Trinaesti Sprat
 |
Vrsta: integrali 1-3 Crtež: Jose Ortiz Scenario: Alan Grant, John Wagner Izdavač: 2000 AD (2021) Premijerno: 1984-1987 Dimenzije: 27.5 x 21.2 cm, SC Br strana netto: 482 (167, 149, 166) Tiraž: - Žanr: horor, sci-fi, humor YU istorijat: - Kolor? Ne. Politički obojen? Ne. Golotinja? Ne. Rasprodato? - Crtež: 8-9/10 Scenario: 10/10 Ciljne grupe: nostalgičari, palpovci, pajtonovci, zonosumrakisti Prednosti: crtež, originalnost, scenario, dijalog, obrti Minusi: - |
 |
Ovo je jedan u nizu britanskih klasika iz 70-ih i 80-ih, kada se tamo proizvodila hrpa veoma zabavnih stripova. Crtački kvalitet je u proseku bio veoma dobar, tada možda i nešto bolji od Bonelija kao i od Marvela - a sadržaj mnogo bliži onome što ja volim: sci-fi i horror, mada ne isključivo to. Bilo je tu i sportskih serijala (koji se kompletno ignorišu na Balkanu), pa čak i specijalizovanih revija posvećenih devojčicama. (Ne kapiram samo kako su finansijski opstajali, jer devojčice su preferirale skupljanje salveta.) Dok je Bonelli (kao uostalom i Italijani generalno) bio opsednut vesternom, a Marvel/DC onako autistično oduvek furaju samo superherojištinu, Britanske revije su izbacivale sve i svašta. Bile su i raznovrsnije i kvalitetnije od američke i italijanske komercijale. Konkretno 2000 AD su bili među liderima, pa možda i najbolji. Domaća revija Laser je izbacivala njihove stripove npr Sudija Dred i neke kratke priče. Nekoliko decenija kasnije, Komiko je izbacio jednog Slejna, takođe i nekoliko Dredova. Ali to je maltene to. A čak i to je bilo vrlo malo: Komiko je Dreda izbacivao na kašičicu, pa još i na pogrešnom papiru. Umesto da su JD lepo izbacivali u mekom povezu na odgovarajućem nesjajnom papiru i sa puno više strana. Nažalost, nisam toliko dobro upoznat sa britanskim revijama, delimično zato što je Jugoslavija malo toga objavljivala. Iz ovih razloga sam batalio Komiko i krenuo da uzimam britanske integrale. Imam sve iz rane cb faze Judge Dredd, a u kasnijim integralima je sve u boji. Do sada o SD nema objave na ovom blogu - a razlog tome je što nisam ništa napisao dok sam još bio čitao serijal pre par godina. Sada je već nekako kasno jer sam zaboravio razne detalje - koji bi trebalo da budu sastavni deo takve jedne recenzije. Nekako mi je glupo da sada nešto pišem o SD, a da takav tekst bude baziran na mutnim sećanjima, i da bude suviše uopšteno. Ali možda i to uradim nekom prilikom kako treba, jer je Sudija Dred mnogo bolji nego što se na prvu loptu čini pa zato zaslužuje da se više ljudi upozna s njim. (Vas šačica koji ovde dolazite jer znate šta valja.) Nešto sam bio već pisao o JD na mojoj listi 100 najboljih crtača, linkovi dole. Ali Sudija Dred je tek mali segment celokupne britanske proizvodnje, ima tu još sve i svašta od Engleza što deluje zanimljivo, a mnogo toga nikada nisam imao prilike da čitam. Jer velike većine toga i dalje nema ni od korova na Balkanu. Nisu mi sasvim jasni razlozi zašto se britanski strip tog perioda rutinski zaobilazi. Njihovi stripovi su tada bili u proseku manje pretenciozni od francuskih, a crtački na prilično dobrom nivou. Razlog tome je što je puno španskih ilustratora bilo angažovano, i to neki od najboljih, ali i britanski crtači su bili prilično dobri. Istina je da postoje serijali koji su u scenarističkom smislu mnogo jadni - a tu mi prvi na pamet pada Trigan (link dole) - međutim nisu svi bili debilni. Uostalom, i u Francuskoj i Italiji - evropskim "centrima moći" - mogu se naći kretenski stripovi. A o Amerikancima tek da ne pričam... |
 |
Iako je 2000 AD u ovom veku izdao kompletan 13S u tri broja, strip se nije prvobitno pojavljivao u toj reviji već u Scream a onda i u Eagle. (Da, ni ja nisam nikad čuo za njih. Jer smo ovde na Balkanu operisani od britanskog stripa.) Samo zato što je neka budaletina prosula buvu da su engleski stripovi glupi i loši, sada su u to ubeđeni mnogi a da pritom nisu maltene uopšte upoznati sa njihovim zlatnim periodom. Raznorazni mitovi, bez obzira da li pozitivni ili negativni, šire se munjevitom brzinom jer je raja maloumna i naivna. Mentalitet krda preovladava bukvalno svugde i u svim poljima. Predrasude ka britanskom stripu su jake na ovim prostorima, a za to razloga baš i nema. Pogotovo s obzirom koliko se ovde veliča Bonelli! Znači Bonelli vam je top a Britanci su vam flop? Ma važi... Francuska naučna fantastika je bila daleko ambicioznija i pretencioznija od britanske koja je bila mnogo bliža palpu. Ja volim i jedno i drugo, i ambiciozan strip i "debilan" strip. Zašto se limitirati na jedno ili drugo? Tvrdo ukoričena kolorna izdanja (FRA) su bila u totalnom kontrastu sa crno-belom novinskom hartijom (GB). Ali ni to ne znači da je jedno bolje od drugog: to je simplifikacija koju uvažavaju uglavnom neuki snobovi, jer je njima ambalaža bitnija od sadržaja. Samo zato što su Francuzi bili prilično dobri ne znači da engleski sci-fi horor strip nije imao svojih (a drugačijih) kvaliteta. Ne postoji samo jedan pristup, bilo kom žanru. Ja obožavam i Kubrikovu 2001: Odiseju u svemiru isto koliko i Plan 9 od Ed Wooda - čisto da navedem najekstremniju komparaciju koja mi pada na glupet. Grant i Wagner, scenaristi 13. Sprata, su bili zapravo bolji od većine francuskih scenarista svih žanrova. Uostalom, francuski sci-fi ne predstavlja samo Heavy Metal časopis već i gluposti kao što su Valerijan i Luk Orijent - serijali gori od maltene svakog "sličnog" britanskog stripa. Ako ćemo baš tako... (Nije Lik već Luk, gejaci. Samo zato što je Orijent glavni lik priče ne znači da se tako zove.) Da li je uzrok tog ignorisanja britanskih serijala balkanska alergija na Engleze, da li su razlozi finansijski, ili zato što od toga skoro ništa nije izlazilo u posleratnoj Jugoslaviji? A ovo zadnje nas vraća na pitanje: a zašto je Jugoslavija ignorisala britanski strip? Zašto je uopšte prosuta buva da britanski stripovi ne valjaju, i da li to ima političku pozadinu? Više o tome kasnije. Zbog ovog opšteg ignorisanja britanskog stripa bio sam prisiljen da kupim sva tri broja 13. Sprata u Delfiju, koji je notorno skup. Vrlo nerado trošim novac tamo jer oni papir prodaju kao da su suvi dijamanti u pitanju. Iako je to velik lanac knjižara koji se prostire po čitavoj Srbiji, a imaju na desetine prodavnica, ponašaju se kao neki ekskluzivni elitistički klub. Ne radi se samo o tome da su oni "prisiljeni" da strane naslove prodaju po paprenim cenama već neke naslove prodaju još skuplje nego što je to slučaj na Zapadu. Celokupni serijal iznosi 7500 dinara, a pritom niti je tvrdoukoričen niti je u boji. Ne mislim to u smislu da bi trebalo da bude u boji. Ortizov crtež je prilično gust i detaljan pa ne zahteva kolor. Ovo je klasičan horor palp 70-ih a to se retko farba. Međutim, štampa je odlična a sva tri izdanja vrlo lepo izgledaju. Odgovarajuć papir je izabran, a ne sjajni koji je uništitelj crnobelog stripa. Pošto 13S kod nas još uvek nije izašao svakome preporučujem da kupi ovaj britanski trojac pre nego što nestane. (Kad kažem "svakome" naravno da ne mislim na hipstere i na snobove. Ako vam je škrabotina zvana Persepolis vrh stripske umetnosti, a vrljavi Larcenet omiljeni crtač onda naravno da ovako kvalitetan serijal nije za vas. Šta uopšte tražite na ovom blogu?) |
 |
Ortiz - talentovani zanatlija Ortiz je tokom 80-ih bio veoma tražen i radio je na raznim serijalima, pa mi je prosto fascinantno da je uspeo da nekako odradi čak 500 strana za 13. Sprat, i to u roku od samo tri godine! To je maltene jedna strana na svaka dva dana. S obzirom da je uporedo radio i na Morganu i Hombre-u to je neverovatan učinak. To praktično dođe kao štancovanje - ali na visokom nivou, a to je nešto najteže postići kao crtač. Pogotovo što nije puno zabušavao, vrlo malo. Odnosno njegovo "zabušavanje" je nečiji maksimum, ili iznad maksimuma pojedinih izvikanih crtača. Njegov "rezervni" stil je prilično dobar. Drugi crtači - oni manje brzi, manje talentovani i manje sposobni - bi israli 500 govanjaca u takvom jednom kratkom periodu, ali pošto je Ortiz bio vrhunski zanatlija pošlo mu je za rukom da ne degradira crtež, barem ne puno. Naravno da je njegov najviši nivo bolji od ovoga ovde prikazanog, ali razlika nije velika. Na svu sreću, nije jedan od onih zaboravljenih majstora koje pizdavači danas rutinski ignorišu, već i dalje ima dovoljno jaku reputaciju da se njegovi albumi izbacuju. Iako je Morgana radio uporedo sa 13S, taj strip je manje senčen i na njemu se manje "trudio". Pretpostavljam da to nema veze s njegovim preferiranjem ili možda čak ni s novcem, već to što jedan krimić ne zahteva toliko senčenja kao jedan horor strip. Atmosfera se u horor stripu ne postiže belim površinama, a to je trebalo neko da objasni gomili modernih crtača koji ne znaju gde im je šuplje. Na primer onaj nesretni Hellboy kojeg Minjola crta maltene kao da je u pitanju neki Diznijev strip. (Vidi link dole, recenzija jednog Fibrinog integrala...) Zbog žanrovske razlike između Morgana i 13. Sprata ja pretpostavljam da su lica pažljivije i detaljnije crtana u Morganu, a scenografija gušća kod 13. Sprata. Nagađam samo. Koncept 13S je vrlo originalan jer je osnovna ideja kao neka epizoda Zone Sumraka - koja se ponavlja u nedogled. Veći broj priča se sastoji od dve epizode odnosno ukupno osam strana, mada ponekad s nastavcima tako da priče baš i nisu izolovane od ostalih. Znači "argentinsko-španski" stil ali uz narativni kontinuitet. Scenario je tako pisan da se serijal čita hronološki, jer postoji određena evolucija radnje kao i glavnog lika. Znači nije ovo Paja Patak (a to ne mislim u negativnom smislu). Glavni lik je kompjuter Max, čija je veštačka inteligencija na zavidnom nivou - odnosno za 80te u domenu čiste naučne fantastike. On je zadužen za upravljanje jedne stanarske zgrade, u Londonu nekog nedefinisanog perioda. Nije rečeno da li je ovo skorašnja (odnosno tadašnja) budućnost ili "sadašnjost". Vidi se da je ideja eventualno nastala zbog Kubrikove Odiseje u svemiru ili možda usled filma Demon Seed (1977), s tim što Maks ne priča uvek tako mirnim tonom kao što je to slučaj s kompjuterima u ova dva filma. Mada ne mora da znači da su ova dva filma izvor ideje: Zona Sumraka kao i mnoštvo stripovskog horor palpa je mogao da pripomogne realizaciji i inspiraciji. Mnogi ljudi neupućeni u istorijat palpa uvek povezuju sve što je iole originalno sa nekim filmom ili TV serijom, a zapravo su filmovi i TV serije često bile inspirisane palp revijama, pa čak i radio dramama. Čak se pričalo da je prvobitna Zona Sumraka redovno krala tj "pozajimljivala" od palp stripova. (Odnosno Rod Serling je to radio.) Ti palp stripovi su ponekad krali ideje iz romana naučne fantastike, ili obrnuto. U svakom slučaju, uticaji su korišćeni sa svih strana i iz različitih medija. Istina je da su neki horor i sci-fi filmovi bili prilično originalni te izuzetno uticajni u globalu, ali nijedan od njih nije nastao u vakuumu a i greška je to podjednostaviti u smislu da baš sve potiče samo iz filmova i klasične literature. To jednostavno nije tačno. Neki ljudi čak veruju da je Matriks veoma originalan: daleko bilo. Ne samo što je osnovna ideja mnogo zabavna i originalna, već je i sâm scenario veoma vešto odrađen. Da Maks kao lik nije zanimljiv serijal ne bi bio ni približno tako uspešan. A razlog zašto je jedan kompjuter ispao toliko zanimljiv je kombinacija odličnog crteža i inteligentnog i duhovitog pisanja. Upravo je stripu možda najjača strana to što je Maks duhovit na neki sebi svojstven način, a da se ne trudi da bude smešan ili da mu to bude namera. Mada ponekad to i namerno radi, ali to je više slučaj u kasnijim epizodama. Kada preti on to radi suvoparno, onako deadpan. Učtiva zlokobnost; to je najbliži način da se opiše taj neobičan crni humor kojim odiše ovaj blesavi kompjuter. A i način na koji je nacrtan je odličan. Iconic, što bi se reklo na engleskom. Što se mene tiče izgled Maksa bi trebalo da bude daleko kultniji i prepoznatljiviji nego na primer nešto kretenski komercijalno kao Fredi Kruger: taj retardirani lik izgleda kao neki nosati seljak čija je faca pokrivena picom. Nažalost, Maks je totalno nepoznat širokim masama dok je šund kao što je Fredi Kruger (Qrac iz Ulice Brestova) serijal bio veliki hit krajem 20. veka. Prosto me čudi da se niko nije setio da ekranizuje ovaj strip... Odnosno bio bi mnogo prikladniji za neki TV serijal, ali samo pod uslovom da je budžet jak. (Postoji istoimeni film iz 1999. ali to je nešto sasvim drugo. Odličan film, preporučujem ga.) Ono što Maksa čini realnim i verodostojnim je lukavost s kojom rešava razne zeznute situacije. Scenaristi smišljaju obrte na maštovit i neretko nepredvidljiv način, jer da je Maks predvidljiv i nemaštovit kakav bi onda on bio "genijalan" kompjuter? |
 |
Da li je Maks moralno dvosmislen? Pritom su Grant i Vagner izbegli zamku u koju upada pregršt scenarista stripova i filmova: banalizacija glavnog lika njegovim svođenjem na čistokrvnog zlotvora ili besprekornog dobricu. Maks nije ni jedno ni drugo, mada je mnogo bliži onom drugom. Ne da se tek tako lako baciti u neku simplističku kategoriju. Namere su mu uvek čiste, jer mu je dobrobit ljudi primarni cilj, ali rezultat njegovih odluka i malverzacija ponekad prelaze granicu onoga što bi se smatralo moralno prihvatljivim. Ali kako za koga! Pošto sam ja zagriženi pobornik za smrtnu kaznu kao i za drastične mere kažnjavanja za sve ozbiljne prestupe (pa čak i za one manje ozbiljne), meni Maksovo delanje uglavnom stoji na vrlo čvrstoj moralnoj osnovi. Neki levičarski čitaoci se ne bi složili sa mnom, a neki od njih bi možda čak Maksa deklarisali kao psihopatu. A isti ti levičari tvrde da je Trump novi Hitler! To su oni isti levičari koji bi sve da urade da serijski ubica izbegne električnu stolicu - a pritom nimalo ne haju za žrtve tog istog! (Levičarska logika: budi protiv smrtne kazne, ali podržavaj abortus na angro.) Tako da kome ćete više da verujete, meni ili nekom maloumnom marksisti? Politički korektni stripovi u kojima je glavni heroj namazan svim govnima pacifističkog spektruma su mi odavno dojadili. Zato cenim svaki serijal koji je iole suroviji odnosno realan. U idealnom slučaju svaki stripski (kao i filmski) heroj nikada ne bi pošteđivao život glavnog zlikovca - pogotovo kada heroj nema izbora nego da ga ubije. Stripovi u kojima heroj čak i u najekstremnijim situacijama gleda da izbegne ubijanje zlikovaca nisu za mene. To je notorna glupost. U ranom Flash Gordonu (a pretpostavljam i onom kasnijem) plavi klovn 300 puta izbegava da smakne Imperatora Minga i njegove saradnike, a zbog toga nastradaju hiljade nedužnih ljudi. Takav smehotresni levičarski mentalitet kod mene nimalo ne prolazi. Ukoliko ne želiš da uništiš neprijatelja koji je tebe prethodno nameravao da uništi onda i ne zaslužuješ da poraziš tog neprijatelja. Onda je i bolje da zlo pobedi nego da takva jedna "herojska" budaletina izlazi kao pobednik tj kao neko ko će da gradi društvo. Jer takvo jedno društvo nema baš nikakve perspektive - što je na primer očigledno kod Evropske Unije. "Ekstremno milosrđe" (ili izigravanje istog) nije vrlina već znak dekadencije, ekstremne retardiranosti, i odsečenosti od reale. Strip treba ipak da ima barem neku vezu s realnošću. Ne može da bude baš totalno operisan od sve logike ovog našeg smrdljivog sveta jer je baziran na njemu. Čak i stripovi kao što je Mickey Mouse, s tim što ne zagovaram ubistva u takvom jednom stripu. Naravno da ne. Ali ne bi bilo ni na odmet da Miki povremeno uzme nekog zlikovca i da mu odseče po koju ruku ili nogu. (Šalim se, naravno.) Pretpostavljam da je scenaristima bilo mnogo lakše da glavnog lika učine surovim baš zato što je kompjuter. Imali su izgovor. Ja vam lepo kažem da je Maks pozitivac, mada ne i bezgrešan. Bar tako stoje stvari posle prva dva integrala. Možda se u trećem integralu Max pretvara u nešto zlokobnije, pojma nemam kako se stvari odvijaju. To još treba da saznam, a kad budem sve pročitao možda dodam još tekstova ovde. Ako ćemo već da cepidlačimo oko moralnih grešaka ovog u suštini benignog kompjutera, kada sve saberemo i oduzmemo njegovo "ludilo" donosi više pozitivnog nego negativnog. Barem je tako u prva dva broja. Da njega nije bilo puno zlodela bi ostalo nekažnjeno, mnogi bi nastradali, a to ima dosta veću težinu (kada bi nekako merili zlo i nedaće na kilo) nego neke gluposti koje je Maks manje-više nenamerno načinio. On i kad ubije nekoga, direktno ili indirektno, uglavnom to ne radi s namerom već se to desi neplanski. Max čak u tim situacijama tvrdi da mu je žao i besan je zbog svoje greške. |
 |
Iako je 13. Sprat zbog premise originalan i neobičan, ironično je da je takođe i strukturalno formulaičan, barem u gomili epizoda prvog broja. Na prvoj strani priče tipično upoznajemo novog negativca, koji zatim uradi nešto što Maksu ne paše (uglavnom neko zlodelo), a onda ga ovaj kažnjava. Ponekad je kazna relativno blaga a ponekad ultimativna. Što je i dobro, da ne bude suviše predvidljivo. Kazne se izvršavaju na 13. spratu - koji zapravo formalno ne postoji, jer zbog sujeverja posle 12. ide direktno 14. sprat. Ja sam inače veliki fan Zone Sumraka. Odnosno više sam nekada bio fan te serije nego što sam to sada. Što sam stariji to mi je teže da gledam epizode iz 60-ih i 80-ih (jedine dve inkarnacije ZS koje smatram validnim, pogotovo ova prva), ne samo zato što mnoge epizode znam napamet već zato što sve više uočavam neke greške u radnji i dijalogu. Pogotovo je dijalog problematičan u Zoni Sumraka 60-ih; naivan je i nerealan (pogotovo kad je za scenarije bio zadužan osrednji pisac Rod Serling) što je inače tipično za taj period. ZS 60ih ima bolju atmosferu dok ZS 80ih ima prirodniji dijalog i glumu. Dole imate link za moje recenzije većine epizoda, na IMDb. Kao što rekoh, kvalitet ovog serijala se u najvećoj meri oslanja na crtež, na obrte, a pogotovo na naraciju Maksa. Meni je čak zabavnije šta Maks govori tokom kažnjavanja nego što su to same kazne. Način na koji opisuje zbivanja i svoje odluke, pa i kako preti svojim neprijateljima tj žrtvama, je ključna. Humor je sastavni deo 13S, baš onaj crni blentavi britanski na koji smo navikli. Ali verovatno zbog toga da serijal ne bi bio suviše ujednačen i predvidljiv, i tu ima varijacija: neke epizode su većinski humorističke a neke su mračnije. Recimo da je ovaj serijal možda zanimljiviji pajtonovcima nego fanovima Mućki. Pajtonovci su bili apsurdni, surovi i originalni dok je Mućke izvikana i loša serija koja se oslanja na stereotipičan jeftin humor pa čak i sentimentalnost. Sušte suprotnosti. Ne mora da znači da neko ko voli Mućke neće moći ovo da čita, ali svrha ovog poređenja je čisto da malo bliže dočaram "mentalitet" i ton serijala. Još jedna pozitivna strana, a opet rezultat lukavosti i maštovitosti scenarističkog dvojca, je to što nema svaki zlikovac istu težinu; neki su blaža varijanta zla a neki žešća. Isto tako, nije ni Maks uvek u pravu u istoj meri. U nekim pričama njegova kazna i postupci su totalno opravdani dok to nije stopostotni slučaj u drugim. Na primer, Maksova žrtva u priči koja počinje na strani 94 nije ni ološ ni ikakav kriminalac već običan IT stručnjak koji samo obavlja svoj posao. A kad već pominjem baš ovu priču, ona je posebno zanimljiva jer pojašnjava odakle kompjuteru te moći. Umesto da to saznamo na dosadan način u uvodu neke priče, Wagner i Grant nam tu informaciju serviraju na interesantan način, i neočekivano. Ovo je ujedno i ubedljivo najduži narativni luk, jer priča se završava tek nakon 30 strana. To je centralna priča prvog integrala jer ne samo da saznajemo više o Maksu već i nastojnik Jerry napokon saznaje istinu o kompjuteru. Daleko ambicioznija priča od ostalih. I ne samo ambiciozna već maltene i kao neka suluda sitcom epizoda. Ako ste upoznati sa Fawlty Towers znaćete kako Basil Fawlty ide iz jedne neprilike u drugu, iz jednih govana sebe uvlači u još dublja, pa onda još dublja od toga. Tako otprilike se sve odigrava i za Maksa u ovoj epizodi; šta god da smisli da bi rešio trenutni problem, nešto još gore ili dodatno se desi pa onda mora i s tim da se nosi. Totalni haos. Jedan od zanimljivih aspekata svih ovih priča je maštovitost s kojom scenaristi rešavaju razne zavrzlame. Koliko god se neka situacija činila nerešivom, suludi kompjuter smišlja nešto lukavo. Zato ako poredimo neki obični horor serijal kao što su Marvelove Vampirske priče sa 13. Spratom uočava se poprilična razlika u kvalitetu. Ovo je daleko originalnije i inteligentnije od marvelovske produkcije, a pritom Vampirske priče (link dole) imaju vrlo malo dodirnih tačaka sa superherojištinom odnosno taj mini-serijal je manje glup i banalan od npr Spajdermena i sličnih kostimiranih pizdarija. Na moje prilično iznenađenje, drugi integral sadrži veliki obrt na samom početku. Ne želim da vam kvarim ugođaj s velikim spojlerima - u slučaju da neki balkanski izdavač ipak objavi sve ovo - tako da neću navesti na koji način se serijal menja. A ukoliko se desi da neko na Balkanu objavi ovaj strip, to će gotovo sigurno biti cigla od skoro 500 strana, jer sumnjam da bi se neki izdavač odlučio na dva ili tri albuma. Pogotovo ne Fibra koja je u zadnje vreme krenula da sve više prodaje na angro, kao krompir na pijaci. Tako nešto bi bilo skoro nečitljivo, a zbog toga mi je drago što imam britanska izdanja. Em mi se ne čeka da se neko napokon nakani sa ovim serijalom, em preferiram ovaj format. Uostalom, srpski prevod ne bi mogao da bude sasvim uspešan jer ima relativno puno slenga, a i ironija i sarkazam bi donekle bili razvodnjeni. (Britanski) humor uvek gubi na snazi kad se prevodi. Na samim stranicama stripa nećete zateći imena Alana Granta i Johna Wagnera, već samo "Ian Holland". To je njihov pseudonim. Razlog za to nije što su se sramili ovog serijala već zato što je bila uobičajena praksa nekih britanskih revija da čitaoci ne provale da im samo nekolicina scenarista piše (skoro) sve stripove. Zvuči bizarno, ali tako je. Valjda je to bilo pitanje statusa ili šta već. Njih dvojica su verovatno najbolji scenaristi te čitave britanske generacije, mada neki smatraju da su to možda pre Alan Moore i Neil Gaiman; takve ljude mi psiholozi nazivamo idiotima. Kad smo već kod izvikanog Gejmana, deluje da će ga levičarske političke veze i njegov pozamašni novac spasiti od dugoročnog zatvora. Iako je optužen od strane mnogih žena da je lilovatelj i seksualni manijak još uvek je na slobodi a tako će verovatno i ostati. Nekoliko žena je već isplatio da ćute, da se smire ili šta već. Ko se javno priklanja marksističkoj ideologiji a pritom ima i određenu dozu uspeha u javnosti, taj ima njihovu zaštitu, što je uostalom i slučaj Pafi Dudija pokazao i dokazao. Mada takvih slučajeva kao što je "slavni" reper ima na stotine, ja samo navodim najekstremniji. Taj višedecenijski mafijaš sa predugačkom listom kriminalnih delikta dobio je samo pet godina zatvora! Za zlodela za koje bi ja ili ti dobili 15 sukcesivnih doživotnih robija. A pre toga su ga levičarske elite bile štitile čitavih 30 godina uprkos plejadi indicija i dokaza da se bavio ilegalnim rabotama. Stoga podržavajte i dalje levicu, ali mi se posle nemojte žaliti kad vam liluju decu i žene... |
 |
Zašto nema dovoljno starog britanskog stripa na Balkanu? U uvodu sam pomenuo da se balkanski stripofili i izdavači nisu nikada preterano bavili britanskim stripom, dok na primer svaki Bonelli strip mora da bude isprcan u bar 15 različitih izdanja: na srpskom, na hrvatskom, u CB, u boji, mali format, srednji format, veliki format, kiosk izdanje, "luksuzno" izdanje, naopačke, za vanzemaljce, suvo, mokro, kockasto, okruglo... U svim varijantama, jer to tako bonelijevac zahteva. Zašto izbaciti neki odličan britanski strip koji se nikada nije pojavio na Balkanu kada možemo da uživamo u 93. verziji neke debilne priče Teksa Vilera, da učimo napamet kako je spasao Indijance od zlih belaca po 688. put? (Teks je toliko Indijanaca spasao da se postavlja pitanje zašto ih nema 500 miliona u modernoj Americi.) Pokušaću da odgonetnem misteriju, ali imajte u vidu da je ovo u određenoj meri spekulacija bazirana na onome što već znam. Ne tvrdim da sam sve u pravu, ponekad čisto nagađam. Ali nagađam potkovan nekim činjenicama, ne lupetam u prazno. Ko je suviše osetljiv na političke teme bolje da preskoči ovaj deo... Nije mi cilj nikoga da nerviram - barem ne na ovaj način! Moguće je da ima više razloga. Izdavački razlog bi mogao biti da su se francuski, američki i italijanski stripovi jednostavno ranije etablirali u posleratnoj Jugoslaviji, a potom kao da više nije bilo puno "prostora" za nešto drugo tj za Britance. Zašto ubaciti i četvrti produkcijski region kada je publika već sasvim zadovoljna, pa čak i pretrpana, sa ona tri. Neki kulturološki razlog bi mogao biti da su (britanski) mentalitet i sleng više ukorenjeni u britanskom stripu nego što je to slučaj sa ova tri ostala podneblja. Drugim rečima da je britanski mentalitet specifičniji od ova ostala tri, barem u stripu. Uz to imamo i britanski humor koji je unikatan i ne leži svakome, a možda sveukupno i mnogo više stran Balkancima nego što je to slučaj kada se bave američkim, italijanskim i francuskim stripovima. Francuzi i Italijani su nam geografski bliži a i južnjaci su, pa su nam možda za koju nijansu sličniji od Britanaca, pogotovo Italijani koji su nam definitivno sličniji. A pošto je američka kultura još tada bila najglobalnija, s njom su Balkanci već bili upoznati. Odnosno britanski humor i mentalitet su bili više strani, jer govorim o počecima jugoslovenskih revija u posleratnom periodu. Naravno da je sadašnja Balkanska publika daleko više upoznata sa britanskim humorom nego što je to tada uopšte bilo moguće. Ali čak i da su ove dve gore navedene pretpostavke tačne, odnosno da ima neke istine u njima, nikako se ne može zanemariti i politički aspekt. A to je već škakljiviji deo teme. Diskutovati politiku na Balkanu je uvek minsko polje. Na Balkanu, pogotovo među Srbima, vlada antagonizam prema Englezima koji nije mnogo racionalan, a nije ni opravdan. (Ja uvek navijam protiv engleskog fudbalskog tima, bez obzira ko im je protivnik, ali na fudbalu počinje i završava moj lični animozitet.) Jedno od mogućih objašnjenja je da je to vezano za britansku ulogu u Drugom svetskom ratu: izvestan broj Hrvata ih ne gotivi jer su bili njihovi neprijatelji; mlada Hrvatska nacistička tvorevina je bila poražena a zatim opet pripojena Jugoslaviji, a naivno je misliti da je to sve zaboravljeno i oprošteno. (Kao što velik broj Nemaca i dan-danas gaji antipatije prema Americi, ali ne zbog Trampa već se takav stav neguje još od Hitlerovog samoubistva.) Na Balkanu se nikad ništa ne oprašta niti zaboravlja, baš kao što je slučaj sa ostrvljanima u odličnom albumu Asteriks u Korzici. Vrlo često kod Hrvata primećujem antiameričke stavove, a to je ipak i usko povezano sa Englezima. Vrlo slično Nemcima, s tim što Balkanci otvorenije iskazuju svoja (politička) negodovanja. Znam nemački jezik i prilično sam dobro upoznat s njihovim mentalitetom i politikom, a taj antiamerikanizam - o kojem niko ne priča jer se svi prave blesavi - mi je uvek bio jako očigledan: uglavnom suptilan, ali ko pažljivo sluša ne može da ga ne primeti. A i logično je da se Nemci i Hrvati slažu po mnogim političkim pitanjima jer maltene dođu kao neki posebni saveznici; nisu u pitanju samo Evropska Unija i NATO, ima tu više pozadine. Neću sad da ulazim u razloge zašto je tako, jer to je međuostalom i opšte poznato. Srpski animozitet je takođe ukorenjen u Drugom svetskom ratu, mada ne isključivo. Nisu im naklonjeni zato što Čerčila krive za sve i svašta; i za ono što je uradio a još više za ono što nije uradio, odnosno za ono što je navodno trebao da uradi a nije (jer je navodno mrzeo Srbe). Ali još ranije se britanski i srpski interesi nisu podudarali, još od Otomanskog doba. Ima tvrdnji da su se Britanci plašili da Srbi ne ojačaju suviše, a često su držali stranu Turcima. Do koje mere je ovo tačno, ne znam. A tu još imamo i srpsko "prijateljstvo" s Rusijom, a Britanci i Rusi tradicionalno nemaju dobre odnose. A s obzirom koliko je ruska propaganda jaka u Srbiji (pa čak i u Hrvatskoj!), i to već niz decenija, sasvim je logično da se ruski antianglikanizam i ovde donekle upije. Međutim, ne treba ni zanemariti činjenicu da su Britanci unutar NATO-a uvek bili najbliži saveznici Americi, a Srbi su od Drugog svetskog rata nadalje u sve gorim i gorim odnosima sa Amerikom. A opet, i to je donekle povezano sa bizarnom i fanatičnom opsesijom Srba s Rusijom: samo zato što su Sloveni i pravoslavci. Srbi, pošto su mala nacija, imaju tipičan kompleks malog naroda koji se divi nekom svom "Velikom Bratu". Rusima se dive zbog veličine države, zbog broja stanovnika, zbog nuklearne moći, zbog nafte, zbog toga što su oduvek bili antizapadnjaci... Ima tu puno razloga zašto su Srbi sebe postavili maltene kao neki vazali svojih mnogo moćnijih a dalekih "rođaka". Velik broj Srba su zagriženi rusofili koji se svakom sovjetskom i ruskom lideru klanjaju kao da su te psihopate iznikle u nekom kosmičkom božijem hramu. Putin primera radi se u Srbiji veliča kao bog svemira, bukvalno. Ni jedan jedini put u ovih 27 godina otkad je na vlasti nisam čuo da se u ovdašnjim medijima kaže nešto negativno o njemu - a pritom je izbotoksirani patuljak napravio tonu grešaka i počinio hiljade zločina. Da bi Srbi ikad promenili mišljenje o njemu, Putin bi bukvalno morao da baci nekoliko nuklearki na srpske gradove. Ne jednu, već više, jer posle prvog nuklearnog napada bi i dalje bilo puno onih koji bi krivili Zapad za taj napad! (Kakva rima, nije bila namerna...) Međutim, smatram da će nedavni masovni priliv Rusa u Srbiju da pomalo uzdrma taj proruski fanatizam jer će Srbi malo po malo da shvate da Rusi nisu onakvi kakvim su ih zamišljali. Lako je idealizovati nekoga ko je vrlo daleko i koga ne poznaješ - kao što ga je lako i mrzeti nekog iz istog razloga. Postoji još jedan faktor: kod mnogih Srba Englezi simbolišu čitav anglosaksonski svet, prema kojem su Srbi generalno negativno nastrojeni, čak i prilično negativno. Anglosaksonski ideali i običaji se ionako ne uklapaju preterano s balkanskim: kapitalizam tj slobodno tržište, demokratija, sloboda govora, tolerancija prema neistomišljenicima (ovo pogotovo), pragmatičnost iznad idealizma, doslovno i dosledno poštovanje zakona, emocionalna uzdržanost, suvoparni humor, klasna raspodela - samo da navedem neke najznačajnije. Mnogi Srbi Engleze smatraju simbolom "Zapadne dekadencije", mada se čini da neki Balkanci brkaju dekadenciju sa različitošću. Englezi se razlikuju od Balkanaca poprilično ali to ne znači nužno da su dekadentni, ili da ne valjaju, ili da su zli. Iz ovakvih stavova su proizašle razne antiengleske zavere, koje su krenule negde u 90-im. Balkanci se lože na sve teorije zavera: ne postoji zamisao previše suluda da bi zbog toga bila odbijena kao nemoguća ili suviše glupa. Politika se na ovim prostorima zato neretko graniči sa naučnom fantastikom i sa raznim drugim budalastim verovanjima koje nemaju temelja ni u čemu, ili samo minimalno. (Mada, ovo je sad već globalni problem jer se idiokratija širi munjevitom brzinom. Moglo bi se čak reći da umesto da se Balkan popeo na nivo Zapada, taj isti nekada napredni Zapad se srozao na balkanski nivo!) Mnogi Balkanerosi čitaju "istoriju" iz pera nacionalističko- komunističkih šarlatana-lažova tj ratnih huškača kao što su Vojislav Šešelj i Igor Vukić, a time sve postaje još jasnije. Pristalice ovakvih "istoričara" misle da je svaka "istorijska knjiga" zasnovana na istorijskim činjenicama, ne kapirajući da su većina takozvanih istorijsko-političkih knjiga zapravo puke izmišljotine i baljezganja raznih propagandista fanatika i plaćenika; u čitavom svetu, ne samo kod nas. Ti danas maltene ne možeš da nađeš neku savremenu istorijsku knjigu koja nije pristrasna, a čiji pisac nema neku "skrivenu" (a zapravo očiglednu) agendu. Na Balkanu se istorija ne prepričava i ispričava već se pegla i izmišlja. Svaka država je pristrasna i ne sasvim objektivna, ali na Balkanu je to ekstremnije nego u proseku. Trusno je područje pa zato. Na političkim žarištima se bullshit mnogo brže i jače širi - za šta je uostalom Bliski Istok odličan primer - a mase su zbog konstantnog političkog i ekonomskog haosa suviše napaljene da ukapiraju šta im elite rade s mozgovima. Jer ko je napaljen i previše emocionalan taj ne može racionalno i jasno da razmišlja, a takvi su jako podložni manipulacijama. Neću da ulazim u detalj... Odnosno da skratim palamudoriju, dovoljno je napomenuti da onoliko koliko Srbi obožavaju Ruse i klanjaju im se kao da su bogovi, toliko obrnut stav imaju prema Englezima. Ovde je sve uglavnom crno-belo: ostale države su ili najveće zlo ili moralno savršenstvo. Ili su "prijatelji" ili su "neprijatelji", iako bi valjda i najglupljoj bubašvabi trebalo da bude jasno da u međunarodnoj diplomatiji ne postoje prijatelji već samo saveznici. I to uglavnom samo trenutni saveznici, jer savezi se menjaju, pogotovo danas kada se stvari odvijaju na mnogo bržem nivou nego pre nekoliko vekova. Ali kako ovako nešto objasniti nepopravljivim rusofilima? Postoji jedna velika ironija u svemu ovome koju jednostavno ne mogu da zaobiđem, a to je da moderna Engleska - ova sadašnja koja se ponaša skoro kao orvelističko-marksistička tiranija - nema skoro nikakve veze sa Engleskom kakvu je mi znamo a kakva je bila još pre samo 30-40 godina. Englezi više nisu najveći saveznici S.A.D., niti isključivo beli Britanci vode državu, ni Englesku ni Britaniju. Stvari su se drastično promenile, skoro sve na gore, ali većina Balkanaca nije svesna toga jer se o tome ovde uopšte ne priča, barem ne u mainstream medijima. Onaj Zapad iz druge polovine 20. veka za koji su Jugosloveni smatrali da je "dekadentan" je zapravo bio sve samo ne dekadentan (mada se to u 90-im već počelo menjati), već je ovaj moderni Zapad taj koji je zaista dekadentan. Ali ne iz razloga u koje Balkanci veruju: moderni Zapad je dekadentan zbog prevelikog marksizma, ne zbog preteranog kapitalizma! Rusi su izgubili Hladni rat ali je njihov komunjarizam ipak dugoročno porazio Zapad, time što je levičarska bolest kompletno infiltrirala i uništila Ameriku a pogotovo Zapadnu Evropu. Rusima nisu bile potrebne nuklearne bombe vec propaganda, a na tom bojnom polju su urnisali Amerikance. Za vas koji toga niste svesni, Trump nije nikakav "novi Hitler" kako komunjare vole da kenjaju već je njegova uloga da pokuša da iole spasi situaciju, da izvuče Ameriku iz degenerativnog truleža u koji je upala zahvaljujući Demokratama - a donedavno i zahvaljujući Republikancima (koji su se u velikom broju prodali levici). Naravno da to neće uspeti jer jedan čovek ne može tek tako da promeni čitav tok istorije (sem ukoliko ne stekne neograničene moći), ali to je već neka druga tema... Ova munjevita i bizarna devolucija Zapadne civilizacije je činjenično stanje, ali je nešto čega tipični Balkanac nije uopšte svestan. Tipičan Srbin (a možda i Hrvat, verovatno) još uvek posmatra Ameriku i Zapad Evrope kroz prizmu antizapadnjačke, ruske propagande 20. veka, laži koje je prvenstveno širio Kremlj. (Zanimljivo je da su i Hrvati koji nisu naklonjeni Rusima naseli upravo na sovjetske laži, a toga nisu nimalo svesni, baš kao što ni američki levičari toga nisu svesni.) Do skoro u većoj meri kapitalistički Zapad je sada kapitalistički samo na papiru i u nekoj blažoj varijanti, a nekada funkcionalne i zdrave demokratije su postale blage diktature predvođene u međuvremenu veoma osnaženom levicom. Mešovita ekonomija i "progresivni" liberalizam su zamenili i uništili stari poredak. Evropska Unija je u suštini marksistička organizacija, ili makar se kreće u tom pravcu; Margaret Thatcher je bila žestoki protivnik njenog začetka jer je prilično precizno predvidela u kakvo birokratsko-centralizovano i korumpirano čudovište će da se pretvori. Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Holandija, Belgija, kao i sve skandinavske države više nisu demokratije u pravom smislu, već su kako ih ja nazivam "levičarske demokratije". To znači da narod ima "slobodu izbora" između ekstremne levice, umerene levice, i levo-od-centra levice. Desničarske stranke su se utopile i asimilirale u taj marksistički mulj te više nisu ni prepoznatljive. Kada bi Tačerka danas videla svoje Torijevce pala bi u nesvest 59 puta zaredom, jer ta stranka blage veze više nema sa desnicom, sa onim što je nekada bila i predstavljala. Sve ove države imaju desničarske stranke, ali samo u teoriji. (S retkim izuzecima, a te prave desničarske stranke levičarski establišment ugnjetava i ugrožava fabriciranim optužbama i lažiranim sudskim procesima. Prava evropska desnica postoji samo na marginama društva i politike. Doduše u Velikoj Britaniji bi to moglo da se uskoro promeni, ali samo ukoliko se većina osvesti.) Te "desničarske" stranke su onako podmuklo i pokvareno zadržale svoje stare nazive ali su otišle toliko daleko na levo da samo totalno neupućeni buzgovi mogu da ih smatraju predstavnicima desnice. Angela Merkel, primera radi, je još u 80-im bila zadrti desničar, dobro se sećam koliko je živcirala levičare - da bi par decenija kasnije napravila 180° zaokret: pridružila im se. Ja pritom uopšte ne pričam o ekstremnoj desnici već isključivo o umerenoj/demokratskoj - koja usput rečeno za one koji to još uvek ne znaju nema blage veze ni sa nacizmom ni sa fašizmom. Umerena desnica i ekstremna desnica, unatoč onome što vam levičari govore, imaju samo reč "desnica" zajedničko, i to što se oba pokreta nalaze na planeti Zemlji. Kako god bilo, britanski strip je ovde uglavnom zanemaren a žrtva svega toga sam ja. Kad pogledam šta su sve Britanci poizbacivali u 70-im i 80-im, vrlo rado bih nekom čarolijom zamenio ulogu britanskog stripa sa italijanskim, na ovim prostorima. Jedino bih insistirao da se zadrži Alan Ford (+Jacovitti!), a ovu čitavu bonelijanu bih rado zamenio za čitav 2000 AD katalog. Niti sam rusofil, niti mrzim Engleze, a pritom mi je vestern maltene najmanje zanimljiv žanr. Pritom postoji još jedna prednost britanskog stripa u odnosu na Bonelli: engleski stripovi su bili mnogo manje politički obojeni, a nije ni vladala samo jedna politička struja. Imali su i oni komunjare kao što su Alan Moore, Neil Geiman i Pat Mills, ali Bonelli je imao više tog levičarenja - pogotovo u zadnjih par decenija. Mister No je bio još na samom početku levičarski strip sa izrazito antiameričkim i antikapitalističkim stavom; iako su većina epizoda bile apolitične, one koje su bile isprljane politikom su bile prilično jasno levo nastrojene. Bonelli je oduvek bio naklonjen levici (a kasnije postao i propagandistički strip), baš kao i Kasteli. Ne znam da li su jih dvojica bili komunisti, ali me ne bi uopšte čudilo, uostalom i zbog toga što je komunistička stranka bila relativno jaka u to vreme u Italiji. Marti Misterija je takođe levičarski serijal, a i Dylan Dog je bio krenuo u tom smeru kasnije. Gotovo sve što sam do sada čitao od Teksa (što priznajem nije baš puno) ima snažan vonj levičarskih doktrina u sebi. Nejtan Never takođe, a za ove ostale serijale ne znam pouzdano jer ih nisam čitao, ali je gotovo sigurno da je sada levičarenje deo svakog Bonelli serijala. Gea je bukvalno marksistički strip. Možda su se zato komunističke birokrate u tadašnjoj Jugoslaviji odlučili za Bonelli tj italijanski strip kao bezbednu opciju dok su možda smatrali britanski strip suviše rizičnim. S te tačke gledišta su verovatno bili u pravu. S te manipulativne, retardirane, komunjarske tačke gledišta, podrazumeva se... |
The Outer Limits:
Ortiz:
Moj muzički blog:
Solano Lopez:
Lawrence:
Hellboy:
Slaine:
Najgluplji stripovi:
