Lenji Gaša
 |
Vrsta: 3. integral (od 6) Crtež/scenario: André Franquin Izdavač: Beli Put (2012) Premijerno: 1963-1966 Dimenzije: 22.5 x 28.5 cm, HC Br strana netto: 138 Tiraž: 1000 Žanr: humorističke vinjete YU istorijat: Stripoteka, Strip Art Kolor? Da. Politički obojen? Minimalno. Golotinja? Ne. Rasprodato? Da, komplet. Crtež: 10/10 Scenario: 7/10 Ciljne grupe: nostalgičari, svi uzrasti, estetičari Prednosti: odličan crtež, blesavo, miris papira Minusi: detaljno u tekstu |
 |
Možda će zvučati malo preterano ali donedavno sam imao u nekoj manjoj meri love-hate odnos sa ovim stripom, iz više razloga. Zabavan je, ali me neke stvari nerviraju, tj sada mi mnogo manje smetaju. Nisu to nikakve velike mane, jer ipak je sve u svemu odličan serijal. Kao prvo, frustrira me kada vrhunski crtači ne koriste maksimalno svoj potencijal. Ovog puta ne zbog lenjosti ili traljavosti već zbog sadržaja. Franquin je, po mom nikad-skromnom mišljenju, najtalentovaniji karikaturni crtač na svetu, čak bolji od Uderza, Tabarija, ili Aragonesa. Svaka njegova crta je tačno tamo gde treba da bude - ali bez da crtež deluje uštogljeno; detalji su neverovatni, precizni; u tehničkom smislu je savršen, a i stilski je na najvišem nivou: veoma opušten a ipak elegantan stil, što je idealna kombinacija. Likovi poseduju veliki dijapazon emocija, što je ključno za karikaturni strip; i tu je Franquin jedan od najboljih. U čemu je onda problem? Da li je crtao slabije nego što je mogao? Nije u tome stvar, jer ima puno albuma Gastona - pa još i njegovo remek-delo Crne misli - u kojima se nalazi njegov apsolutno najbolji crtež. Problem je u tome što se previše ograničavao na Gastona. Umesto da radi na nekoliko različitih serijala, pa još i poneki one-off (ne samo Crne misli), on je "tračio" svoje poslednje decenije skoro isključivo na ovaj serijal. Albumi jedno-stranih gegova su veoma retko vrhunac stripa, a ja ne mogu da navedem nijedan serijal ovog tipa koji bih visoko ocenio. Sem možda Bim i Bam, a i to sam veoma davno čitao. A kad je već radio Gastona toliko dugo, makar je trebao da iskoristi prilike koje nudi skoro svaki karikaturni strip - što u prevodu znači da je trebao da unese mnogo više varijacije. O čemu pričam? Najočigledniji primer je da je možda čak pola serijala locirano u nekim suvoparnim kancelarijama. Ne mogu da zamislim gore mesto da se radnja nekog stripa smesti, bez obzira da li je karikaturan strip ili realan, nego yebene kancelarije tj da se strip odigrava između 4 dosadnih zidova. Učmalost ovih zidova se nikako ne uklapa uz humoristički strip, pogotovo ne ovako nešto veselo i razuzdano, ali mnogo gore od toga je što ovako vrstan crtač nije imao prilike da u Gastonu briljira više. Jer briljiranje se ne oslikava samo u tehnici i stilu već i u izboru lokacija i likova. Drugim rečima nije "samo" kako crtaš već i šta crtaš. Donekle je ispravio ovu grešku pri kraju serijala kada je radnja krenula da se odvija češće na šarenijim i različitijim lokacijama. (Na primer, 861, 890.) Zato su ti albumi zabavniji od onih iz srednjeg perioda, a daleko bolji od albuma iz ranog perioda. A i gegovi su možda malo bolji u kasnijoj fazi: teško je ovo potvrditi jer mi fali najmanje četiri albuma iz najbolje faze. A kad sam već kod različitih perioda, serijal počinje sa relativno "primitivnim" stilom s kojim je odrađen i Spiru (s kojim nisam preterano upoznat, sem onog famoznog lihvara) upravo zbog tog primitivnijeg i neuporedivo slabijeg crteža, a koji se previše oslanja na standardni francusko-belgijski karikaturni strip 60-ih. Kvalitet crteža se postepeno sve više poboljšava sve do svog završetka - kada dostiže savršenstvo. Odnosno kako vreme protiče crtež je sve bolji i bolji - mada je već u srednjem periodu odličan. Najbolji je u poslednjih par albuma, koji su i u stilskom i u tehničkom smislu neprevaziđeni. Iz ovog razloga me table koje su numerisane sa 400 i niže nešto posebno ne zanimaju. To je tek neka okvirna cifra; sasvim je moguće da je visok nivo dostignut i ranije od toga, na primer od gega 350. Skupljam sve albume od 430 naviše, sve do negde 900 ili 1000, zavisno od toga koliko ih ima a ja to ne znam tačno jer posedujem otprilike 2/3 svih albuma koji mi trebaju. Nemam ništa iz rane faze koja me ne interesuje. Šta me najviše nervira kod tih kancelarijskih strana i scena? Manjak boja, prvenstveno, tj oskudnost šarenila - koje bi trebalo da krasi svaki ovakav karikaturni serijal. Postoje bolidi koji vole jednobojne stripove, ili koji su jednostavno estetski suviše autistični da bi uopšte primetili kada stripu fali šarenolikost. U četvrtom integralu, jedinom domaćem integralu koji posedujem, ima izvestan broj kancelarijskih strana/tabli u kojima su skoro sve pozadine žute. Zidovi su žuti, a to je ne samo pogrešan izbor boje (jer se loše uklapa sa bojom likova), već je previše monotono. Osim poslednjih albuma u kojima se radnja odvija na raznim (maštovitijim) lokacijama, još jedan primer koliko je Frankan bio poseban kada potrefi dobru sredinu jesu njegovi malobrojni radovi Marsupilamija - tj oni za vreme njegove najbolje faze. Marsupilami album koji je numerisan sa nulom sadrži isključivo njegov crtež, a otprilike pola tog albuma je iz njegove najjače crtačke faze: znači prilično malo ali to malo što postoji izgleda fantastično. Radnja se odvija u južnoameričkoj džungli, što je samo po sebi odlična lokacija za svaki strip - karikaturni kao i za realistični - a da ne pričam o tome kako ovakav koncept omogućava Frankanu da crta mnoštvo različitih životinja, što mu je jedna od najjačih strana. Niko ne crta životinje toliko dobro kao on, možda čak ni Aragones. Kad god se neka živuljka pojavi u Gastonu, strip prosto oživi dodatnom energijom, jer niko, ili skoro niko, nije uspevao zverke da ilustruje toliko genijalno i simpatično kao ovaj francuski Belgijanac. Koje god životinje da se latio, ispale bi besprekorno: ajkule, slonovi, mačke, kitovi, ptice, svinje, lenjivci... Izrazi lica na tim živuljkama su uvek šlag na torti, a te emocije su prepoznatljive čak i u najsitnijim kadrovima. Velika je šteta što se nije bavio nekim avanturističkim serijalom u kojem bi mogao da čitaocima prikaže čitav dijapazon svog bezgraničnog potencijala. Odnosno, Spiru je bio takav serijal, ali to je iz njegove rane faze koja je daleko skromnija u svakom (crtačkom) smislu. (O radnji Spirua neću da komentarišem jer sam pročitao samo par epizoda.) U svom najboljem izdanju, tj kasnije, umeo je sve da nacrta savršeno: objekte, životinje, zgrade, ljude, sve bi odradio bez greške. Bukvalno ne mogu nijednu manu da mu nađem, sa te tehničke strane. |
 |
Gaston je u scenarističkom smislu solidan humoristički strip, ali ništa posebno. Gegovi jesu maštoviti, u smislu da ima puno Gašinih izuma i lukavih ishoda, ali ne može da se meri sa Asteriksom i Iznogudom koji su mu superiorni. Doduše, oni su superiorni gotovo svim humorističkim serijalima, tako da ovo nije nikakva uvreda. Neke strane su duhovite, neke su OK, a neke su prosečne. Ima čak i gegova koji su konfuzni, i to se povremeno dešava. Problem je što nikada nije bilo neke duže radnje, već se sve svodi na kratke situacije, a to kao što rekoh u stripu na duge staze jednostavno ne pije vodu. Barem ne do te mere kao duže priče. Vinjete su generalno limitirane. Zanimljivo je da baš ovakav stav zastupam a pritom najviše preferiram argentinsko-špansku školu koja se veoma često bavila pričama od 8-12 strana (Breća, Ortiz, Bernet, Font, Solano Lopez); taj format mi najviše odgovara, više od onog od 45 strana. Ali ovo po jedna strana, to mi je prekratko. Ima ređih situacija kada se neka radnja razvuče na 3-4 strane, i to odmah deluje bolje i zanimljivije. Ponekad ima suviše brbljanja. Na primer tabla 737. U nekim vinjetama likovi trtljaju o nebitnim i sporednim stvarima, maltene kao u nekom Robert Altman filmu, tako da ti prosto ponekad dođe da preskočiš te balone. Na primer, u Asteriksu su dijalozi kompaktni, odnosno svi imaju neku svrhu - ili da razviju priču ili da nasmeju. Ili jedno i drugo. Nema besciljnog, "spontanog" trtljanja. Nema balona bez kojih se može. |
 |
Evo kako bih ja Gastona izmenio, na takav način da Frankan hipotetično pokaže sve što ume - češće nego što je radio u ovom serijalu: Gaston ne bi radio u nekoj šugavoj kancelariji već u zoološkom vrtu. Ne znam koji bi idiot mogao da se ne složi sa ovom idejom tj da bi ovo bio mnogo bolji koncept, jer em bi se radnja odigravala napolju na svežem vazduhu (što automatski znači lepša scenografija) em bi Frankan imao priliku da nacrta stotine različitih životinja. A da ne pričamo o humorističkom potencijalu: životinje su 100 puta zanimljivije nego bilo kakve striktno kancelarijske dogodovštine. Gegovi koji se vrte oko Gašine blesave mačke i njegovog mrgudnog galeba su u proseku dosta bolji od tipičnih "kancelarijskih" fazona. Negde od strane 610 do 650 (svaka strana je numerisana u donjem desnom uglu) baš se puno tabli bave tom mačkom i tim galebom, i upravo je taj deo serijala prilično zanimljiv. Fascinantno je koliko je Frankan bio vešt u depikciji životinjskih kao i ljudskih emocija i reakcija. U tom smislu je bio maltene neprevaziđen. Postoje vrsni crtači čiji su likovi totalno drveni, kao na primer Vance, Batalja ili del Castillo, a s druge strane postoje vrhunski crtači kao što su Frankan ili recimo Bernet koji savršeno kontrolišu i manipulišu licima svojih likova. Crtači koji su najbolji u tome imaju totalnu kontrolu čak i nad nijansama. Ova sposobnost je naravno ključna za humoristički strip, daleko bitnija za takvu vrstu stripa nego recimo za realni, akcioni serijal. To je jedan od razloga zašto Gaston funkcioniše, jer čak i kada osnovna ideja neke vinjete nije nešto posebna ipak čitanje bude zabavno zbog crteža i te emocionalne preciznosti. Mogu tek misliti koliko bi neki Frankanov serijal bio fantastičan da je scenarista bio recimo Gošini. To bi bilo idealno. Mada, Frankan je bio prilično solidan scenarista. A mogla je i ovakva postavka: da Gaston ima dva posla; jedan u kancelariji, jedan u zoološkom vrtu. Jedan od razloga zašto su Asteriks i Iznogud superiorni Gastonu je zato što su daleko maštovitiji, a radnje se odigravaju na raznim lokacijama: u Asterix-u maltene po čitavom svetu. Iako Frankan zaista nije bio loš scenarista, smatram da je trebalo neko drugi za njega da piše, barem povremeno. Uostalom da je dozvoljavao da drugi pišu za njega imao bi još više vremena za crtež, a time bi možda i više albuma objavio. Čisto nagađam... A to me dovodi do sledeće kritike: Frankan je bio patetični levičar. Velik deo života patio je od depresije, što kod levičara nije retko jer oni prvo sebe mrze a onda i čitav svet. (Levičarska boljka koja komunjare tera da "spašavaju svet" je patološki paradoks koji psiholozi još trebaju da objasne i definišu. Možda zato što sebe ne mogu da isprave pa misle da svet oko sebe treba da srede? Levičari mrze i društvo i čitav svet, ali sebe i druge ubeđuju da je suprotno, da oni vole ljude. Zato u marksizmu postoji taj nebulozni paradoks/kontradikcija da depresivne, narcisoidne, egoistične osobe koje sve vide negativno veruju u Utopiju, svet u kojem je sve pozitivno, svet u koji može da veruje samo veoma optimistična osoba - ili bi makar tako trebalo da bude. Teško da mogu da poverujem da je i jedan jedini okoreli komunista ikada kod sebe primetio ovu kontradikciju, ovu samoobmanu. Uostalom ludaci veoma retko imaju svest o sopstvenom ludilu, odnosno samosvest.) Gaston nije politički strip, ali pri kraju serijala taj ludi, sumorni Belgijanac nije mogao više da iskontroliše svoj poriv da morališe, ubacivanjem svojih političkih stavova. (Ko šta radi, levičari stalno morališu, stalno upiru prstom u dežurne krivce, u svoje neprijatelje - i one prave i one imaginarne.) Uglavnom se to levičarenje svodi na zaštitu životne okoline, što možda i ne deluje kao preterano politička tema, ali ona to jeste. Levičari su je ispolitizovali, time što su uneli veliku dozu histerije i panike. Na primer ima nekih veoma dobrih gegova u kojima Gaša spašava kitove od kitolovaca; te gegove mu ne zameram. Zaštita sredine bi trebalo da bude svačiji domen interesovanja, međutim levičari su kidnapovali tj prisvojili ovu temu u svoje prljave, tupave i smrdljive ciljeve, a od tada ne postoji inteligentan javni diskurs vezan za ovu temu: sve se svodi na smak sveta za koji je naravno kapitalizam uvek kriv. Postoji najmanje jedan geg koji se bavi nuklearnim razoružanjem, a u jednom gegu se nakratko pominje izgradnja nuklearnih elektrana, protiv kojih je Frankan gotovo sigurno bio. Ali se ipak nije nikada usudio da imenom pominje svoje heroje i svoju ideologiju... Koliko god da je bio zadrt, depresivan i mentalno nestabilan ipak je negde bio svestan da je ovo karikaturni strip kakav nikada ne bi smeo da suviše duboko zagazi u (jeftinu) propagandu. Na primer pominjanje Če Gevare bi bila katastrofalna odluka. Veličanje takvog jednog degenerca i ubice je za svaku osudu u realnom stripu (Osterheld i Magnus su upravo to radili) - a kamoli u karikaturnom. Ima i primera kada Frankan protivreci sam sebi. Na primer u jednom gegu Gaša se na momenat poraduje jer veruje da je našao naftni izvor. S obzirom da je Gaša praktično levičar, pa još i opsednut ekologijom, ovo nema logike. Takvi "aktivisti" smatraju naftu zlom... Nisam završio sa kritikama... Tu je i glavni lik, koji nije baš idealan. Na primer, Asterix bi mogao da deluje pomalo suvoparno jer je moralno suviše savršen a time rizikuje da bude dosadan. Međutim, Gošini je rešio ovaj problem (odnosno ga sprečio) tako što je galskom patuljku dao momente besa i gneva, te ga učinio zabavnim i donekle ljudskim. Prizemljio ga, da ne bude samo suvoparni heroj. Da ne pričamo naravno o njegovom pajtosu Obeliksu koji je jedan od glavnih izvora humora; on je tupav i često nošen niskim porivima kao što je alavost, ali nikad ne misli zlo. Iznogud je naravno totalni unikat, jer je redak primer antijunaka odnosno zlikovca kao glavnog lika. Međutim, Iznogud nikada ne pobeđuje, odnosno u retkim slučajevima dobije poneku malu bitku ali rat bez izuzetka uvek gubi. Ovo je do te mere jednostrano da čitaoc čak ponekad navija za Iznoguda - tema sa kojom se Tabari sprdao u par navrata. Problem sa Gastonom je što je Gaša u suštini samoživ u nekom detinjastom smislu, i što preterano ne haje za druge ljude kad god ih uvali u neko sranje. Nije uvek maliciozan, daleko bilo, ali ovo se ipak prečesto dešava s obzirom da je glavni lik (karikaturnog) stripa. Napravi neko veliko sranje, ali ne pokaže uvek kajanje, pa čak se možda i podrugljivo smeje svojim žrtvama. Pretpostavljam da je razlog ovakvom čudnom sklopu glavnog lika upravo činjenica što je Frankan levičar. Uvek sam bio ubeđenja da su levičari, barem većina, potajno (ili otvoreno) maliciozni i pakosni ljudi, pa zato Frankanovo pritajeno zlo - ma koliko sitno i beznačajno bilo u poređenju sa nekim Staljinom recimo (divno poređenje, znam) - mora da se nekako oslikava i u njegovom pisanju. Daleko bilo da je ovo jedini strip u kojem centralni lik pokazuje neke dubiozne karakterne crte, međutim taj tip humora u kojem nevini redovno stradaju mi je nekako kiseo, ne odgovara mi. Nije idealno poređenje, ali jedan od mnogih problema sa serijalom Mr Bean (koji mi je sranje iz više razloga) je što titularni lik maltretira okolinu - a da to pritom nije manji detalj već obično glavna poenta, u fazonu "uživajte, gledaoci, dok vaš Mister Bean urniše novu plejadu nevinih likova". Ni kod Asteriksa ni kod Iznoguda nemamo situacije da nevini ljudi ispaštaju zbog zla - a da se na tome završava neka priča, a pritom je Iznogud strip koji je još odsečeniji od realnosti od Gaston-a. Kod Gaše je to međutim sasvim normalno: on se redovno "iživljava" nad svojom okolinom, mada mu ponekad bude žao i oseća grižu savesti. Nikada on nema zlu nameru (ili barem ne preterano zlu), ali to ne menja činjenicu da su ishodi njegovih avanturističkih ispada neretko zlobni i štetni. Meni je takav humor pomalo iritantan, valjda zato što je amoralan, kao što su i sami levičari uostalom amoralni ili čak svesno nemoralni. Postoje neka nepisana pravila karikaturnog stripa, a čini se da je neke od njih Frankan kršio. Ne u nekoj preteranoj meri ali dovoljno da se čovek zapita... Imamo toga i u dečijim crtanim filmovima. Tom and Jerry na primer, u kojem se moral i poenta da slabiji može da pobedi jačeg vodi do nekog ekstrema, sa rezultatom da miš redovno maltretira mačku. Pythonovac John Cleese je jednom prilikom, davno, izneo zbunjenost što kako on kaže "20% ljudi" ne voli što mačka toliko ispašta u ovom crtanom filmu. Valjda ja spadam u tih 20% "ludaka" onda. Nisam jedina osoba kojoj nepravda smeta čak i u kontekstu totalno banalnog crtanog filma ili stripa. Jednostavno ne pronalazim zadovoljstvo u maltretiranju nedužnih, sem ako je šala na njihov račun blaga. Pokušavam da shvatim zašto je to tako, i mislim da je razlog možda zato što čovek koristi filmove i stripove prevashodno za beg od realnosti - koja je prožeta nepravdom - pa zato ne želi da se susreće sa njom i u domenu fantazije gde to uopšte ne mora da bude slučaj, gde sve može i treba da bude daleko bolje, pa možda čak i idealno. Ne sugerišem da su fanovi Gastona koji se sa mnom ne slažu amoralni, ali je zanimljivo kako nekim ljudima ne smeta ovako nešto. Pritom je ironično što sam velik fan Monty Python-a u kojem vlada brutalan humor, koji se često bavi upravo iživljavanjem nad nedužnima! Još uvek ne bih znao da sasvim objasnim zašto mi to kod Python-a uopšte ne smeta, a kod određenih drugih serijala me nervira. Moguće objašnjenje je što je njihov humor toliko apsurdistički da ima samo ograničenu povezanost sa realnošću, sem u tom nekom satiričnom smislu kada skeč sadrži neku pravu poentu - što daleko bilo da je uvek slučaj jer velik deo njihovih fora nema nikakvu poentu sem da nasmeje. Kada radnju i likove toliko daleko odsečeš od realnosti, kao što su to pythonovci radili, onda postaje kompletno nebitno ko se nad kim iživljava, zašto to rade, i ko "pobeđuje": jedina poenta postaju sulude situacije koje zabavljaju svojom nepredvidljivošću i originalnošću. Bez obzira što je Gaston karikaturni strip on je ipak mnogo bliži reali od Python-a pa je valjda to razlog. Ne tvrdim da sam u pravu, samo iznosim svoj stav... A i nije da nema zabavnih gegova u kojima Gaša nervira okolinu. U Frankanovu odbranu doduše, Gaša ponekad nastrada tj i sam postane žrtva sopstvenih gluposti, a to su mi generalno bolji gegovi. Pa čak postane i žrtva tuđih spletki, mada je ovo drugo mnogo ređe. Sva sreća da i on povremeno nayebe, jer da nije tako on bi maltene bio zlikovac! Kao neki hobi sadista. A to bi zaista bilo debilno; strip bi u tom slučaju mogao sasvim objektivno da se smatra malicioznim. To da postoje filmofili/stripofili koji uživaju u besciljnom, amoralnom sadizmu je neosporno. U filmskom hororu čak postoji podžanr "torture porn" koji uglavnom sadrži primitivnu i linearnu radnju, a antagonisti se tretiraju kao protagonisti: od gledaoca se očekuje da podržavaju ubice u svom sadizmu - pogotovo kada uživaju u torturi drugih. (Rob Zombie je jedan takav režiser, a njegovi fanovi su kompletni maloumnici, možda samo dva-tri intelektualna stupnja iznad planktona i ameba.) U takvim filmovima zlikovci neretko pobeđuju, i to baš onako potpuno kao da su pravi protagonisti - kaže da je njihov nemoral dokaz njihove moralne superiornosti! Perverzija morala i logike - time se bave degenerci, a degenerična publika tako nešto i očekuje. To je žanr u kojem se zlo veliča i tretira kao nešto pozitivno, a nevine žrtve se tretiraju kao smeće koga se treba što pre ratosiljati, baciti u otpad, i kojima publika treba da se smeje dok polako umiru. (Dok žrtve umiru, ne publika, nažalost.) Zanimljivo je da je upravo Francuska jedna od šačice zemalja u svetu koje su lideri u proizvodnji ovakvih filmova. Što nikako ne može da čudi. Tako da apsolutno postoji izvestan procenat manijaka i psihopata među čitaocima i gledaocima, a od kojih se neki neuspešno pravdaju - izmišljajući svakojake nebuloze koje tobože pravdaju ovakve filmove - dok neki drugi takvi manijaci ni ne pokušavaju da opravdaju svoje bolesne porive i interese. Uostalom, ko mi ne veruje neka se informiše kod bilo kog psihologa ili psihijatra koji će im potvrditi da najmanje 1% skoro svakog stanovništva čine psihopate, a to su ljudi bez ikakve empatije. To nije mali broj - s obzirom na ogromnu, disproporcionalnu štetu koju oni čine, pogotovo kada zauzmu neke vrhovne političke funkcije, ili kada krenu da nasumično ubijaju. Zašto i oni ne bi bili fanovi stripova i filmova? Takvom horor žanru kao što je torture porn nije ni potrebno više od 1% stanovništva da bi komotno ostvarivali profit. Ne poredim ja "Veselog Gašu" sa ludacima iz sadističkih horora! Čisto da se razumemo, mada bi to trebalo biti očigledno svakome sa 3 grama mozga. Ali to ipak moram napomenuti jer uvek postoje bolidi koji izvlače kojekakve glupačke zaključke kad god neko pravi poređenja. Glupi ljudi redovno brkaju poređenje istih/sličnih koncepta sa direktnim poređenjem individua. Jer ne kapiraju poentu poređenja. Zato će imbecil zaključiti: "čekaj bre, zašto ovaj poredi Gašu (ili Gašine fanove) sa sadistima?" Nemam ja ništa protiv da nedužni u stripu zbog humora nastradaju tu i tamo, ali tako nešto mora da bude izbalansirano sa "kažnjavanjem" lika koji prouzrokuje sav taj haos, a to je Gaša koji se za moj pojam ipak suviše često izvlači. Ne znam, možda sam ja taj koji je debil zato što mi tako nešto smeta. |
 |
Kad sam kao klinac čitao Peanuts, jezivo me nervirao lik Lucy koja je meni delovala kao čistokrvno zlo, a veoma retko je bila "kažnjavana" od strane scenariste (koji je, usput rečeno, prečesto voleo da izigrava feministu). Iživljavala se nad glavnim likom bez posledica, što mi nije bilo nikako jasno. Kao da je Šulc očekivao da mi uživamo u ovom sadizmu? Ili čak da ga pravdamo. Valjda zato što je devojčica, iako se likovi tog serijala više ponašaju kao odrasli, pogotovo u kasnijim fazama serijala. Još tada kao balavi klinja nisam shvatao poentu, a sada još manje. (Taj strip doduše već decenijama nisam čitao... Više me uopšte ne zanima; ne zato što je sranje, iako jeste, već zato što me takva vrsta tupavog humora uopšte više ne zanima.) A nije mi ni jasno zašto je Charlie Brown baš toliki kuropaćenik, a maltene uvek gubitnik? Kao da Šulc uživa u njegovoj torturi. Ako scenario iole oslikava scenaristu, onda moram barem da posumnjam da Šulc nije tako fin kako se predstavlja, i kako ga predstavljaju. Naravno da nije: on je bio levičarska gnjida, ljigavac koji je šurovao sa najlicemernijim i najodvratnijim feministkinjama svoje ere. A već sam dovoljno pisao o tome koliko su mi ogavni muški feministi, kako je to jedna od najljigavijih bagri na planeti. Forma Žlj je nedavno krenula da izbacuje Peanuts. Ne bacajte pare na to sranje... pogotovo ne od tog izdavača. Pravih hahaha momenata u tom serijalu uopšte nema, ili su izuzetno retki, već su vinjete prožete nekom jeftinom melanholijom, banalnom igrom reči (koja se ionako ne da prevesti), torturom glavnog lika, promovisanjem feminizma, a ono malo humora što sadrži je uglavnom onaj debilan, iritantan, sladunjavi humor. Klonite se tog "socijalno inteligentnog" sranja... Petoparačka filozofija za plitke umove. A strip se pritom sastoji od jeftinog - a pritom i veoma dubioznog - moralisanja. Šulc nije bio nikakav "dobroćudni deka" pun mudrosti već ljigavi smrad. A to što glavnom liku nije dozvolio nijednu jedinu pobedu je "opravdavao" time što je tvrdio da će publika da prestane da ga gleda kao gubitnika ukoliko ostvari neki uspeh. Zašto bi iko smatrao da gubitnik postaje pobednik samo zato što jednom dozivljava uspeh među milion neuspeha? To zvuči kao toliko debilna racionalizacija da prosto mora da je izgovor, jer čisto sumnjam da je Schulz bio baš toliko glup. Sigurno da je kao levičar bio donekle glup, pa čak i kao ona ljigava varijanta oportunističko-profiterskog levičara (koji ne agira nužno iz principa i ideala), ali ne do te mere da zaista smatra da bi Charlie Brown kod publike postao "dosadan" jer više ne bi bio gubitnik. Samo zato sto jednom mlatne bejzbol loptu kako treba. Znam o čemu pričam, jer sam pročitao najmanje 50 ovih sveski, iz svih era, a neke po više puta. (Zato što sam bio mladi imbecil.) Ali da se vratim na jedan daleko kvalitetniji strip od Peanuts... Šta bih još izmenio u ovom serijalu? Lik crvenokose ribe koja je zaljubljena u Gašu je odlično koncipiran, zato ne kapiram zašto se ona ne pojavljuje češće. Em je odlično nacrtana, em je simpatično vrcava - i to baš pozitivno opičena, em je sama ideja neuzvraćene ljubavi prilično zanimljiva - s obzirom da se krši kliše time što je ovog puta muškarac taj koji "ignoriše" žensku. (Gaša je definitivno ne ignoriše, ali nije svestan da je ona zacopana u njega.) Gotovo uvek je obrnuto; skoro uvek se radi o nekom patetičnom (te automatski i smornom) muškom liku koga neka ženska ignoriše, a on joj se dodvorava i prati je kao neki ljigavi mali bednik bez trunke samopoštovanja. Drugim rečima simp. U fazonu "ljubav opravdava sve": opravdava ali na qrcu. (Nenormalna neo-marksistička Zapadna kultura nam nameće raznorazne perverzije i izvitoperenosti, a među njima je i ubeđenje da "pravi muškarac" sebe treba da ponižava dok juri neku žensku koja za njega ne haje. Pritom takav muškarac postiže kontraefekat, a to je da ga ženska još manje ceni i poštuje jer žene traže samopouzdane muškarce a ne gnjide i ljige; kada žena muškarca ne poštuje tu je sve gotovo, tu nikakva veza nema ama baš nikakve perspektive. Ali to je već neka sasvim druga i veoma opširna tema.) Zato je ova varijanta - zamenjenih uloga polova - daleko zabavnija a i originalnija. Ali je iz nekog razloga Frankan ovu žensku ređe koristio, iako je tu bilo potencijala za mnogo više. A pošto je ona maltene jedini redovni ženski lik to znači da se sve vrtelo oko muških faca, a to je šteta... Jer je tako dosadnije. Generalno ne volim kada totalno dominiraju muški likovi, to je suvoparno i monotono. Scenarista treba da se uvek potrudi da tu i tamo ubaci neku žensku, barem povremeno, ili da postoji redovni ženski lik ili više njih. Uvek sam radoznao kako će neki crtač da oslika žene, jer se mnogi muče u tome (kako si, Enrike Breća?), a pritom stripska ženska lepota često zna da zaseni žensku lepotu iz realnog sveta: što je logično s obzirom da crtač ima sve prilike i mogućnosti da totalno idealizuje i preuveliča lepotu, da ne dozvoli nikakve "greške". Međutim, ova likuša se nešto češće pojavljuje pri kraju serijala. Kao da je Frankan napokon ukapirao da ona ima veći potencijal. Jedan daleko više neiskorišćen potencijal je lik čistačice, na koju sam prvi put naišao na tabli 483, a onda i na 507. Samo te dve strane. Odličan lik, prava ona mrgudna plebs tetkica, odlično nacrtana. Mogao je Frankan daleko više da izvuče iz ovog lika. Mogla je da bude urnebesna kao redovni lik, pogotovo s obzirom kakav rusvaj je Gaša pravio. Kako to Frankan nije uvideo! Takođe je dobar lik mrgudnog, baksuznog pandura koga Gaša redovno preveslava. A još bolja je činjenica što ponekad - doduše dosta retko - pandur uspe da zayebe Gašu: ovakva vrsta varijacije je jako bitna da se spreče monotonija i predvidljivost, jer ako je baš u 100% slučajeva unapred poznato ko će izvući deblji kraj onda je teško održavati interes kod (inteligentnijeg) čitaoca. Na primer crtani Road Runner, iako odlično urađen u tehničkom kao i u stilskom smislu, ima tu veliku manu što je ishod 100% jasan u svim situacijama. Zato mi je još i kao klincu bio najmanje zanimljiv od svih redovnih Looney Toons likova. Istina je da je i kod Iznoguda ishod uvek isti, ali taj serijal je neuporedivo maštovitiji i naravno inteligentniji od neke obične jurnjave. Ako bih baš mnogo da cepidlačim, a nije da nisam vičan tome, mogao bih takođe da pomenem osnovnu nelogiku u glavnom konceptu serijala: Gašu nikako da otpuste iz strip redakcije! Naravno da je ekstremno nerealno da on toliko sranja pravi, a pritom je maksimalno lenj i beskoristan za svog poslodavca. Pa još spada u pomoćno osoblje, odnosno nije posebno bitan redakciji. Rekoh da bi ovo bilo cepidlačenje, a to je zato što je maltene svaki karikaturni strip baziran na nekoj (većoj) nelogičnosti. Na primer, Iznogud gotovo uvek nastrada na kraju svake epizode, a opet se pojavljuje u sledećoj, što je nemoguće. Vrlo je očigledno da kad bi Gaša izgubio posao serijal ne bi postojao, kao što ni Iznogud ne bi imao nastavke da on ne vaskrsne svaki put. Ali nije samo to u pitanju već i činjenica da bi Gašina šut-karta iz redakcije strip previše približila realnom svetu, što je kršenje jednog od nepisanih pravila takvih serijala. Od karikaturnog stripa se prvenstveno očekuju humor i zabava - a tek onda daleko iza ide logika. (Mada, i najblesaviji strip i najluđi film moraju biti utemeljeni u nekoj logici, odnosno moraju makar svoju sopstvenu logiku da ispoštuju. Ali to je već neka druga tema.) Iako prihvatam većinu ove vrste argumenata (koji štite karikaturni strip od prekomerne kritike), iz nekog razloga mi je i dalje previše glupo da on može baš tolike katastrofe i haos da pravi a da ne snosi onu najosnovniju posledicu: gubljenje posla. Ili makar povremeno pretnja da bi mogao da izgubi posao; i to bi bilo bolje nego ništa. Ali OK: kao što rekoh, Bog karikaturnog stripa ga štiti... |
 |
Ovaj serijal nije više dostupan na Balkanu, a izdavali su ga Beli Put i Darkwood pre više od 10 godina. Ja sam propustio šansu da ih kupim, iako su jedno vreme bili na većem popustu, tj od tih šest integrala imam samo jedan, ali zato imam pet zasebnih albuma na nemačkom (izdatih u 80-im) i jedan na francuskom (koji je skoro identičan jednom od ovih nemačkih: više o tome kasnije). Svih pet su iz veoma dobrih i odličnih faza; još kao klinac mi je smetao crtež iz rane faze pa zato nisam kupio ni čitao nijedan album iz te ere. Ali bih trebalo da imam bar još 4-5 albuma da bih imao približno sve iz (crtački) kvalitetnih perioda. Na nemačkom imam sva tri albuma iz srpskog integrala broj 4, što znači da mi (verovatno) fale po dva albuma iz integrala 5 i 6, tj samo još ta dva integrala mi fale. Integral 1 sadrži primitivnu ranu fazu, dok integral 2 verovatno sadrži i nešto od bolje faze, mada ne puno. Gaston iz rane faze je prilično oskudan u crtačkom smislu; ne krase ga bogati detalji i elegantan stil kao što je to slučaj u (mnogo) kasnijim albumima. Taj rani nivo je sasvim pristojan, ali meni lično ni približno dovoljno dobar. Kome se sviđa crtež u Spiru, na primer u ranijim integralima, komotno može da nabavi i te prve Gaston albume, ako uopšte može da ih nađe. Interesantno je da Asterix i Iznogud takođe kreću od skromnijeg crteža, a onda iz godine u godinu crtež biva sve bolji i bolji. Ovaj fenomen je nešto što sam primetio da je tipično za karikaturne stripove, a važi i ono obrnuto pravilo: crtači realnog stripa generalno bivaju sve slabiji kako godine prolaze. Prilično su retki crtači koji decenijama održavaju isti ili veoma sličan visok nivo, kao na primer Harold Foster. Francuzi su nedavno pokušali da ožive ovaj serijal tako što su nekom imitatoru dali šansu da crta Gašu, ali to nije to. Iako je crtež prilično precizno imitacija Frankana, negde na nivou Batema ali možda još bolja, nije dovoljno dobra jer niko ne može tako dobro da crta odnosno niko ne može da replicira poslednju, najkvalitetniju fazu u kojoj je crtež fenomenalan. Što se scenarija tiče, moram da pretpostavim da se radi o sranju, jer u ovoj političko-korektnoj, neo-marksističkoj eri Zapadne dekadencije i propasti nema teorije da ovaj reboot nije ispolitizovan, i to na onaj najgori način. Francuska je već godinama levičarska diktatura, što se nedavno samo potvrdilo kada su Marine Le Pen uklonili iz politike i na taj način maltene javno priznali da Desnica više ne sme da bude deo političke scene Francuske (kao i Evropske Unije), tako da je sasvim prirodno očekivati da sve što izlazi iz jedne diktature bude politički obojeno. Nebitno je da li su u pitanju Kina, Rusija, Severna Koreja, Nemačka ili Francuska: sve su to diktature u kojima ne postoji politička raznovrsnost i u kojima samo ideologija vladajućeg režima ima pravo da se primenjuje na tupavu masu. (Logično je da sve te države imaju tupave narode, barem trenutno, jer su uopšte dozvolili da dođe do takvih diktatura.) Moja sumnja je sasvim opravdana jer su francuski stripovi već odavno zagađeni levičarskim iživljavanjem, a pritom je Frankan ionako bio levičar. Ima li u tom novom kvazi-Gastonu tranzvestita? Viceva na račun anti-migranata i desničara? Često pominjanje "globalnog zagrevanja"? Lezbejska venčanja? Verovatno da, a to je totalno neprihvatljivo, pogotovo u karikaturnom stripu u kojem ne želim da zateknem ni trunku politike - a kamoli moderno levičarsko moralisanje. Nemam nikakve dokaze da je novi Gaston takav, ali pretpostavljam. Educated guess. Frankanu se u velikoj meri prašta jer je njegovo ubacivanje politike bilo vrlo limitirano, a i crtež mu je bio savršen. Što se Marsupilamija tiče, taj serijal je vrlo rano preuzeo malopre pomenuti Batem, koji je još jedan od mnogih profesionalnih imitatora. Njegov crtež je veoma dobar, ali naravno nije na onom nivou kakav je Frankan prikazao u svojim najboljim epizodama Marsupilamija, kojih kao što rekoh ima vrlo malo. Nisam ionako veliki fan ovog serijala, ne samo zato što Frankan nije crtao skoro ništa, već zato što mi je glavni lik antipatičan. Jeste, upravo to govorim: Frankanovo žuto-crno stvorenje iz džungle se ponaša kao psihopata u mnogim situacijama, a to je naravno rezultat Frankanovog levičarskog mozga, koji je u najbolju ruku amoralan (a kaobajagi dobročiniteljski)... Više o političkoj strani Frankana imate u mojoj recenziji albuma Crne misli, jednom od najboljih crnobelih albuma. Link dole... Bio sam nakratko pomenuo numeraciju Gastona, a tu postoji izvesna doza konfuzije i haosa. Svaka tabla to jest strana je označena sa trocifrenom brojkom na dnu. Da li su table iz prvog albuma Gaše numerisane, ne znam. Do kog broja ide serijal, takođe ne znam, jer ne posedujem poslednji album. Zašto svaki (nemački) album koji imam krši redosled? Ne znam ni to. Činjenica je da table nisu poređane u striktnom hronološkom tj numerickom redosledu, već su onako okvirno grupisane. Na primer moj nemački album broj 10, koji se negde vrti oko table 900, sadrži nekoliko tabli iz sredine serijala, što mi nije uopšte jasno. Bez obzira na sve moje kritike, što se karikaturnog stripa tiče ovo je jedan od najboljih serijala i mora se imati. Estetičari će razumeti o čemu pričam, ali i sadržaj je uglavnom zabavan. |
