Update: 6/2026
Drawn Together
 |
Vrsta: integral Crtez/scenario: Robert & Aline Crumb Jezik: engleski Izdavac: Liveright (2012) Premijerno: 1974-2012 Platio: 0 (poklon) Cena: $15 Dimenzije: 29.2 x 22.5 cm, HC Br strana netto: 256 Tiraz: nepoznat Zanr: humor, autobiografski YU istorijat: - Kolor? 33 str, ostalo c/b. Politicki obojen? Ne mnogo. Rasprodato? Ne znam. Crtez: 1-10/10 Scenario: 9-10/10 Ciljne grupe: perverznjaci, fanovi underground stripa, samo odrasli Prednosti: odlican crtez od (Kramba), ima nesto u boji, veoma duhovito, inteligentno, iskreno, originalno Minusi: uzasan crtez (od Alin), poneki levicarski komentar |
 |
| Ovo je kompilacija zajedničkog stripa ovog blesavog, kultnog bračnog para, a proteže se od ranih 70-ih pa sve do 2010. Ja obožavam autobiografski strip sa snažnim crtežom - a tek kada je sadržaj ovako iskren; kada se autori ne ustručavaju da nam daju uvid u svoje prave živote i navike. Maltene nema ništa bolje od toga. Nažalost, iskrenost ovakve vrste je veoma retka, a takozvani underground stripovi koji se bave ovakvim ličnim i "banalnim" stvarima/situacijama kao što je ovaj - a da je pritom crtež dobar - je ekstremno retko. Većina stripova ovog žanra (autobiografski/indie/underground) je naškrabana od strane dunstera. Ono u fazonu, "prava umetnost je ružna umetnost (a taj stav zastupam samo zato što sam lenj ili netalentovan)", kao i ono drugo, "ovo je ozbiljan strip za odrasle sa veoma puno dijaloga prema tome crtež nije toliko bitan". I jedno i drugo su notorne budalaštine na koje mogu da nasednu samo hipsteri i druge vrste inferiornih levičara. (Šta je uopšte pričam? Pa svi levičari su inferiorni!) Da se Woody Allen bavi stripom, rezultat bi bio nešto slično ovome. Medjutim, postoje i neke ključne razlike: Kramb je često veoma politički nekorektan za razliku od establišmentskog njujorškog prcvoljka; Kramb je takođe duhovitiji, daleko iskreniji, i stoji uz svoje seksualne perverzije (dok ih Drveni uglavnom skriva i negira). Neću sad da ispadne da ne volim ništa od Drvenog Alena, jer su mu neki raniji filmovi odlični. (Sleeper, Love & Death, Take the Money & Run, i još par dobrih iz 80-ih.) Ali činjenica je da je Kramb bolji kao strip autor nego što je to malecni pedomanijak u svetu filma. Uostalom, iako je levičar Kramb nikada nije bio pravi deo establišmenta, dok je Drveni zacementiran kao deo elita. (Zato su ga holivudske elite tako zdušno branile kada su izbile na videlo njegove perverzije i kriminalni delikti. Zato i nije završio u zatvoru, jer je previše bogat i moćan.) Ovaj Krambov album nije kao ostali doduše, bar ne u crtačkom smislu. On crta sebe (i većinu scenografije) dok njegova supruga Alin uglavnom crta "samo" sebe. Ovakva podela je možda originalna, pa čak i sjajna ideja, i bila bi nesumnjivo pozitivna stvar - da Alin nije žestoki anti-talenat. Njene brljotive i žvrljotine nalaze se u teškom i neprihvatljivom kontrastu sa Krambovom zanatskom disciplinom. Dijametralno se razlikuju, tj nalaze se na sasvim suprotnim stranama kvalitativnog spektra. Zaista ekstremna situacija. Bukvalno kao kada bi neki film zajednički režirali Kjubrik i neko dete od 5 godina (ili Sean Penn). To je baš upečatljiva mana ovog stripa, koji bi bio praktično savršen da su sve crtačke dužnosti bile prepuštene njemu. Mala je uteha što se Alin često sprda u stripu na račun svog neumeća. (Koje je još gore od izvikane Satrapi. Možda je čak i Iranka majstor u odnosu na nju!) I to je bolje nego ništa, i čini je simpatičnijom, ali ne poboljšava njen ogavni stil nimalo. Uostalom, koliko god se sprdala i koliko god uviđa da je totalno inferiorna u odnosu na svog muža, to ne opravdava njen egoizam. Možda malo ublažava njen kriminalan crtež to što otvoreno priznaje da je loša, ali to ne menja situaciju da njena spoznaja nije bila dovoljna da Robertu jednostavno kaže, "slušaj, od sada ti crtaj sve, ovo više nema svrhe". Bilo bi razumno da je to uradila, ako ne na početku serijala onda makar godinama kasnije, pogotovo što je Krambov crtež vremenom postojao sve bolji i bolji. Kad je već toliko narcisoidna i opsednuta svojim izgledom, jer tako manje-više sebe predstavlja, bilo bi logičnije da želi sebe da vidi u stripu lepo nacrtanu, a ne onako nakaradnu. Da nije imala toliki ego, bila bi sasvim zadovoljna da učestvuje samo kao scenarista. Ali i uprkos tome, album je odličan, kako zbog Kramba (gde ga ima) a još više zbog urnebesnog humora koji proizilazi iz fascinantne iskrenosti ova dva neurotikusa. Njihov privatni život je skoro kompletno ogoljen (mada oni tvrde da ne prikazuju sve, što je naravno tačno), bez (mnogo) blama i srama. Ovo čini da album skoro nikada ne bude dosadan. Prilično su svesni sebe a zato humor uspeva. Da nemaju jasan uvid u svoje mane i ekscentričnosti, ovaj strip bi bio daleko slabiji. Konstantno se sprdaju na svoj račun. U par kasnijih segmenata (jer su table hronološki poredjane) čak se pojavljuje i njihova ćerka Sofi sa svojim crtežom, odnosno ona sebe crta. Svo troje su budaletine na kvadrat. |
 |
| Jedna od redjih strana bez Alininog brljanja. Robert je u stripu baš onakav kakvog ga znamo: povučen, lako napaljiv (na ružne žene), ciničan (sem kada pravi levičarske opaske, jer tada je debilni idealista), sarkastičan, flegmatičan. Takođe je i više pragmatičan od svoje žene - što je i logično. A i potvrđuje se da je papučić, što bi i onako trebalo da bude očigledno. Ne samo zato što su levičari u proseku veći papučari od nelevičara, već zato što je klasični šonja. A ona dominantna. Uz to Alin je ekstrovertna, vrcava, blesava, brbljiva, optimistična i vesela. Ona maltene dođe kao luđa od njih dvoje, ali to je samo u stripu tako. U reali svi mi znamo da je on daleko luđi od nje. Ćerka Sofi je uglavnom periferni lik, ali ajde i nju da definišem: klasična mlada gluperda modernog američkog doba. Ovaj strip je dokaz da "prosvetljeni" levičari nisu kadri decu da izvode na pravi put. Oni nemaju predstavu kako se to radi. Mada, da budem fer, s obzirom kakve su joj roditelji ludačine još je Sofi i dobro ispala. Kad sve saberemo i oduzmemo. Glavni problem levičara je što žive u suludoj zabludi da svojoj deci ne trebaju postavljati granice, a na taj način prave psihopate i narcisoidne ličnosti od njih. Svako ko ima veoma razmaženu decu je kompletan idiot. Ima on i sina iz prethodnog braka, koji je solidan crtač, ali mislim da se on uopšte ne pojavljuje, ili možda samo jednom. U 90-im bračni par Kramb "pobegao" je u Francusku, a i taj veoma zanimljivi period je ovde pokriven. Ovo je bonus upravo zato što je bilo toliko predvidljivo da će ovakva dva naivna Amerikanca da budu iznenađeni s onakvom Evropom koju nisu očekivali. Pa još i Francuska! Ta zemlja je notorna po svom hedonizmu. To me uostalom podseća i na Džoni Depa, još jednu budaletinu na kvadrat, koji je takođe gajio neke romantične zablude o Francuskoj, pa se onda lično uverio da se tamošnja realnost ne uklapa sa njegovim svetom mašte. Amerikanci, pogotovo levičari, imaju idealizovanu sliku evropske kulture i civilizacije. Oni misle da tamo niko ne psuje, da su svi visoko obrazovani, da svi gledaju Bergmana i Kubrika, i da su svi upoznati sa arhitekturom i istorijom svog kontinenta. Smehotresno! Razlog ovako bajkovitoj slici o kontinentu preko bare - je uglavnom mržnja prema Americi! Američki levičari mrze svoju zemlju; blate je kad god stignu, stalno zvocaju, ništa im ne valja. A za sve im je kriv kapitalizam od kojeg žive daleko bolje nego što bi živeli pod socijalizmom! Prava ona razmažena bagra ispranih mozgova. (Imaju i Amerikanci svoje probleme, pogotovo sada, ali mnogi državljani te zemlje nisu svesni koliko im je dobro - a to je zato što nisu upoznati sa ostatkom sveta. Nemaju predstavu kako se živi u Latino Americi, Africi, i velikim delovima Azije.) E sad, tipičan antiamerički Srbin (ili bilo koji slično nastrojeni Evropejac) bi pozdravio takav stav američkih levičara, u fazonu, "ako, i treba da bljujete dekadentnu kapitalističku Ameriku". Međutim, takvi srpski navijači su licemeri, jer kako bi reagovao antiamerički Srbin kada bi neki drugi Srbin konstantno bljuvao Srbe i Srbiju? Mrzeo bi ga, zar ne? Ono što antiameričke balkanske naivčine (bez obzira da li su levičari ili nacionalisti, a obe grupacije podjednako ne podnose Amerikance) ne kapiraju je sopstveno licemerje: podržavaš druge da bljuju po sopstvenoj zemlji, a kad neko to isto radi u tvojoj onda si jako besan na njih. E pa, ne može to tako... Pogotovo što je Srbija neuporedivo slabije uređena država od Amerike, te je daleko podložnija osnovanoj kritici. Ali kod neukih ljudi je osnovna karakterna crta da se veoma retko bave samokritikom već uvek samo druge okrivljuju za sopstvene felere. Klasična projekcija. Zato mnogi na Balkanu gotive marksističke propagandiste kao što je Noam Ćomski, samo zato što im ide uz dlaku, kritikujući Ameriku po svaku cenu i u vezi svega. Kako Noam opisuje Ameriku, tamo ama baš ništa ne valja i svi su nesretni. Kada bi neko poverovao sva ta njegova baljezganja, zaključio bi da bi svi Amerikanci trebali da beže iz te zemlje glavom bez obzira! I to još pre 50 godina je Amerika trebala da bude nenaseljena jer tamo niko ne bi trebao da bude. (A ogromna ironija je da Amerika u zadnjim godinama zaista srlja u propast - a upravo zahvaljujući takvima kao što je Noam! Jer su zatrovali zemlju levičarskom ideologijom.) A zapravo svi hrle u Ameriku. Ta zemlja nema problema sa emigracijom već sa imigracijom. A to treba bar nešto da vam govori. Radikalizovani Balkanci, na primer rusofilski Srbi, ignorišu dve osnovne činjenice u svemu ovome: Rusija odvajkad, a pogotovo od skoro, ima ogromnih problema sa emigracijom tj sa odlivom mozgova, dok u Ameriku prilivaju mozgovi. (Bar što se tiče onih legalnih migranata.) A to može i ovako da se ilustruje: kada bismo poredili broj Amerikanaca koji se sele u Rusiju sa brojem Rusa koji se sele u Ameriku, srpskim rusofilima ne bi bilo dobro... U zadnjih 35 godina pretpostavlja se da je cifra ruskih migranata u Americi nekih 300-400,000, dok je broj Amerikanaca koji su se preselili u Rusiju toliko sitan i beznačajan da čak ni ne postoje navodi o tome. Pretpostavljam da cifra nije veća od 1000. Hiljadu nesretnika koji su teško zažalili svoju odluku... Stoga moramo zaključiti da je Rusija divna i bajna i savršena a Amerika dekadentna kanalizacija. Zar ne? Logika zaluđenika i fanatika. Rusofilski Srbi Rusiju veličaju kao bog zna kako uspešnu imperiju, a Amerikanci im ne valjaju ni po čemu. Uostalom u domaćim medijima nećete čuti ni trunku kritike o Putinu, ama baš ništa. Dok se Američki predsednici blate kad god je to moguće. Najočiglednije licemerje rusofilskih Srba je što Rusima tolerišu sve genocide i zlodela, pa čak kompletno ignorišu i negiraju sve istorijske činjenice vezane za desetine miliona mrtvih, dok Amerikancima preuveličavaju sve greške, pa još i izmišljaju nepostojeće. Takva maloumna pristrasnost, a koja se kompletno kosi sa realnošću i činjenicama, se sreće samo kod naivčina i imbecila. Nije meni poenta da branim Amerikance, već je poenta da antiamerički nastrojeni Srbi ne sagledavaju Zapad-vs-Istok situaciju realno već ostrašćeno i bez trunke razuma. Srbi čitav svoj život slušaju kako su Rusi divni i bajni a Amerikanci koruptni i pokvareni, a takvu vrstu žestoke višedecenijske propagande je vrlo teško izbrisati iz ljudi. Pogotovo na Balkanu na kojem vlada mentalitet koji je bliži Bliskom Istoku nego Zapadnoj Evropi. Da u Srbiji postoji takav neki famozni pisac kao što je Ćomski, koji neumoljivo bljuje i kritikuje Srbiju, taj bi bio omražen od svih tih istih pajaca koji se dive Ćomskiju. Bio bi linčovan, i ne bi smeo da izađe na ulicu. Oni nikada ne zastanu da pomisle: "Čekaj bre, kakav je čovek taj Noam koji konstantno bljuje svoju državu, pa se još i obogaćuje u toj istoj zemlji na račun svojih antiameričkih knjiga, a i dalje živi u Americi - a pritom u Ameriku svi žele da odu?... Nešto tu ne štima..." Nemaju oni dovoljno mozga za ovakav logičan zaključak, iako je ovaj zaključak ekstremno očigledan. (Ćomski se iz Amerike odselio tek pre tri godine, i to samo iz medicinskih razloga. Prilična ironija, jer njegove kolege marksisti vladaju Amerikom tada i sada, bez obzira na Trampa.) Dosta političkog baljezganja... 2012. kada je Kramb gostovao u SKC, imao sam prilike da nakratko popričam sa Alin. Bila je vrlo fina, pričala o svojoj deci i slično. Vrlo je zanimljivo da u nastavku ovog serijala postoji i epizoda u kojoj se pominje njihov boravak u Srbiji, ali nažalost to bi bilo tek u nekoj narednoj proširenoj verziji ovog albuma. Ako je verovati ChatGPT-u, robotskoj budaletini programiranoj od strane marksista, ima samo još nekolicina strana koje su rađene nakon 2012 tj koje nisu objavljene u ovom integralu. Ali znam zasigurno da postoji bar jedna strana u boji u kojoj se pominje baš taj odlazak u Srbiju. Na toj strani Alin pominje koliko su visoki i snažni balkanski muškarci. Valjda nije mislila i na mene uostalom? Inače, njih dvoje su imali "otvoreni brak", što znači da su imali afere sa strane a da je to partner znao. Meni je tako nešto prilično bolesno, ali u stripu se otvoreno o tome priča. Ovo nimalo ne čudi jer oboje potiču iz hipi scene 60-ih, koja je bila notorno dekadentna. (Ali je bitno da su kapitalisti ti koji su dekadentni!) Ona je bukvalno bila hipik dok se Robert "samo" kretao u tom društvu - bez da je ikada sebe izblamirao imitirajući hipike. Nije imao dugu kosu, iako mu je to bila preporučila Dženis Džoplin i ko zna ko još sve, i oduvek je mrzeo rok muziku; jedino što su mu se dopale pojedine droge. Čak je i znao da se sprda na račun hipika. Znači teoretski je Alin mogla da zatraži da se vidi sa mnom, i to pred očima Roberta. To međutim nije uradila, jer je očigledno nisam očarao. Ali da budem iskren nije ni ona mene... Bila je tada dosta izoperisana i izbotoksirana, te je izgledala mnogo bolje nego u dokumentarcu Crumb iz 1994, ali i dalje je u suštini bila nikakva. (Čisto da se izbegne nesporazum, smatram da plastične operacije i botoks uglavnom dovode do pogoršanja izgleda, ne do poboljšanja (a silikone apsolutno mrzim). Ali pošto u njenom slučaju mnogo gore nije moglo biti, i to je pomoglo.) |
 |
| Kadar iz jedne kasnije epizode, kada se Robert ustručava da poljubi sveze plastifikovanu-operisanu Alin. Još uvek mi je upečatljiv momenat kada Kramb i njegova supruga prilaze SKC-u. Nekako nadrealno... To je bilo te iste godine kada je Komiko izbacio gomilu njegovih albuma, zbog čega je naravno i gostovao. Nažalost, to je bilo sedam godina pre nego što sam se bio vratio stripovima pa mi nije bilo ni na pamet palo da kupim jedan od tih albuma i da mi ih Kramb potpiše. Kad sam debil... Tribina sa Krambom je trajala ako se ne varam dva dana. Bilo je zanimljivo, mada i donekle iritantno. Problem je bio dvostruk: prevodilac je bio teška komunjara i antizapadnjak pa je sve prevodio kako mu odgovara. Mene međutim nije mogao da zayebe jer odlično znam engleski. Druga stvar je bila to što se svaka politička tema koja se načela, a toga je bilo dosta, vrtela oko "dekadentnog Zapada". Kramb je u jednom segmentu bio baljezgao o svom boravku u Bugarskoj za vreme Sovjetskog Saveza, i tu je bio pokazao da mu zdrav razum nije baš najjača strana. Ne sećam se detalja ali se tog zaključka sećam. Kasnije sam mu bio postavio neko pitanje, ali ni toga se ne sećam tj pitanja, a time ni odgovora. Jedan pomalo bizaran detalj sa te tribine je bio dolazak "specijalnog gosta", lika koji nije učestvovao u diskusijama ali jeste sedeo u prvom redu. To je bio prvobitni scenarista Gilijamovog filma Brazil, a bilo nam je rečeno da živi u Zemunu! Komunjare su obično teški licemeri, ali eto napokon jednog pravog idealiste koji je zaista napustio "truli Zapad" da bi živeo na "moralnom Istoku". Za razliku od Noama kome su trebale decenije da to uradi (i to bas u Brazil!), i za razliku od drugih mnogobrojnih američkih antiamerikanaca koji ni da mrdnu iz svoje zemlje. A toliko im kaobajagi ne valja... Inače je Brazil veoma levičarski film u kojem se terorizam predstavlja u pozitivnom svetlu. (Komunistička logika: ukoliko je terorizam islamski ili levičarski onda to nije terorizam već "borba za slobodu", a ukoliko je terorizam desničarski onda sve teroriste treba pobiti kao zečeve.) Da nema te ogromne mane film bi bio odličan. Gilijam je inače poznati marksista, kao i pola pajtonovaca uostalom (on, Jones i Palin), mada on sebe nikada javno ne bi tako deklarisao. Reč "marksista" nije više ni približno toliko prljava u Americi kao što je bila pre 50 godina - kada je ta država bila još uvek zdrava i prava - ali i dalje ima dovoljno stigme da se većina američkih levičara previše libi da sebe tako označi. Ipak negde u podsvesti imaju činjenicu da je marksizam ubio skoro 100 miliona ljudi, duplo više od nacizma. Detaljnije o Krambu imate na mojim Best 100 Illustrators listama, kao i na drugim linkovima dole. |
Crumb:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/drawn-together-robert-crumb.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/muke-sa-zenama-robert-crumb.html
No comments:
Post a Comment