American Splendor - Crumb

American Splendor

Vrsta: integral (best of)

Crtež: Robert Crumb i drugi

Scenario: Harvey Pekar

Izdavač: Random House (2003)

Premijerno: 1976-1991

Dimenzije: 27.5 x 21 cm, SC 

Br strana netto: 310

Zanr: humor, autobiografski

YU istorijat: -

Kolor? c/b

Politički obojen? Donekle.

Golotinja? Ne.

Rasprodato? Ne znam.

Crtež: 3-10/10

Scenario: 4-10/10 

Ciljne grupe: anti-bonelijevci, anti-mangatardi, anti-marvelijanci 

Prednosti: Krambov crtež, tematika, originalnost

Minusi: loši ne-krambovci, levičarsko preseravanje

Iako ovaj strip nikada nije izlazio kod nas, postoji ustaljeni prevod naslova a to je Američki sjaj, po istoimenom filmu. Nije baš najsjajniji prevod, ali ovaj naslov i ne može da se idealno prevede. Ali o filmu ću kasnije.

Daleko je bitniji strip. Ali pre nego što krenem s mojim uobičajenim cepidlačenjem o crtežu i scenariju, prvo treba razumeti koncept. Prilično je neobičan, čak i jedinstven u neku ruku. Pogotovo je balkanskoj publici ovako nešto relativno strano jer ovde ovakve vrste autobiografskog stripa ima vrlo malo. Bar mi se tako čini. Doduše, i u Americi ovako nešto ima vrlo malu publiku. Kramb je u određenoj meri radio takve stripove (na svoju ruku, nevezano za Pekara), a neke je objavio Komiko pre skoro 15 godina, linkovi dole. Ovakav tip stripa ima svoju publiku i na Balkanu, ali u velikoj meri nisu to isti ljudi kao oni koji se fokusiraju na Bonelli, Marvel i slično.

Harvey Pekar je američki Jevrejin, običan lik (luzer) iz nižeg srednjeg staleža, fan džez muzike i radnik u administraciji jedne bolnice. Negde početkom 70-ih kreće da svoje ideje i lične dogodovštine prenosi u strip. Ali pošto nije umeo "da nacrta(m) nijednu pravu liniju" morao je da krene da moljaka razne likove da to rade umesto njega. On im uruči scenario a oni nešto našvrljaju (a ponekad i nacrtaju). A onda Harvey lično objavi svesku, finansirajući sve sâm, u tiražu od samo 5,000. Neki su crtali dok su drugi škrabali - kako to obično biva u svetu stripa. A pošto je ovo niskobudžetni "arthaus" strip, crtački prosek je bio dosta nizak.

Najbrži i najdirektniji način da se dočara o čemu se ovde radi je napraviti poređenje sa američkim nezavisnim filmom 80-ih, a pogotovo 90-ih. Takozvani independent films. To su niskobudžetni filmovi "bez radnje", filmovi u kojima je karakterizacija čitava poenta. Likovi su suština, daleko više nego neka konkretna priča. Njihov mentalitet i ponašanje su centralni fokus. U takvim filmovima dijalog je kralj, a klasični šablon uvod-razrada-rasplet se uglavnom zanemaruje. Nije to za svakoga - što je potvrđeno činjenicom da ovi filmovi imaju mnogo manju publiku od tipičnog komercijalnog sranja sa Ben Aflekom. Većina ljudi od filmova želi eksplozije i banalne jednodimenzionalne likove, a ovo je sušta suprotnost.

E sad, ovo pomalo zvuči na hipsteraj, zar ne? Možda tako deluje, ali nije. Jer da jeste ja ne bih gledao gomilu takvih filmova! Hipsteraj je po definiciji pretenciozno smeće sa niskim (a tobože visokim) umetničkim sadržajem, a reč smeće dođe kao sinonim za maltene sve što hipsteri vole i cene (ili se pretvaraju da vole i cene). Ja vam dođem kao antihipsterski kompas odnosno antihipsterski litmus test: ukoliko se nešto meni sviđa šanse su izuzetno male da je to hipsterski produkt. Samo u retkim slučajevima. Na primer, postoje određene vrste dobre muzike koje se dopadaju i njima, ali su u takvim ređim slučajevima hipsteri samo deo jedne veće - daleko normalnije i inteligentnije - publike. Nijedna maloumna demografska grupacija, pa čak ni oni, imaju baš uvek loš izbor.

Neki od mojih najomiljenijih filmova 90-ih su upravo indie filmovi. Na primer Living in Oblivion (genijalna satira indie filma), In the Soup (oba filma sa Stiv Bušemijem), a neki od poznatijih primera su Slacker, prvi film Kevin Smitha Clerks, kao i filmovi Jim Jarmuscha.

Izdvajam 90-te jer je nezavisni film u velikoj meri propao u ovom veku, kao uostalom i komercijalni film što se kompletno srozao. Nivo scenarija, glumačke ekipe, sve se srozalo. A poenta kod novijih filmova ovakve vrste više nije iskreno izučavanje (opičenih) likova već političko pridikovanje, a i pretencioznost je mnogo porasla. Retki izuzeci bi bili filmovi Cory McAbee-a.

Samo da napomenem da se ne slažem sa generalnom definicijom šta sve navodno čini "independent film", jer u ovu kategoriju se ubrajaju čak i Tarantinovi prvi filmovi. To međutim nisu nikakvi indie filmovi, jer su imali žestoku globalno promociju, poznata glumačka imena, i daleko veće budžete od pravih malih filmova. Uostalom, indie film se, onako kako ga ja razumem, ne bavi nasiljem već banalnim svakodnevnim temama. Flegmatična kinematografija. Kad čujem dunstere kako Pulp Fiction nazivaju "nezavisnim američkim filmom", samo pomislim koliko su jadne i usamljene njihove tri moždane vijuge. Njihova definicija nezavisnog filma obuhvata svaki film koji nije direktno finansiran od strane velikih holivudskih studija! Budalaština. Gorepomenuti Tarantinov film je imao budžet od skoro 10 miliona dolara, a ne znam u kom svemiru je to "mali budžet". Mali možda za Soroša ili Bill Gates-a. Da ne pričam koliko je glumaca u njemu koji su već tada bili svetska imena, bez obzira na to što je na primer John Travolta tada već bio zaboravljen. Možda je tačno da je Tarantino bio nezavistan u tom nekom kreativnom smislu, ali nije to ono što definiše nezavistan film. Inače bi i Stenli Kubrik bio smatran indie režiserom.

Mogao bih sada da kenjam na tu temu naširoko i naveliko, ali nije to poenta ove takozvane recenzije.

Ovaj integral je u suštini nezvanični best-of, izdat uporedo sa filmom. Pokriva prvu fazu, gladne godine 1976-1991, a to se smatra glavnom erom. Nakon toga Pekar je osigurao ugovor sa Dark Horse-om, ali o tome već ne znam skoro ništa. Iz prve faze je proizašlo nekih 900 strana, a iz ove druge za DH nešto manje. To znači da ova kompilacija čini neku trećinu svega iz prvobitne ere. To nije malo, ali bogami nije baš ni puno, bar ne za mene. Voleo bih da imam više. Superherojskih stripova ima 5 miliona sigurno, vesterna 50 miliona, a stripovi autobiografskog tipa - s dobrim crtežom - su šaka jada. Mada se ovo odnosi samo na epizode koje je crtao Kramb. Integral se sastoji od dve manje prethodne kompilacije, iz 1986. i 1987.

To nije slučajno jer 1986. Harvey ima prvi susret sa mejnstrim medijima kada je krenuo da povremeno gostuje kod Davida Lettermana, koji je tada važio za "nekonvencionalnog" tj "edgy" talk-show kenjatora koji kaobajagi puno eksperimentiše. (U odnosu na dosadnog Johnny Carson-a, tadašnjeg vladara tog domena, svaki voditelj je nekonvencionalan...) To je Pekar iskoristio da proširi publiku, a i da zaradi po koji dolar za nastupe. (Verovali ili ne, to mu je takođe bila prilika da povremeno ode u New York a da ne mora da plati za put.) 1988. je tokom svog gostovanja debelo uvredio Lettermana time što ga je nazvao korporacijskim poltronom, zbog čega je dobio zabranu na određen period. (Harvey je bio zagriženi levičar, opsednut "zlim" korporacijama.) Valjda se bio suviše uneo u ulogu kontraša, "pobunjenika" i "iskrenog glasa naroda" - kakvim je sebe smatrao. Bio je svadljiv i direktan, a pošto je bio i ekscentrični neurotik publici je bio zanimljiv. Gledaoci su ga videli kao "loudmouthed nerd", što je donekle precizan opis.

Za razliku od retardirane američke superherojštine koja je vrlo prikladno izbacivana u toalet-papir sveskama sa po 20-ak strana - Pekarovi stripovi su bili po 50-60 strana, i to gusto napisanih. Tipičan Spiderman "single issue" strip bi se mogao pročitati za 10-15 minuta (za one koji imaju dovoljno koncentracije da ne padnu u komu posle prvih 5-6 strana), dok je za Pekarovih 50ak strana potrebno neuporedivo više. Trebalo mi je prilično dugo da dovršim ovaj integral; mislim da sam za to vreme mogao da pročitam maltene dve knjige. Pogotovo čitanje ide sporo kada je crtež Krambov. (Za razliku od većine stripofila ja ne prepišam crtež već se fokusiram na njega kad je dobar, a pogotovo kad je odličan.) Ovakvi autobiografski stripovi su generalno natopljeni balonima. Akcionih scena nema uopšte.

Ne znam da li bi ih uopšte mogao zvati "pričama", jer ovde se ne radi o pričama u standardnom smislu, ali su svakako "epizode" u pitanju. Dužina epizoda varira od jedne do nekih desetak strana, a retko idu duže od toga. Možemo ih nazvati kratkim anegdotama, raznim "nebitnim" događajima, manje ili više čudnim situacijama u kojima se Harvey bio zatekao. Odnosno nisu situacije nužno čudne već njegove reakcije na njih.

Poneke epizode su humorističke vinjete, a neke su obični monolozi; čisto filozofiranje, Pekar u "dubokoumnom" preseravanju. Ponekad je pronicljiv, a ponekad lupeta. Pogotovo baljezga kada je politika u pitanju, jer me neodoljivo podseća na sredovečne pivadžije radničke klase koji misle da su popili čitavu pamet sveta dok se vrte oko supermarketa, a zapravo su totalno neinformisani. Nisam razumeo njegovu potrebu da daje političke govore, jer koga to još zanima? Ko god je sastavljao ovaj integral, bilo bi mu mnogo pametnije da je tih par političkih epizoda zamenio s nepolitičkim.

Ali i ta neujednačenost (čas pronicljiv, čas glup) je sastavni deo ovakvih stripova, mada to nikada nije bio Harvijev cilj, jer naravno da on veruje da je uvek u pravu. Međutim, svestan je svojih mana, barem nekih, jer da to nije slučaj strip bi bio previše banalan, suvoparan i glup. Da Harvey ne poseduje samosvest strip ne bi imao nikakvu draž. Neko ko sebe nikada ne preispituje nema šta da traži s pisanjem ovakvih stripova. Sposobnost samospoznaje i neprezanje od samokritike su ključni da bi autobiografski strip valjao. Postoje dve vrste iskrenosti u ovom kontekstu, a to su iskrenost prema sebi i iskrenost prema čitaocu. I jedno i drugo je neophodno. Prvo sam sebi priznaš neke stvari, a onda to saznanje preneseš čitaocu. Bez toga nemaš strip.

Nema tu nikakvih savršenih heroja niti bezgrešnih mudraca. Indie filmovi kao i autobiografski anderground stripovi se bave neurotičnim i (ne)običnim likovima koji se snalaze kako znaju i umeju u običnim situacijama. Većina tih situacija su sastavni deo svakodnevnice - što je i poenta. (Kao na primer babe koje ga nerviraju dok čeka red u prodavnici.) Znači, opet imamo kompletno obrnutu situaciju od mejnstrim filmova, u kojima su situacije uglavnom ekstremne a likovi su prilično standardni pa čak i (kod loših filmova) dosadni.

Kao što rekoh: sve se vrti oko karakterizacije i dijaloga. A meni je tako nešto mnogo zanimljivije od standardnih priča, i žao mi je što nema više toga. Odnosno da preformulišem: žao mi je što nema više toga sa dobrim crtežom.

Mene je ionako oduvek privlačilo nekonvencionalno više od običnog. Zato mi je Monty Python milijardu puta bolji od Mućki, Seinfeld je odličan dok mi je Friends totalno sranje, zato i slušam muziku koju slušam, a većina mojih omiljenih filmova je originalna i neobična. Ne zbog toga što namerno želim takve stvari (kao što to rade hipsteri, pa se onda priklone najvećim govnima), već zato što me takve stvari prirodno privlače.

Nije da se kurčim, ali i da se kurčim - neka se kurčim. Koga to još zanima...

Šalu na stranu, to što preferiram neobično i originalno ne znači da ne volim i ono suprotno. Mogu da čitam Pekara a da onda pređem na Dilan Doga. Mogu da slušam sat vremena ABBA-e, a onda da pređem na Ministry ili DRI. Ne limitiram se ni na šta, ni kod stripova... sem što ne čitam superherojištinu i ništa sa nakaradnim crtežom. (Od nekih 400 albuma koje imam samo 3 su Marvel/DC, a njih sam uzeo samo zato što su sva tri bila na velikom popustu, a pritom sa dobrim crtežom - pa još i epizode iz prošlog veka.) Šta da se radi, takav sam; imam kriterijume, za razliku od mnogih svaštojeda, svaštočitača, svaštoslušača i svaštojeba. Koliko god da volim prasiće, nisam jedan od njih pa da sve turam u usta što mi dođe pod nos. A zavidim onima koji to mogu.

Pretpostavljam da postoje dva osnovna razloga zašto su autobiografski stripovi ovakve vrste uglavnom loše nacrtani. Prvo, komercijalni potencijal je nizak, a to znači da se najbolji crtači teško mogu nagovoriti da učestvuju. Previše je crtanje vremenski zahtevno da bi se vreme bacalo za male pare. To je nažalost tako. Umesto da jedan Ortiz, koji tako genijalno ume da crta ljude, radi autobiografske stripove ljudi kao što su Pekar, on trači svoj talenat na bonelijevska vestern sranja. To je samo jedan od bezbroj primera. On samo reaguje na tržišne realnosti, a glavna realnost je da većina stripofila preferira gluposti.

Drugo, postoji ta veza sa hipsterajem, a hipsteri se gade kvalitetne umetnosti: oni su skeptični po pitanju dobrog crteža, dobro odsvirane muzike - i generalno se im trud i disciplina takođe gade. Ukoliko se previše trudiš onda podsećaš na preterano ambicioznu osobu a to znači da si previše sličan nekom kapitalisti odnosno da si deo "lakoverne stereotipične buržoazije" kojima navodno dominiraju niski porivi. (U hipsterskom snobizmu "krije" se puno marksizma.) A hipsteri su tobože uzvišeni i imaju samo više porive.

Ovo je moj lični, veoma podjednostavljen sistem razmišljanja jednog hipstera, odnosno onako kako ja zamišljam da to oni rade u retkim slučajevima kada razmišljaju. Pošto su gotovo svi hipsteri ateistički levičari, oni se diče svojim nihilizmom, a to podrazumeva manjak truda kao i izvestan ponos kada se nešto uradi ofrlje i traljavo. Kao što je slučaj sa aljkavom indi rok muzikom koju hipsteri generalno mnogo vole. ("Čega se pametan stidi, budala se ponosi.") U fazonu "ja sam hip i cool baš zato što se nisam potrudio, jer me zabole za sve". Hipsteri su teški foliranti...

A i glupi su k'o tocila. To su veoma često narcisoidne spodobe željne pažnje i afirmacije, a to je u direktnom kontrastu/kontradikciji sa njihovim ponašanjem kao da ih zabole uvo za sve. Moglo bi se sumirati da su to iskompleksirani narcisoidi željni pažnje ali koji ne žele da deluju kao da im je toliko bitno da budu u centru pažnje. U stilu "molim te primeti me, ali znaj da ne želim da pokažem da želim da me primetiš, jer želim da se osećam superiorno u odnosu na tebe."

Takođe ključan aspekt hipsterizma je "želja da budem drugačiji, da ne pripadam mejnstrimu". Ovo je retardirano i ironično jer su njihova interesovanja, hobiji, omiljene muzičke grupe i ostalo neretko deo mejnstrima (a što hipsteri ponekad ne uspeju da prepoznaju). Ili u najmanju ruku nisu ni približno anderground kao što to oni veruju. A hipsteri uvek veruju u ono što žele da veruju, ne u ono što jeste. Baš kao i religiozni fanatici, a navodno su gadljivi na religije... Jedna od mnogih njihovih kontradikcija.

Jedna vrsta ranijih hipstera su bili pankeri 70-ih i pogotovo 80-ih: oni koji su imali prepoznatljive "uniforme" i stereotipične "spiky" frizure. Hipster navodno želi da bude drugačiji, ali istovremeno poprima navike i modu koje neki trend nalaže, što znači da se ovaj navodni individualista povinuje pravilima grupe. To su pomodari koji veruju da nisu pomodari. Kao ona famozna scena u Životu Brajana Monty Python-a: "yes, we are all individuals!" Yebene ovce...

Za razliku od hipstera, koji se bore za neke svoje status simbole, ja nemam žarki poriv da budem prihvaćen, odnosno da moji stavovi budu prihvaćeni. Meni je samo bitno da napišem ono što zaista mislim, a sve ostalo mi je ravno do Sibira. Uostalom, ovaj blog čita šačica ljudi, a ne masa. A i da čita masa, to ne bi ništa promenilo. Ja bih i dalje na isti način pisao. Možda bih se samo malo više trudio, ali samocenzure i dalje ne bi bilo... Radije bih da budem iskren i opušten tj da ne moram da se cenzurišem - a da imam samo šačicu čitaoca - nego da se foliram i dodvoravam a da ih imam na hiljade. Uostalom, jedan balkanski stripski blog koji se prvenstveno bavi recenzijama teško može da dostigne takve cifre ionako.

Ali da ne duljim opet sa svojim stranputicama koje nemaju kraja, ko u Harvijevim stripovima očekuje priče, obrte, seks, akciju i uzbuđenje taj je na pogrešnom mestu.

Koliko je Pekar poseban da bi uopšte opravdao egzistenciju ovog serijala? U neku ruku nije neka posebno unikatna ličnost, ali nije baš ni prosečan Džou Šmou. Recimo da je neka vrsta kontraša, jedan od onih ljudi koji ne podležu mejnstrimu i prosečnom razmišljanju, odnosno nerazmišljanju. U tu kategoriju i sebe ubrajam - nažalost.

U smislu njegovih generalnih razmišljanja je donekle neobičan, mada kad god krene da trabunja na političke teme nema ništa novo niti inteligentno da kaže, već samo papagajiše ono što je već naučio od levičarskih propagandista. U tom smislu zvuči kao obična neinformisana i antiintelektualna budaletina - i baš kao prava ona mainstream ovca. U prevodu: on je jedan najobičniji naivni i lenji levičar. Na svim američkim izborima, već puno decenija unazad, skoro 80% Jevreja u Americi glasa isključivo za "Demokrate" (koji su isto toliko demokrate kao što su Naprednjaci napredni) tako da njegova politička orijentacija ne može uopšte da čudi. Ne znam ni da li je uopšte kapirao da je u tom smislu bio hodajući stereotip. A ovaj podatak ga čini još većom ovcom, makar u političkom pogledu. "Neurotični Jevrejin sa Istočne obale koji glasa za levičare" je popriličan etnički kliše.

Ali poenta i ne mora da bude da je centralni lik nešto posebno zanimljiv ili pametan. Upravo je ta obična perspektiva jednog manje-više prosečnog čoveka ono što ovakve stripove i filmove čini zabavnim. Ima taman dovoljno ekscentričnosti da zabiberi epizode zanimljivostima.

Mene lično ovakve stvari opuštaju. Nema nikakvih ubistava, nikakvih zavrzlama, nikakvih osveta i ostalih otrcanih klišea koje se uvek završavaju na skoro identičan način; stvari jednostavno idu svojim tokom kao u pravom životu. Drugim rečima onako dosadno - a da ipak ne bude dosadno. To je paradoks: običan lik priča o običnim situacijama i običnim ljudima, a rezultat nije smaračina. A to je zato što ne znaš šta će sledeće da kaže ili uradi, jer strip nema šablon pa je nepredvidljiv.

Većina marvelijadnika i bonelijevaca se doduše ne bi složilo sa ovim. Oni bi ovakav strip smatrali ekstremno smornim. Ali kad kažem marvelibednici i bonellismarači govorim isključivo o zadrtijim fanaticima među njima. Bonelli fanatik ne može bez tomahavka, dok marvelipaćenik ne čita strip u kojem se heroj ne prerušava u smešne kostime.

Priče/anegdote su uglavnom zanimljive, ponekad slabe a ponekad odlične. Ima veće varijacije u kvalitetu, ali to je ponekad i zbog različitih crtača.

U serijalu su se okušali mnogi crtači ali postoji samo jedan majstor među njima, a to je naravno Kramb. Zbog njega sam uostalom i kupio ovaj album, uprkos činjenici da tu ima samo 64 strana njegovog crteža. Svi ostali su neki prosečnjaci, poludiletanti, pa čak i diletanti.

Kramb je uostalom i razlog zašto ovaj strip uopšte postoji. Njih dvojica su se upoznali u Pekarovom gradu Klivlendu desetak godina pre nego što je strip pokrenut, dok je Kramb još uvek bio nepoznat. Nepotrebno je prepričavati detalje kako je serijal pokrenut jer postoje epizode koje se bave time, i u kojima se on pojavljuje. Rekoh već da je ovo autobiografski strip, a to znači da se ponekad strip bavi sam sa sobom, onako meta.

Kvalitet Krambovog crteža je veoma dobar do odličan. Nema onog njegovog brljavljenja kada se baš malo trudi. Mada, sve je to iz kasnih 70-ih i 80-ih kada je retko brljavio. Njegova slaba faza su 60-te i eventualno rane 70-te. Nakon toga kvalitet drastično raste.

Scenario nije hipsterski, tako da bi se moglo reći da se samo u crtežu mogu naći elementi hipsteraja, jer hipsterske stripove odlikuju u prvom redu loši škrabatori koji onako fino lenjo i netalentovano žvrljaju pa na Boga ne misle. 

Stoga mi je čudno što Fibra do sada nije objavila Američki sjaj. Totalan vic i veoma iritantna ironija: izdavač koji je izbacio na stotine beskorisnih i antiumetničkih hipsterskih albuma se nikada nije setio da izbaci barem nešto retko dobro za šta bi se moglo eventualno reći da spada u domen hipsteraja. (Ringe ringe raja.) Zapravo je šokantno - a opet nekako i "logično" - da Fibra ništa od Kramba nije objavila do sada. Ama baš ništa.

Ali je zato bitno da su izbacili ižvrljano sranje kao što je Okrug Eseks od mega-netalentovanog Džefa Lemura. Može da scenario bude Bog zna koliko zanimljiv (što čisto sumnjam), ali s takvim "crtežom" mogu samo da brišem zadnjicu. Lemur je trebao da ostane na Madagaskaru sa ostalim svojim primatskim rođacima, da jedni drugima mirišu guzice. Jer za bolje i nije.

(Ovom prilikom se izvinjavam lemurima...)

Daytripper bi bio još jedan takav strip, u indie fazonu sa lošim crtežom (i plastičnim kolorom). Znači nije da takvih albuma nema na ovim prostorima, pogotovo od hipsterskih izdavača kao što su Fibra i Komiko, ali su to mahom loše ilustrovane pretenciozne budalaštine. Kao što je indie film propao u ovom veku, njihovi stripski ekvivalenti su takođe loši, iz maltene identičnih razloga. A po pravilu takvi albumi imaju vrlo malo ili nimalo humora, što ih čini još manje zanimljivim. Takvim scenaristima je bitnije da izreklamiraju svoju imaginarnu intelektualnu dubinu nego da čitaoca zabave sa vedrim sadržajem. Uostalom, baviti se humorom je daleko teže nego napisati najobičniju dramurinu.

Kramb je levičar, pa je već zbog toga jak kandidat za Fibru, a da ne govorim o tome što je kultni crtač u pitanju. Mada postoji tu i druga strana medalje, a to je Krambova politički-nekorektna strana - i to veoma blago rečeno. Može on biti levičar koliko god hoće, ali je neosporna činjenica da je njegovo suštinsko razmišljanje suviše iskreno i necenzurisano da bi se uklopilo u svet moderne levice koja ne toleriše intelektualnu nezavisnost niti bilo kakve sprdačine na njihov račun. Kramba su uvek mrzele feministkinje, primera radi, a one su maltene sve levičarke.

On je pripadao ili još uvek pripada staroj levici, onoj još iole normalnoj koja tada još uvek nije bila totalno zagrižena i sluđena sopstvenim ekstremizmom. Stara levica se zalagala protiv cenzure, dok se ova nova zalaže za cenzuru. A to je jedna od ključnih razlika. I jedni i drugi su maloumni/fanatični socijalisti tj komunjare, ali pristupi su im ipak drugačiji. Stara levica je ipak bila ukorenjena u nekim demokratskim principima, dok je nova levica u potpunosti marksistička.

(Samo da se na kratko osvrnem na temu cenzure... Razlog zašto su levičari u 60-im, 70-im i 80-im uglavnom bili protiv cenzure se nalazi u tome da su hteli da se njihove bolesne ideje i stavovi lakše i brže probiju u mejnstrim. Kada se to desilo levica je postala dominantna politička i kulturološka sila, a tada im je - naravno - mnogo više odgovaralo da krenu da i sami cenzurišu - opoziciju. Biti "cancelled" je levičarski izum, a militaristička politička korektnost je samo oruđe da se uništi sloboda govora; u fazonu "ako to kažeš ti si šovinista i fašista", pa je zbog toga ljudima lakše da ćute nego da ih optuže za nešto što nisu. A kad narod krene da se plaši da slobodno priča te počne da ćuti, tada su već jednom nogom u orvelijanskom društvu.

To je veoma stara levičarska strategija: izigravaj borca za slobodno razmišljanje i za slobodu govora, ali samo dok sâm ne zavladaš - a onda radi ono suprotno: porobi i cenzuriši, odnosno ponašaj se baš kao fašisti koje navodno mrziš. Moderna Amerika kao i Zapadna Evropa su savršeni primeri ovoga o čemu pričam. U Britaniji se već naveliko hapse ljudi samo zbog nekih bezazlenih izjava na društvenim mrežama! Ne dobijaju novčane kazne već idu direktno u zatvor, a to blage veze nema sa demokratijom. Kir Starmer je šonjavi psihopata a njegova stranka je oduvek bila komunistička, samo što su se još više radikalizovali u poslednjih 10-15 godina, ohrabreni komunjarizacijom Evropske Unije. A ovako nešto bilo bi nezamislivo pre samo 20 godina.)

Kramb je često optuživan da je šovinista i rasista, i to još u 70-im kada se takve optužbe nisu pravile olako kao što se to radi danas - od strane njegovih "kolega" levičara. A to su dve stvari koje moderna levica ne toleriše ni u najsitnijim količinama. Bukvalno, ako si samo optužen za jedno od ta dva, a kamoli oba, ti si za levičare njihov najveći neprijatelj - a kamoli da se bave vašim stripovima, muzikom ili filmom. Ovo je moguć razlog zašto Fibra do sada nije ništa od Kramba izbacila, jer im je to sve suviše kontroverzno. Skupa prava ne mogu da budu razlog jer ako je sitni izdavač Komiko mogao da izbaci gomilu njegovih albuma, onda to sigurno i Fibra može. Da hoće. Ali očigledno neće jer ne želi.

Čak i da neko na Balkanu izbaci ovaj strip, bio bi suočen sa problemom prevođenja. Koriste se veoma specifični slengovi, a koji su ređe prevodljivi na idealan način. Pekara kao i Kramba uvek treba čitati u originalu, ukoliko čitalac ima tu opciju. Ne bi me čak ni čudilo da prevodioci Fibre, kad bi se nekim čudom taj izdavač latio ovog stripa, izaberu neki dalmatinski ili zagrebački dijalekat ili slično. A to bi upropastilo strip.

Moje rešenje za takve prevode je da se pretežno koristi kolokvijalni govor, ali da se izbegavaju previše regionalno obojeni dijalekti. Zašto bi Harvey pričao kao Dalmatinac ili Nišlija?! To je retardirano. On je iz Klivlenda. Takođe treba da se izbegavaju izrazi koji su suviše vezani za ere koje nemaju veze sa onima iz stripa. Drugim rečima, "brate tebra" bi bio katastrofalan izbor, za praktično bilo koji strip.

Ima tu još jedan razlog zašto se Fibra gnuša Američkog sjaja. Ima nekoliko kraćih epizoda koje se bave kancelarijskim crncima, a u kojima pričaju baš onako gramatički pogrešno, na način na koji crnci danas nikada ne bi bili prikazani jer bi se to smatralo "rasističkim". Tačno je da i u sadašnjim filmovima američki crnci i dalje koriste izvesnu dozu tog slenga, ali ne na ovako ekstreman, pa maltene i arhaičan, način kao što je to prikazano ovde. Njihov govor u ovom stripu podseća više na govor crnaca dok su bili robovi, odnosno onako kako su crnci bili prikazivani u filmovima od pre 100 godina. (Naravno da nisu tada bili robovi, ali je njihovo mesto u društvu bilo daleko niže nego danas kada su prilično privilegovani zbog antibelačkih zakona levičara.)

Na naslovnici, koja je nažalost prilično mizerna, vidimo u krupnom planu glumca Pola Đamatija. On tumači Harveya u istoimenom filmu iz 2003, kada je uostalom i izašla ova kompilacija. Ja sam taj film bukvalno gledao 20 godina pre nego što sam pročitao išta od stripa. Zato mi je film bio dobar tada. Međutim, sada kada sam veoma dobro upoznat sa stripom i likom, verujem da bi mi film bio razočaravajuć. Čisto zbog toga što Pol jednostavno nije za tu ulogu.

Nije on loš glumac - iako je jedan od mnogobrojnih nepotista - ali je loš izbor. Harvey Pekar je bio mnogo više radnička klasa, bio je grublji, i bio je agresivniji od Harveya kakvog Pol prikazuje u filmu. Suviše je Ðamati pihtijast, mlohav i šonjav da bi bio Harvey Pekar: na Đamatiju se vidi da je odrastao u privilegovanim okolnostima, a to je nažalost veliki problem u kinematografiji generalno. Mlakonje koje su odrasle na Beverly Hillsu a pokušavaju da budu "tough" su smešni i neubedljivi. Ali to je toliko tipično za Hollywood da baš zabrljavi po pitanju kastinga, i ne samo zbog toga što forsiraju svoju sopstvenu derlad. Kada bi čovek pisao o filmovima u kojima su ključne uloge uništene lošim izborom glumaca, tu bi se moglo napisati 50 knjiga. Bez preterivanja. A to se sve više radi u već odavno raspalom Holivudu.

Nije to problem samo američke filmske industrije već svuda, a to je zato što u kinematografiji dominiraju dunsteri i debili. A nije ni kinematografija jedina grana umetnosti koja je devalvirana zbog dominacije debila, već je to slučaj u svim njenim granama. Pa i u svim zanimanjima. Gde god se okreneš vidiš mediokritet. Visoki kvalitet, talenat i temeljnost su uvek u manjini, ali bukvalno u svemu. Ko god se sa ovim ne slaže, taj je vrlo verovatno deo problema; odnosno takvi ljudi i ne znaju da razlikuju dobro od lošeg, pametno od glupog. Oni nemaju kriterijume, a često nemaju ni inteligencije. Oni su deo te mediokritetne većine, te je i logično da bi se pobunili protiv mojih zaključaka - jer sebe u mojim kritikama prepoznaju.

(Naravno da nije poenta da automatski ocrnim svakoga ko me kritikuje. Nisam ni ja uvek u pravu... qrac u glavu.)

Film sam gledao kada je bio izašao, samo jednom. Trebalo bi ponovo da ga pogledam, jer možda ipak nije loš, uprkos baš glupom izboru glavnog lika. Ne glavnog već centralnog, zato je i kesting kod ovakvih filmova još bitniji nego kod običnih. (You say cAsting I say cEHsting, you say potAto I say poteyto...)

Ne može se doći do informacije koliko je otprilike strana Kramb uradio za Pekara, a pošto ovde ima 64 pretpostavljam da ukupno ima najmanje 100. Prava je šteta što se niko nije setio da sve Krambove epizode skupi u jedan integral. Da li se to nije desilo jer su velika većina izdavača kompletni idioti, ili iz pravnih razloga? Koji god odgovor bio, ništa ne menja da su većina pizdavača budale. Na svim meridijanima. Nedavno je izašla kompilacija svih Korbenovih priča Hellboy serijala, pa ne vidim zašto se to ne bi moglo uraditi i za ovaj serijal. Kapiram da je Hellboy daleko popularniji od ovoga, ali Kramb je još veća kult ličnost od Korbena.

Evo svih crtača i njihovih ocena:

Crumb - 8-10/10. Disciplina, stil, senčenje, preciznost, atmosfera, dinamičan emocionalni dijapazon likova - drugim rečima sve što je potrebno za jedan (ovakav) strip. Kad polako i bez žurbe crta, jedan je od najboljih karikaturnih crtača ikad, i ništa se ne može kritikovati.

Budgett/Dumm - 4/10. Jedva funkcionalan crtež, taman dovoljno "dobar" da priče mogu da pročitam a da strip iz frustracije ne bacim. Na samoj granici (jedva) prihvatljivog. Nije nemoguće da bi većina studenata likovne umetnosti mogli bolje.

Shamray - 4-6/10. Kada je lenj samo je za nijansu bolji, a tada je i manje precizan od ovog dvojca iznad. Ali zato više atmosferičan. Kada se više potrudi crtež je dosta bolji: precizniji i detaljniji. Na primer epizoda On Friday I Will Be 43.

Brown - 5/10. Pristojan crtež, ne mogu sasvim da provalim na šta me podseća. Dovoljno precizan i sa jasnim debelim outline linijama.

Cavey - 3/10. Ovaj lik je zapravo amater, a ne može ni da se odluči za stil. Kompletan pičvajz različitih pristupa. Prilično je neprecizan i trapav, ali se donekle izdiže iznad najgorih crtača jer koristi različite "tačkaste" tehnike kojima malčice pokriva očigledne slabosti. Ko ovakve naziva "umetnicima" zaslužuje najmanje pet lobotomija i jednu sterilizaciju.

Fascinantno mi je da postoje stripofili koji ne mogu jednostavno da priznaju da postoje užasni crtači, već svakoga pravdaju, čak i one najgore za koje znaju da su loši. A ne smeju ili ne žele to da priznaju, iz kojeg god čudnog razloga.

Ili kažu "to je pitanje ukusa", kao da veruju da svaki crtač ima pravo da bude objavljen. E pa ja kažem da nemaju pravo! Loši crtači nemaju šta da traže u svetu strip izdavaštva, jer ima toliko dobrih i solidnih ilustratora da nema ama baš nikakvog razloga da one najgore proturamo raji.

A da neki prijatelj ili poznanik takvih branitelja sranja slučajno nacrta isto tako nešto veoma loše i pokaže im možda bi priznali da je sranje. Kao da crtež dobija na snazi samo zato što je zvanično izdat. Kao da puko objavljivanje nekog stripa dokazuje da je on kvalitetno nacrtan. To je isti onaj debilni mentalitet u fazonu, "pošto ovo piše na naslovnoj strani novina u velikim slovima, mora da je tačno".

Kada neko krene da serenda o tome da je "sve pitanje ukusa", ja ih korigujem da je "sve pitanje lošeg ukusa". A onda im pojasnim da je "pitanje ukusa" da li biraš Kum trilogiju ili Gospodar prstenova trilogiju, a "pitanje je lošeg ukusa" kada izabereš turbo-folk umesto Bitlsa.

Neverovatno je koliko se olako ljudi zalepe za neki glupi kliše, za neku otrcanu i nelogičnu izreku ili frazu, i to samo zato što su je čuli 1000 puta. Ne padne im na glupet da makar nešto kritički osmotre, da barem nešto postave u pitanje, nego sve što čuju prihvataju kao tupavi sunđeri. "Sve je pitanje ukusa" ili "o ukusima se ne raspravlja" nisu fraze koje su izmišljene da bi se opravdalo postojanje sranja, niti da bi se ukinuli kriterijumi. Ali ljudi sve bukvalno shvataju...

Mayerik - 3/10. Klasično brljavljenje, vrlo jasan nedostatak talenta.

Carroll - 3/10. Slično kao ovaj iznad.

Nedavno apdejtovano:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/drawn-together-robert-crumb.html

Još:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/muke-sa-zenama-robert-crumb.html

Dylan Dog - Još 5 Epizoda

Većina recenzija sadrže SPOJLERE.

Dilan Dog

Padaju žabe

Crtež: solidan

Priča: kompletno retardirana

Evo jedne ekološki o(ne)svešćene epizode, a znao sam da je samo pitanje vremena kad nabasam na takvo neko nedelo i u ovom serijalu. To je neminovno: marksističko ispiranje mozgova je odavno proširilo svoje pipke svugde, bez izuzetka. Jedino možda još marsovski stripovi nemaju to. Propaganda mora u svaku poru kulture i društva da zađe, a za to su zaduženi hiljade i hiljade poltrona, mnogi od kojih svoje čitave karijere zasnivaju na ovom sranju. A naravno da ima i spisateljskih budala koji u to sve veruju.

Stoga ne može da čudi da je ovo sranje verovatno najkretenskija DD priča od svih koje sam do sada pročitao, a to su nekih 120 do sada. Ovde se gluposti nižu toliko munjevitom brzinom da me apsolutno mrzi da ih sve izlistam: nema teorije. Šalabajzerska levičarska ekološka poruka na nivou Down Syndromca od pet godina, a to je gotovo sigurno i ciljna grupa ovakve prejeftine propagande.

Kavaleto koji je osmislio ovo smeće ili je bio neki matori hipik koji još uvek krene da onanira kad god neko pomene 1968., ili je neki tupavi mladunac čiji je mozak ispran od soroševskih baljezgarija - jer je čitavo detinjstvo bio forsiran da provede u okruženju modernog levičarskog školstva. Premisa da "zdravlje planete" postoji i da se ono može narušiti nekim nebuloznim "dahom sveta" - koji naravno potiče iz Tibeta - je prevelika budalaština čak i za strip, a i nema šta da traži u jednom horor serijalu. Svrha horor žanra nije da pridikuje i morališe već da ponudi čitaocu beg iz stvarnosti. Oštećeni Kavaleto je međutim smatrao ili još uvek smatra da čitaoc mora da se upozori na neminovnu opasnost koja preti od "zlog kapitalizma". Reč kapitalizam se nikad ne pominje ali implikacija je jasna. (Smeta mu taj isti kapitalizam zbog kojeg je uopšte u prilici da zaradjuje svoj novac sa stripovima... Baš su nadaleko čuveni stripovi iz komunjarskih zemalja!)

Imamo čak i nekoliko uzvišeno-političko-moralnih govora o zagađenju od kojih mi se vrlo brzo prisralo, da budem malo prost. Na strani 69 mentalno polupana plavuša kuka kako smo "ugušili svet asfaltom i cementom, otrovali smo vazduh i vodu". Kao da sam slušao neku debilnu recitaciju Grete Tunberg: švedska verzija Desanke Maksimović ali sa ekološkom tematikom i bez obrazovanja. Klasične hipi pizdarije o planeti Zemlji koja je kaobajagi živo biće.

Jedno pitanje: da je ovo okruglo leteće govno koje nazivamo Zemljom zaista živo biće, zar ne bi moralo da bude neko demonsko stvorenje? Ciklus života i smrti se bazira na beskrajnoj količini nasilja i patnje, prema tome svaki polupismeni hipik koji idealizuje i romantizuje život na ovoj smrdljivoj lopti mora da je kompletan imbecil. Uostalom, ako čovek gradi betonske metropolise, to je samo zato što nas ima toliko mnogo, a to je zato što smo uspešni kao rasa, a priroda nagrađuje one koji se snalaze i koji uspevaju - pa ih ima puno. Prema tome, ako nas je priroda takvima napravila da smo uspešni i da smo prenaselili planetu, onda ko je krivac za to? Priroda. Što bi rekli Englezi, "excuse me I'm sorry for living!" ili ono drugo njihovo: "sorry, I didn't make the rules, I simply live by them".

Levičari su presmešni: u teoriji oni veruju u savršenstvo čovečanstva idealizujući čoveka kao biće sa ogromnim potencijalom (stoga i verovanje u Utopiju), ali u praksi konstantno okrivljuju to isto čovečanstvo za razne malverzacije ka prirodi! To je totalna kontradikcija jer im se teorija i praksa nikako ne poklapaju, a da ne pominjem koliko se to kosi sa naučnim razmišljanjem: levičari sebe predstavljaju kao racionalne, naučno-orijentisane intelektualce - a zapravo su sušta suprotnost tome. Na primer hipici su duboko ogrezli u ezoteriji, nauka ih nimalo ne zanima. Kliše levičara kao intelektualnog segmenta političkog spektruma je kliše koji su oni sami kreirali. Niđe veze, levičarenje je mentalno oboljenje, a nauku vole samo kada se poklapa sa njihovim zlokobnim namerama...

Osnovna podloga ovog kretenskog scenarija je upravo ta hipi ideja da je priroda živo biće, a da su ljudi zlikovci koji je maltretiraju. Istina je zapravo sasvim drugačija, i prilično očigledna: Zemlja je samo komad stene, priroda nema svest, a čak nije ni entitet, već je sama reč "priroda" neki umbrella pojam koji smo izmislili da obuhvata sve što se nalazi oko nas. Levičari doduše, pošto su bukvalisti, misle da pošto je reč priroda imenica da priroda postoji: da je to maltene neko biće ili stvar. Ništa im jadnima nije jasno, po običaju...

Ako je iko žrtva to su životinje i čovečanstvo, i to žrtve sumanuto brutalne prirode. Hipici verovatno očekuju da se ljudi izvinu tom nepostojećem entitetu "prirodi" za silni progres koji su postigli, da krenu da grle stabla i žbunje - cvileći, plačući i tražeći oproštaj od "prirode". A maltene jedina svrha tog progresa je lakše preživljavanje na ovoj govnjivoj, paklenoj lopti. Ja bih sve te sumanute hipike poslao u pećine da žive kao praistorijski ljudi, pa da se malo zažele te civilizacije protiv koje konstantno kenjaju, i koja im navodno smeta toliko... Teški licemeri i budale, svi redom. Tipičan hipik plati kartu da putuje avionom - da bi što brže i komfornije stigao na mesto protesta protiv goriva! Koristi produkte Samsung-a i drugih korporacija da bi brže-bolje širio antikorporacijsku antikapitalističku propagandu! To kompletno prevazilazi licemerje, to je nešto 100 puta gluplje i gore.

Još jedan primer tog ekološkog romantizma je na strani 77 kada Vincent priča o tome kako bi binarna šifra trebala da "pomogne svetu da ozdravi". Opet ta glupačka implikacija da je Zemlja živo biće - a tek arogantna implikacija da će levičari da nađu način da "ozdrave" planetu! Koji arogantni, prepotentni debil moraš da budeš da veruješ da si ti bogom dat, neki sveti izabranik postavljen na Zemlju da spasiš svet.

Volim ja natprirodni horor i sci-fi, ali bez moralisanja i kenjanja, moliću lepo... A levičari nisu nikada uspevali ni da spašavaju svoje sopstvene moždane vijuge od totalne propagandne atrofije, prema tome očekivati od njih da "spašavaju svet" ne da nema veze s mozgom nego je toliko imbecilno da ne postoji jezik na kome se sve to može precizno objasniti i pojasniti.

Kad sam već kod Vincenta, njegov napad na Dilana, kad mu razbija lobanju, nema nikakve logike. Vincent ovde nije nikakav zlikovac prema tome je njegovo delovanje van svake pameti: njegov motiv za napad na Dilana je totalno iracionalan (što možda i ne čudi s obzirom da je glupi levičar). Ovakve jeftine fore su ubačene samo da bi bilo što više obrta. To podseća na silne holivudske trilere, odnosno očajne filmove koji očajnički koriste razne finte ne bi li natrpali scenarije iznenađenjima - kad već nisu natrpani inteligencijom. Samo da se nižu tvistovi jedan za drugim, kao da to može biti glavna svrha bilo kakvog filma. Kao da je broj tvistova u direktnoj korelaciji sa kvalitetom filma: što više tvistova to je bolji film. Ali na qrcu...

Glavni naučnik, Veliki Dobrica Šnajder, se ponaša kao neki retard koji napamet zna čitav Ancient Aliens serial, kao neki pretenciozno-tupavi hipik koji bi radije da meditira nego da se bavi ozbiljnim naučnim istraživanjem. Mi treba da poverujemo da je on bio ozbiljan naučnik na rubu velikog otkrića, međutim njegovo ponašanje ja mnogo više u skladu sa kompletnom morončinom.

Način na koji Šnajder pada s neba, i razlog zašto to čini, je totalna idiotarija. Objašnjenje ćete naći na strani 87. Ne, nije ubijen, već su ga iz nekog razloga "napale halucinacije" pa je svojevoljno iskočio iz helikoptera - i to aterirao baš metar ispred Dilanovih vrata! Svaki kaskader da mu pozavidi na ovoj neverovatnoj preciznosti, jer da je i najveštiji kaskader imao zadatak da skoči s helikoptera toliko precizno, morao bi da to uvežbava nedeljama - dok ovaj hipi pajac to uspeva iz prve a da uopšte i ne pokušava! Ali s obzirom da je ovo ekološki triler, nekako je i prikladno da je čitav scenario totalno retardiran.

Dilan preuzima slučaj njegove ćerke bez da joj naplati - barem ne u britanskim funtama. Svoj rad naplati u yebačini, strana 59. Kakav idealista! "Ne trebaš da mi platiš, ali znaj da ćeš uskoro biti tucana!"

A neposredno posle prcanja plavuša gleda kako joj ćale pada s velike visine ispred Dilanovih vrata: SPLJAF!!! Ovo je bre slepstik a ne triler...

Na stranama 89-90 deluje kao da Dylan priziva još jednu bizarnu "kišu" time što samo pomisli na početak binarne šifre. Totalno suludo, iako se kasnije ispostavlja da nije on izazvao kišu. Uopšte je ta čitava ideja šifre koja bi mogla da spasi svet (ili da ga uništi?) totalno konfuzna i previše nebulozna, čak i za jedan navodni horor serijal. Cavaletto trabunja i ne zna kad da stane; čovek je neka vrsta anti-genija, kao Ed Wood.

Ko spašava Dilana i žensku? Neki mali crnac! Ispostavlja se da baš njegov ćale priziva sve te sulude vremenske nepogode. Kao što je nenormalna slučajnost što je Šnajder pao s neba tik ispred Dilanovih vrata, imamo i tu totalno suludu slučajnost da glavni akteri natprirodnih pojava žive iznad Dilana. Preglupo. London je dakle malo seoce, 33 stanovnika... Ovaj serijal se veoma često oslanja na ludačke slučajnosti, ali sad ga zaista pretera. Dilanovi scenaristi možda ne znaju da London ima 10 miliona stanovnika, ili se samo prave blesavi.

Taj mali crnac, sa kapicom onako reperski okrenutom naopačke, je smehotresna pojava, jedan totalno deus ex machina lik. Pogotovo način na koji spašava Dilana i plavušu, strana 91: loptom gađa zlikovce! (Opet slepstik u "dubokoumnoj drami".) Ali još gluplji lik je nabildovana kalaštura koja agira kao glavni tabadžija zlikovca priče! Njeno pojavljivanje na strani 82 je jedan od mnogih nenamerno humorističkih prepada. Ima sigurno čitalaca koji su se slatko nasmejali raznim ovim glupostima, tako da barem u tom nekom šlabajzerskom smislu epizoda nije totalno beskorisna.

Priča ne samo da je kompletno retardirana, od početka do kraja, već i nema puno veze sa ovim serijalom. Ako su u Boneliju već bili insistirali da nekako upotrebe ovaj scenario, da ne moraju da ga bace u smeće gde mu je mesto, onda je ova priča trebala da bude upotrebljena za Marti Misteriju, jer radnja žestoko podseća na taj serijal. Ovo nema veze sa Dilan Dogom. Scenarista je promašio temu totalno. Ili je pobrkao Dilana sa Martijem.

Pikatov crtež je sasvim solidan kao i obično, sličan Mari-ju i Dalanjolu mada naravno slabiji od ove dvojice. Kao što Dalanjol ponekad zasere svojom lenjošću, tako i Piccatto zna da ponekad usere po koji kadar, na primer treći kadar strane 11: Gručova ruka izgleda kao nogom nacrtana, blagi očaj... Piccatto ima pomalo divljački pristup koji se donekle može opravdati sa onim "acquired taste", pa mi je jasno zašto ga neki ne vole zbog toga. I meni je trebalo vremena da se priviknem na stil koji deluje nedisciplinovan, ali ga i dalje ne ubrajam ni blizu najboljih crtača serijala, a to su bez sumnje Dalanjol (starija faza), Roi, Cossu, Nizzoli, pa onda Siniskalći, Stano (više ranija faza) i Mari, pa onda tek Pikato. Nije nimalo loš, a uostalom mnogo je bolji od raznih redovnih škrabala i antitalenata, kao što su Grasani i onaj Montištaveć, Bigliardo, osrednji Fregijeri i još gomila drugih mediokriteta.

Čudovišna gozba

Crtež: hipsterski/jadan

Priča: slaba

Da me čovek pita zašto sam kupio ovaj broj pre više od pet godina, ne bih znao reći. Crtež je hipsterski, nešto što bi fibratori sa oduševljenjem podržali jer njih ništa ne uzbuđuje više od spastičnih detinjastih škrabotina. Nikad čuo za ovog crtača. Bačilijeri povremeno nacrta facu solidno, ali generalno je ovo zapravo sramota, graniči se sa karikaturnim crtežom, i to lošim. A da ne pričam o tome koliko se hipsterski crtež uopšte ne uklapa u horor tematiku. Doduše ovde ima dosta humora, maltene dođe kao sprdnja.

I scenarista je zasrao neke stvari. Dilan se ovde prikazuje kao neki hormonalno napaljeni debil od 15 godina. On ne može da prihvati činjenicu da ga je ženska šutnula za nekog milionera, pa je čak i uhodi. Prerušava se u kelnera na svadbi, a onda veoma veoma patetično - kao u nekoj smrdljivoj rom-kom pizdariji sa ogavnom Džulijom Roberts - ometa ceremoniju kada podigne ruku da izrazi svoje negodovanje vezano za taj brak. Totalna idiotarija koja uopšte nije u duhu serijala, a i nema mnogo veze sa Dilanom kao likom. Zar on nije neki ženskaroš koji poyebe svaku svoju klijenticu? Naravno da jeste. Duboko zaljubljeni playboy? Kako da ne... Generalno govoreći, u čitavom serijalu on je prikazan kao neki bajni romantik a bio je sa 1000 žena, što naravno nema nikakve logike... Ali ovo je tek glupo. I Štrumfovi imaju bolju karakterizaciju.

Jedan od propusta scenariste je da započne epizodu sa spojlerom, da nas odmah informiše da su svi u toj bogatoj porodici zapravo čudovišta. A zašto to nije moglo da bude iznenađenje na nekoj recimo 30. strani? Pisanje na nivou nekog imbecila. Jedini dobar potez scenariste je pri kraju kada saznamo da je Dilanova ljubav jedno od čudovišta. Ali i ja mora da sam retard kad to nisam odmah provalio...

Uspomene na jedno leto

Kratka priča koja sledi odmah posle Čudovišne gozbe. Totalna glupost, veoma dosadno, a crtež je prilično manjkav. Đenoveze sasvim fino crta scenografiju, ali likove uopšte ne ume. U tom smislu podseća na Tardija, ili Retardija, kako hoćete...

Mefisto

Crtež: odličan

Priča: vrlo dobra

Jedna od najstarijih epizoda, ako se ne varam, tako da i ne čudi da je bolja od većine. Crtež je veoma atmosferičan; možda nema toliko senčenja kao što je Roi praktikovao kasnije, ali zato ima više raznovrsnosti. Jedini očigledniji manjak bi bio, po običaju, to što Roi ne ume žene lepo da nacrta. Obratite pažnju na prvi kadar sa strane 98 ili četvrti sa strane 107: grozno. Ovo treba da bude lepa žena? Možda u nekoj čudovišnoj horor dimenziji, ali na planeti Zemlji sigurno ne. Doduše, estetski uštinuti holivudski manijaci bi ovakvu ženu vrlo brzo unajmili da bude u svim velikim filmovima, i to u glavnim ulogama. Nije baš tolika skrndeljka kao Meril Strip ili Dženifer Eniston (da ih sad sve ne nabrajam, holivudskih "lepotica" k'o pleve), ali nije ni daleko. Najbliže što je uspeo da nacrta neku ženu dobro u ovom broju je zadnji kadar sa strane 98.

Sve u svemu je teško argumentovati da je raniji Roi bolji od kasnijeg, što mnogi dilanovci tvrde. Scene horora su odlično urađene, ali su likovi brljaviji i neprecizniji u ovoj fazi.

Prilično originalna priča, barem sudeći po tome što me ništa ovde ne podseća na nešto što sam pre gledao. Možda se varam, možda jesam gledao neki film sa ovakvom radnjom, ko bi ih sve popamtio. Kako god bilo, kombinacija ovakvog crteža sa nestereotipičnom pričom čini ovu epizodu jednom od najboljih verovatno.

Na strani 67 saznajemo da je neko ovde - Sklavi ili Roi - muzički hipster ili u najmanju ruku jedan od onih šonjavih likova koji se lože na progresivni rok 70-ih: na zidu Dilanove trpezarije nalazi se slika prvog ili drugog albuma grupe King Crimson. Taj album je takvo sranje, a progresivni rok 70-ih je totalno izvikan, ali neću sad o tome... Bolje i to nego Velvet Underground...

Naslikani košmar

Crtež: dosta dobar

Priča: solidna

Jedna od najranijih epizoda koju je izdao VČ, pa valjda zato skoro uopšte nema loše štampanih, bledih stranica - što je uobičajeno za ovog jeftinog i nemarnog pizdavača. Ovo je glavni razlog zašto treba izbegavati VČ ukoliko postoji alternativa s Ludensom. Geografija je sve: Hrvatska je zapadnija od Srbije, a time je i logično što je kvalitet štamparija i štampanih proizvoda bolji. To je jednostavno tako, po pravilu. Što južnije to tužnije važi i u zapadnoistočnoj relaciji: što istočnije to tužnije. Možda se ne rimuje, ali ne znači da je manje istinito.

Crtež Mari-ja totalno odgovara hororu, zato on spada među najbolje DD ilustratore. Ne bih mogao da zamislim da crta vesterne. Ima neki donekle unikatan stil koji ima dodirne tačke sa Pikatom, s tim što je Mari bolji. Roi, Cossu, Nizzoli, i rani Dall'Agnol su bolji, ali to ne umanjuje Marijev doprinos.

Priča ne sadrži nikakve veće logičke ispade. Finalni twist bi mogao da se okarakteriše kao cop-out tj kao neubedljivi pokušaj Kijaverotija da se nekako izvuče na finjaka, ali mi ne smeta jer je poprilično natprirodan, odnosno u duhu ovog serijala. Doduše, scenario i nije previše komplikovan tako da nije postojalo puno mogućnosti da stvari skrenu na gluposti. Sasvim solidna epizoda.

Na dnu

Crtež: veoma dobar

Priča: solidna

Sa strepnjom kupujem novije epizode, a evo i zašto... Što je novija epizoda to je veća šansa za razne levičarske ispade. Bonelli je postao marksistički izdavač. Nedavno sam otkrio da je inspektor Blok, koji je inače dosadan, zamenjen nekom muslimankom i sa crncem. Takvo DEI iživljavanje nad nedužnim čitalaštvom je zaista nepotrebno i ruinira svaki serijal, čak i one kod kojih nema mnogo toga da se ruinira. A na strani 19 saznajemo da neki nebitan lik ima skrivenu homoseksualnu prošlost. Bljak. Koga to zanima?

Pošto su sa ova dva lika već pokrili rasizam, seksualne manjine i muslimanizam, jedino što je u ovoj priči još falilo je moralisanje o tobožnjim klimatskim promenama, jer kao što svi znamo 99% leda na polovima se već odavno otopilo, pa je zato kraj sveta neminovan - a dokaz za to već odavno postoji: stotine gradova i sela po čitavom svetu su poplavljeni zbog povećanog nivoa okeana i mora, a to povećanje iznosi nekih 500 m, najmanje. Eto, na primer San Francisco uopšte više ne postoji, zbrisan je sa mape! (E da je tako...) A u jednom od levičarskih centara sveta, Njujorku, u centru grada su čak postavili i ogroman tajmer koji odbrojava sate i dane do propasti sveta. (Ovo nisam izmislio, guglajte.) Do te mere je otišla klimakterična histerija, a i to je uostalom čitava poenta: širenje panike. Kraj sveta su obećavali i pre 50 godina, i obećavaće ga narednih 1000. Jer naivnih budala će uvek biti, a oni koji drže konce će uvek biti upoznati sa makijavelističkom činjenicom da je manipulisanje strahom uvek ključna stavka u dominaciji nad tupavim stanovništvom. Ova epizoda nema ekološkog preseravanja, ali toga  zato ima u nekim drugim epizodama, kao na primer Padaju žabe. Ne mogu levičarske budale da odole a da ne zatruju baš sve što dodirnu, sa svojom kretenskom dogmom: čak ni horor strip serijali nisu bezbedni od ovih dosadnih, psihopatskih vaški.

Šteta, jer crtež je odličan, i jedini razlog zašto sam se odlučio da uzmem jednu od ovih novijih epizoda. Ima samo šačica epizoda koje je Nizzoli crtao pa je zato iritantno kad baš njegovu neku epizodu mora neki smrdljivi poltron marksističko-zapadnog establišmenta da upropasti.

Nicoli koristi jedan veoma disciplinovan i precizan stil sličan Cossu-u. Crta veoma elegantno, a recimo kod lica skoro nikada ne brljavi - što je česta pojava kod velike većine drugih crtača. Žene veoma lepo crta, što posebno dolazi do izražaja u epizodi Predivno stvorenje.

Priča je prilično prosečna jer se jedna te ista fora ponavlja u krug i u nedogled. Gotovo sam siguran da su to ukrali iz nekog filma, tako mi bar deluje, ali pošto odavno već ne gledam moderne trilere šanse su veoma male da bih prepoznao te novije filmove od kojih kradu scenaristi Dilana.

Strane 22-25 bih kompletno izbacio iz gorepomenutih razloga. Ona džaflija je vrlo iritantna i nema nikakvu svrhu - sem da se na ljigav i totalno neubedljiv DEI način reklamira tolerancija prema muslimanima. A ko će o toleranciji uostalom bolje da palamudi od levičara! Ako je iko tolerantan to su oni, jer se nikada ne bave cenzurom desnice, nikada ne nameću svoje fanatičke stavove, i nemaju tradiciju političkog gonjenja, maltretiranja i genocidiranja. Ali uopšte... Marksisti treba svima nama da budu uzor tolerancije, pravde i istine. Predivni su u svojoj beskonačnoj toleranciji, što redovno pokazuju i dokazuju kroz svoje isključive medije koji (ne) nude samo njihove stavove.

Veliki twist da je Dilan kao dete metkom upucao neku gusenicu (ili šta već) je totalna glupost - maltene kao da se scenarista sprda s nama. Zbog toga je postao vegetarijanac! Pa znači da je Dilan još veći idiot nego što smo mislili?!...

Bonellijana:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/apokalipsa-bonelli.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2025/03/dylan-dog-10-epizoda.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2025/04/zagor-duh-bez-mozga.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2025/03/tex-seguraortiz.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2025/04/marti-misterija-10-prica.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/dylan-dog-apokalipsa_30.html

El Gaucho - Manara

El Gaučo

Vrsta: zaseban album

Crtež: Milo Manara

Scenario: Hugo Pratt

Izdavač: Beli Put (2008)

Premijerno: 1983 

Dimenzije: 28.6 x 22.2 cm, HC

Br strana netto: 144

Tiraž: 500

Zanr: istorijski

YU istorijat: -

Kolor? Da.

Politički obojen? Ne baš.

Rasprodato? Ne.

Crtež: 8-9/10

Scenario: 8/10

Ciljne grupe: estetičari, prattokompletisti

Prednosti: odličan crtež likova, zanimljivo 

Minusi: poneke manje nelogičnosti, sporadičan pad u crtežu

Napokon Prat da donekle opravda svoju reputaciju, makar kao scenarista. Osim Mladosti (Korto Malteze) nijedan njegov scenario mi se nije preterano dopao. Štaviše, ima puno gluposti u njegovim pričama...

Trebalo mi je nekoliko godina da napokon kupim ovaj album, a onda još nekoliko godina da ga napokon pročitam. Razlog takvom odugovlačenju je što me je prvenstveno privukao crtež. (Od Manare sam uzeo sve što ima iz njegovog ranijeg perioda, sem Majmuna - jer je levičarsko sranje.) Nemam ništa protiv istorijskih stripova, štaviše, ali sam uvek skeptičan po pitanju Manare; zbog priča - a pogotovo kada piše Prat. Crtež me vukao a scenario me odbijao. Koliko god bio dobar Manara, ima sličan problem kao Alberto Breća: obojica su često crtali za inferiorne scenariste i/ili o smornim temama. Odličan crtež - loša priča; nije baš najsretnija kombinacija. Iako je meni crtež primaran ipak volim da i jedno i drugo štima.

Već sam bio recenzirao jedan album ovog dvojca, Indijansko leto. S puno detalja. (Drugim rečima, urnisao sam ga. Link dole...) Ta priča je toliko glupa da mi se prosto nije dalo da i ovo pročitam. Pritom sam pročitao nekoliko Korto Malteze albuma, a ta zadnja dva su razočaravajuća - i to blago rečeno. (Linkovi dole...)

Prat je opšte govoreći veoma precenjen, i kao crtač i scenarista, a mnogobrojni stripofili (koji mu se klanjaju kao nekom bogu) kao da su autistični pa nisu kadri da konstatuju crtačku aljkavost (koja se raji prodaje kao "genije"), stilsku ružnoću u segmentima, antizanatlijsku lenjost, istorijske neistine, kao i scenarističke budalaštine.

Ili to ili se ne usuđuju da ga osuđuju jer je Prat jedan od "nedodirljivih": ko ga kritikuje rizikuje da bude ismejan (od strane ovaca, što je najbolje). Mene savršeno zabole da li će neko da se meni smeje - dok se ja smejem Pratu. Bitno da ima smeha!

U neku ruku je slično nedodirljiv kao Pablo Pikaso; retko ko se "drzne" da ga osudi za škrabotine i druga nedela. Ali sam ja zato za sve njih (latentne pikasomrzitelje) dovoljno nabljuvao Pikasa, na ovom blogu kao i drugde. Ne yebem živu silu, sve što mislim kažem u svojim recenzijama, a kome se ne sviđa može da se smeje, ili da ode u neki ćošak i da plače, ili da nađe neki drugi (daleko dosadniji) blog.

Na moje veliko iznenađenje ispostavlja se da je El Gaučo vrlo zanimljiv strip. Mada neminovno ima i gluposti, a skoro sve su negde u prvoj trećini.

Na stranama 30-32 kreću prvi problemi, ali ovog puta nevezani za neke apsurde ili gluposti već nas Prat bombarduje sa milion imena, gradova, loža i drugih qraca. Priča tek što je počela, a već je zamumuljena i zakukuljena. (Kasnije se ispostavlja da najmanje pola tih informacija nisu bitne za kasniji razvoj priče.) Ne znam da li je Prat umislio da je Agata Kristi, pa nas sve stavlja na test pamćenja, ili je smatrao da treba da iskomplikuje stvari da pokaže svima koliko je upućen u istoriju Argentine tj u tematiku. Malo da se qrči. Ima reputaciju da svako istorijsko doba temeljno istraži pre nego što krene sa pisanjem, nešto u šta ponekad posumnjam jer je na primer u Korto Malteze u Sibiru više puta omanuo baš u tom smislu.

Ja svakako ne nameravam da učim 50 imena, bez obzira da li se ti likovi (kasnije) pojavljuju ili ne pojavljuju jer sam odviše senilan da bih i 4-5 imena zapamtio, a ne da se bavim ovakvom memorističkom gimnastikom. A na stranama 44-45 dobijamo novu salvu imena, lokacija i zbivanja. Pa sad ko se tu snađe snađe se, a ko ne, može samo da zeva. 

Mada, ko bi se tu uopšte mogao snaći? Postoji li više od 0,3% čitaoca koji su pohvatali sve detalje na ovim stranama i ukapirali o čemu se radi? Zadatak scenariste nije da imponuje čitaocu svojim činjeničnim znanjem (odnosno navodnim znanjem, jer ko će još da proverava sve ovo), već je njegova dužnost da bira - selektivno - šta će od tog "silnog znanja" da podeli sa čitaocem, da bi ga komotno i lako uveo u radnju. Ovakvim naglim bombardovanjem možeš samo da nanerviraš i odbiješ ljude.

Potom kreću neke sulude scene, toliko tipične za Manaru. Na stranama 35-36 Kleg vrlo brutalno ošamari jednu od prostitutki(?), nakon što se ova našalila sa njim. Zašto je ovo nelogično? Zato što se ona nikada tako ne bi našalila da je znala kakve je on naravi, a to je morala da zna - čim se na takav neformalan način posprdala, a imala je nekoliko meseci da ga upozna jer su bili na brodu. A pritom se naknadno ispostavlja da Kleg nije baš toliko loš lik! (S obzirom kakvi su ostali, još je Kleg i zlatan. Sve je relativno.) A to je već drugi razlog zašto ovaj njegov postupak nije sasvim logičan. Međutim, ovo je vrlo blag primer apsurdnosti s obzirom na pregršt velikih gluposti u Indijanskom letu: u tom albumu karakterizacija tek nema smisla.

Na strani 40 (tabla gore), grbavac poliva Moli, a razlog nije sasvim jasan. Samo dve strane kasnije on brutalno mlatne Brauna u glavu. Sve je ovo preterano i previše iskarikirano za jedan "istorijski" strip. Niti mi je logično da neki grbavac tek tako mlati vojnike, iz relativno blagih razloga tj bez razloga. Ipak je ovo mornarica a ne neka lučka kafana... Pritom se i za grbavca naknadno ispostavlja da nije negativac, a pritom je i vrlo odan drug Braunu! Opet suluda karakterizacija.

Na strani 54 upoznajemo Hozea, koji je predstavljen kao polucrnac polubelac. A pritom liči na Azijata (Orijent). Nekako mi je čudno da Manara ovako omane s obzirom da likove izuzetno dobro crta u ovom albumu. 

A kad već pričam o Azijatima, prosto je čudno da mu svi ženski likovi ne liče na Azijatkinje s obzirom koliko su im sitne oči. Nije mi jasno zašto to radi. Uprkos tome žene u proseku mnogo dobro izgledaju, ali samo izbliza. Iz daljine je sasvim druga priča...

Svaki lik ima specifičnu i prepoznatljivu facu, što nije često slučaj u stripovima. Mnogi crtači sve muškarce crtaju jednim šablonom a sve žene drugim, tako da svi izgledaju isto. Ovde toga nema. Čak se stiče utisak da je mnoge likove crtao po uzoru na stvarne ljude, na primer da je ubacio neke svoje poznanike. To je uostalom radio i Korben na primer, s tim što Amerikanac nije ni približno imao toliku doslednost iz kadra u kadar kao što to Manara ovde majstorski izvodi.

Face su odlične, barem u gro planu i iz srednje udaljenosti. Likovi koji su malo dalji su ležernije i (mnogo) slabije nacrtani. Možda bi neko rekao da je ovo logično, ali postoje crtači koji i likove iz daljine odrade odlično, npr Alberto Breća i Dino Batalja. Nema razloga da se zabušava kod pozadine, ja zahtevam da sve bude na nivou. Manara veoma uspešno dočarava emocije kod likova, a to je jedna od glavnih karakteristika ovog albuma. Ni to nije toliko česta pojava u stripovima, jer ima puno crtača - čak i onih kompetentnih - kojima svi likovi deluju kao bezizražajni roboti. Ima puno kadrova sa neverovatno dobro nacrtanim licima. Ovo priči daje život. Zamislite da neki dunster kao Diso crta ovako nešto...

Crtež je prilično elegantan, mada je Manara bio još bolji u ranijim godinama. On je jedan od onih crtača koji počnu jako dobro a onda postepeno kreću da zabušavaju - sve dok im posle određenog perioda crtež skroz ne propadne. Jedine verzije Manare koje ja čitam su one iz 70-ih, 80-ih i iz dela 90-ih. Posle toga sve njegovo ide na ignor, jer tada nivo postaje suviše slab. To je tipična devolucija crtača realističnog stila. Kod karikaturnih crtača je često obrnut slučaj: kreću slabo/slabije a onda vremenom postaju sve bolji, a najbolji primer za to je Frankan koji kreće prilično skromno a onda za par decenija postaje praktično najbolji evropski karikaturista ikad. Tabari i Uderzo takođe popravljaju svoj stil vremenom, pogotovo Tabari koji kreće sa osrednjim crtežom a desetak godina kasnije sebe dovodi na visok nivo.

Primer realističnog crtača koji je sve bolji vremenom, odnosno izuzetak pravila, bio bi Palasios.

Ali pošto je ovo već kraj Manarine kvalitetne faze ima i neujednačenosti, pogotovo što je album rađen u periodu od četiri godine. Neki kadrovi su jako dobri a drugi su slabiji. Neka lica su odlično nacrtana a druga šljapavije. Nema više visokog kontinuiteta kao ranije. Ovo pogotovo postaje očigledno u zadnjoj trećini, jer je ona naravno nacrtana najkasnije, sredinom 90-ih. Vidi se osetan pad u kvalitetu crteža na stranama 114-115 i 139-140. (Table 98-99 i 123-124.)

Ne treba duboko zaći u ovu priču a da se primeti jedna od Pratovih opsesija, a to je mržnja prema Englezima. (Kao da mu je Mel Gibson brat. S tim što Mel nije levičar.) U Indijanskom letu to je bilo vrlo evidentno, pa se čak čitava ta priča vrtela oko toga, mada je ovaj "detalj" mnogim balkanskim čitaocima promakao, vrlo verovatno jer Englezi nisu nimalo popularni na ovim prostorima. Stoga domaći čitaoci tako nešto često ni ne primećuju. A da je strip kojim slučajem antisrpski, i to u nekoj istoj meri kao što je u ovom slučaju antiengleski, još i te kako bi to srpski čitaoci primetili i pobunili se. (Klasika: svako samo gleda svoje dupe.)

Prat je bio italijanski Jevrejin, a time je imao i katoličku pozadinu, a možda iz toga proizilazi pristrasnost ka katolicima i evidentan antiprotestantski odnosno antiengleski sentiment. Toga ima i u Korto Malteze, u kojem su, primera radi, Irci daleko bolje predstavljeni nego Englezi. (Romantizacija Škotlanđana a pogotovo Iraca je takav čest fenomen da je već maltene kliše. Eto, čak i u Srbiji, npr folk grupa Orthodox Celts. Mogao bih još da razglabam na ovu temu, ali neću.) Čisto nagađam jer otkud ja znam zašto je određene grupacije mrzeo (možda preteška reč) a druge favorizovao; za neke stvari mogu da naslutim razloge a za druge samo da nagađam. Morao bih lično da ga poznajem da bih takve stvari provalio, ali pošto je odavno otegao papke od toga nema ništa. Taj copy-paste stereotip sa Ircima (pozitivci) i Englezima (negativci) je učestao kod levičara kao i kod katolika (a pogotovo kod levičarskih katolika: da, to još i te kako postoji), ali je i rezultat kolonijalne dominacije Engleza i generalno loše istorijske situacije Iraca. Iz ovog razloga je vrlo lako pribeći stereotipu zlih Engleza s jedne strane i nevinih Iraca kao večitih žrtava sa druge.

Levičari nas odvajkad (ne)uspešno ubeđuju kako se bore za jednakost i da su protiv predrasuda, ali su i sami veoma negativno nastrojeni prema raznim rasnim, etničkim, i društvenim grupacijama. Ako iko poseduje žestoke predrasude i netoleranciju to su upravo levičari! Oni su u tome najgori. Stalno forsiraju demografske podele po pitanju morala, krivice i civilizacijskog kvaliteta. Belci, muškarci (pogotovo sredovečni i stariji), protestanti a i generalno hrišćani, viša klasa, srednja klasa, desničari, panduri, naftaši, biznismeni, bogataši i kapitalisti: o njima sve najgore. Crnci, lezbejke, gejevi, izmišljene seksualne manjine, etničke manjine (ukoliko nisu belci), žene, migranti 21. veka, muslimani, marksistički teroristi, levičarski ekstremisti, primitivna plemena - o njima sve najbolje.

Toliko o "jednakosti"... (Ko levičare ne zna skupo ih plaća - a to bukvalno mislim jer trenutno čitava Zapadna Evropa ispašta i debelo plaća zbog nepoznavanja levice i zbog veoma naivnog stava prema njima.) Toliko već dugo zatucavaju naše mozgove sa ovakvom polarizujućom propagandom da su mnogi ljudi nesvesni koliko su počeli da veruju u te debilne i kompletno netačne levičarske podele na dobro i zlo. Takva silovita i neumoljiva propaganda koja se rasteže decenijama se polako uvlači u mozgove, kroz filmove/stripove/književnost/muziku/pozorište, trujući evropske naivčine onako fino i podmuklo.

Ovog puta nema preterano jasne podele na zlikovce i dobrice, a to samo može da pomogne priči. Ako se već baviš istorijskim zbivanjima, onda je mnogo pametnije ne biti pristrasan jer u retko kojim konfliktima i ratovima postoji takva jasna crno-bela podela. Ovog puta se radi o Englezima i Špancima koji se bore za prevlast u Argentini s početka 19. veka. Obe strane su prikazane kao prljave, što je daleko bliže reali nego fiktivan crno-beli svet prikazan u Indijanskom letu. Obe strane su tada bile kolonijalne imperije te bi bilo zaista apsurdno da je Prat favorizovao Špance, i to samo zato što su katolici. A pritom bi ispao i prilično glup, jer svi znamo šta su sve Španci odnosno katolici radili u Južnoj i Centralnoj Americi...

(Španci nisu bili ni približno toliki genocidari Indijanaca kao što se danas predstavljaju od strane (levičarskih) istoričara odnosno patoloških lažova, ali da su kolonisti činili mnoga zlodela je apsolutno tačno. Međutim, nestanak velikog broja indijanskih plemena je u velikoj meri preuzrokovan od strane evropskih bolesti koje su Španci i Portugalci doneli sa sobom. A Špancima i Portugalcima se pripisuje i to čak kao zlodelo, kao da su oni namerno donosili klice da bi pobili Indijance! Levičarska logika i njihove laži... Ko ih ne zna skupo ih plaća.)

Međutim, uprkos pokušajima veće objektivnosti u odnosu na Indijansko leto, i ovde Englezi ispadaju gori, u ovom slučaju od Španaca. Englezi su u ovoj priči agresori, i oni čine više zlodela, a to znači da Prat nije uspeo da ipak ostane sasvim neutralan. Nije uspeo da zataška svoju mržnju. Šta će jadan ne bio, bilo je jače od njega.

Naravno da se Indijanci i crnci i u ovoj priči prikazuju (mnogo) pozitivnije nego belci, mada ni jedni ni drugi ne igraju veću ulogu. To je već neki neizbežan kliše modernih tj levičarskih scenarista. Bilo bi neverovatno da nije tako. Zar neko zaista misli da bi Prat bio toliko cenjen i promovisan danas da nije bio politički korektan? Da nije bio levičar? Kako da ne... (Pa i Picasso se i dan-danas tretira kao vrh umetnosti - uglavnom iz političkih razloga: bio je zadrti komunista što savršeno odgovara Zapadnim elitama, a pogotovo onim koje kontrolišu kulturu i medije. Picassov limitiran talenat je u ogromnom neskladu sa njegovom slavom.) A opet, Prat ne preteruje u ovome, ne čini od Indijanaca i crnaca neke visokomoralne mudrace. Ipak ne ide u krajnost s tim, kao na primer Little Big Man, Thunderheart, Soldier Blue ili Dances With Wolves, filmovi koji Indijance pretvaraju u mudračke karikature tj kompletno nerealne i fiktivne simbole.

Priča se završava totalno "downer": osim naratora (što je i logično) skoro svi tragično nastradaju. Retko ko od likova je neko nevinašce, ali su makar prostitutke-ropkinje sa broda bile nedužne. Zašto se Prat odlučio za ovakav završetak? Pa da izblati Engleze, naravno!

Šta li su mu Englezi uradili pa da ih ovoliko mrzi... Jesu li mu neki engleski turisti ukrali lizalicu kad je bio mali? Da li mu je omiljeni italijanski fudbalski klub izgubio neko bitno finale protiv nekog engleskog? Da li mu se neka lepa Engleskinja smejala na račun veličine alatke kada je bio mlad? Da li je izgubio veću svotu novca kladeći se na nekog engleskog konja na hipodromu?

Postoji i izdanje Čarobne Knjige. Međutim, uzeo sam hrvatsko jer je bilo na velikom sniženju. Naravno da ću uvek radije da uzmem Fibru nego ČK, čak i kada je Fibra nešto skuplja. Da bih uzeo ČK cena bi morala drastično da se razlikuje. Uostalom, izbor papira je bolji u fibrinom izdanju, a i nema viška margina.

Po običaju, Fibrino izdanje je odlično, a jedina zamerka bi bila naslovnica, jedini aspekt koji je lošiji od ČK. Ja se preterano ne uzbuđujem po pitanju izbora naslovnica jer mi je neuporedivo bitniji unutrašnji sadržaj, ali mi je čudno što su izabrali inferioran crtež kad su imali toliki izbor lepih i preciznih kadrova. Fibrina naslovnica je nešto što je Manara naknadno nacrtao, verovatno mnogo godina kasnije. Deluje pomalo nakaradno, čak i kao da je neko drugi crtao. Crtež gotovo sigurno potiče iz ovog veka.

Ali tipično je za ljude iz Fibre da su estetski uštinuti pa takve stvari i ne primećuju. Fascinantno mi je da nisu primetili da je ovaj crtež mnogo slabiji od onog u albumu! A obično je obrnuto: valjda naslovnica treba da izreklamira strip, da ga prikaže u najboljem svetlu, pa čak i da preuveliča kvalitet crteža - a ne da ga umanjuje. Ali iz takvih grešaka Fibra ne uči već ih ponavlja. Na primer, naslovnice Modesti Blejz crta Parlov, koji nema veze s tim sarijalom a pritom je slabiji od Holdawaya. Zar ne bi trebao jedan takav strip "stručnjak" kao što je vlasnik Fibre da razlikuje između odličnog crteža i slabog? Svaka njemu čast na radu, redu i disciplini s kojima vodi svoju firmu, ali po pitanju shvatanja umetnosti i stripova nemam maltene ništa pozitivno da kažem o njemu. On je za mene klasični računovođa: efikasan i ozbiljan, ali neke stvari jednostavno ne kapira... Uostalom, kritikovao je crtež Del Kastilja. Šta više reći!

Inače, i Manara je okoreli levičar, stoga je dobro što uglavnom nije bio zadužen za priče.

Kurto Malteze:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2021/01/corto-maltese-u-sibiru.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2021/01/corto-maltese-venecijanska-bajka.html

Manara:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/09/indijansko-leto-manara.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/put-u-tulum-milo-manara.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/odiseja-spoznaje-milo-manara.html

Toppi:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/solitudinis-morbus-toppi.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/07/kolekcionar-toppi.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2025/02/skriveno-lice-toppi.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2025/02/futur-drugi-toppi.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2026/06/colt-frontier.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/sharaz-de-sergio-toppi.html

Palacios:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/el-cid-palacios.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2025/03/relatos-del-nuevo-mundo-palacios_24.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/mek-koj-darkwood.html