: ukoliko spadate u stripofile kojima odlican crtez nije ni dovoljan ni bitan (jer i ne razlikujete dobar od loseg stoga vam i nije bitan) onda ovo treba zaobici u sirokom luku. Glavna prica (ima ih ukupno tri) ima genijalne splash pages kao sto je ova gore, ali je zato sadrzaj kompletno nebulozan.

A kako i ne bio nebulozan? Felini ga je pisao. Vise je nego ocigledna slicnost izmedju ovog stripa i njegovih pretencioznih, uber-precenjenih, celuloidnih smorova. Zato i imamo toliko puno nepotrebnih popratnih tekstova (skoro 70 strana), koji se vise bave Felinijem nego Manarom - kao da je Felini neki bajni umetnik a ovaj drugi samo neki potrcko kome se "posrecilo" da ovekoveci jedno od mnogih beskorisnih Felinijevih scenarija. reala je obrnuta: Manara je ovde pravi umetnik a Felini je izvikani potrcko kome je trebala biti cast da pise za njega.

Manara nije dobar scenarista, sto dokazuju mnogi njegovi tupavi erotski/pornografski albumi, ali bi i on nesto bolje napisao od ovog sranja od "price". Put u Tulum pocinje OK, ali se posle prvog delo brzo gubi u stereotipicnim pseudo-intelektualnim/kvazi-umetnickim preseravanjima.

Nemojte se plasiti da iskazete negativna misljenja o ovakvim sranjima, bez obzira koja je umetnost u pitanju. Mnogi ljudi primete da je neko hipstersko govno lose, ali ne smeju da to i naglas priznaju jer su intelektualno nesigurni u sebe, sumnjaju u svoju sposobnost prepoznavanja bullshita te se ustrucavaju dati svoja prava misljenja o glupostima koje zasluzuju iskren tretman umesto kukavickog dodvoravanja.

Drugim recima, jebala vas Satrapi i njoj slicni...

Ja o djavolu a djavo u linku:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/satrapi-ostala-hipsterska-sranja.html

Drawn Together - Robert Crumb

 Drawn Together

Vrsta: integral

Crtez/scenario: Robert & Aline Crumb

Jezik: engleski

Izdavac: Liveright (2012)

Premijerno: 1974-2012 

Platio: 0 (poklon)

Cena: $15

Dimenzije: 29.2 x 22.5 cm, HC

Br strana netto: 256

Tiraz: nepoznat

Zanr: humor, autobiografski

YU istorijat: -

Kolor? 33 str, ostalo c/b.

Politicki obojen? Ne mnogo.

Rasprodato? Ne znam.

Crtez: 1-10/10

Scenario: 9-10/10

Ciljne grupe: perverznjaci, fanovi underground stripa, samo odrasli

Prednosti: odlican crtez od (Kramba), ima nesto u boji, veoma duhovito, inteligentno, iskreno, originalno

Minusi: uzasan crtez (od Alin), poneki levicarski komentar

Da se Woody Allen bavi stripom, rezultat bi bio nesto slicno ovome. Medjutim postoje i neke kljucne razlike: Kramb je cesto veoma politicki nekorektan za razliku od Establishment-skog njujorskog prcvoljka, daleko je iskreniji, mnogo duhovitiji, i stoji uz svoje seksualne perverzije (dok ih Drveni uglavnom skriva i negira).

Ovaj Krambov album nije kao ostali doduse, bar ne u crtackom smislu. On crta sebe (i vecinu scenografije) dok njegova supruga Alin crta sebe. Ovakva podela je mozda originalna, pa cak i sjajna ideja, i bila bi nesumnjivo pozitivna stvar da Alin nije zestoki anti-talenat. Njene brljotive i zvrljotine nalaze se u teskom i skoro neprihvatljivom kontrastu sa Krambovim sjajnim stilom. Bukvalno kao kada bi neki film zajednicki rezirali Kjubrik i neko dete od 5 godina (ili Sean Penn). To je velika mana ovog stripa, koji bi bio prakticno savrsen da su sve crtacke duznosti bile prepustene njemu. Mala je uteha sto se Alin cesto sprda u stripu na racun svog neumeca. (Koje je na nivou smehotresno izvikane Satrapi, mozda cak i gore.) I to je bolje nego nista, i cini je simpaticnijom, ali ne poboljsava njen ogavni stil nimalo.
Ali i uprkos tome, album je odlican, kako zbog Krambovog crteza (gde ga ima) a jos vise zbog urnebesnog humora koji proizilazi iz fascinantne iskrenosti ova dva ludaka. Njihov privatni zivot je skoro kompletno ogoljen (mada oni tvrde da ne prikazuju sve), bez (mnogo) blama i srama, sto cini da album skoro nikada nije dosadan.
U par kasnijih segmenata (jer su table hronoloski poredjane) cak se pojavljuje i njihova cerka Sofi sa svojim crtezom, odnosno ona sebe crta. Svi troje su budaletine na kvadrat. 

Inace, 2012. kada je Kramb gostovao u SKC imao sam prilike da nakratko popricam sa njom. Bila je vrlo fina, pricala o svojoj deci i slicno. Vrlo je zanimljivo da u nastavku ovog serijala ima i epizoda u kojoj se pominje njihov boravak u Srbiji, ali nazalost to bi bilo tek u nekoj narednoj prosirenoj verziji ovog albuma. Detaljnije o Krambu imate na mojoj Best 50 Illustrators listi.

Alle schwarzen Gedanken - Franquin

Updated: 18.9.22.

 CRNE MISLI

Vrsta: integral vinjeta

Jezik: nemacki

Crtez/scenario: Andre Franquin

Izdavac: Alpha-Comic Verlag (1986)

Dimenzije: 29.6 x 21 cm, SC

Br strana netto: 63

Tiraz: nepoznat

Zanr: crni humor, satira

YU istorijat: nepoznato

Kolor? c/b

Politicki obojen? Da, prilicno. 

Rasprodato? Verovatno.

Crtez: 10/10

Scenario: 8/10

Ciljne grupe: fanovi BD 

Prednosti: genijalan crtez, originalnost

Minusi: politicka korektnost, levicarska "logika"

Najpoznatiji po dugogodisnjem serijalu Gaston, Franquin je po meni ubedljivo najvise postigao sa ovim albumom - bar sto se scenarija tice. Sencenje i crtez su apsolutni vrh; ovako genijalan c/b crtez je ipak redak. Sadrzajno, ima daleko vise varijacije od Gastona, sto se onda ogleda i u crtezu (jer automatski onda Franquin crta razlicitije pozadine, pejsaze, objekte i zivotinje nego sto je to radio za Gastona).

Album je prepun nasilja, cak i splatter varijante. Sadrzaj je duhovit, originalan, atmosferican - ali nazalost i levicarski. Franquin je bio olicenje politicke korektnosti pre nego sto je ta posast uopste zavladala Zapadom. Sprda se npr na racun smrtne kazne i vojske kao sve frustrirane komunjare (koje pritom licemerno podrzavaju i ratove i masovno ubistvo - barem kada se radi o borbi protiv demokratije i kapitalizma kada im nijedno sredstvo-do-cilja nije previse brutalno), a i "zastita zivotne sredine" mu je draga tema u ovom albumu - kao medjuostalom i u Gastonu.

Ali donekle mu se moze oprostiti jer ismeva hobi-lovce, i to dosta cesto, i zajebava matadore. Znaci, moralni kompas mu nije bio kompletno iskrivljen, ipak je nesto razuma bilo ostalo u toj politicki zbunjenoj tikvi.

Neke vinjete su kompletan promasaj jer su bazirane na glupostima i neistinama, kao npr tabla u kojoj nuklearni reaktori svi eksplodiraju spontano kao "pecurke", sto je veoma jeftina i stereotipicno levicarska "satira" koja "nema veze s mozgom". (Inace, dokaz koliko je Franquin bio pogresan u svojim (ne)shvatanjima nauke i politike, dovoljno govori cinjenica da je u Francuskoj danas, 40 godina kasnije, nuklearna energija dominantan izvor energije. Levicari su sirom Evrope 80ih vodili anti-nuke kampanje, sa relativno malo uspeha (sem u Nemackoj gde su cak krenuli sa njihovim ukidanjem), a Franquin je bio dovoljno naivan i neinformisan da nasedne na njihovu imbecilnu propagandu prepunu lazi i anti-naucnih ubedjenja.)

Jos blamazniji primer Frankanovog idiotizma je vinjeta u kojoj koruptni trgovac/proizvodjac oruzja nastrada u automobilskoj nesreci, ali posto nema dovoljno ambulantnih vozila on ne biva spasen. Vic se zavrsava debilnim zakljuckom/pretpostavkom da sto vise novca ide u drzavnu odbranu/bezbednost to je manje bolnickih kreveta. Decija logika i populisticka demagogija, servirani uz vecu dozu primitivne ironije.

Franquin je bio samo-deklarisani pacifista, ali pre nego sto zakljucite da je bio naivni idiot (zbog cega bi vas samo naivno-idiotske komunjare okrivile) imajte u vidu da je patio od tezeg oblika depresije tokom veceg dela zivota. Stoga treba shvatiti njegovo levicarsko pridikovanje kao konfuzno razmisljanje jednog napacenog umobolnika. Cak je jedno vreme, kasnije u zivotu, prestao da se bavi crtanjem jer ga je depresija skoro potpuno onesposobila da normalno funkcionise - ili da se barem bavi svojom strukom.

Ali moram da napomenem da nisu sve vinjete moralisticke ili politicke prirode. U nekima Franquin kaznjava glavne likove bez ikakvih razloga. Cista nasumicna surovost. (Sto je vrlo cesta pojava medju "humanistickim" levicarima.) Medjutim, najbolje vinjete su one koje su apsurdisticke prirode sa velikom dozom fantazije. Takvih na srecu ima dovoljno.

Vise o njemu imate na listi 50 Best Comic-Book Illustrators.

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/jose-ortiz-jezovnik.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/solitudinis-morbus-toppi.html