Lupetanje & Demonke
 |
Vrsta: integral (1-3) Crtež/scenario: Robert Crumb Izdavač: David Zwirner Books (2016) Premijerno: 1996-2016 Dimenzije: 26 x 18.2 cm, HC Br strana netto: 116 Žanr: aktovi, žene, citati Kolor? c/b Politički obojen? Naravno. Golotinja? Tu i tamo. Rasprodato? Ne znam. Crtež: 10/10 Komentari: 2/10 Citati: 5/10 Ciljne grupe: anti-marvelijanci, feministkinje, levičari, perverznjaci Prednosti: odličan crtež Minusi: moronski komentari, neki pretenciozni citati, uvijena marksistička doktrina |
 |
Napomena: Ukoliko vas nerviraju moje političke palamudorije i stranputice, preskočite ovu recenziju jer se nešto opširnije bavi feminizmom. Razlog tome je sadržaj ovog albuma, koji je feministički. Ne trpim nikakve levičarske pizdarije. Uvek moram da reagujem, to je jače od mene. Svako ko je iole upoznat sa mojim blogom (vas 20-30 Balkanaca) je možda već naslutio jednu stvar: mene savršeno zabole da li će mi blog biti "uspešan" ili ne. Moj stav je sledeći: povećanje posećenosti mi ništa ne znači ukoliko moram da se cenzurišem da bih udovoljio čitaocima. Ukoliko nisam slobodan da pričam o onome što želim, i to onoliko opširno koliko to želim, da gudim i duljim u beskraj ako treba, onda ni nema svrhe da išta pišem. Prvenstveno mi ovaj (kao i svaki drugi) blog služi kao neka vrsta dnevnika, a i kao razonoda jer mi je zabavno da pišem o stripovima (kao i o muzici i filmovima), a tek iza toga sledi da li će drugi stripofili da budu zadovoljni s njim: totalni neznanci koje verovatno nikada neću ni sresti. Zato i ovoliko baljezgam, naširoko i naveliko, jer mi se može. To mi više odgovara nego da budem koncizan i da se strogo držim teme; nisam taj lik. Voleo bih da mogu sve da rezimiram u samo 3-4 paragrafa, ali mi to jednostavno ne ide od ruke pa ni ne pokušavam. Prekratko mi je, a time i manje zabavno. Inteligentni čitaoci razumeju ovaj blog, kao i što vrednuju činjenicu da nije kao ostali: ne dodvoravam se i ne čepim se većini, kao što to skoro svi blogovi rade. Jer ovo je Era Ljigavih Čepiguza. A to su sve luzeri bez stava, beskičmenjaci koji se ne usuđuju ići protiv ustaljenog mišljenja većine, ni po čemu. Kome se sviđa nek uživa, a kome se ne sviđa, fajront. |
 |
Art & Beauty nije strip već zbirka ilustracija. Kompilacija koja obuhvata period od 20 godina, a sastoji se od dve prethodno objavljene sveske plus treće koja je bila nova pri prvom objavljivanju integrala. Knjigu sam sasvim slučajno zatekao u Vulkanu, gde je bila na velikom popustu, i to zbog totalno neznatnog "oštećenja". (A ovim putem apelujem na sve vas "agresivne prelistavače" koji cepate i drkate albume po striparnicama i knjižarama - da to što češće radite! Da bih ja onda mogao te stripove da uzmem za smešne cene. Prema tome... savijajte, lomite, kršite, urnišite albume. Samo bez preterivanja! Dovoljno je da ih malo oštetite.) O čemu se ovde radi? Pretežno se radi o portretima žena, u raznim pozama. U suštini pin-ap, s tim što su većina "mesnate", odnosno mišićave i snažne jer se Robert (kao što je i sâm milion puta istakao) pali isključivo na takve. Ukoliko je žena mršava i ima tanke noge on je totalno ignoriše, pa zato takve nećete naći u nijednom albumu. Odnosno jedini primer tako nacrtane žene (bar koliko ja znam) je upravo u jednoj priči u kojoj deklariše svoje gađenje prema takvim ženama. Iako je kvalitet crteža na zavidnom nivou, maltene od početka do kraja, ova monografija nije preterano zanimljiva - pogotovo u odnosu na njegove stripove. Razlog je što je tematika toliko usko definisana: prevashodno mišićave i nogate žene. Pritom nema humora, a nema ni puno varijacije. Em nije strip, em je suvoparno, em je maltene jedno te isto. Da su u pitanju neke lepotice (ili makar lepuskaste ribe kao gore na slici), to bi već bila sasvim druga stvar. Ne bih se nimalo bunio. Ali ovo su uglavnom krambovke, odnosno Amazonke, a neretko i neatraktivne. (Voli ogromne isturene zube! Mada toga ima manje nego obično.) Ima i nekih lepših faca doduše. Prema tome ovako nešto ne može da ima preterano široku publiku, uprkos tome što ne sadrži uobičajene krambizme odnosno seksualne perverzije, izlive autobiografskih depresija i slično. Osim perverznjaka sličnih Krambu, čija se seksualnost graniči sa homoseksualnošću (što i on sam tvrdi), i osim likovnih zaluđenika koji su kadri da se fokusiraju isključivo na tehniku, ignorišući sadržaj, ovo ne može da zanima nikog drugog odnosno trećeg. Kad već pominjem homoseksualce, takav jedan piše uvod za ovu knjigu. Pol Moris je neki lik iz njujorškog sveta (moderne) umetnosti, a taj uvod sadrži nekoliko gluposti i nenamerno smešnih detalja. Na primer udeljuje komplimente Krambovoj (sada pokojnoj) supruzi Alin, koja je u neku ruku oličenje Robertovog ideala ženske "lepote". Moris piše kako je Robert sretnik što je našao takvu snažnu i lepu ženu. Fizički snažnu! Živ piš. Alin je sve samo ne lepa i zgodna. Možda se gejevima dopada, a to sve govori, zar ne? Uostalom, jedan od razloga zašto je Hollywood oduvek imao "A list" ženske zvezde koje su bile prosečnog izgleda pa čak i gore od toga, a u zadnjih nekoliko decenija gotovo uvek ravne i bez oblina, je upravo zato što u svetu filma ima puno producenata, agenata i glumaca koje žene ne zanimaju. Njihova estetika se kompletno razlikuje od heteroseksualaca, a nepotrebno je i reći da su mišljenja gej muškaraca o ženskoj lepoti poprilično diskutabilna. Gejevi strejt muškarce ne pitaju o muškoj lepoti, prema tome zašto bi ikoga zanimala mišljenja gejeva o ženskoj privlačnosti? Uvek mi je bilo totalno suludo kada na primer u nekom žiriju za Miss takmičenja gejevi odlučuju koje su žene lepe a koje nisu. To je prosto lakrdija. To bi bilo kao da košarkaši biraju najbolje igrače badmintona, ili da žiri strip crtača bira najbolje matematičare. A neverovatno je koliko su željni i voljni da pričaju o ženskoj lepoti, kao da su iole merodavni. Ja ništa ne znam o bejzbolu pa prema tome ni ne laprdam o tome koji su timovi najbolji ili najgori. Nije čitav uvod glup, ima tu par zanimljivosti, a i njegov opis zašto je Kramb toliko neobičan je u velikoj meri tačan. A dobijamo i eventualni uvid u propratne Krambove tekstove, odnosno Moris sugeriše da se Robert u njima ne zayebava. Najjadnije mi je što Moris već u prvom paragrafu mora da nam da do znanja da je on gej, da ima "muža". Kao da to nekog zanima... Ono u fazonu, "dugo smo morali da se krijemo pa zato sad za inat kad god imamo priliku ima da vam kažemo da nismo kao vi". Tu postoji neka određena doza narcisoidnosti (što je i kad se bolje razmisli logično). A opet, s druge strane, da nam to nije rekao ja ne bih razumeo zašto tvrdi da je Alin lepa žena. Mislio bih da čisto kenjucka u onom standardnom i otrcanom fazonu neiskrenog laskanja. Međutim, verujem da on to zaista misli. Mnogo su mi zanimljiviji portreti žena iz prošlosti, iz istorije, kojih ima nekolicina, nego ilustracije običnih modernih glupača dok se bave aerobikom i nekim sličnim tričarijama. Čak je ilustrovao i Serenu Vilijams i Lady Gagu! |
 |
Za Serenu me uopšte ne čudi, jer po svojoj građi ona jako podseća na takozvane "Demonke" iz stripova 70-ih, kao i na crnkinje iz istog perioda (a koje su veoma kontroverzne tj način na koji ih je crtao). Ona je fizičko oličenje svega što Robert traži u "ženi". Jedna njena noga šira je nego ja čitav, a bicepsi su joj ravni Majk Tajsonu. Kramb u svojim "idealnim" ženama ne traži ženstvenost već muževnost. To što sestrama Vilijams u propratnom tekstu još i udeljuje komplimente, čini stvar još gorom... Nešto u fazonu "sestre Vilijams sa svojom hrabrošću definišu nove modne trendove u ženskom tenisu", što je kompletna budalaština; nešto što bi napisao tipičan mediokritetni sportski izveštač. Niti to imalo zvuči na Kramba 70-ih i 80-ih koji se na taj način ne bi blamirao, već zvuči više kao neki establišmentski poltron ispranog mozga. Kao prvo, mnogi fanovi tenisa su ismejavali sestre Vilijams zbog svojih modnih ispada, jer su znale da izgledaju presmešno u tim svojim "kreacijama". Drugo, sestre Vilijams nisu ni po čemu hrabrije od ostalih teniserki. Dapače, mediji su im uvek bili stopostotno naklonjeni (jer su se svi novinari plašili da ne budu optuženi za rasizam ukoliko ih za nešto iskritikuju), tako da su uvek bile privilegovane, ako išta. Jednostavno nisam navikao da se Robert ovako olako razbacuje komplimentima (a da se ne radi o ženskom izgledu), pa još za ljude koji ih ama baš nimalo ne zaslužuju. Da je malo upućeniji u svet tenisa, kao ja koji sam tenis pratio 30 godina, znao bi da su sestre Vilijams dve über-arogantne, egomanijačke opajdare, da se neretko vade na "rasističku kartu" (a same su takve), da se često blamiraju, da su razmažene dive, a znao bi i da je Serena agresor koji ne pokazuje nikakvo poštovanje prema protivnicama i sudijama, kojima je čak i pretila nasiljem. Čak je i sopstvenu sestru opsovala u jednom meču! Nije problem u tome što Kramb sve to ne zna, jer zašto bi znao kad već ne prati tenis, već je problem u tome što je formirao mišljenje o jednoj poznatoj ličnosti a da nije nimalo upućen. Pametni ljudi to ne rade, pogotovo ne javno. Ja pre nego što iznesem mišljenje o nekoj javnoj ličnosti prvo se informišem, a tek onda serendam... Pritom ja na svojim blogovima imam sitnu publiku dok Roberta čita nezanemarljiv broj ljudi. Ja da imam toliku publiku gledao bih da svi moji stavovi mišljenja budu potkovani činjenicama koliko god je to moguće. (Zapravo, ja to radim ionako...) A ovo sa Lady Gagom je već ono "prevršila Dara meru". To mi je baš jeftino, pogotovo što je crtež baziran na fotografiji s nekog njenog koncerta. Šta traži otrcani korporacijski pop koncert u knjizi Roberta Kramba? Sem ukoliko se ne sprda na račun moderne muzike - a to evidentno nije slučaj - ne vidim nikakvu svrhu. To pojeftinjuje ovu knjigu, čini je manje "umetničkom". Na ovaj način kao da je dao kredibilitet nosatoj Gagi. Odnosno nekada nosatoj, jer kljun je već odavno sredila. Ono što crteže donekle čini zanimljivijim jesu tekstualni dodaci. (Bolje išta nego ništa.) Oni se sastoje iz dva dela: Krambov opis crteža, kao i citati poznatih ličnosti (uglavnom umetnika i filozofa) koje je Kramb lično izabrao. Zvuči pretenciozno? Zato što i jeste pretenciozno. Ali na to nisam navikao kod Kramba; on je oduvek bio oličenje nepretencioznosti. Mada... Dok čitam te njegove opise ponekad posumnjam da se možda ipak sprda. Govori o sebi u trećem licu ("the artist"), pa me uglavnom to navodi na neke sumnje. Ton koji koristi dok opisuje "namere umetnika" (odnosno sebe) je veoma teško definisati: da li on to misli ozbiljno - bukvalno - ili koristi teški sarkazam? Jednostavno ne znam. Ako je verovati Morisu, on je ozbiljan. Iako Kramba relativno dobro poznajem kroz pregršt njegovih priča, par intervjua, famozni dokumentarac Crumb, kao i kroz dvodnevnu tribinu u SKC-u gde sam bio prisutan - uprkos svemu tome jednostavno nisam siguran šta da mislim. Ili je moguće da je ponekad ozbiljan a ponekad se sprda? To bi bilo nebulozno jer čitalac onda zaista ne zna šta da misli. Ne zna kako da interpretira sve te komentare. Suviše dvosmisleno, ako je tako. Doduše, i kod njegovih starih stripova nije uvek jasna namera. Retko kada je pisao sa jasnom satiričnom namerom, da čitaoc ne bude u nikakvoj nedoumici o čemu se radi. A pritom se sprdao na račun i levičara i desničara, hipika kao i religioznih konzervativaca. Nikad ne znaš šta da očekuješ, a to je dobra stvar. Mada, to takođe znači da nisi siguran na čiji račun se sprda. A zapravo je najbliža istini pretpostavka da on jednostavno crta i piše što god mu se ćefne, a da pritom ne razmišlja puno o poenti, kao i o eventualnim kontradikcijama. Jer mnogi njegovi stripovi nemaju poentu. Predstavljaju čistu zabavu, makar za njega ako ne baš za sve stripofile. Što se citata tiče, kad god ih neko koristi ovako obimno i u kontekstu nečega što nije humoristično, rizikuje da deluje pretenciozno. Kao neki patetični uobraženi hipster. Ja znam da Kramb to nije. Hipster nije, a i sumnjam da je uobražen. Kao što je i sâm pomenuo puno puta ima izražen ego, ali to ne znači da je arogantan. Možda ima visoko mišljenje o svom talentu, ali to ne bi bila uobraženost već samopouzdanje - jer bi takvo ubeđenje bilo bazirano na činjeničnom stanju. On zaista jeste genije, u smislu karikaturiste. A i ovako je vrlo nadaren što ovaj album samo dodatno potvrđuje. Citata ima mali milion tako da u njih neću da zalazim, jer kad bih krenuo o njima da serem napisao bih najmanje 100,000 reči. Dovoljno je da kažem da su neki citati pronicljivi, mnogi veoma pretenciozni, a neki čisto lupetanje. Pošto strane nisu numerisane, ne mogu da precizno označim pojedinačne crteže čije citate i komentare navodim... |
 |
Na jednoj od ranijih strana Kramb piše za ženu koja vozi sobni bicikl: "the real originality and power of this drawing accentuates the American woman's strongly developed appreciation of physical fitness." To je suvoparan i pomalo politički korektan opis. Moglo je to i ovako nekako: "na slici vidimo tipičnu narcisoidnu pomodarku koja je opsednuta izgledom jer u šupljoj glavi nema ništa." Možda ne baš tim rečima, tako direktno, ali nešto tako, uvijeno. Ovaj moj opis je bliži onome što bi Robert iskomentarisao pre 40 godina, kada je bio mnogo manje politički korektan. A i bliži je istini. Mada, to se podrazumeva: maltene sve što je politički nekorektno je daleko bliže istini nego ono što je politički korektno. Zato i postoji politička korektnost - da bi se izbegla i prikrila (surova) istina. Tri strane kasnije imamo crtež jedne relativno lepe žene (nisu sve ružne), a za nju Robert kaže da "odiše tolikim šarmom da bi joj i neka princeza plave krvi pozavidela." Problem sa ovim je što "princeze plave krvi" nisu merilo lepote. Ali uopšte. Dapače, većina tih genetski hendikepiranih spodoba su ispod proseka. Kramb, koji navodno toliko izučava istoriju u slobodno vreme, bi trebao da zna da su kraljevske loze opterećene inbridingom. Aristokratske porodice mogu samo da simbolišu nezasluženu moć, iskarikiranu aroganciju, i prekomerno poziranje. Lepotu sigurno ne. |
 |
Negde pri kraju prve sveske pojavljuju se dva crteža na jednoj strani, jedne bodibilderke. Prvi komentar: "ogromna ženska bodibilderka dokazuje svim onim nepromišljenim ljudima da nisu u pravu jer misle da ženska lepota nikada ne može biti u harmoniji sa dobro razvijenom muskulaturom." Kao prvo, ona uopšte nije ogromna, čak mi deluje kao da je niska. Noge joj nisu ništa veće od običnih nogatih kojima se Robert divi. A drugo, crtež zapravo dokazuje obrnuto od onoga što Kramb tvrdi, a to je da mišići i ženska lepota jedva mogu da koegzistiraju u istoj rečenici a kamoli u fizičkom prostoru. Ono što Kramb vrlo dobro zna, ali za šta se pravi blesav, je da se prvenstveno biseksualni muškarci pale na muškobanjaste žene. Sasvim je logično da se latentni homoseksualci daleko više lože na mišićave žene nego strejt muškarci. Kao što se i veoma sitne žene više dopadaju latentnim ili skrivenim pedosima nego muškarcima nezainteresovanim za devojčice. Tip žene koji muškarca privlači puno govori o njegovim (skrivenim) seksualnim naklonostima. Ovo je jedna očigledna istina, ali koja je toliko tabu da se o njoj skoro uopšte ne priča. Ili se smatra podjednostavljivanjem, previše jeftinom generalizacijom. (Zanimljivo je kako je levičarima dozvoljeno da prave razne generalizacije, kada to njima odgovara, a kada im takve vrste zaključaka ne odgovaraju onda su generalizacije odjedanput neprihvatljive i nemoralne. Klasično licemerje i dvostruki aršini.) Na početku drugog broja nalazi se malo duži uvod od Kramba, u kojem žestoko lupeta pa na Boga ne misli. Baljezga o modernom feminističkom dobu, bez da koristi reč feminizam a jasno je da se o tome radi. Govori kako ova nova navodno produhovljena politička era napokon dokazuje muškarcima da su žene njima fizički ravnopravne! On bukvalno tvrdi da su žene sposobne da budu ravne muškarcima u "svim" fizičkim disciplinama i kategorijama! Ovo kaže bez trunke sarkazma, a to se ionako uklapa sa Krambom kao feministom. Ne znam kada mu se mozak toliko bio istopio da postane pristalica tog sumanutog pokreta, ali surova činjenica je da on to jeste. Muški feminista! Pa ima li većeg blama? Teško... A taj zaključak sam imao i pre nego što sam imao prilike da pročitam ovu knjigu. Ovo je samo bila potvrda. Vidi se da nikada nije pratio nijedan sport, ali uopšte. Žene su veoma daleko od toga da muškarcima mogu da pariraju u fizičkoj snazi, spretnosti, refleksima, brzini pa čak i izdržljivosti. To bi valjda trebalo svakom bizgovu, pa i onom najglupljem, da bude sasvim očigledno. Ali to je ogroman problem levičara, što im ta njihova ekstremno antinaučna ideologija totalno pomućuje um, pa čak i onesposobljava logično razmišljanje te ga dovodi ispod nivoa kokoške. Jer ovo je razmišljanje na nivou amebe, a amebe su intelektualno 1000 nivoa ispod kokoši. Uostalom, Robert i papučari slični njemu treba da se zapitaju: ako su žene fizički ravne muškarcima zašto onda još uvek imamo sve sportove podeljene na muške i ženske? To je jedno sasvim očigledno pitanje koje bi moralo i najvećim imbecilima da se kad-tad javi u čuki, odnosno budalama koji zaista veruju da su polovi jednaki u svemu. Svako ko u ovolikoj meri ignoriše veoma evidentnu seksualnu biologiju kao i endokrinologiju, taj je kompletno odsečen od realnosti i njihova mišljenja nemaju nikakvu težinu. Robert je klasična žrtva marksističke propagande i bajki koje ona širi, a čijim lažima je izložen još od 60-ih kad se bio družio sa hipicima i drugim ekstremistima. Jedna od tih bajki je da društvo može da ide napred samo ako se muškarci i žene totalno izjednače, u svakom smislu te reči. A pošto je to nemoguće (i nepotrebno), društvo ostaje u nekom limbu svoje "nedovršenosti" - a to levičarima jako odgovara jer agira kao destabilizirajući faktor. Komunjarama je uvek cilj da poljuljaju stabilnost društva, da ga unište, da bi iz ruševina izgradili nešto daleko gore. Ovakav nebulozan cilj podrazumeva i to da muškarci kreću da se ponašaju kao žene, a žene kao muškarci. Odnosno, da se muškarci srozavaju, a žene da pokušavaju da dostignu nemoguće, kao i da idu protiv svoje prirode. A tu se nudi još jedno očigledno pitanje, a to je iz kog razloga bi evolucija stvorila dva pola ako bi se oba ponašala identično? Čitava poenta muškaraca i žena, bar što se ljudske vrste tiče, su upravo njihove razlike odnosno različite specijalizacije. Žene su specijalizovane na odgoj dece, sređivanje gnezda, i spremanje hrane, dok su muškarci programirani za lov na tu istu hranu, odbranu od uljeza i na logičnije razmišljanje. Zato su uostalom velika većina svetskih naučnika i mislilaca muškarci - a ne zbog navodne diskriminacije. Jer levičari bukvalno sve nejednakosti pripisuju diskriminaciji odnosno rasizmu i šovinizmu. To je njihovo default objašnjenje za sve. Sociolozi, koji su maltene svi komunisti, promovišu maloumno verovanje da nas isključivo društvo oblikuje, a da priroda ima vrlo sitnu ili neznatnu ulogu u svemu. Ovi prepotentni imbecili kompletno ignorišu biološku realnost naše egzistencije, jer mi nismo ništa drugo do programirane životinje, robovi sopstvene genetike i urođenih nagona. Kao vrsta mi navodno imamo "svest", a prava istina je da istinsku svest poseduje samo mali procenat ljudi. Kao što su i sva velika otkrića rezultat rada i genija veoma malog procenta ljudi. Komunjare, pošto su mahom u pitanju samozaljubljene ličnosti, projektuju svoju narcisoidnost na svoja verovanja. Zbog toga dolaze do nebuloznih zaključaka, a jedan od tih je da smo mi daleko iznad životinja u svakom smislu. Baš zato i promovišu potencijal savršenog društva, Utopije, jer veruju u beskonačan potencijal ljudi. Drugim rečima, ovde se radi o fantazerima izgubljenim u svom svetu mašte. I u ljudskom i u životinjskom svetu mužjaci i ženke često imaju različite uloge, pogotovo kod inteligentnih vrsta. Što je inteligentnija vrsta, to je veća razlika u polovima, kao generalno pravilo. Polovi se na taj način dopunjuju kod kompleksnijih vrsta, rade kao tim jer svako ispunjuje svoje obaveze, a na taj način se obezbeđuje nastavak vrste. Međutim, levičari polove vide kao suparnike koji se konstantno takmiče za prevlast, a patrijarhat vide kao oblik fašizma koji se mora zauvek izbrisati. Kao što im je cilj da zavade crnce (dobro) protiv belaca (zlo), i siromašne (dobro) protiv bogatih (zlo), tako isto zavađuju žene (dobro) protiv muškaraca (zlo). To je klasična komunistička strategija uništavanja društva da bi njime zavladali. Pritom uvek dele zavađene strane na dobre i zle, što je naravno simplistička izmišljotina. Uostalom, čime bi zamenili patrijarhat? One to ne žele da priznaju, ali feministkinje bi volele da se zameni matrijarhatom. A to bi po ko zna koji put dokazalo da one ne streme jednakosti već ih isključivo zanima ženska prevlast. Što je apsurd, jer kad bi Zapad postao matrijarhalan, vrlo brzo bi propao i nestao. "Varvarske horde" sa Istoka bi ga zgazile u rekordnom roku. Uostalom, u neku ruku na Zapadu već vlada matrijarhat, pa zato ti delovi sveta toliko munjevito propadaju u zadnjim godinama. Ne postoji nijedna vrsta primata u kojoj ženke dominiraju, sem možda kod lemura, a oni su nam mnogo dalji rođaci od ostalih. Fizička snaga je uvek veća kod mužjaka, a pošto se opstanak u prirodi bazira prvenstveno na snazi i brzini onda je logično da će muškarac da dominira. To je hijerarhija koju nam je priroda nametnula, nisu je muškarci izabrali da bi vladali nad ženama. Već je to jednostavno tako. (Kome ovaj podatak smeta taj nek se uhvati za uši i nek plače. Protiv prirode ne vredi kukati već je treba prihvatiti onakva kakva jeste. Tu mi ništa ne možemo da promenimo. Marksisti se nikada ne mogu pomiriti s pregršt stvari koje priroda nameće, zato su i toliko neurotični i nerealni. Ko ima probleme s realom uvek beži u fantaziju i svet mašte.) Tek kada se fokusiramo na mnogo niže - i totalno različite - vrste od nas nalazimo neke obrnute situacije. Kao na primer kod pauka. Ali mi nismo pauci, ni blizu. A levičari koji se nadaju totalnoj jednakosti muškaraca i žena ne kapiraju da bi tako nešto rezultiralo u devalvaciji ljudske vrste jer bi mnogo više podsećalo na poredak kod puževa ili crva. Kod njih ima istinske jednakosti, pa čak i aseksualnosti - na koju se levičari jako lože. (Zato i žele da izbrišu razlike između polova. Njima je androgenost pozitivna odlika!) Ne mislim da se seksualno lože na to, već se lože na ideju da svi budu ćelavi i isto izgledaju, isto odeveni, sa istim novčanikom (a to znači blizu nule, pošto se radi o socijalizmu ha ha). Ovo je vrlo blizu nekoj njihovoj bolesnoj slici navodno "savršenog društva". Nije slučajno što distopijski filmovi često prikazuju mase koje su svi isto obučeni i svi ćelavi. Ljudi kao mravi, kao crvi, a ljudska civilizacija kao mravinjak. To nije progres već je to propast ljudske vrste. Zato i dalje nazivajte levičare "progresivcima", ali znajte da kad ih tako zovete niste ništa pametniji od njih. Oni su isto toliko progresivni koliko su srpski naprednjaci napredni, i kao što je Severna Koreja "demokratska narodna republika". Ko bukvalno shvata sve političke nazive taj zauvek ostaje glup. Kramb je inteligentan ali nije nikakav intelektualac, jer je suviše debelo zašao u mulj levičarskih koještarija. Što se mene tiče, a znam da sam u manjini što se toga tiče, "levičarski intelektualac" je oksimoron, nepostojeći ljudski species. Postoji čak knjiga koja se zove Intellectual Morons, a koja se upravo bavi sve učestalijom pojavom visoko obrazovanih inteligentnih ljudi - a koji drže totalno imbecilne stavove. Ko sa ovim fenomenom nije upoznat taj neće ni razumeti ključan razlog zašto moderni svet srlja u propast. U nastavku tog retardiranog uvoda Robert se još više blamira. Tvrdi kako je ovaj novi ženski "mišićavi ideal" već postao normalan i opšte prihvaćen, i da muškarci kreću sve više da se dive fizički snažnim mišićavim ženama. Na osnovu čega je ovako nešto zaključio ja ne znam; lupeta k'o Maksim po diviziji. Muške i ženske sklonosti ka suprotnom polu se kroz desetine hiljada godina ne menjaju. Samo komunisti misle da se seksualni nagoni mogu vajati/menjati/manipulisati društvenom propagandom - recimo one marksističke vrste koja trenutno vlada Zapadom. Muškarci i dalje preferiraju ženstvene žene, a to znači bez mišića, sa lepim i izraženim oblinama. Izuzetaka uvek ima ali to je manjina. Pre će biti da je Kramb žrtva pustih želja, odnosno žrtva sopstvenih poriva. Možda se negde u starijem dobu ponadao da muški svet napokon kreće u pravcu njegove patološke seksualnosti, odnosno da se muškarci sve više okreću mišićavim i muškobanjastim ženama. Kako li je samo naivan ako u to zaista veruje... Jer da je tako kako Kramb želi i misli, ženski sportovi bi bili skoro jednako popularni kao muški. A razlog zašto to nisu - ni približno - je upravo zato što ni žene ni muškarci ne žele da gledaju muškobanjaste žene u sportu: žene se jednostavno ne mogu s njima identifikovati, a muškarci ne žele da ih gledaju zato što su neatraktivne. Ujedno to objašnjava zašto je muški sport toliko popularan: muškarci se identifikuju sa jakim, visokim i snažnim sportistima, a žene ih smatraju seksualno privlačnim. Zato će između muškog i ženskog sporta uvek postojati veliki finansijski jaz. Zato su tribine u ženskom tenisu totalno prazne a u muškom tenisu pune - i to uprkos tome što je ženski tenis u zadnjih desetak godina daleko zanimljiviji. Zato je NBA visoko profitabilna industrija dok WNBA svake sezone gubi desetine miliona dolara - gubici koji se nadoknađuju iz džepova muških košarkaša! Nažalost, Kramb ništa o tome ne zna pa zato ovako lupeta. Neinformisan čovek je glup čovek samo ako iznosi stavove a da nije svestan svog neznanja. Mada, zar je uopšte potrebno znati sve te detalje o sportu kad je već zdrav razum dovoljan? Dovoljno je uključiti razum i logiku i ono što već znaš o muškarcima i ženama pa da lako zaključiš kako je levičarska retorika zasnovana na kompletnim budalaštinama. Tu nema ni trunke od nauke. Postoji još jedno eventualno objašnjenje zašto Kramb ovako lupeta o polovima. Kad god neki muškarac izigrava feministu, te obasipa ženski pol "komplimentima" - odnosno lažima - o njihovim navodnim sposobnostima, to je uvek veoma sumnjivo. Najčešće se iza toga ne krije glupost već najobičnija snishodljivost. Kome na ovaj način Kramb sve podilazi? Feministkinjama na položajima moći (a takvih ima veoma puno), feministički naklonjenim ribama koje bi da tuca pa im se ovako dodvorava, i generalno poltronisanje levičarskom establišmentu. Uostalom, Kramb je neka vrsta beta mužjaka, a time spada u širu kategoriju orbitera, simpova i papučića. Zato što je tako šonjav, a velikoj većini žena ružan. A ima tu i elemenata izigravanja "belog viteza": to su muškarci koji se stavljaju u "zaštitu žena" samo da bi se seksualno ovajdili. Znači teški foliranti, ili makar besprizorni oportunisti. S obzirom da je njegov status kao famozni underground crtač visok, on ne bi trebalo da se bavi simpizmom i orbiterstvom. Pogotovo što je donedavno bio u braku. Međutim, tokom tog višedecenijskog braka on i njegova supruga Alin su se yebavali okolo. Imali su "otvoren brak", aranžman koji praktikuju uglavnom perverznjaci, npr svingeri. (Teško je reći čija je ideja to bila. Možda od Alin? Ili da bi mogla da ima afere sa mladim muškarcima, ili zato što je shvatila da je on preveliki seksualni manijak da bi mogla da ga čuva samo za sebe.) Kada je bio mlađi, Robert nije hajao preterano šta žene misle o njegovim stripovima jer su se ribe bukvalno bacale na njega. Odnosno čim je postao poznat, momentalno mu se seksualni život preokrenuo od nule na sto, a to i puno govori o mentalitetu žena: moć i slava ih ekstremno pale, jer one označavaju status a ženama je status bitniji od svega. Status označava moć, slavu, novac, ugled, privilegije, samopouzdanje. Međutim, kako je ulazio u poznije godine, sigurno mu se žene više nisu toliko otvoreno nabacivale, pogotovo u ovoj eri feminizma, a i s obzirom da je u braku. Bez obzira što je otvoren brak. Možda je zato Robert osetio veći pritisak da u svojim stripovima bude finiji prema ženama? Ovo je čista spekulacija, ne tvrdim da sam u pravu. Kako god bilo, jedno je sigurno. Ovakvo podilaženje ženama je ljigavo i uglavnom neiskreno. Teško je reći da li Robert zaista veruje u sopstveno trabunjanje o jednakosti polova ili se ponaša kao stereotipičan ljigavi orbiterski poltron. Ja takve likove ne mogu da smislim. Bilo kakvo ljigavčenje, poltronstvo i slične vrste beta ponašanja su mi ogavna. To su ljudi bez dostojanstva. |
 |
Feministički blamovi se samo nizaju. Na crtežu odmah nakon Serene prikazane su tri maljave fudbalerke bez trunke ženstvenosti. Crtež je opet odličan, ali je zato komentar imbecilan: "Ne postoji ništa što američka devojka nije sposobna da postigne. Sve tradicionalne granice nametane ženskom polu od pamtiveka, jedna po jedna smelo su odbačene od strane samouverenih, odlučnih kćeri nove rase koja naseljava američki kontinent... Nova faza ljudske evolucije!" Izlapeli starac. Ovo je kao da čitaš neki retardirani marksističko-feministički manifesto. Ko o čemu, komunjare o "ljudskoj evoluciji", pa još i ubrzanoj (!), a tu se naravno radi o veštačkoj i nepostojećoj evoluciji. Oni sebe vide kao arhitekte "novog čoveka" odnosno "nove žene". To se naravno fino uklapa u socijalističku zabludu koja postoji još od "pamtiveka", a to je da su tradicije krive za prirodne limitacije ženskog pola. Ženski fudbalski timovi uvek gube od muških 15:0 - a za to je nekako kriv "patrijarhat"! Naravno da je reč "tradicija" jedna veoma prljava reč za socijaliste, jer nas oni kaobajagi uvode u novu eru "produhovljenosti", a tu nema prostora starim vrednostima. Komunjare se uopšteno govoreći gade prošlosti, tradicije i bilo kog drugog oblika konzervatizma, jer su kao i sve ostale arogantne svinje ubeđeni da oni mogu od nule da počnu i kreiraju fantastičan novi svet. Kao bogovi. Tradicija je takođe sinonim za društvo, u smislu da je socijalistima "društvo" krivo za sve probleme, a to je zato što je društvo navodno bazirano na pohlepi - a pohlepa je navodno veštačka tvorevina kapitalizma. Ljudi iz socijalistički (ne)uređenih država tobože ne poseduju pohlepu! Stanovnici Sovjetskog Saveza na primer nisu ni znali šta znači pohlepa. (A to je tako moglo biti samo zato što im pohlepa ne bi ni pomogla da išta steknu - jer ničega nije ni bilo! Sem ako si pripadao elitama...) Socijalisti sve vole nesebično da dele, kao na primer levičarski milioneri (takozvani salonski socijalisti) koji su veliki na rečima a mali na delima. Kao maloumna, ultra-bogata pop starleta Billie Eilish koja se tobože toliko brine o pravima američkih Indijanaca, a kada bi joj se neki američki Indijanac približio posedu na samo 100 m možda bi čak naredila obezbeđenju da ga upucaju. (Malo preterujem ali poenta je jasna.) Kramb je toliko intelektualno potonuo da je zaista počeo da veruje u one najgluplje budalaštine američke ekstremne levice. Ko zna, možda je čak i postao pobornik LGBT-ovskih tvrdnji o postojanju 59 različitih polova? Ili ih već ima 152? Nisam u toku s tim glupostima. |
 |
Odmah nakon toga sledi crtež skijašice koja naglavačke pada! Komentar ispod crteža bi delovao kao teški sarkazam da već ne znam da je Kramb totalno pobenavio, jer on tu koristi reči kao što su "gracioznost". Riba pada i uništava jedno koleno - a on priča o gracioznosti!!! Nije ni čudo što neki ljudi misle da se on u ovom albumu donekle sprda. Ali ne sprda se... A čik pogodi ko se nalazi u crtežu nekoliko strana kasnije? |
 |
| Hju Hefner, okružen onim njegovim debilnim plastikarama. Veliki feminista Kramb se totalno nekritički baca na crtanje (a time i direktno veličanje) ovog dokazanog psihopate, čoveka koji je čitav život izigravao dobronamernog levičara, a nakon što je umro je isplivala na površinu tona govana o njemu. Da je još uvek živ danas bi imao slično suđenje kao što je bilo Harviju Vajnstinu. Ni najskuplji advokati ga ne bi spasili. (A&E su čak snimili dokumentarni serijal o tome.) Kramb stoga ispada budala, po ko zna koji put već. Ovog puta dupla budala, jer em nema ništa negativno da kaže o ovom ološu, em se kasnije ispostavilo da je njegov "kolega levičar" zapravo bio teški šljam. Mada je to trebalo da bude očigledno još dok je bio živ. Ja na primer o Hefneru nikada nisam imao pozitivno mišljenje, za razliku od Kramba koji je totalno naseo na taj veštački kreiran medijski imidž. Većina tih imućnih socijalista su teški prevaranti i foliranti, a neretko i kriminalci. |
 |
Malo kasnije kreću crteži ženskih beskućnika. To je u svakom slučaju daleko originalnije nego crtati neke tamo sportistkinje koje zarađuje milione a ne prati ih više od 500 ljudi. Ispod trećeg crteža, Kramb the levičar je navodno ogorčen kako je to moguće da u Sjedinjenim Američkim Državama ima ovakve nemaštine. To je tipičan komentar amerocentričnih naivaca koji su vrlo malo vremena proveli u inostranstvu, ili baš ništa. Da matori Robert ima gram mozga znao bi da beskućnici postoje u čitavom svetu (sem u Vatikanu i Monaku ha ha), pa je i logično da ih ima i u državi od preko 300 miliona stanovnika. Doduše, on je već tada bio 20 godina živeo u Francuskoj, ali na jugu Francuske gde je sve vrlo lepo i fino i bajno i krasno. Čovek totalno izolovan od reale, izgubljen u svom svetu mašte i crteža, kao uostalom i većina drugih crtača. Zato se većina crtača orijentišu ka levici, jer su naivna, neupućena dupeta. A mnogi su i poltroni; znaju da je mnogo lakše tako zaraditi. Levičari se često osvrću na postojanje beskućnika kao "dokaza" da kapitalizam ne valja. To je debilizam na kvadrat, da jedna toliko osiromašena manjina može da bude značajnija od stotina miliona koji ne gladuju i imaju krov nad glavom. Kao da je i jedan jedini kapitalista ikada tvrdio da je kapitalizam savršen sistem! Naravno da nije. Jedna od mnogih prednosti desničara je što mi ne tvrdimo da je sistem u koji verujemo savršen, za razliku od levičara koji su ubeđeni da je njihov sistem besprekoran (a zapravo je sušta suprotnost). Samo imbecili veruju da ljudsko društvo može da dostigne nivo savršenstva. Ljudi su vrlo nesavršena bića te je nemoguće očekivati od njih savršenstvo. Prave demokrate i kapitalisti su svesni toga, dok to levičari ne mogu da ukapiraju jer nemaju kapacitet mozga da shvate neke osnovne stvari o ljudskoj prirodi. Odnosno nemaju hrabrosti da sebi priznaju neke stvari. To su intelektualne kukavice i sanjari koji su u svojim glavama razvili neki totalno pogrešan film o ovoj planeti i njihovim dvonožnim stanovnicima. A tu ne ubrajam nojeve... Ali da se vratim na ono vezano za amerocentrizam. Veoma je tipično za Amerikance, ali samo za one priglupe i neuke, da sve probleme koje vide u američkom društvu definišu kao unikatno američke probleme, ne shvatajući da ti isti ili veoma slični problemi postoje maltene svugde. I to da su ti problemi često mnogo gori u drugim zemljama. Ako ćeš već da se bedačiš kao Kramb što u Americi postoji ulična beda, onda se makar potrudi da ukapiraš u tom svom sitnom socijalističkom mozgu da takve ulične mizerije ima u daleko gorim razmerama u zemljama Trećeg sveta. To što su mnoge takve države socijalističke i centralizovane sumnjam da bi Robert shvatio ili da bi sebi priznao tu činjenicu. Levičari kao što je on nisu kadri da uče od činjenica, već se isključivo oslanjaju na svoje fantazije o svetu: neorijentišu se po svetu takvim kakav jeste, već onako kakvim bi želeli da bude (a ne može da bude, ni za milion godina). Od fantazera uostalom i ne možeš očekivati neka ozbiljna rešenja, pogotovo ne za ozbiljne probleme. |
 |
Negde na sredini albuma je crtež zvani The Apache Dance, a u kojem je očigledno da je lica crtala njegova ultra-antitalentovana žena Alin Kaminski Kramb. Instantno sam provalio da nešto nije u redu, a sekund kasnije sam ukapirao da je ona crtala lica, jer joj prepoznajem stil iz Drawn Together. To je album njihovog zajedničkog stripa u kojem oboje crtaju, link dole. U komentaru se nalazi jedan od retkih inteligentnih opaski, a to je da je "večna istina da se muškarcu ne isplati da bude suviše fin prema ženama jer žene vole opake momke". Barem taj stav nije promenio... Znači, senilnost mu nije baš kompletno oduvala mozak. |
 |
Inače, postoji jedna ključna stvar o feminizmu koja je u velikoj meri skrivena pa zato i nepoznata široj javnosti. Velika većina feministkinja, zapravo maltene sve, uopšte ne osećaju solidarnost sa drugim ženama. To je običan politički performans. Feministkinje se ne bore za žene, već se bore protiv muškaraca. Ne vole one žene, već ne podnose muškarce. A to je ogromna razlika. Zato ovaj politički pokret - a 100% je politički jer su feministkinje skoro sve komunjare (ili žrtve komunjarske propagande) - nosi sa sobom toliko mržnje umesto navodne ljubavi. Stereotipni kliše o ljutitoj i besnoj feministkinji je zasnovan na činjenicama. Nežna i uvek nasmejana feministkinja - ovaj stereotip uopšte ne postoji. Zašto je to tako? Konkurencija među ženama je još žešća od konkurencije među muškarcima. Eto zašto. Međusobna ženska ljubomora je još jača od muške, zato ima mnogo manje pravih čvrstih prijateljstava između žena nego takvih među muškarcima. Čitava foliraža sa "we are besties" and "BFF" je neopevani bullshit. Većina tih riba ne podnose jedne druge. Priroda nas nije napravila takvim da se identifikujemo sa istim polom, već da se prvenstveno takmičimo s pripadnicima istog pola. Žene se takmiče sa ženama u lovu na najboljeg muškarca, dok se muškarci takmiče s muškarcima u lovu na najbolje ženske. Muškarci i žene su zapravo programirani da dopunjavaju jedni druge, da udruženim snagama i sa veoma različitim sposobnostima osiguravaju produžetak vrste. Kooperacija između žena i između muškaraca postoji, ali to nije solidarnost već uglavnom potreba. Žene sarađuju sa ženama a muškarci sarađuju sa muškarcima ne zato što nužno žele već češće zato što moraju. Ovo je sad pomalo podjednostavljeno, ali u suštini i je toliko jednostavno da jednostavnije ne može biti, ali verovatno previše jednostavno za debilne levičarske mozgove. Seks i reprodukcija su jedno veliko takmičenje, u odnosu na koje su Olimpijske igre qrac od ovce. Čak se i spermići takmiče ko će pre stići do jaja! Sve je u neku ruku takmičenje. Feministkinje kreiraju lažnu iluziju "solidarnosti", a tom rečju se razbacuju često. Baš zato što je laž: da bi druge ali i sebe lakše ubedili u to. Ako neku laž ponoviš dovoljno često i glasno, ona polako postaje "istina", barem idiotima. A većina ljudi jesu idioti, pa zato masovno padaju na razne propagandne izmišljotine, bez obzira da li je u pitanju religiozni fundamentalizam ili socijalizam, ili nešto treće. A tek da ne pričam o fundamentalnoj problematici vezanoj za feministički pokret, a tu se radi o jednoj suštinskoj kontradikciji. Feministkinje se takmiče sa muškarcima i izmišljaju razne laži o njima, ali ujedno žele da budu sličnije muškarcima! Šta znače jaki mišići nego maskulinitet? Šta znači dominantno neženstveno ponašanje nego imitacija muškaraca? Tu se pronalazi jedna ogromna ironija, a to je da pokret koji tvrdi da zastupa žene zahteva od žena da odbace ženstvenost, i da ga zamene muževnošću. Gde tu ima logike? Ako već kritikuješ patrijarhat i muževnost, i stalno se razbacuješ terminom "toxic masculinity" - zašto onda insistiraš da žene postanu iste takve? To je jedna ogromna nebuloza, veoma očigledna a koja se nikada ne pominje u medijima. Zato što feministkinje imaju zaštitu u levičarskim medijima; one na Zapadu ne smeju da se kritikuju ni po kojoj osnovi. A to je zato što pripadaju levičarskom plemenu. Tu su naravno u velikoj meri krivi i konzervativci koji su dopustili da uopšte dođe do ovoga. Umesto da su u korenu sasekli levičarsko ludilo, time što bi ga otvoreno kritikovali bez straha da će ih neke budale i lažovi nazvati rasistima i šovinistima, još u 70-im i 80-im to ludilo krenulo da se razmahuje. Trampisti su se suviše kasno pojavili da bi ispravili štetu koja je načinjena, jer Zapad sada ide ka neminovnoj propasti koju ni 500 Trampa ne bi mogli da spreče. Desničari iz država Zapadne Evrope su podjednako krivi. Pokazali su se kao kukavice, pa su se mnogi čak i asimilirali u modernu levicu. Jedan očigledan primer bi bila Angela Merkel, odvratni demagog koji je sve svoje principe prodala za šaku evra. Ili za pozamašnu svotu evra. Kada sve saberemo i oduzmemo, šteta je što je Kramb protračio toliko vremena i energije na ovako nešto umesto da je za to vreme odradio nekoliko zabavnih stripova. Crteži jesu fenomenalni, ali bi bili daleko korisniji u kontekstu nekog kvalitetnog scenarija. A opet, kad bolje razmislim, s obzirom koliki je poltron postao u ovom veku, i koliko se uozbiljio (relativno govoreći), nemam ni preveliku želju da čitam njegove novije stripove. Njegova zlatna era je od početka 70-ih do sredine 90-ih. Nakon toga sledi pad. Ne u crtežu, već intelektualni pad i humoristički pad. Pa čak i totalno ignorisanje humora. U ovom albumu humora ima vrlo malo, a u stripu o Bibliji ga ima još manje. To je Kramb 21. veka, nije to isti onaj od ranije. Razlika između ova dva Kramba je maltene isto ekstremna kao razlika između dva Hetfielda: onog idealističkog, motivisanog i inspirisanog iz 80-ih, i onog kasnijeg koji je pohlepan i svira samo za kintu, od 90-ih nadalje. To je kao da je neko uzurpirao pevača Metalike, pravog Hetfilda 80-ih i zamenio ga nekim uljezom koji na njega jako liči. O ovome sam već pisao u svom postu o Metalici na mom muzičkom blogu. Evo šta je Kramb iz 70-ih poručio feministkinjama u jednoj svojoj priči, koja se zove Reč dve vama feministkinjama (Kakav svet 2): "Da sam se trudio da podvrgnem svoje stripove vašim ili ma čijim razlozima ne bih više bio iskren, postao bih lažov! Zar je to ono što vi tražite? Zar biste volele da prestanem da praznim svoj bes na papir? To biste vi htele od mene, sve vi samouverene ogorčene žene? Sve vi sirote proganjanje pregažene primitivne pi**e! Vi biste da odem i s***jem neku devojčicu od 12? Zar bi to bio napredak? E pa slušajte vi tupe i glupe ženetine, crtaću šta god mi je volja i ako vam se ne dopada yebite se!" Totalno je nebitno da li se šalio, polu-šalio, ili se uopšte nije šalio a pretvarao se da se šali. (A najverovatnije je ono prvo.) Poenta je da je uopšte ovako nešto napisao. Tako nešto Robert Kramb 21 veka ne bi nikada uradio. Evo šta je rekao pre samo nekoliko godina u intervjuu: "Sve se mora preispitivati, ništa se ne može verovati. Preispituj sve!... Shvatio sam da ljudi imaju puno problema sa istinom. Ima toliko slojeva samoobmanjivanja i iluzija; u religiji, u politici, u moralu... Sve to moram stalno da podrobno preispitujem i istražujem." Sve ovo što je rekao je tačno. Ali i jako ironično, jer se on toga više ne pridržava. To ti je kao ono kada budala kaže da su svi na svetu budale. Ili kada lažov optužuje društvo da je bazirano na lažima. Ne mogu čak ni da pouzdano tvrdim da je u pitanju licemerje zbog toga što se ne pridržava ovih načela koje je sam sebi nametnuo, već više deluje kao tipičan glupi "intelektualac". Velikoj većini plebsa nije poznato da su mnogi intelektualci možda čak i lakši plen samoobmana nego tupsoni. Kako to? Pa zato što su mnogi intelektualci (odnosno kvaziintelektualci) preterano samopouzdani, previše vrednuju svoju inteligenciju, a to dovodi do donošenja zaključka pre nego što se podrobno istraži tema. Razni sistemi razmišljanja i analize im se zbog toga baziraju na racionalizacijama. To u prevodu znači da sami sebe lažu kad god osete da se približavaju nekoj istini koja im ne odgovara, koja se ne uklapa u njihovu ideologiju. Ovo pogotovo važi za marksističke "intelektualce". Na primer, ako Kramba neki tok razmišljanja dovodi do negativnih zaključaka o feministkinjama, on kreće da ih odbacuje koristeći spinovanje činjenica, kao da želi sebe da zaštiti od istine time što će negativnu stavku da pretvori u pozitivnu. Ili da je kompletno izignoriše. Zato mi je presmešan taj citat jer je Kramb taj koji se plaši istine - kao uostalom maltene svi levičari - a odavno je prestao da postavlja pitanja. On toga nije svestan, jer on smatra da drugi prave tu grešku, a ne on. Ja na primer često preispitujem svoja verovanja i mišljenja, jer mi je iskustvo pokazalo da se još i te kako mogu zayebati. A naravno i to da ne smatram da sve znam i da sam sve odavno provalio: to bukvalno rade samo idioti. Kako znam da je Kramb prestao da analizira sebe i svoja verovanja? Kako znam da je prestao da zalazi duboko u temu da bi došao do istine? Pa zbog toga što nije kritičan prema modernim feministkinjama. Zbog toga što mu je Trump najveći neprijatelj. Zbog toga što uopšte nije provalio toliko očigledno ludilo moderne levice. To su neke stvari koje iole inteligentan čovek ne može a da ne primeti, i to još pre 10-15 godina. Ja sam još pre 30 godina ukapirao da Zapadna levica skreće sve više i više u ludilo, u ekstremizam, i da će to Zapad debelo da košta. (Na primer, samoubilačka politika vezana za migrante iz Azije i Afrike, a primera ima još puno). Jedina alternativa mi je da prihvatim činjenicu da kramb sebe i svet oko sebe i dalje preispituje - ali da je jednostavno suviše glup da skonta neke stvari. Znam da nije glup, prema tome jedini mogući zaključak je da je postao intelektualno lenj i da je postao majstor samoobmane! Levičari kada pričaju o alergiji na istinu: to je jedno ekstremno debelo klupko koje sadrži komediju, ironiju, licemerje, samoobmanu, iluzije, popriličnu aroganciju i beskrajnu glupost. Ali da ne pričam o projekciji. Naravno da bi neko (odnosno neki levičar alergičan na istinu) sad mene mogao da optuži da sam ja taj koji projektuje alergiju prema istini. To je sasvim legitimno. Svaki levičar ima pravo da u grob ode sa svojom glupošću i iluzijama. Ja to pravo nikome ne bih osporio. Jer ja nisam kao oni: ja ne bih da silom i zakonima namećem svima drugima moj način razmišljanja. Levičarima je ovo nemoguće dokazati, jer su po prirodi nedokazani i tvrdoglavi kao mazge, ali apsolutna i neoboriva činjenica je da su desničari pragmatisti a levičari idealisti. Pragmatičar je fleksibilniji u svom razmišljanju, a prema tome ređe beži od istine. Idealista je nefleksibilan - jer se klanja samo jednom modu razmišljanja i jednoj "istini" - i zato se gadi na istinu. Uvek su mu drugi krivi što realnost nije onako lepa, bajkovita i diznijevska kako bi on to želeo da ona bude. Uvek krivce pronalazi u "društvenom poretku" i sistemu, a nikada u samoj prirodi ili u sebi. Razlog tome je što prirodu ne može da pobedi, ne može da je izgradi, a ne može ni da je ubije. Levičaru treba konkretan neprijatelj koga smatra da može da maltretira, da zarobi, da pokuša da promeni ili da uništi. U tome leži ključ njihovih frustracija i samoobmane. Kramb je jedan takav. Jedan od stotina miliona. Bezveze je kada neki talenat proda svoje principe ili minimizira svoju unikatnost, samo zato što neka politička manjina nije zadovoljna s njim. Te žene koje su ga prozivale u 70-im i 80-im su bile ostrašćena manjina, a imam osećaj kao da to Robert nije kapirao, pa je zbog toga osećao kao da ga maltene čitav ženski rod ne može smisliti. Vremenom je popustio, jer se verovatno umorio da se konstantno pravda. A pošto kod njega postoji griža savesti vezano za stripove koje crta, možda je čak vremenom i počeo da veruje da su one u pravu. To kažem zato što je postao feminista, a sasvim je jasno da to nije bio u ranijem periodu. Nije bio njihov protivnik, ali je definitivno bio provalio koliko im je manifesto apsurdan. |
Nedavno apdejtovano:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/drawn-together-robert-crumb.html
Još:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/muke-sa-zenama-robert-crumb.html
