Šesti Topijev integral od Fibre počinje sa devet kratkih priča, a završava se sa tri dugačke. Kvalitet crteža je u proseku bolji nego u prethodnom integralu, Skriveno Lice. Prvih 110 strana su kratke priče sa primesama naučne fantastike i fantazije, dok je drugi deo isključivo istorijske prirode, te tri duge priče. Onaj prvi sci-fi deo prikazuje Topija u daleko boljem crtačkom izdanju, ali i priče su zanimljivije, i sa mnogo manje moralisanja. Generalno mi je Topi bolji kod kratkih priča nego kod onih dugometražnih.
I ovog puta koristim tri nivoa to jest tri crtačke kategorije da bih lakše opisao kvalitet. Jedinica je za najbolji Topijev crtež, znači onaj pun detalja i sa preciznijim i lepšim linijama, dvojka je za nešto slabiji ali veoma solidan crtež, a trojka označava Italijana u njegovom lenjom izdanju kada je ostavljao više belih površina, likovi su često ižvrljani na brzinu, detalja ima manje, a linije su često ružne i užurbane. Između keca i trojke je velika razlika.
Prvi deo ovog integrala manje-više spada u prvu kategoriju, mada ponekad ne u tolikoj meri kao što je to slučaj u izvanrednom Šaraz-De i glomaznom Solitudinis Morbus. (Linkovi recenzija dole.) Duže priče ovog integrala se kreću negde u drugoj i trećoj kategoriji. Njegov najslabiji crtež može se naći u Kolekcionaru, koji je, gle čuda, možda njegov najpopularniji album - barem ovde na Balkanu, jer je ovde izdat od dva izdavača, pa još i reprintovan od strane Fibre. (Doduše, i Šaraz-de je reprintovan, a i neki drugi integrali Topija će takođe verovatno biti ponovo štampani...) Ima puno topista koji iz razloga (ne)poznatim samo njima uopšte ne razlikuju ove očigledne nijanse njegovog crteža: njima je sve jednako bajno. Blago debilima...
Prva priča, Potok prosjaka godina gospodnja 10982 (na slici), je ujedno i najbolja. Crtež je negde na nivou keca, a premisa je relativno originalna i po mom ukusu. Pretenciozniji stripofili bi u svojim recenzijama gordo opisali sadržaj kao "egzistencijalan", reč koju mogu da upotrebim samo u navodnicima jer mi toliko ide na qrac. Hipsterima se dižu mlohavi kurčevi kad god čuju ovu reč, a kamoli kad je i sami upotrebe. Misle da koristeći ovakve reči, koje neretko potiču iz filozofije, sebi dižu neku fiktivnu cenu kao bajni intelektualci. Ali eto, pošto nisam kompleksaš, a još manje hipsterski kompleksaš, meni je upotreba - ili što bi Hrvati rekli uporaba - ovakvih reči mrska. Jedino je šteta što priča nije nešto duža... A i naziv priča je loš, jer sugeriše koji bi finalni twist mogao biti. Nikada čitaocu ne uništavaj iznenađenje jer u titlu ubaciš neki spojler, to je stvarno glupo.
Srčani Baltazzi je slabije Ilustrovana priča, koji bih ocenio sa dvojkom. Gušter je OK nacrtan, ništa posebno, ženska prilično dobra, ali glavni lik je jednostavno otaljan na brzinu, i to u skoro svim kadrovima. Dobar primer ove lenjosti je vrh druge strane, najmanji crtež sa Baltazzijem: ovo je išvrljano, niko mi ne može reći da nije. Što se priče tiče (a ove nenamerne rime su uvek pojavljuju kad mi uopšte ne trebaju), ovo je apsurdistički humor u sci-fi maniru. Nije jasno gde to zapravo Baltaci ode tokom svojih pauza, da li je to neka kompjuterska simulacija, ili sve to zamišlja u svojoj ludoj glavi. S obzirom da sve njegove kolege dele tu daleku budućnost sa njim, trebalo bi da možda pretpostavljaju gde je - ukoliko taj futuristički svet nudi simulacije koje običan plebs može da koristi po potrebi. Ali nema svrhe suviše cepidlačiti jer namera je da se ispriča nešto apsurdno i maštovito a da se pritom ne obazire previše na logiku i racionalizacije.
Misao koje se teško rešiti ima crtež na nivou keca, ili tu negde blizu, mada dinosaurus baš i nije nešto posebno dobro ilustrovan. Sama premisa nije originalna jer se već bila pojavljivala u raznim sci-fi stripovima i romanima, ali egzekucija dovoljno originalna da se pređe preko toga. Na primer Zona Sumraka ima najmanje jednu epizodu u ovom fazonu, a na pamet (ili glupet) mi trenutno pada samo Judgment Night. Skoro sam siguran da sam još negde drugde nailazio na ovu ideju, možda u nekom horor filmu ili stripu, ili oba trojica. Možda je čak reč i o nekoliko filmova koji koriste ovu foru. Twist se da predvideti, ili makar naslutiti, dve-tri strane pre zadnje strane ukoliko čitaoc dobro obrati pažnju na radnju i dijalog.
Gde ima ljubavi je još jedna neobična sci-fi horor priča, sa crnim humorom i tipično negativnim ishodom. Crtež je negde oko keca ili dvojke, objektivno kvalitetan, međutim gotovo čitavom pričom dominiraju fabrička postrojenja a to jednostavno nije ni blizu toliko interesantno kao živa bića ili scene iz prirode. U tom nekom vizuelnom smislu priča postaje ubrzo monotona, iako originalna. Na 10oj strani priče, strana 50 u integralu, crtež radnika u fabrici je ofrlje izžvrljan te se nalazi u apsurdnom kontrastu sa nacrtanim pozadinama, kao i sa fino nacrtanim likom žene o kojoj taj lik mašta.
Opasan propust je sasvim solidan sci-fi u smislu ideje da se "duh" planete sprda sa Zemljaninom, ali mi smeta moralna pridika koja se sastoji iz aluzije na to da je "grabiti" prirodne resurse čist rezultat ljudske pohotnosti i gramzivosti - kao da usrani, licemerni Topi nikada nije profitirao od i uživao u blagodetima kapitalističkog načina života. To ti je kao ono kad razmažene levičarske pizdurine i pizdaci izlaze na ulice da protestuju protiv naftne industrije i protiv nuklearne energije, a pritom lično profitiraju odnosno žive od istih. Topiju, kao i drugim plitkoumnim levičarima, izgleda nikada nije palo na glupet ili pamet da ljudi nisu krivi što su se obreli u svetu u kojem moraju da ubijaju da bi preživeli, i u kojem moraju da "grabe" prirodne resurse da bi sebi iole olakšali bitisanje u ovako tmurnom svemiru, simulaciji, ili šta već... "Excuse me for living!" je odličan izraz koji pojašnjava neverovatnu glupost levičarskog razmišljanja. Da su ljudi bogovi u ovom svetu, i da sve kontrolišu i sve mogu da urade što požele, e ONDA tek bi mogao čovek ili bilo ko da zauzme neki veoma ciničan i kritičan stav prema ljudima u smislu da su gramzivi, zli, pohlepni, nenormalni i šta već... "I didn't make the rules, I simply live by them" je još jedan izraz koji dodatno pojašnjava moj stav prema takvim debilima. Naravno da ljude može čovek kritikovati za razne stvari, ali ne za stvari za koje nisu krivi. Svet u kojem se se obeli, i to ne svojom krivicom, manjka u resursima stoga imamo ratove, otimačinu i sve ostalo. Kriviti ljude za svoju prirodu i narav bi bilo kao ljutiti se na crva što je ružan i ljigav. Ali doći će i to... Kako je krenulo sa levičarskom psihopatijom i nenormalnošću, uskoro će feministi da se okrenu protiv mužjaka i životinjskog sveta... Jer ljudsko ludilo je bezgranično, kao i njihova glupost. Sere mi se od licemernih moralista koji idu toliko daleko u svojoj gluposti da prikazuju uzimanje prirodnih resursa neke daleke planete kao zlo. Topi nedvosmisleno pravi kretensku paralelu sa kolonizacijom i "eksploatacijom" Amerike time što duha planete načini da liči na Indijanca. A opet se i zajebao jer je ovog "moralno uzvišenog" planetarnog duha nenamerno načinio zloćom. Zašto? Zato što je duh trebao da zna u svojoj bezgraničnoj "mudrosti" da Zemljanin nije kriv što je poslat na planetu da vrši ekstrakciju prirodnih resursa, jer mu je to posao, a pritom nije ni bio svestan da postoji duh u Planeti kome se povremeno moraju prinositi žrtve, stoga nije ni mogao biti kriv za "nepoštovanje" lokalnog duhovnog giganta, planetarnog Indijanca ubice. A ni to što se Zemljanin malo bio posprdavao sa "Indijancem" nije bio razlog da ga ovaj ubije zbog toga. Tako da ovaj "plemeniti" kosmički spirit ispada kao neki šturi psihopatski demon koji se sveti jer je njegova planeta "rabljena" bez njegove dozvole. Uostalom, sama činjenica što je tražio životinjske žrtve od svojih stanovnika čini ovog duha zloćom ionako... Možda se varam, možda Topi nije nameravao da duha prikaže kao moralistu. Teško je proniknuti u pileći mozak bilo kog levičara...
U priči Susret, koja je prilično dobro Ilustrovana i sa zanimljivom idejom, imamo opet - po ko zna koji put kod topija - problem sa završetkom priče. Neki bolid je na forum.stripovi napisao kako topi briljira baš u načinu na koji završava svoje priče. Taj lik mora da lud ili glup. Upravo je okončavanje priča jedan od Topijevih većih problema. Uostalom on nije usamljen u tome: piscima je uvek lakše razviti priču nego zaključiti je sa nekom poentom i sa konkretnim krajem. To je slična dilema koju su imali Pajtonovci i bezbroj drugih pisaca TV i filmske komedije, odnosno kako završiti skeč ili geg na način koji je dostojan forama koje su prethodile. Ova priča je tipičan primer toga: veoma zanimljiva premisa sa nezadovoljavajućim završetkom. Ovog puta je čak završetak i konfuzan. Da li je Marinac prikazan u zadnjem kadru narator i glavni junak priče? To isprva uopšte nije jasno, jer je Topi iz nekog bizarnog razloga odlučio da glavni junak na prvoj strani priče pokrije svoje lice te da mi ne znamo kako on izgleda. Zašto? Ja ću jednostavno da pretpostavim da čovek u zadnjem kadru nije narator, već neki nebitan lik koji upozorava brodsko osoblje da ih upravo napada jedan ogromni jednorog, kojeg je kapetan broda (ili šta li je već) nenamerno prizvao eksperimentišući sa ulaskom u nestvarne svetove.
Granica je Topijev komentar o birokratiji, a možda i potreba da izjasni svoju naklonost prema azilantima. Ali s obzirom da u ovoj priči nema jasnog uvida ni da li se radi o različitim rasama, a kamoli o kojim nacionalnostima se radi, tema azilanata ne nervira previše. Sasvim druga stvar bi bila da je ovu priču izbacio pre desetak godina, a kamoli sada. Hoće li ikad da se pojavi neki strip koji realno i cinično prikazuje azilante? Oni su u popularnoj kulturi, a naravno i u politici, konstantno idealizovani, bar na (sada) trulom Zapadu. Nisu oni svi žrtve, a daleko bilo da ih sve treba puštati - bez obzira odakle dolaze i kuda idu.
Ne sviđa mi se kako se radnja naglo prebacuje na "sadašnjost" (odnosno neki distopijski futur); mogla je radnja ladno da se nanovo prebaci na Srednji Vek, pa onda opet natragu sadašnjost. Drugim rečima, priča je prekratka i naglo se završava. Poenta nije dovoljno jaka da bi opravdala ovako brz završetak. Cepidlačka birokratija sprečava azilanta da uđe. I šta sad? Zar je to sve? To je samo dovoljno da bude jedna od poenti, ali nikako ona koja okončava priču. Crtež je negde između keca i dvojke.
Pretpremijera je prilično ošinuta priča, sa nekoliko originalnih primesa. Za fanove Zone Sumraka twist je možda donekle mogao da se predvidi, jer jako podseća na epizodu The Eye of the Beholder iz 60-ih, u kojoj se takođe grupi likova krije identitet od strane režisera - da bi onda otkrivanje njihovog identiteta u zadnjoj sceni bilo glavno iznenađenje i čitava poenta. Ne tvrdim da je Twilight Zone izmislio ovu premisu, jer je vrlo moguće da se ta ideja već bila pojavljivala po raznim palp serijalima a pritom je kreator ove serije Rod Serling bio notoran kao lopov tuđih ideja, ali je činjenica da je sa ovim Topi nešto slično uradio 30 godina kasnije, i da je čak moguće da je ideju pozajmio upravo iz ove serije i malo je obradio. Odnosno malo mnogo. Zapravo je Topijeva premisa bolja, kao što je i ova priča bolja od pomenute epizode Zone Sumraka. Kraj priče nam daje do znanja da su dinosaurusi i ljudi obrnuli uloge. I ovaj obrtaj uloga u evolucionom smislu Zemlje nije ništa novo jer imam jednu takvu kratku priču iz jednog starog američkog palp serijala, koja ima vrlo sličan twist. Jedini problem sa ovom pričom je zbrzan i traljav crtež koji bih ocenio kao trojku. Pogledajte samo kako je loše nacrtan lopov formule na strani 93, što je peta strana priče: podseća na izvikanog Tardija, koji se kod likova nikada nije trudio. A kad smo već na toj strani, obratite pažnju i na zadnji kadar na kojoj taj isti lik izvršava "samoubistvo" time što sam sebi seče glavu, jedan od nekoliko elemenata humora u ovoj priči. Ono što donekle spašava crtež je interesantno kadriranje i maštovitost koja se zatiče na većini strana. Jedan od bolida sa forum.stripovi je rekao da nije shvatio ovu priču, a naravno da je nije shvatio kada verovatno mahom čita samo Betmena i Zagora...
Naučna fantastika je jedina priča za koju nije navedeno iz koje je godine, mada bih po stilu crteža zaključio da je verovatno negde iz 90-ih. Prve dve strane bih ocenio sa trojkom, uglavnom zbog toga što su uniforme glavnih likova užasno naškrabane tj ružne. Međutim od treće strane kreće nagli boljitak, sa crtežom koji se može oceniti sa jačom dvojkom. Avion, kupola, i armadiljo su svi nacrtani veoma dobro. Ne sviđa mi se žena na osmoj strani, lice joj nije sasvim simetrično a detalji sa tela su prepuni ružnih, krivudavih, nepreciznih linija. Hajde sad da mi neko kaže da je Topi to baš tako hteo pa da mu se nasmejem u facu. Naravno da nije hteo, već se žurio, iz kojeg god razloga: lenjost, knap rokovi, ili šta već. Poredite telo ove žene sa telima ženskih likova ispriča koje sam ocenio sa kecom: samo bolid može da ne uoči razliku. Scenario je maštovit, neobičan, i sadrži nekoliko tvistova, jer čitaoc mic po mic saznaje sve više o ovoj dvojici psihopata. Jedino je kraj pomalo feleričan jer je pomalo nagao, nekako nedovršen. To što Topi često završava priče na ovakav nepotpun način mi ne pomaže mnogo... Pomaže mi u smislu da ih mogu očekivati, ali mi i dalje kvare opšti utisak. Naravno, kod priča sa odličnim crtežom bilo kakav scenaristički feler, pogotovo ovakav manji, ne smeta mnogo.
Sve u svemu sam zadovoljan sa ovim sci-fi delom, koji je dosta bolji od tri dugačke ratne priče koje slede.
|
