Inoue briljira u svim segmentima.
Crtez
Portreti lica u gro planu su fantasticni, a zene pogotovo dobro ilustruje: prelepe su i ultra-zenstvene, bas kao sto su Japanke i u pravom zivotu. Ne karikira ih u onom uobicajenom debilnom pedo-manga stilu vec im daje prave konture i obline - albeit idealne. Kad god naidjem na neki veci portret nekog zenskog lika (ne racunajuci zlu babu koja mrzi Takeza, ha ha) ne mogu da se lako odvojim od te strane i da nastavim s citanjem jer sam hipnotisan lepotom tih zenskih likova. (Doduse, ovo mi se desava i sa scenografijom, npr sumskim scenama.)
Emocije likova docarava veoma precizno; kako jake emocije tako i one mnogo suptilnije - a upravo ovo drugo retko koji stripazdija ume da odradi na visokom nivou. Mnogi vrhunski crtaci ne umeju da nacrtaju nista sem najosnovnijih izraza lica (bes, radost, apaticnost) a eto ovog japanskog velemajstora koji s "lakocom" docarava na vrlo jasan nacin ko kako na sta reaguje.
Akcione scene su mnogo bolje od uobicajenih mangatardiranih scena nasilja jer se Inoue ne oslanja na klishee. Scene mlacenja su stilizovane i zanimljive, ponekad i umetnicke, sto se ne moze reci za veliku vecinu mangi, u kojima se nasilje prikazuje na konfuzan, stereotipican pa cak i dosadan nacin.
Scenografija je tek spektakularna: prirodu npr ume pogotovo efektivno i detaljno da crta, neki splash pages su toliko detaljni da se zapravo postavlja pitanje da li je ovo uopste manga, jer Inoue toliko odstupa od tupavih mangatardiranih tradicija, fora i fazona da ovo mnogo vise deluje kao evropski strip. Nema onog veoma tipicnog uzurbanog skrabuljanja kao kod shonen mangi (stripovi za tinejdzere - a ja bih rekao i za malu decu) u kojima ima puno praznih povrsina, s vrlo malo sencenja, vrlo malo linija. S vremena na vreme dodje do nekih stilskih promena, kratkih i manje-vise redjih, ali preovladava jasno definisan i prepoznatljiv stil. U veoma retkim slucajevima mozete zateci da je necije lice nacrtano onako debilno mangashki, a Inoue to primenjuje samo za likove koji su na velikoj udaljenosti, i ponekad za decu (koja se ionako retko pojavljuju).
Kadriranje je odlicno. Inoue akciju predstavlja iz raznih uglova, varira puno, i zbog toga je strip dinamican cak i kada se radnja znatno uspori.
Istorijat
Ovako strpljiv i disciplinovan rad je zahtevao puno godina da ga Inoue kompletira. Ako se ne varam, ovih 12 integrala - koji se sastoje od 37 tankobona - su radjeni skoro kontinuirano izmedju 1998. i 2015. S tim sto serijal nije zvanicno zavrsen. 2015. je stavljen na pauzu, a ostalo je nedoreceno kada ce i da li ce se nastaviti. Doduse, Vagabond je crtan paralelno tj uporedo sa jos jednim serijalom zvanim Real (a koji se bavi kosarkom). Osim ovih, ima jos jedan, mnogo raniji, kosarkaski serijal - a taj je u komercijalnom smislu jos uspesniji od Vagabonda: spada u 10 najprodavanijih mangi, sa preko 150 miliona prodatih primeraka!
Uopste je generalno govoreci sokantno koliki su astronomski tirazi japanskih stripova. To je rezultat cinjenice da je Japan drzava sa ubedljivo najvecim brojem stripofila, kako procentualno tako i u cistim empirickim ciframa. O ovakvim sumama i ciframa Evropski izdavaci mogu samo da sanjaju, cak i Francuzi a bogami i Amerikanci. Vagabond je na 24. mestu najprodavanijih mangi sa nekih 80 miliona primeraka.
Drugim recima, Inoue, bas kao i Baja Patak, pliva u parama (sa ukupno vise od 250 miliona prodatih primeraka). Ovo je u drasticnom kontrastu sa evropskim crtacima koji uglavnom zaradjuju skromno, da ne kazem da krpe kraj s krajem. Da bi se covek bavio stripom za ne-japansko trziste mora zaista da voli svoj posao, a da bi se Japanac bavio mangom dovoljno je da voli novac. Inoue, a ovo je vise nego jasno, stvara mange jer voli svoj posao, on je jedan od tih redjih. Za razliku od velikog broja njegovih kolega mangasha koji obavljaju svoj posao kao roboti i bez trunke inspiracije.
Scenario
Za sada cu se ograniciti samo na prvi integral tj prva tri tankobona. Svaki tankobon po pravilu sadrzi izmedju 200-250 strana. Necu da izvlacim prerane zakljucke sto se citavog serijala tice. Recenziracu svaki integral, kako ga procitam, tako da ce ovaj post biti dopunjavan.
Prvi tankobon je fantastican. Radnja se odvija relativno brzo i veoma je zanimljiva, cak uzbudjiva. Vec na samom pocetku postaje jasno da se Inoue veoma brinuo o preciznoj i bogatoj karakterizaciji, sto serijal cini daleko naprednijim od tipicnog stripa. Svaki lik (a ima ih puno) ima svoj fazon, svoje navike i moduse ponasanja, a to cini Vagabond daleko inteligentnijim nego da je samo titularni lik jasno definisan a vecina ostalih su samo neki jednodimenzionalni zombiji, kao sto to neretko u stripu biva. Dijalog je kvalitetan i odmeren, ponekad sa manje-vise suptilnijim humorom. Inoue humor ubacuje taman onoliko koliko treba i kada treba; nema onog jadnog holivudskog preterivanja, jer previse gegova moze uciniti pricu neozbiljnom, dok je premalo (ili cak nimalo) humora greska jer prica postaje suvoparna, a i manje realna, paradoksalno.
SPOJLERI:
Drugi tankobon je manje zabavan jer Takezo biva zarobljen, i to ne na neki posebno ubedljiv nacin, a i njegovo sticanje slobode je rastegnuto i ne odvise logicno.
Medjutim, treci tankebon, koji se odvija u Kijotu, vraca akciju i napetost u pricu. Takezova suluda odluka da isprovocira citavu jednu samurajsku skolu - i to jednu od najuglednijih - dovodi do veoma zabavnog i pomalo neobicnog zapleta, koji nosi sa sobom mnoge posledice za (mnogo) kasnija zbivanja u serijalu. Naravno da je ponovni susret Matahachija sa Takezom nebulozan jer nerealan, ali takve sulude slucajnosti su u duhu ne samo vecine stripova vec i u duhu ovakvog jednog idealiziranog serijala koji ne tezi da bude istorijski precizan vec da bude zabavan. Vagabond jeste baziran na zivotu poznatog samuraja Musashija, ali serijal je mnogo vise fiktivan nego cinjenican.
BEZ SPOJLERA:
Moram i da napomenem da je velika prednost sto je ovo japanski strip, jer ta kulturoloska razlicitost i unikatnost Japana cini ovakve mange daleko zanimljivijim nego da se odvijaju na Zapadu i da su napisane od strane zapadnjackih scenarista - koji su pritom velika vecina ljigavi poltroni levicarskog tj neo-marksistickog establishmenta. Bilo da su u pitanju Van Hamme, Christin, Alan Moore, Jason Aaron, Neil Gaiman ili Stan Lee (da nabrojim samo neke poznatije levicare/slihtare), svi su oni politicki zadojeni propagandisti koji se striktno pridrzavaju politicke korektnosti i licemernim moralisanjem. Toga ovde nema, tj u vecini manga serijala politicka korektnost ili je neznatna ili totalno nepostojeca. Ovo je inace jedan od kljucnih razloga zasto sam se u velikoj meri presaltovao sa evropskog stripa na mange, jer je moderni evropski strip odavno propao, kako zbog sve losijeg crteza (i kolora) tako i zbog tog odvratnog marksistickog mudropreseravanja i upiranja prstom na "gresnike" kao i na teme koje nam neumorno namecu. U Vagabondu, Aliti i kod Ita i Kakizakija nema rasno-orijentisanih budalastina, niti su im LGBTQP, muslimanski migranti i zagadjenje prirode centralne teme.
Osvezavajuce je citati mange iz tri osnovna razloga: crtez je u Japanu sve bolji, nema puno ili uopste politickog pridikovanja/propagande, i kulturne specificnosti japanskog naroda su prilicno interesantne (kada se potenciraju). |