Ralph Kendall
 |
Vrsta: 2. integral Crtez: Arturo del Castillo Scenario: razni/nepoznato Izdavac: 9. Dimenzija (2024) Premijerno: verovatno srednje 60-te Dimenzije: 24 x 17.3 cm, HC Br strana netto: 180 Tiraz: 300 Zanr: naivni vestern YU istorijat: - Kolor? c/b Politicki obojen? Ne. Rasprodato? Ne. Crtez: 10/10 Scenario: 4-7/10 Ciljne grupe: nostalgicari, svi uzrasti, nezahtevna publika, bonelijevci, esteticari Prednosti: klasican crtez, staromodno, elegantno, fantastican crtez Minusi: glupe i naivne price, mali format |
 |
Prilično je jadno što se jedan levački izdavač kao što je 9. Dimenzija pozabavio ovako genijalnim crtačem - i to kao prvi ikada na Balkanu - jer niko drugi nije hteo. Šta su ostali čekali?! Stotine ušljivih crtača haraju balkanskim tržištem, među njima pregršt mladunaca bez trunke talenta, a jedan del Castillo dobija ovako mizeran tretman, praktično ignorisan. On "trči krugove" (što bi Ameri rekli) oko 99,9% današnjih mladih crtača, može sve da ih podučava: i tehniku i stil. Nisu mu ni pod nokat. Po mom neskromnom mišljenju, ovaj Argentinac čileanskog porekla spada među najboljih 20 strip crtača svih vremena, a razlozi za to su više nego očigledni, ili bi barem trebali biti bilo kome ko je iole estetski potkovan. Kao prvo, elegantan starinski stil kakav više ne postoji, nigde. Ovako više niko ne crta, ama baš niko, i to decenijama, pa je već zato od velike vrednosti, i veliko osveženje. A neki aspekti Kastiljevog crteža su toliko originalni da se eventualno čak može i reći da je bio unikat. Drugo, preciznost, doslednost i disciplina: nijedan lik nije ižvrljan, a pogotovo ne anatomski pogrešan; nikada nema grešaka u telesnoj građi, kao ni kod položaja tela u pokretu. Nema puno crtača koji mogu da se mere sa Kastiljom u ovom smislu. Crtež mu je ukorenjen u realnosti ali uprkos tome stilizovan. Treće, malopre pomenuta unikatnost leži u zanimljivom "tačkastom" stilu koji je primenjivao za pejzaže: ja prosto obožavam njegove pustinje. Na prvi mah se stiče utisak da scenografija oskudeva u detalju, ali zapravo je Castillo uvek nacrtao taman koliko treba. Naravno da sam veliki fan obilnog senčenja (koji je ionako tipičan za Argentince i Špance) i generalno mi je to mnogo draže od minimalizma, međutim Castillo sa tim svojim tačkicama postiže vrhunski efekat na nivou najboljih "tamnih senkaša" - pošto ne znam kako bi ih drugačije nazvao, tj crtači koji gusto i kvalitetno senče. Odličan primer te tačkaste divote se može naći na stranama 32-33. A ukoliko nemate kopiju ovog albuma ili serijala naći ćete pejzaže istog kvaliteta tipa u Strip Art-u. U toj reviji je izdato nekih 15 kratkih priča iz 70-ih, kada je Castillo čak možda bio i za nijansu bolji nego u 60-im. Četvrto, žene crta fantastično (npr strane 81 i 87), a bez dileme bih ga uvrstio među 6-7 najboljih stripskih ilustratora u smislu ženske lepote. Jedini crtači koji su negde na tom nivou su Bernet, Holdaway, Romero, Inoue, Nizzoli, Magnus, Maroto, Fernandez i Franquin. Naravno, ženska lepota - čak i ona nacrtana - je donekle pitanje ukusa pa zato bi neko možda izabrao druge crtače. Mnogi recimo smatraju da je Manara vrhunski crtač žena, ali se ja ne slažem s tim, iako ga smatram odličnim crtačem; veoma dobro crta tela ali ženske face su mu uglavnom veoma osrednje. Glavni razlog zašto je Milo precenjen po tom pitanju je zato što se prvenstveno bavi erotikom. Na primer i Krepaks se skoro isključivo bavio sisama i guzicama pa zato mnogi automatski njega navode kao vrsnog crtača žena - iako su mu žene asimetrične rugobe! Stripofili baš puno lupetaju, ništa novo... Peto, baš kao Alberto Breća, Batalja, Toppi i Roi, i Castillo je veoma vešt u elegantnom i veoma preciznom prikazivanju sitnih figura iz velike daljine, bilo da su u pitanju ljudi ili objekti. To je nešto što veoma cenim, jer ne samo što ukazuje na veliki trud i posvećenost - već takvi detalji veoma lepo izgledaju i prilično jačaju ukupan utisak. Ružno je kada lica ili figure iz daljine deluju otaljano na brzinu, u fazonu "ma ko još obraća pažnju na takve detalje". E pa ja obraćam pažnju i meni aljkavosti smetaju... Kod stripova očekujem preciznost na svim nivoima, ne samo za objekte i ljude koji su u gro planu. Šesto, u crtežu se ogleda neka vrsta autentičnosti, kao da pratimo stripsku verziju nekog vestern filma (koliko god oni bili glupi). Kao neka tačkasta verzija realnosti, ili romantizovane realnosti s obzirom da je u pitanju vestern - žanr koji je uglavnom baziran na pogrešnim predstavama o životu u Americi 19. veka. Crtež sadrži neku neospornu ozbiljnost, nivo na kojem se ne mogu naći mane, ili samo vrlo teško. Kao da je sve savršeno, a pritom imamo veoma zdrav spoj preciznosti i opuštenijeg stila. Hoću reći da crtež nudi i disciplinu i onaj umetnički elemenat koji krasi one najbolje stripove. Nije jedno ili drugo već oba trojica, što bi Indeksovci rekli. |
 |
| Evo i dokaza da bi strip izgledao fantastično i u boji, ali samo pod uslovom da se ovako oboji kao u ovom primeru: suptilno, tradicionalno i vedro - a ne tamno, plastično i masno kao što se to kompjuterski radi zadnjih godina. |
 |
Vestern je veoma popularan na Balkanu, pa zašto smo onda morali da čekamo do 2023. da bi se napokon pojavilo nešto od ovog genijalca? (Ne računajući jugoslovenske strip revije 60-ih, 70-ih i 80-ih. Strip Art, Stripoteka i još ponešto.) Jedan od razloga je činjenica da su većina (p)izdavača totalni džiberi. Primera radi, vlasnik pizdavačke kuće Fibra smatra da Castillov crtež nije ništa posebno, kritikujući neemocionalnost likova. Ovo kaže neko ko Hugo Prata namerava da izbaci! Pratovi likovi pokazuju emocije? Znači nisu kao roboti, je li? Da ne pričam o čitavoj plejadi užasnih antitalenata koje je ovaj prepotentni hipster već odavno hajpirao i izbacio, a tu se radi o stotine albuma veoma niskog crtačkog kvaliteta, među kojima se naravno nalaze i mnogi polu-amateri čiji su likovi totalno bezizražajni - što njemu navodno smeta. Ali već sam palamudio dosta o Fibri u drugim postovima... Dovoljno je samo podsetiti na činjenicu da je vlasnik Fibre jedan najobičniji kompjuter nerd odnosno klasični računovođa (u čistokrvnom pajtonovskom smislu) koji je efikasan isključivo u smislu organizacije i tehničkih detalja, ali u onome što je najbitnije - a to je odabir naslova - već godinama pokazuje da je teški ljakse... a i da su mu bitnije političke namere raznih autora nego kvalitet stripa. Šta reći za čoveka koji je izbacio tone Larseneta i Djipija a genijalni Castillo mu ne valja! Klasični klovn... Der, bolje ćuti i ne blamiraj se, berudži... Nažalost nabavio sam samo drugi album, a prvi je možda već rasprodat. Bio sam prelistao tog keca pre nekih godinu dana ali sam se bio odlučio protiv kupovine jer su me dve stvari bile iznervirale: mali format i pogrešan izbor papira. Pošto sam čitao Kastilja još kao klinac (a i nedavno) u Strip Art-u navikao sam na A4 format za njegov genijalan crtež. Smanjivati njegove stripove (i tačkice) na ovakav način ukazuje na priličnu neozbiljnost. Međutim ovaj srpski izdavač lociran u Bosni nije kriv jer su i italijanski albumi identičnog formata. Da li je 9. Dimenzija imala opciju da izda strip u većem formatu? To zaista ne znam. Međutim izabrati sjajan papir za crno-beli strip, pa još i strip sa staromodnim crtežom kao što je ovaj, je bio tupav potez i odluka ovog izdavača a ne Italijana. Mada, ovo nije ništa neobičajeno u strip izdavaštvu, u celom svetu ne samo kod nas. Makondo, koji je možda samo za dve-tri sitne nijanse ozbiljniji izdavač, je u nekoliko navrata izbacivao crno-bele stripove na sjajnom papiru. Komiko to čak radi redovno: nikako da se nauče pameti, ali oni su već legendarni po tehničkim greškama i po kašnjenju. Čak i Fibra, koja je sa tehničke strane verovatno najbolji izdavač na Balkanu, su primera radi izbacili Alvara Majora i Torpeda na sjajnom papiru! Čmarobna Knjiga, koja je u tehničkom smislu možda i najgori pizdavač od svih, sve svoje stripove štampa na identičnom papiru - bez obzira da li su u koloru, ili je u pitanju vestern ili naučna fantastika, bez obzira da li je strip crtan pre 100 godina ili pre tri godine: pihtijasti, kvazi-mafijaški vlasnik tog pizdavača jednostavno ne haje za kvalitet, samo mu je bitno da godišnje uvali što više albuma. Na svu sreću, dežurni krivci 9. Dimenzije su se u međuvremenu opametili (ili možda postoji neki drugi razlog, jer na Balkanu se retko ko ikad opameti) pa su ovaj drugi album izbacili na daleko prikladnijem papiru. Zato sam i kupio dvojku, ali mi je sada žao što ipak nisam uzeo i keca bez obzira na taj šuntavi papir. Što se priča tiče, zanimljivo je da se ne zna ko ih je pisao, odnosno spekuliše se da je Castillo radio neke od njih. Nije ni preterano bitno, jer ovakav strip se uzima zbog crteža a ne zbog radnje - a još manje zbog žanra! Koga još zanima vestern?! Šta se još može očekivati od takvih priča? Klišei toliko izlizani da im svež život može uneti samo vrhunski crtež ili neka ludačka radnja koja prilično odstupa od samog žanra. (Pročitajte moju recenziju stripa Bouncer od Jodorovskog, link dole.) Ja vesterne kupujem samo kada je crtež na takvom nivou, evo na primer kao u ovom slučaju. Veoma sličan primer je Salinas sa svojim serijalom Cisco Kid, vidi (veoma detaljnu) recenziju na ovom blogu. CK je takođe veoma naivan, dečiji vestern sa izuzetnim crtežom, takođe je crtač južnoamerički, a i priče su prilično felerične i nelogične. Ima dosta paralela; jedina veća razlika bi bila što je CK u većoj meri humoristički vestern dok Kastiljevi vesterni gotovo i nemaju humora. Album se sastoji od šest priča od po 30 strana, sa relativno primitivnim stilom pripovedanja. Kao da su pisane za decu, zato su dve-tri priče prilično glupe, ali ne u smislu da su nečitljive već sadrže nekoliko notornih apsurdnosti. Serijal je rađen u starinskom stilu; ovo je tradicionalni vestern, nema veze sa onim modernim. To nije nužno ništa negativno, jer to barem znači da ne moramo da trpimo jodorovskovske idiotarije kao što ih zatičemo u Boucq-ovom Izbacivaču, odnosno Bouncer: taj serijal je odlično nacrtan i nije nikada dosadan, ali sadrži mnogo gluposti kao i političke korektnosti koje su meni uvek veliki minus u svakoj priči. Toga ovde nema. Još jedna velika prednost tradicionalnog vesterna je što se Indijanci generalno ne idealizuju. Moderni vestern njih tretira kao moralno superiorne mudrace, što me prilično nervira jer je krajnje snishodljivo u tom nekom paradoksnom rasističkom/kvazi-anti-rasističkom smislu, a da ne govorim o tome koliko je to nerealno i netačno. Nije rasizam samo spuštanje neke rase ili etničke grupe, već i uzdizanje određenih grupacija: jer ako neku određenu manjinu stalno prikazuješ u pozitivnom svetlu time automatski spuštaš sve ostale. Ovo levičari ne shvataju; zato što su maloumni, ili se pretvaraju da ne primećuju...? Ali ovaj album nema ni jednog jedinog Indijanca, bar u prvih pet priča. A kad se u šestoj priči napokon pojave nisu prikazani kao moralno superiorni pacifisti niti su ključni za radnju. SPOJLERI: Jedna od redovnih gluposti koja se provlači kroz čitav album je način na koji se Kendal izvlači iz situacija kada mu neko direktno preti pištoljem ili na neki drugi način: tu stupa na snagu Kendalova gotovo naučno-fantastična sposobnost da protivnika iz udaljenosti od nekoliko metara odjedanput razoruža pesnicom, kao da nijedan revolveraš (pa čak i pijanac) ne bi mogao da ga upuca pre nego što Kendall uspe da svoju pesnicu sastavi sa glavom negativca. Primeri ovoga su na stranama 34, 50, 78, 112, a na strani 123 se dešava nešto slično: potpuno nerealno razoružavanje protivnika. Previše lako, mada u svetu stripa ništa spektakularno neobično. Ukoliko neko krene sa ovim serijalom može da stekne pogrešan utisak da je sve od Kastilja ovako detinjasto, što nije tačno. Mnogo ozbiljniji scenariji se mogu naći u drugim njegovim stripovima, kao što su Larigan (Golconda), Balada o Džou Barou, ili Dole na Zapadu (oba Strip Art). Što se tiče Kobre i Ringa (oba Stripoteka), njih još uvek nisam čitao pa ne znam u kom su fazonu - samo što znam da je crtež odličan. Ne znam koji su materijali korišćeni za RK, odnosno da li su originalne table preživele silne decenije u ko zna kojim uslovima i podrumima, ali ja sam zadovoljan kvalitetom štampe i izgledom stripa. Na ređe momente posumnjam da je nešto izbledelo ili da nešto fali iz nekog drugog razloga, na primer prvi kadar sa strane 86: žensko lice deluje kao da je docrtano. Lice na toj strani jednostavno nema veze sa Kastiljovim stilom, a pritom je i loše nacrtano/docrtano, a on veoma retko zabrlja žene, a i ako neku zabrlja onda definitivno ne na ovakav način. Meni ovakvi detalji retko promaknu jer nisam džiber kao izvesni vlasnik jednog hrvatskog pizdavača, koga sam već pomenuo u ovom tekstu a koji nema ništa pozitivno da kaže o Kastilju... Sve ove pohvale koje sam uputio Kastilju, nešto od toga baš i ne važi za četvrtu priču Talac, u crtačkom smislu. Čini se da je ovo nedovršena epizoda; nisam neki bajni ekspert za crtanje ali moj utisak je da rad sa mastilom nije bio dovršen. Na to ukazuju mnogobrojni tragovi olovke koji čine da ova epizoda nije ni približno tako lepo i precizno prezentovana kao ostale. Bledunjavost nekih strana verovatno potvrđuje moju teoriju da dominacija olovke ukazuje na nedovršenost ove epizode. Da li je ovo neka nedovršena epizoda koju je neko naknadno pokušao da sredi? Nije jasno šta se ovde zbiva, ali razlika između ove priče i ostalih pet je vrlo upadljiva. Zato bih ovu epizodu u crtačkom smislu ocenio sa 7/10. Čak postoje i problemi sa perspektivom: u zadnjem kadru strane 120 i u drugom kadru strane 125. Što se scenarija tiče, nema logike da šef bande ne ubije šerifa Kendala već ga pusti da ode - a pritom je već ubio jednog šerifa ranije. Najslabija je peta priča Velika poplava. Crtež se vraća na maestralan nivo ali je zato scenario manjkaviji nego pre. Na strani 151 ženska Golti lepo kaže Kendalu da bi bio idiotizam da on skoči u opasnu struju izazvanu poplavom da bi spasavao ubicu. Kendal uprkos tome ulazi u vodu, i nakon što spašava Golti on onda kreće da spasava i glavnog zlikovca. Nebitno je što je ovo totalno nerealno u fizičkom smislu, jer teško da bi iko mogao da spasi jednu osobu u ovakvoj situaciji a kamoli dve, nego mi je mnogo retardirana ta über-idealistička požrtvovanost u spasavanju čoveka koji je malopre hteo oboje da ubije; previše naivno čak i za ovakav dečiji vestern. A tu otprilike i kreće komedija. Nenamerna komedija. Na strani 154 ovaj isti zlikovac ponovo pokušava da ubije Kendala, a Kendal baca zmiju otrovnicu na njega. Zatim ga taj isti Kendal spašava od zmije, tj život mu spašava po drugi put u roku od par minuta! I to jednom hladnokrvnom ubici spašava život, koji je par puta već hteo ne samo Kendala da ubije već i Gospođu Golti i još neko derište. Čak se i zlikovac ne može dovoljno načuditi i pita Kendala da li je on uopšte normalan da mu spašava život dva puta. A onda se na strani 155 u trećem kadru dešava nešto ekstremno retardirano, kada zlikovac najednom menja stav onako pošteno na 360 kada Kendalu nudi prijateljstvo! Bukvalno mu kaže "želim da ti budem prijatelj", čime ova priča ulazi s obe noge u podžanr koji bih ja nazvao "teletabi vestern". Na stranama 160-162 sledi nerealna borba u kojoj neki starkelja i njegovi klinci siročići uspevaju da razoružaju čitavu bandu i oslobađaju Kendala. Međutim, ovo je veoma sitan propust u odnosu na ono što sledi na zadnjoj strani, 164: Kendal obaveštava bandu da će svi završiti u zatvoru, a onda najednom Golti moli Kendala da im ipak da šansu da se iskupe! To je ista žena koja se čudom čudila zašto je Kendal uopšte skočio u reku da spasi glavnog zlikovca - a sada odjedanput ne prihvata čak ni zatvor kao kaznu za njih, kazna koja bi bila prilično blaga s obzirom da su ovo ubice. Čak su nameravali i dete jedno da ubiju! A da ne pričam o tome kako su se protivili miniranju rudnika, odnosno ovi razbojnici ne bi imali nikakav problem da se svi siročići utope u poplavi, samo zbog zlata u rudniku. U zadnjoj sceni banda se "iskupljuje" kad banditi krenu da vrše popravke zbog velike štete koju je poplava uzrokovala. Prilična Teletabi kazna za gomilu (potencijalnih) ubica dece, zar ne? Ovo kao da su švedski ili norveški levičari pisali; u tim zemljama možeš komotno da ubiješ gomilu ljudi i da za samo par godina ili čak meseci izađeš iz ćuze. Iz ćuze koja više dođe kao hotel od tri zvezdice nego pravi zatvor. Ova epizoda se odigrava u prirodi pa je zato crtež još zanimljiviji nego u drugim epizodama. Iako tvrdim da se ovakav strip ne čita zbog scenarija ova peta priča je toliko mongoloidna da nema dalje. Sva sreća što je crtež toliko fantastičan da čak ni ovakve razne gluposti ne smetaju preterano. Ovako precizan i genijalan crtež prosto blagoslove radnju sa mnogo većim dostojanstvom i težinom nego što to ovakav scenario zaslužuje. I naredna priča je prilično tupava: Zlato Infernilja isprva deluje kao da će biti mnogo pristojnija u scenarističkom smislu, iako uvođenje crnačkog lika instantno navodi na sumnju da će jedna od tema biti rasizam. Što se odmah ispostavlja da je tačno, jer već na prvoj (!) strani kreće prvi rasistički ispad nekog belca protiv ovog tipa. "Oh ne, zar opet to yebeno rasno moralisanje, može li dan jedan da prođe a da me neko ne smara s tom izlizanom i smornom temom" je bila moja reakcija. Sve je ovo baš tako naravno, ali ipak moram da stanem u Kastiljovu odbranu, jer strip je iz 60-ih kada anti-rasističke teme nisu bile ni približno učestale kao danas, a i nisu imale notu totalnog potcenjivanja čitaoca - odnosno tretiranja čitalaštva kao nekih kompletnih morona. Crnac u ovoj priči nije nikakav moralno superioran mudrac niti je super-inteligentan, a upravo bi takav bio da je ova priča sročena danas. Ono u fazonu "moram da se dokažem marksističkom Establišmentu koliko sam politički korektan, koliki sam dobrica, koliko sam samo moralno uzvišen, pa ću od ovog lika napraviti ljudsko savršenstvo, biće bezgrešan i perfektan čovek". Takav je stav mlade generacije levičarskih morona i poltrona koji pišu za stripove i filmove, a to je samo jedan od mnogih razloga zbog čega izbegavam moderne filmove, romane i stripove. Nisam morončina prema tome gledam da izbegavam priče koje su sročile morončine, pogotovo one ljigave poltronske morončine koji se šlihtaju vladajućem poretku, i to samo da bi više zaradili. Scenaristički aparačiksi, tj režimski slihtači najgore vrste. Izigravaju moral a zapravo predstavljaju ono totalno suprotno. Virtue-signaling je mentalna bolest ove ere. Istina je da je crnac u ovoj priči simpatičan i nimalo zao, ali nije uvek baš najbistriji a pritom je i opsednut zlatom. Znači nije savršen, već običan čovek. Da je recimo Tarantino radio ovako nešto danas, ovaj crnac bi bio 2 m visok, nabildovan, yebao bi pet belkinja svaki dan (a da ih nekako pritom ne "ponižava", ha ha), imao bi IQ 250, i držao bi barem pet-šest govora u kojima bi njegova mudrost prosto blistala. OK, možda ovaj opis i nije precizan u nekom tarantinističkom smislu modernog režisera-poltrona, možda je ovaj opis prikladniji za nekog drugog režisera ovog doba, ali mislim da u svakom slučaju razumete suštinu, ako ste iole inteligentni... A ako niste ovaj blog će vam pomoći da postanete inteligentniji, ha ha... Ako me je malo nanervirao početak priče sa tim klišeima vezanih za anticrnački rasizam, ovaj dojam se totalno popravlja na stranama 187-188 kada crnac nailazi na pleme Indijanaca koji nikada u životu nisu videli nekog Afrikanca: oni automatski pretpostave da je on beli vrač koji se ofarbao u crno, tj da on nosi "ratničke boje" - te odmah kreću da mu skidaju boju s lica, naravno bez ikakvog uspeha. Crnac ove indijanske pokušaje uzima s humorom, a to se očekuje i od čitaoca, makar od onih koji nisu totalno maloumni ili preosetljivi. Koliko god bio ovaj strip detinjast u globalu, konkretno je ova scena u tom nekom rasnom smislu 100 puta realnija od "anti-rasističkih" scena koje redovno srećemo u modernom filmu i stripu. Danas se niko ne bi usudio da Indijancima da da brišu crncu lice pokušavajući da mu skinu ratničke boje: ovo bi se smatralo rasizmom od strane scenariste i uvredom za crnce, uprkos činjenici da bi se većina crnaca nasmejala na ovu ideju i scenu. Jer uvek su "prosvećeni" levičarski belci ti koji se najviše i najčešće osećaju uvređenim/ugrozenim nekim navodnim rasistickim ispadima umesto crnaca, naravno "za njihovo dobro". Za svakog jednog (američkog) crnca koji se žali na neku navodnu rasističku uvredu - a koja prečesto uopšte nije uvreda već je taj crnac previše osetljiv - ima bar 50 duboko "uvređenih" belaca koji uglavnom veoma histerično reaguju na ovakve stvari, kao da su oni crnci! To bi bilo kao kad bi se muškarci emocionalnije žestili za ili protiv abortusa nego žene: nije nimalo logično da muškarci budu zadrtiji u bilo kom svom stavu vezanom za abortus, a upravo to rade marksistički belci kod anticrnačkog rasizma: izigravaju ogromno ozlojeđenost za svaku sitnicu. To uglavnom rade žene i to one mlađe, kad već načinjem ovu kretensku temu. Crtež je apsolutno sjajan. Reljefi su fantastični, likovi su besprekorni, a i crnac je odlično nacrtan. Puno crtača, čak i onih dobrih, muku muče da ubedljivo nacrtaju crnce; omanu jer im likovi deluju više kao karikature crnaca nego kao pravi crnci. (A o Orijentalcima da ne pričam...) Nema toga što Castillo nije umeo da nacrta (skoro) savršeno. Kao što rekoh, ima i ova priča par debilnih momenata. Počinjem sa najblažom glupošću... Kendal izbegava metak iz neposredne blizine, ne jednom nego u čak dva navrata. Jednom jednom ovako zajebavati čitaoca je neoprostivo, a dva puta je čista uvreda za čitaoca - pa makar on imao i sedam godina starosti. Ovde govorim o neposrednoj blizini kada su ubice jednostavno morale da upucaju Kendala, a shooteri su u oba slučaja bili trezni i profesionalne ubice: drugi kadar strane 171, i treći kadar strane 193. Daleko veća glupost sledi na strani 184. Ova scena je možda unikatna u svetu vesterna! Imamo situaciju u kojoj su crnac i Kendal uspeli uspešno da se odbrane od pljačkaške četvorke koji su hteli da ih ubiju zbog zlata. Jedini preživeli je Berex, šef bande. Čik pogodite šta on kaže Kendalu nakon što je poražen... Imate li neku predstavu šta je rekao? Hint: ono što je rekao i ono što sledi je toliko debilno da verovatno nikada ne bi pogodili. Zato mozgajte i dalje dok ne pređete na sledeći paragraf u kom ću vam reći šta se zbilo... Evo šta Berex kaže: "Želim to zlato i dobro poznajem pustinju. Povedite me sa sobom. Obećavam da vam više neću praviti probleme. Spasili ste mi život, dajem vam reč. Imate moju reč da ću od ovog momenta biti skroz pošten." Smehotresno, zar ne? Jedino još smehotresnije od ovoga je Kendalova reakcija na ovu molbu ubice, a to je da prihvati predlog te da utroje krenu u potragu za zlatom!!! Kao što rekoh, ovo je možda premijera u svetu vesterna: poraziti potencijalnog ubicu a onda ga odmah nakon toga primiti u svoju grupu! Pa još u misiju traženja zlata. Crnac je veoma skeptičan (drugi kadar, strana 185), što znači da je Kendal - glavni lik ove serije - daleko gluplji od nekog sporednog lika. Već sam pomenuo susret sa Indijancima, a tu nailazimo na još najmanje jednu nebulozu - kada Kendal krene pesnicama protiv poglavice i naziva ga "devojčicom". Strana 188. Kendal ga izaziva na prilično šašav (ali zato maestralno nacrtan) dvoboj, koji naravno dobija. Ono što sledi je toliko glupo da je prosto pajtonovski opičeno: "poštedeću ti život zato što želim da ti postanem brat", kaže Kendal bez trunke ironije, sarkazma, sprdnje, podsmeha ili ludila. A poglavica momentalno pristaje na predlog, te njih dvojica postaju "braća". Možda ne krvna braća, možda ne braća po vigvam-tetki iz Arizone, ali definitivno braća po ludačkom scenariju. Na strani 193 Berex vrlo predvidljivo krši svoju reč da će biti dobrica te po ko zna koji put pokušava da ubije Kendala (koji izgleda voli kada ga neko pokušava ubiti), a već sam bio pomenuo da ga je promašio sa udaljenosti od 2 metra, jer Kendal nekako uspe da nanjuši i putanju i tajming metka pa zato svaki put uspe da na vreme skoči u stranu. Kao što rekoh ranije, pošto ovo dva puta radi u ovoj priči on zapravo postaje neka vrsta Marvelovog superheroja - a to sa moje strane nikada nije kompliment. Na strani 194 sledi sledeća glupost, komparativno daleko manja od nekih prethodnih. Odron pogađa Berex-a, i to kamena gromada veličine stolice. Drugim rečima nešto što bi ubilo svakoga instantno. Međutim, Bereks ovo preživljava, barem par minuta. Što znači da je i on kao neki klasičan marvelovski zlikovac. U zadnjem kadru saznajemo da je crnac kasnije uspešno unovčio svoj ogroman grumen zlata, i da je uspeo u svom naumu da nađe veoma zgodnu crnkinju - s kojom je sprcao osmoro dece! Happy end? Vi odlučite... Ali je svakako prikladan kraj za ovako sumanutu priču. Hej, ovaj serijal jeste pomalo tupav, ali nije dosadan. A crtež sam već dovoljno nahvalio... Ukupno četiri albuma treba da izađu. Treći već ovog proleća, navodno. Tiraž je veoma nizak prema tome ne čekati previše dugo... |
Recenzije vesterna:
No comments:
Post a Comment