Nadie
 |
Vrsta: integral (3 serijala) Crtez: Alberto Breccia Scenario: Carlos Trillo Izdavac: Fibra (2024) Premijerno: 1970te Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC Br strana netto: 46/168/74 (288) Tiraz: 500 Zanr: noir (1), spijunski (2), fantazija (3) YU istorijat: Strip Art (2. serijal) Kolor? c/b Golotinja? Ne. Politicki obojen? Ne. Rasprodato? Ne. Crtez: 8/10, 7/10, 3-7/10 Scenario: 7/10, 5-7/10, 7/10 Ciljne grupe: argentinovci Prednosti: atmosfera, originalnost Minusi: ponekad brljavo, price ponekad osrednje |
 |
Pre par meseci dogodilo se čudo na balkanskoj strip sceni. Fibra je u samo jednoj turi izbacila čak tri dobra stripa. Neverovatno! To se zadnji put dogodilo... ček' da razmislim... na Kurov Dan. Jeste jeste, bio je Kurov Dan, tačno se sećam. Tipično, ovaj marksističko-hipsterski pizdavač izbaci 0,0 kvalitetnih albuma po turi. (Naravno da ne govorim o kvalitetu papira ili o povezu, tu je sve uglavnom bez mane, to je bukvalno jedino u čemu prednjače nad drugim izdavačima i pizdavačima.) Ne preterujem uopšte kada kažem da izbace jedan do dva dobra albuma godišnje, u proseku - barem što se tiče zadnjih nekoliko godina. Markos je oduvek vrednovao sranja a nipodaštavao kvalitet: to mu je zapisano u DNK, takav je, nije on kriv; šta će čovek, kad je estetski uštinut te se u likovnu umetnost razume kao seljak u epistemologiju, a pritom je totalno pretenciozan, pa još i nepopravljivi levičar koji ide niz dlaku Establišmentu. Zapadnom establišmentu, podrazumeva se, to su mu idoli. Džiberizam, kvazi-intelektualnost, i levičarenje: prilično gadan miks, a? Pre desetak godina ovaj pizdavač, čiji su nekritični/mega-lojalni sledbenici poznati kao fibratori, izbacivao je nešto viši procenat kvalitetnih stvari, ali u zadnjih recimo 5-6 godina fokus je opao skoro isključivo na beskorisne/smehotresne škrabotine modernih hipsterskih kvazi-umetnika (link dole), na retardirane superherojske dogodovštine, na osrednje mange, i na neke druge buzdovanske ogranke stripa jedva vredne pominjanja. U zadnje vreme maltene jedini vrhunski crtači kojima se Fibra bavi su upravo Breccia i Toppi - stoga ne čudi da upravo oni čine ova tri nova izdanja. Niko je jedan od njih. Odnosno Nitko, izvinjavam se... Ovaj nepotrebno glomazan integral - sve češća i veoma kretenska odlika Fibrinih izdanja - sastoji se od tri totalno nepovezana i različita dela, nagomilana i natrpana u jedan ciglasti tom. Licemerni mesija odnosno vlasnik Fibre je sasvim svestan da retko ko od njegovih fibro-sledbenika čita "knjige" koje kupuje od svog božanskog guru-mesije, pa mu je lakše (a možda i jeftinije) da sve više izdanja prodaje u vidu nečitljivih cigli - koje "divno" izgledaju na polici, dok nepročitani skupljaju prašinu, ili lome ruke onoj nekolicini koji se usude da pokušaju da ih pročitaju. Doduše, izbor papira je i ovog puta odličan, što u prošlosti nije uvek bio slučaj kod crno-belih fibro-izdanja, na primer Torpedo je totalno zasran. A ovaj tip papira definitivno pomaže jer ovu "knjigu" čini manje teškom, to jest tonaža joj je manja. Znači nije kao neka druga kostolomna ciglo-izdanja Fibre. Stoga se donekle oprašta što je ovde natrpano čak 350 strana (od čega ima samo 288 str stripa), umesto da se ovo izda u dva ili tri albuma. Fibro-argument da je ovakva cigla jeftinija je retardiran zato što bi po toj logici trebalo izdavati cigle i od 1500 strana - radi uštede novca. Koliko god to smešno zvučalo, nemojte misliti da je nemoguće da hipstersko-komunistička Fibra jednog dana izbaci baš tako nešto, i da onda licemerno pokuša da to opravda - kako je to "u interesu kupca". Prvi i treći delovi su više eksperimentalni, dok je drugi deo komercijalan. Ovaj integral ima smisla samo zato što su autori identični, ali što se crtačkog stila i scenarističkog sadržaja tiče Niko nema šta da traži sa ovim drugim albumima. Prvi album, Daneri (strana gore), je kolekcija od pet priča u noir fazonu. Crtež ne preteruje sa eksperimentalnošću, kao na primer u Drakuli, Ktulu ili El Doradu u kojima je Breccia zaista otišao predaleko sa kvazi-umetničkim pikasovskim iživljavanjem i izdrkavanjem, te je ovaj prvi deo ispao prilično zanimljiv i upadljiv. Atmosfera je odlična dok su priče OK. Mogao je Trillo to i bolje, ali barem Osterheld nije pisao ovog puta. Od Osterhelda se ne može previše očekivati; češće omane nego što uspe. A zašto je toliko izvikan? Pa zato što je bio okoreli komunista, i to aktivni terorista kao i sve njegove ćerke. Koje bi drugo bilo objašnjenje... Sigurno nije njegova nepostojeća scenaristička genijalnost. Već sam bio podrobno urnisao njegovo piskaranje u Mort Sinderu. (Link ispod teksta.) |
.jpg) |
Drugi deo, Niko (slika gore), je manje-više stereotipičan komercijalan špijunski serijal koji ne deluje obećavajuće ni po crtežu ni po sadržaju, ali taj prvobitni utisak se ubrzo menja jer se ubrzo shvati da su portreti lica mnogo dobri, pogotovo oni izbliza. Istina je da crtež ponekad zna da bude pomalo prosečan ili nezanimljiv, ali ima dovoljno pozitivnih aspekata da se određeni minusi zanemare. Na primer strane 8, 9 i 10 u prvoj priči su veoma dobro nacrtane, pogotovo likovi izbliza. U priči Trokut smrti, čitava prva strana je vredna pominjanja. U priči Bajka s mitraljezima, primeri odličnih portreta su strane tri i osam, na vrhu. A u priči Katmandu, gornji deo druge strane. Ima još dosta ovakvih primera. U stilskom smislu Breccia ponovo čitaocu nudi neki drugačiji crtež, jer je poznat po tome što se retko ponavlja tj što se okušavao u različitim pristupima. Sve i svašta je bio koristio za crtanje. Ovo mu nije najbolji stil, jer mu je to ubedljivo Mort Cinder, ali ipak spada u bolje radove. Što se scenarija tiče, priče u suštini zaista nisu loše iako su pomalo šablonske. Ima tu i gluposti, uglavnom ništa frapantno (bar ne u ranijim pričama), već su to uobičajeni neki propusti, normalni za komercijalan strip. Na sreću se tek u sedmoj priči pojavljuje tupavo osmišljen i dosadan lik Fu Mančua. A tu kreću i mnogo veće gluposti. U prvoj priči sa Fu Mančuom, Povratak žute opasnosti, scenario nije dobar. (Koji divan naslov, he he. Dobra stara vremena...) Kinesko-bondovski zločinac uspeva nekako da sa škorpionom pobije gomilu slavnih naučnika, uprkos činjenici da su bili debelo zaštićeni i pod intenzivnom prismotrom. Objašnjenje? Fu nekako njima upravlja. Kako? Telepatski? Zar škorpioni razumeju kineski? I kako ih je izdresirao? Zar je Fu izmislio kurs za kineski jezik za škorpije? Ništa nije objašnjeno: čitaoc treba tek tako da prihvati da je Fu Manču bog i da sve može i ume. Kao što je na primer bio otkrio hibernaciju, tek tako, pre Drugog svetskog rata. A kako? Pa, tek tako, jer je to tako hteo, jer je ovo debilan strip a Trilja je mrzelo da razmišlja puno, da opravdava motive i postupke svojih likova. Još jedna notorna glupost je motiv kineskog zlikovca, njegov "mission statement": da "stvara haos". Pa zar na Zemlji nema već dovoljno haosa? Šta to uopšte znači stvarati haos, kakva je to glupost, kakva je to nebolozna džejmzbondovska motivacija koju je Triljo tako lenjo dodelio svom glavnom zlikovcu? Mada, ni to nije ništa u poređenju sa retardiranim krajem epizode, u kojem Kinez inicira ogromnu eksploziju u kojoj ginu svih stotinu njegovih radnika, dok se on nekim čudom - potpuno neobjašnjeno - ne samo živ izvuče već i kompletno nestane. Zašto bi iko radio za takvog čoveka? Zašto bi iko pristao da radi za čoveka koji će ga eventualno ubiti bez ikakvog oklevanja i bez obzira na odanost? Gde uopšte Fu nalazi tolike idiote? Možda na kongresima argentinskih komunista organizovanih od strane Osterhelda? Možda na stripovskim konvencijama? Pa tamo ih barem ima koliko hoćeš. A naravno da i Niko preživljava tu eksploziju... Paz' molim te. Inače Fu sasvim neobjašnjivo i nemoguće preživljava neminovnu smrt i u priči Plaćenik. Da, shvatili smo već da je Fu neuništiv. A kako bi bilo neko objašnjenje zašto je to tako? Zar je svemogući vanzemaljac? Ancient alien? Da stvari budu još crnje, sve naredne priče se vrte oko ovog svemogućeg i neuništivog lika, koji je pritom još i glupavo/nakazno nacrtan: liči na neku pocepanu lobanju, to je sve. Mada, to je već možda više krivica Breće, koji se možda mučio da nacrta veoma starog Orijentalca. Naredna priča, Žena bez lica, je takođe glupava, mada nešto manje. Fu Manču nekako ima bivšu ljubav glavnog junaka za koju se smatra da je mrtva, i koristi je kao taoca. Niko ga zajebe na glup i neubedljiv način, time što izimitira nekog lika kojeg zlikovac hoće, a onda Fu nanovo izbegne smrt koristeći naučna saznanja koja mnogo pre pripadaju u 50. nego u 20. veku. Sve su ovo vrlo jeftini i jadni fazoni koje Triljo koristi jer je ili bio suviše lenj ili suviše nemaštovit da na inteligentan način zlikovac opet izbegne pravdu. Triljo se uhvatio Fu Mančua kao pijan plota, sve do kraja ovog serijala - koji je doduše, u njegovu odbranu, vrlo verovatno naglo okončan to jest on nije imao šanse da ga okonča kako je možda planirao. Kako god, serijal se naglo završava, a sve epizode do kraja se vrte oko Mister Lobanje, lika koji je vrlo očigledno neuništiv te samim time nekako nezanimljiv. Uvek mi je bilo jako jadno kada se jedan te isti zlikovac u nekom serijalu konstantno provlači i dominira, kao recimo debilni Flash Gordon i njegov večiti rival, smorni Imperator Ming. Dosadan i nemaštovit pristup. U priči Lov, Nikov šef odlučuje da ga izda time što ga predaje Fuu, u zamenu za nekog naučnika. Ovo je već previše apsurdno. Osuditi svog najboljeg agenta na smrt: veleizdaja na najvišem i na najglupljem nivou, to je izgleda Trilju delovalo realno ili makar prihvatljivo. Meni nije, jer ja nisam debil. U priči Smatra se mrtvim, neki Fuov naučnik uspeva da navede Fuove ljude da postanu imuni na emotivni fizički bol. Kako? Nema baš nikakvog objašnjenja. Ne tražim ja detaljnu naučnu disertaciju već samo jednu jedinu rečenicu koja bi iole pokušala da objasni kako je ovako nešto moguće. Triljo tek tako, veoma izdašno i kao da rastu na granama, deli razne božije moći Fuu i njegovim zlikovcima, a nikada ne objašnjava ništa. Ovo kod debila možda prolazi, ali kod mene ne. Određen nivo apsurdnosti je sasvim prihvatljiv i normalan u ovakvim pulp serijalima ali ovo je zaista preterivanje. U epizodi Smrt mora, Fu hvata Nika, masovno ga drogira, a onda ovaj totalno i kompletno neobjašnjivo uspeva ne samo da pobegne s lakoćom, već da pobegne u vojnom avionu! Nije nimalo realan način na koji je Niko uspeo da umakne tako genijalnom zlikovcu kao što je Fu. S obzirom koliko je svemoguć, superinteligentan Fu i koliko ozbiljno shvata pretnju od ovog britanskog agenta, sasvim je nebulozno da mu je Fu dodelio toliko nesposobne čuvare. Ovakva površnost tj aljkavost u scenariju je ipak neprihvatljiva, čak i u stripu. Bajnim "ekspertima" stripa, tj raznim tupavim i pretencioznim hipsterima, nisu ovakvi detalji smetali kao što im nisu ni smetale raznorazne (jos veće) budalaštine u epizodama Korto Maltezea. što se tih kvazi-intelektualnih bolida tiče, ni Hugo Pratt ni Osterheld ni Triljo nisu imali nikakve mane i sve su savršeno radili. Samo idioti pojedince stavljaju na ovakav pedestal, pogotovo pojedince koji to zaista nisu zaslužili, barem ne u ovoj meri. E pa zato imate moj blog, da napokon pročitate istinu o izvikanim folirantima, o takozvanim velikanima stripa. |
 |
Treći deo ovog albuma se sastoji od mini-serijala Putnik u Sivom, a tu je ukupno šest kratkih priča. Premisa je veoma dobra, a radi se o matorom (verovatno političkom) zatvoreniku sa tipično glupavim imenom Kornelius Dark koji, da bi se izborio sa učmalošću svoje mizerne egzistencije, razvija natprirodnu moć koja mu omogućava da putuje u razna mesta i razdoblja. Vrlo efikasna ideja jer omogućava serijalu puno varijacije u sadržaju. Nešto totalno suprotno od recimo Gastona. Možda deluje sumanuto da poredim ovakva dva dijametralno suprotna stripa, ali to isključivo radim u smislu poređenja jednoličnosti: velika većina Gastona se odvija ili u veoma dosadnoj kancelariji ili na ulici blizu zgrade u kojoj on radi. To ostavlja veoma malo prostora za maštovitost, te se ne samo jedne te iste 2-3 fore konstantno vrte u krug već što je po meni najgore ovaj vizuelni nedostatak varijacije najviše ubija serijal. Zaboravimo na momenat koliko je iritantan Gaston kao lik, jer je zapravo kao neki veseli sociopata ako ćemo realno, tj neko za koga čitaoc ne bi trebalo da navija uopšte. Glavni problem tog serijala nisu samo antipatičan lik i repetitivni humor, već najviše nedostatak varijacije. André Franquin je jedan od najgenijalnijih crtača stripa (mada se to isključivo odnosi na drugu polovinu njegove karijere), ali mu sopstvena glupost nije dozvolila da maksimizira potencijal tog serijala time što bi svoje crtačke sposobnosti prikazao u punom sjaju, a to se u stripu radi tako što menjaš lokacije i viste - što je pogotovo lako postići u jednom karikaturnom stripu kao što je Gaston. U humorističkom stripu lako možeš naći opravdanje za bilo koju lokaciju. Ako se neki serijal isključivo odvija u pustinji, onda ćemo samo pustinju da vidimo. Ali onda se barem radnja odigrava u prirodi; pustinje su lepe za razliku od kancelarija, pa čak i kad ih Hugo Prat na brzinu našvrlja. Šta meni vredi Frankanov talenat kada ga on nije želeo iskoristiti u potpunosti! Crne Misli je jedini njegov odlično osmišljen projekat, i to preporučujem daleko više nego Gastona. (Link dole...) Gledati unutrašnjost neke tamo suvoparne kancelarije je potez toliko debilan da se samo jedan okoreli, tupavi levičar kao što je Franquin mogao odlučiti na tako nešto. Zato pravim poređenje, jer ovaj Brećin serijal - baš kao i Mort Sinder - su lukavo bazirani na premisi koja omogućava suštu suprotnost, da se radnja odvija gde god to scenarista poželi: ruke su mu odrešene, nema maltene nikakvih limitacija. Ovo je prednost ne samo za scenaristu, već i za crtača kao i za čitaoca. Što se crtačkog stila tiče, on je "all over the place", što bi se reklo. Primera radi, prva priča (tabla gore) započinje sa nekoliko strana na kojima Breća primenjuje svoj kasniji stil: simplistička ružnoća i jednoličnost "krase" ove strane; pseudo-intelektualni minimalizam koji je toliko hip u zadnjih par decenija. Ima u tom segmentu (odnosno u mnogim takvim segmentima) puno "kadrovske repeticije", odnosno copy-paste ponavljanja istog crteža iz kadra u kadar. Da li je ovo rađeno iz lenjosti, sumnjam - mada bi moglo tako da se interpretira. Pre će biti da je to bio potez baziran na nekoj hipsterskoj logici ili naumu. Nije svaki kadar očajan; s obzirom da je ovo manje-više pikasovski stil - i nije toliko loš, mogao je da bude puno gori, ali pravi onaj Breća pojavljuje se tek kasnije. Strane 7 i 8 ga možda ne prikazuju u potpunom njegovom sjaju, ali su zaista crteži veoma kvalitetni. Jedna mogućnost zašto je on podelio priču na ovakva dva veoma različita stila: ružni crtež je rezervisao za prvi deo, da bi dočarao depresiju i mizeriju zatvorskog bitisanja, dok kadrovska repeticija eventualno služi da simbolizuje ekstremnu monotoniju takvog života - dok je lep crtež upotrebio za avanturu tj za scene van zatvora. Hteo je kontrast, što je sasvim legitimno. Naravno da je to pretenciozno, a i nije posebno potrebno. Može crtač stilski da varira, pogotovo onakav kao Breća koji se veoma dobro snalazio u raznim stilovima, nemam ja problem sa tim pristupom: uostalom Fernandezova Kapetan Zora mi je jedan od najomiljenijih albuma, a u njemu je Fernandez koristio pregršt različitih crtačkih i slikarskih stilova. Nije uspevao svaki stil da dovede do najvišeg nivoa, ali skoro nijedan pristup mu nije potpuno omanuo, tako da padovi u crtačkom smislu nisu veliki. Ono što Fernandez nije uradio je da namerno upotrebi neki previše apstraktan, hipsterski, ružan stil da bi napravio neku bajnu poentu o mizeriji ili depresiji. Takve poente se uvek mogu napraviti a da ne budu na uštrb kvaliteta crteža. Idioti koji koriste logiku da se depresivna tematika mora oslikati sa užasnim crtežom - nisu umetnici već hoštapleri i diletanti. Da je Breća zagazio u takve štrokave hipsterske vode pri kraju karijere se ne može osporiti. Vrlo je očigledno da je krenuo da se gubi u kasnijim delovima svoje karijere, da je krenuo da se hipsterizuje, da je počeo da veliča Pikasa i ostale ultra-pretenciozne folirante; skoro svi kasniji albumi su mu daleko slabiji od njegovih pređašnjih radova. Neki su čak i katastrofalni. |
 |
Nije svaka priča u ovom stilskom šablonu. Druga, Zarobljenica Džuli (tabla gore), je manje-više u dominaciji jednog crtačkog stila, a taj se razlikuje od oba iz prve priče. Crtež je ovde blizu hipsterizmu ali je dobar. Izbor je inteligentan, mada možda slučajno(?), jer se odlično uklapa u lik prostitutke u godinama. Nema puno crtača koji mogu ovoliko duboko da zagaze u moderni, apstraktni, levičarski crtež a da se žestoko ne izblamiraju. Tako je to kad se od blata pita pravi: šanse za uspeh su minimalne. Takođe obratite pažnju na kadrove u kojima su likovi prikazani iz velike daljine: Breća je u ovome odličan, ne samo u ovom albumu već generalno. Druga dvojica koji su na ovom nivou u crtanju likova iz velikih distanci, odnosno depikcija "sitnih" likova, su Dino Batalja i u nešto manjoj meri Sergio Toppi. (Kao što vidite, ja koristim i hrvatski i srpski način pisanja stranih imena, po potrebi.) Fantastično je kada crtač toliko brine o detaljima i o svom radu da odluči da se ovako posveti nečem sitnom i naizgled "beznačajnom" (barem u odnosu na krupne kadrove) - umesto da bude lenj i samo na brzinu ižvrlja nešto, što je mnogo češće slučaj u svetu stripa, pogotovo kod crtača komercijalnih serijala. Naravno da ovo zavisi i od veličine originalnih tabli, ali čisto sumnjam da su Breća i Batalja crtali na papirima širine od metar i po... Ova priča je scenaristički prilično dobra; jeste pomalo sentimentalna ali na zanimljiv način. Uostalom, element fantazije uglavnom pomaže sentimentalnošću da ne sjebava priču previše... Sentimentalnost u običnom, svakodnevnom okruženju je po pravilu veoma dosadna i u stripu i u filmu, ali kad se doda element fantazije to postaje nešto sasvim drugo, odnosno može da postane. Pikasovsko preterivanje/preseravanje ipak ponekad uzima maha u čitavoj priči, kao što je slučaj sa trećom pričom koja se iz nekog bizarnog razloga zove 1973. Radnja se odvija u 1793. (znači greška Fibre?) i bavi se ubistvom Marata, odnosno Triljo daje ovom istorijskom događaju neki svoj spin. Nije to baš neka preterano originalna fora, a priča je slabija od prethodne dve. Crtež je uglavnom grozan, jedino je lik Šarlote iole podnošljivo prikazan. Ova priča stilski veoma podseća na njegove najkasnije albume, Drakula i El Dorado, s jedinom razlikom što su oni u koloru. Šteta je što ovaj serijal nije nacrtan u istom ili sličnom stilu kao prvi serijal ovog integrala. I dobri scenariji u stripu mnogo zavise od crteža, a ja bih čak rekao da kompletno zavise od njega, tako da puni potencijal ovih priča nije izvučen zahvaljujući povremenom žvrljanju i brljanju, jer neki ljudi su ubeđeni da je vrhunac umetnosti kad se slikar/crtač minimalno trudi: tipična šugava logika u kakvu samo levičari mogu da se kunu. Samo zato što se Alberto ložio na hype modernizma; naseo je na njihove budalaštine i izvitoperenu filozofiju. Još jedan od mnogih primera to jest dokaza da talentovani umetnik nije nužno i inteligentan: surova činjenica koju previše fanova nisu u stanju da ukapiraju već sami sebe stalno lažu kako su im omiljeni muzičari, crtači i režiseri svi redom inteligentni, pa čak i intelektualci. Ne tvrdim da je Breća bio imbecil, ali sudeći po tome koliko je dobrih crteža i truda tračio na osrednje (Mort Sinder, manje-više) i loše (Perramus) scenarije, i koliko je dobrih scenarija upropašćavao sa lošim crtežom (ovaj album, kao i Ktulu), ne može se reći da je mogao da bude preterano bistar. Previše je glupih poteza povukao u karijeri. Kao što rekoh malopre i puno puta ranije, ne postoji ni jedan njegov serijal koji totalno zadovoljava i u scenarističkom i u crtačkom smislu. Gotovo uvek je dobro ili jedno ili drugo, a to ukazuje na manjak zdravog razuma. Veoma frustrira činjenica da ovakav jedan talenat nije uspeo da kreira nešto što je odlično i dosledno u svakom smislu, za šta ne postoji izgovor jer je bio talentovan a i saradjivao je sa nekim dobrim scenaristima. Doduše, prečesto je radio sa Osterheldom čiji je stvaralački kapacitet prilično izvikan. Uostalom, German ze Džerman je bio fanatični komunista što znači da nije mogao uvek da odoli a da ne ispolitizuje svoje priče. Ako ičemu komunjare ne mogu da odole to je da pridikuju čitaocima, pokušavajući da ih ubede da genocid sa "dobrim namerama" vodi u savršen svet, što oni nazivaju Utopijom, dok je ja nazivam Idiotopija jer samo idioti mogu u tako nešto da poveruju. "Dobroćudni genocid" je kako ja to zovem... Ono u fazonu ubiju tebe i čitavu tvoju porodicu kao pacove, a ti još treba i da im se zahvališ jer je to za "veću dobrobit čovečanstva". Stoga ni nemam nula sažaljenja sa sudbinom Germana i njegovih ćerki, jer su - što se mene tiče - promovisali genocid. Skoro svaki komunistički režim ga praktikuje, prema tome ko se aktivno bori za komunistički poredak automatski podržava genocid: vrlo jednostavna matematika. Levičarstvo je duševni poremećaj, politička patologija najgoreg kova, ali proći će još puno decenija dok to (skoro) svi ne ukapiraju, dok ova realizacija ne postane ustaljena u svim kulturama širom planete. U stvari, mogli bi vekovi da prođu dok do toga dođe, jer to je bolest uma koja vrlo lako skuplja žrtve jer je slična drogama kao što su kokain i heroin: žrtva dobija veštački priliv mega-emocija, nešto čemu je teško odupreti se. Meni nije teško, ja samo pričam u ime mase idiota koji me okružuju, mnogi od kojih su pod večitim rizikom da zastrane na ovaj način. Komunizam je kao sisata kurva koja te mami svojim čarima, a onda kad joj priđeš ona ti pokloni 15 različitih polnih bolesti - pa onda još i ima bezobrazluk da tvrdi da je to za tvoje dobro... Osterheld je bio jedan od takvih mnogih duševnih bolesnika, krvožedni idealista, vrlo moguće čak i sociopata, a uprkos tome Stalker planira da izda "dirljivu" knjigu o njemu i njegovoj porodici... Koga to zanima?! On i njegove četiri ćerke su svi pocrkali u pokoljima argentinske hunte 70-ih, ne zato što su bili nevini već zato što su bili okoreli komunisti koji su pripadali jednoj marksističkoj terorističkoj organizaciji. To je jedina istina. To što su ih pobili "fašisti" ne menja ništa: ja ne spadam u felu morona koji smatraju da ako su nekoga ubili zlikovci da to ubijene automatski čini žrtvama i simbolima otpora. Znači ako hunta ubije i Ted Bandija, i on postaje heroj? Divna logika. Što se mene tiče neka se fašisti i komunjare rokaju do besvesti; to ti je kao kad se dve velike bande krenu prepucavati mitraljezima i sakrivenim bombama: što više toga to bolje, samo da što manje nevinih civila nastradaju. Ne znam ko će tu Stalkerovu knjigu da kupuje, ali 400 idiota će se valjda naći da se i to govanjce rasproda... Vojnikova priča je manje apstraktno naslikana a time i efektivnija i bolja, naravno. Ovde se opet koriste kadrovske repeticije, međutim van zatvora što znači da možda ipak ovaj fazon ne simbolizuje učmalost i monotoniju...? Sviđa mi se što Triljo nije upao u klasičnu, stereotipičnu, levičarsku zamku pa da idealizuje vojsku Unije a da demonizuje vojsku Konfederacije. Bio je to veoma prljav građanski rat, i samo budala može da nasedne na laž kako su jedni bili dobrice a drugi negativci. Ali pomalo fali logike u konačnom twistu: kako je Kapetan Rener mogao da zna ko stražari za topom neprijatelja? Nije mi to sasvim logično. Odakle mu takva informacija u ratu iz 19. veka? Primio slike sa satelita preko mobilnog telefona? Priča je čudna u smislu da Kornelijus, koji je pozitivac, pravi ogromnu grešku na kraju i to bez šanse da je bar donekle ispravi. Ali ovo nije klasičan herojski strip, već je nešto ozbiljniji a to znači da ne može uvek da ima happy ending. Arles 1888 je povratak u apstraktniji stil. Većina kadrova su ružni, traljavi, bangavi: namerno krivudave linije koje trebaju da dočaraju... šta? Brećinu lenjost ili pretencioznost? Oba trojica? Tu i tamo poneki kadar nije loš, kao recimo portret Van Goga na drugoj strani, ali sve u svemu je samo priča donekle zanimljiva. Doduše bila mi je zanimljivija prvi put kad sam je čitao jer nisam bio dovoljno pažljiv da ukapiram da se radilo o Vincent van Gogu. Ime mu se pominje samo jednom, i to samo prvo ime, mada jeste nacrtan dovoljno dobro na toj drugoj strani da se može prepoznati, odnosno onaj gore pomenuti portret. A pošto pri prvom čitanju nisam znao da se radi o ludom slikaru, nisam ni ukapirao kraj priče - u kojem Vincent daje svoje odsečeno uvo nekoj prostitutki. Nisam razumeo ovaj kraj iz prostog razloga što nisam uspeo da prepoznam uvo! Crtež je toliko očajan i apstraktan da se uopšte ne razaznaju oblici predmeta koje Kornelijus drži u ruci. Doduše, Van Gog drži maramicu na glavi kada mu daje upakovano uvo: scena koja bi jasno ukazivala na događaje u priči kada bi samo sve to bilo normalno nacrtano da čovek može da prepozna šta se dešava! Eto čemu služi apstrakcija u crtežu: da bude ružna i da onemogućava prepoznavanje osnovnih stvari. Bravo, hipsteri, vi ste genijalni... |
A. Breccia:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mitovi-o-ktuluu-breccia.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mort-cinder-breccia.html
