SKRIVENO LICE
 |
Vrsta: antologija Crtez/scenario: Sergio Toppi Izdavac: Fibra (2022) Premijerno: 1977-2001 Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC Br strana netto: 181 Tiraz: 600 Zanr: horor, egzotika, istorijski, ratni, fantazija YU istorijat: nepoznato Kolor? c/b Politicki obojen? Povremeno levicarski. Golotinja? Ne. Rasprodato? Ne. Crtez: 5-9/10 Scenario: 4-8/10 Ciljne grupe: esteticari, iskusni stripofili, starija publika Prednosti: zanrovi, tematike, originalnost, neobican i detaljan crtez Minusi: steta sto nema kolora, neke price su lenjo nacrtane, povremeno levicarenje |
 |
Komunistički pizdavač Fibra, koji važi za ubedljivo najboljeg hrvatskog strip izdavača iako to nije, veoma retko izbacuje kvalitetne stripove - u smislu odabira naslova. Njihovi fanovi fibratori, koji se ponašaju kao sekta, imaju veliki fetiš za visok kvalitet papira kod ovog izdavača, a tu opsesiju sa kvalitetom papira projektuju na same naslove, duboko verujući da sve što Fibra izda mora da bude visokog kvaliteta, kako crtački tako i sadržajno. Međutim, velika većina naslova su im užasni, i u crtačkom i u sadržajnom smislu, a pogotovo ovom prvom. Glavni fokus Fibre je levičarska propaganda (zbog čega više forsiraju novije stripove), ogavne hipsterske škrabotine (koje najednom postaju "egzaltirana umetnost" samo zato što na njima piše "Fibra"), kao i američka ultra-komercijala (koja je prilično ukorenjena u marksizmu što je ovom pizdavaču fini bonus). Međutim, među svim tim bezbrojnim glupostima koje redovno izdaju svake godine su uspeli za samo desetak godina da objave velik deo Topijeve kolekcije. U dosadašnjih šest integrala ima nekih 1750 strana (neto), odnosno ekvivalent 40-ak francuskih BD-a! Stoga se niko ne bi mogao žaliti da nema dovoljno Topija na Balkanu. Prilično je glupo što nekih crtača uopšte nema na tržištu, npr Jacovitti ni od korova, dok se od drugih izbacuje sve i svašta, mada se ovo definitivno ne odnosi na Topija. Lepo je imati ovoliko Topija, ali tu postoji jedan nezanemarljivi minus: velika varijacija u kvalitetu crteža. Topi zna crtački puno da varira te sam zato podelio njegov crtež na tri nivoa: prvi koji je najbolji, sa puno crnih površina, detalja i preciznijih linija, drugi koji je veoma solidan ali slabiji, i treći koji je prilično ofrlje i nedovoljno dobar, sa više belih površina i neprecizno nacrtanih likova. Recimo da je kec negde 9/10, dvojka 7/10, a trojka 5/10. Onako otprilike. Price boldovane u crvenoj boji sadrze spojlere. Prva priča, ujedno i jedna od dve duge, je Skriveno lice, a ovu priču bih ocenio dvojkom: ima nekih loših crteža ali ima i prilično dobrih. Papuance veoma dobro crta, dok je recimo omanuo na strani 10 sa pukovnikom čiju bih uniformu bolje nacrtao sa svojom nogom. A zadnji kadar te strane prikazuje vojnika koji izgleda kao patuljak: nije mi sasvim jasno o čemu se radi, koja je bila namera crtača... Nije u pitanju ptičija perspektiva prema tome ništa mi nije jasno. Priča je zanimljiva i ima finu egzotičnu i istorijsku lokaciju, ali ima omaške u logici. Kako je moguće da je baš brat od Skrivenog Lica poslat u misiju da se on odstrani? To mi je prevelika slučajnost. Niti je jasno kada je njegov brat Armin shvatio da je Skriveni njegov brat. Ili je možda znao od početka misije? Sasvim moguće, jer Armin je sprečio da kaplar upuca Skriveno Lice pre nego što je Skriveni poštedeo život Armina i kaplara - što je potencijalno mogao biti momenat kada Armin saznaje ili barem kreće da sumnja da je to njegov brat. Ali kao što rekoh, Armin sprečava ubistvo Skrivenog Lica pre tog događaja prema tome je morao da zna još ranije da je to njegov brat. A sa druge strane, kako je to mogao da zna kada mu to brat nije bio rekao pre nego što je postao odmetnik, a pritom ni nemački vojni vrh to nije znao. Na kraju se ispostavlja da je jedini razlog zašto je njegov brat odlučio da postane odmetnik bio taj što je neka ženska izabrala Armina umesto njega. Sve mi je to nekako tanko i nedovoljno, ova objašnjenja nisu dovoljno konkretna... Druga priča, Köllwitz 1742, spada u prvu kategoriju jer nudi precizan, lep i detaljan crtež, verovatno najbolji u ovom integralu. Priča spada u domen ratne fantazije i dobro je napisana. Tell El Aqqaqir 1943 je takođe ratna fantazija, za nijansu slabije ilustrovana ali sa solidnom pričom. Doduše smatram da je ova premisa mogla da se rastegne na duplo dužu priču, da bi se ušlo malo dublje u tematiku, da se bizarni preobražaj malo više analizira sa filozofske strane. Metamorfoza se odvila prebrzo a mi ne saznajemo kakav je to konkretan osećaj izazvalo kod žrtve. Uz taj fizički horor ne bi bilo loše da nam je dočaran i psihološki horor ovakve situacije. Ta stvar koja korača uz mene je veoma slaba priča, iz dva osnovna razloga. Prvo, ne trpim levičarsku propagandu nikakve vrste. Ovo je najobičnija anti-američka glupost, koja ne sadrži ni trunku istinske prirode Vijetnamaca. Ko ih ne zna skupo ih plaća... a ovo se ne odnosi na prostituciju. Očigledno je da Topi uopšte nije bio upoznat sa ovim narodom, a ni sa ovim ratom. (Levičarska pretpostavka da su ljudi svugde isti je notorna simplistička glupost. To ti je ono kad levičari licemerno promovišu "diversity" a uopšte ne veruju u različitost, ni u kom obliku.) Nijedna invaziona vojska nisu cvećke, ali u poređenju sa trulom prirodom svojih neprijatelja maltene kao da su i to bili, u nekom veoma relativnom smislu... Ovo je slično onim silnim politički korektnim vestern pričama u kojima su Indijanci plemeniti spiritualisti prepuni mudrosti i uzvišenih facebookovskih citata, dok su evropejski naseljenici u suštini demoni iz pakla. Opet ta jeftina komunjarska crno-bela raspodela zaraćenih strana na one bezgrešno dobre i one kompletno loše. Osim komunjara to rade samo mala deca, jer su inteligentni ljudi i odrasli svesni da se istina najčešće krije negde u sredini i da su stvari retko tako jasne i jednostavne, pogotovo kod oružanih sukoba između naroda ili nacija. Međutim, Topi ovde nije preterivao kao što su to radili holivudski marksisti tipa Oliver Stone ili John Frankenheimer. Drugo, priča se naglo završava bez ikakve zadovoljavajuće poente, a to je nešto što nije retko kod Topija. Stiče se utisak da je ponekad započinjavao priče bez unapred oformljene predstave kako će da ih okonča, a to bi neretko dovodilo do toga da ne može da osmisli dobar završetak pa zato odlučuje da okonča priču s nekim inferiornim navrat-nanos zaključkom - koji možda i deluje mudro ili sofisticirano onim glupljim i naivnijim čitaocima koji sebi dozvoljavaju da ih Topijeva pomalo naduvana reputacija remeti u objektivnoj proceni. Priča se završava time što mi saznajemo da je dečak "naučio šta je strah". Jak mi qrac od priče. Kao da dečak od šest-sedam godina nije upoznao strah i od pre, pogotovo s obzirom da živi u surovoj divljini. Nije ovo neki mali razmaženi pronoun gilipter koji odrasta u Beverly Hills-u pod okriljem dekadentnih roditelja koji rade u nekom smrdljivom holivudskom studiju, pa do još i poverujemo da je toliko zaštićen da ne zna za strah. Ma šta nam ne napriča, Serđo: dečak nije znao za strah sve dok zli Amerikanci nisu ušli u zemlju? Kakva dramaturgija i bespotrebno preuveličavanje. Velika ironija je da bi klinja ionako vrlo ubrzo naučio šta je strah, i bez Amerikanaca - i to pravi strah - jer su komunisti bili zavladali Vijetnamom. Međutim o toj posleratnoj eri Vijetnama ama baš niko ne priča: nema knjiga ni članaka o tome, a još manje filmova i pesama... Zašto? Zato što je komunistički Vijetnam bio totalni neuspeh u svakom smislu, ekonomskom kao i u društvenom, a to zapadni levičari nisu hteli da saznamo jer bi onda ispalo da su Amerikanci bili u pravu. Zapadna levica mrzi Ameriku i zna duše, čak i ona iz Amerike. Pogotovo ona iz Amerike... A na čelu te anti-američke levice koja potiče iz Amerike su lažovi i propagandisti kao što su Michael Moore, Noam Chomsky, Jon Stewart, i manje-više čitav vrh Demokratske stranke. Čisto da podsetim one koji su neupućeni u istoriju te veoma debilno/naivno misle da iz stripova mogu da je uče: u Kambodži 70-ih je marksistički režim Pol Pota izgenocidirao četvrtinu čitavog stanovništva, i to za samo tri godine vladavine! (Holivud je napravio samo jedan veći film na ovu temu, jer da su u pitanju bili fašisti bilo bi sigurno na stotine filmova o Kambodži. Selektivna istina, selektivna pravda...) Kina, koja se još uvek nalazi u vlasti komunjara i u kojoj i dalje pod punom parom rade stotine (ako ne i hiljade) koncentracionih logora, je izgubila između 40 i 60 miliona svojih stanovnika u masovnim mučenjima, izglađivanjima i ubistvima, od kraja 50-ih do ranih 60-ih tj u veoma kratkom roku. Da li se levičarski History Channel ikada bavi ovom temom? Možda jednom u 15 godina, dok o Hitleru palamude svakodnevno u 55 emisija, kao da je on bio jedini zlikovac u istoriji čovečanstva. Nije čak bio najveći ni u 20. veku, ali pošto se smatra fašistom samo se o njemu baljezga - a pritom niko ne želi da pominje da je on bio socijalista! Odnosno da su fašisti usko povezani sa komunizmom. O Severnoj Koreji ne treba ni da pričam, u tu tematiku su valjda čak i najveći i najnaivniji imbecili upućeni... Ili se možda varam? Da skratim veoma dugačku i nasilnu priču, strategija Amerikanaca i Zapada da obuzdaju širenje komunizma u Aziji nije bila pogrešna. Mešanja i vojne intervencije u Vijetnamu i Koreji su bile bazirane na pretpostavki teorije Domino Efekta, odnosno sasvim razumnoj i logičnoj ideji da ako jedna zemlja padne u ruke komunista da će mnogo više njih da slede taj primer. Da se Amerikanci nisu umešali to bi se i desilo u mnogo većoj meri, i u više azijskih zemalja. Da li su neke stvari u tom sukobu Zapadnjaci mogli pametnije i bolje da urade? Nesumnjivo. Ali posle bitke svi su genijalci i generali. Lako je sada srati o tome, pogotovo debilima i psihopatama koji mrze kapitalizam i Amerikance pa su im oni ionako krivi za sve: udari li zemljotres na Marsu, i za to su automatski okrivljeni Reagan, Bush ili Trump (zavisno od ere). Što je najgore, taj deo Azije je u međuvremenu potvrdio da se vrlo teško rešava ekstremističkih režima kao što su na primer komunistički. Istočna Evropa se rešila te bede (s tim što je sad to isto ludilo zahvatilo "demokratsku" Zapadnu Evropu haha!), čak su se i mnoge afričke i južnoameričke nacije uspele osloboditi komunista - makar na neko vreme - međutim na Dalekom Istoku se pokazalo da kad jednom zavlada komunizam (ili neko drugo masovno ludilo) da ga se narodi tih zemalja nikako ne mogu ili ne umeju rešiti bez tuđe intervencije. Kina, ukoliko se ne desi neko neverovatno čudo (npr antikomunistička invazija vanzemaljaca iz neke daleke galaksije), će biti komunistička i narednih 10 miliona godina, ukoliko takva jedna nacija uopšte opstane i približno blizu te cifre, odnosno zavisno od toga koliko će dugo čovečanstvo kao celina da preživi... Slično važi i za Severnu Koreju, još jedan totalno izgubljen slučaj: ne postoji ni najmanji nagoveštaj da se nešto u toj propaloj državi može promeniti, a da ne uključuje mogućnost nuklearnog rata. Prema tome, moralisanja levičara kao što je Topi su se pokazala kao praznoglava i neopravdana, a oduvek su bila vrlo očigledno i pristrasna tj neobjektivna. Ko se ne razume u internacionalnu politiku i istoriju ne bi trebalo da piše stripove koji se baziraju na te dve oblasti... A opet, poznato je da budale misle da su eksperti u svemu. Topi je daleko bio ubedljiviji i kvalitetniji u svojim pričama kada je bio realan i suroviji, odnosno kada nije idealizovao domoroce i lokalce već kada je ljude svih meridijana prikazivao cinično. Ja da se bavim pisanjem ovakve vrste priča u nekom istorijskom kontekstu, izbegavao bih pristrasnost koliko god mogu kao i podelu zaraćenih strana na dobre i loše. Uglavnom to ne funkcioniše, barem ne što se tiče inteligentnih čitaoca... Na svu sreću, nisam do sada naišao u svim ovim integralima na neku priču o Španskom Građanskom Ratu, jer mogu misliti kakve bi tek tu budalaštine bile: ovaj konflikt, koji je bio ekstremno prljavo vođen sa obe strane (a kako bi i bilo drugačije: fašisti protiv komunista), se redovno prikazuje kao nešto veoma crno-belo, kao rat između dobra i zla, u kojem naravno komunisti igraju ulogu dobrice... Kako bi i bilo drugačije kad komunisti drže skoro sve zapadne medije danas? Pobednici pišu istoriju, ali Boga mi se može reći i da vladari pišu sadašnjost. |
 |
Nahim iz 1993. se bavi bosanskim ratovima. S obzirom kada je ova priča napisana, mogla je biti mnogo gora u tom nekom političkom smislu, jer tada je verovanje da su Srbi krivi za baš sve bilo na svom apsolutnom vrhuncu. Zapadnjaci kada se bave balkanskim ratovima 90-ih uglavnom lupetaju gluposti i pokazuju skoro uvek da uopšte ne razumeju taj konflikt niti da su iole upućeni u mentalitet ovog regiona - što je uglavnom preduslov da se ovi konflikti razumeju. (Doduše ni Hrvati, "Muslimani" i Srbi kad diskutuju o ovim ratovima uglavnom ne zbore ništa pametno. Sve tri strane su toliko pristrasne i zadojene lokalnom propagandom da ništa ne mogu objektivno da analiziraju: njima su uvek svi drugi krivi, što je sindrom infantilnih naroda.) Gotovo su uvek anti-srpski nastrojeni, što je budalaština jer Hrvati i "Muslimani" definitivno nisu popili sav moral iz tih ratova; Nemci su bili glavni anti-Srbi zato što su im Hrvati bliski saveznici (oduvek bili), a na primer Amerikanci su takođe zastupali ovakvu pristrasnost uglavnom zato što njihova levica dominira kulturom i politikom a to podrazumeva zaštitu svih Muslimana u svim konfliktima, mada je dodatni razlog bio i to što je Milošević kao zadrti fašistički komunista bio okrenut Rusima. Kao što već pomenuh ranije, u građanskim ratovima skoro nikada nema nevine strane i psihopatske strane: takva isključivost ne postoji jer su sve strane zločinačke. Da bi se borilo u građanskom ratu svaka strana mora da igra jako prljavo, inače rizikuju da odmah izgube konflikt. "Mi ćemo da budemo fini i nećemo da saspemo onu školu sa mecima": takvih stvari nema, su bajke za malu decu. Na sreću, Topi nije napravio tipičnu grešku pa da "muslimanske" vojnike načini svecima. Međutim, zameram mu lik babe koja trabunja kao neki balkanski Gandi. Njen dijalog se svodi na palamuđenje i moralisanje, ali ne mudro već ono jeftino. Preferiram realu, dok mi je taj neki klišeasti idealizam veoma dosadan i glup. A ne volim ni da mi se pridikuje. Takođe se ne slažem sa karakterizacijom lika zvanog Vlado. On je neki srpski snajperista, psihopata koji nedužne civile ubija čim pokušaje da dođu do vode, međutim čim prepozna svog starog druga, muslimanskog klinca protagonistu, Vlado pokaže neku apsurdno humanu stranu: čak i kad biva ozbiljno ranjen - i to usled Nahimove nesmotrenosti - on ima prisebnosti i motivacije da klinca upozori da mora da što pre pobegne odatle zbog bombi, umesto da popizdi na Nahima zato što je zbog njega ranjen! U pravom životu, ovakav jedan snajperista psihopata ne bi mario za klinca 0%, a pitanje je i da li bi uopšte mogao da razvije neko čvršće prijateljstvo s bilo kim. Čak bi ga možda i upucao ili makar udario da mu se "osveti" što je zbog njega smrtno ranjen. Takav je realan život, a ne kao u ovim bajkama koja bi da budu dokumentarne prirode. Završetak priče nije loš, pogotovo s obzirom kako je kadriran tj zanimljivo i efektivno. Topi često dobro započne priču ali je loše okonča, dok je u ovom slučaju maltene obrnuto. Ne verujem da je uopšte slučajno što je jedan kadar baš iz ove bosanske priče bio izabran od strane hrvatskog vlasnika Fibre, da bude u uvodu albuma u gro planu. Još i te kako njemu odgovara sadržaj ovakve vrste, a zna se na šta mislim time... Crtež je od ovih prvih pet priča najslabiji, pripadajući trećem nivou. Nema mnogo senčenja, detalji su oskudni, mnogo više belih površina, a linije su mahom užurbane, krivudave i ružne. Topi prve klase i Topi treće klase su poprilično udaljeni jedan od drugog, i mene zato fascinira kada neki stripofili to uopšte ne primećuju. Njima to sve dođe isto, u smislu da Topi nema nivoe već da je uvek brilijantan. Ima vrlo malo strip crtača koji su tokom svojih višedecenijskih karijera bili konstantni, odnosno na istom ili veoma sličnom visokom nivou. Takvi mogu da se nabroje na jednu ruku. Starost, lenjost, suludi vremenski rokovi i drugi razlozi dovode do toga da mnogi crtači krenu da padaju u kvalitetu, ponekad brzo ponekad postepeno, mada postoji i obrnuto: crtači koji su vremenom sve bolji i bolji, na primer André Franquin, Uderzo, i Tabary. Sva trojica su karikaturni crtači francusko-belgijske škole, a takvi su najčešće poboljšavali stil vremenom. Sva trojica su takođe levičari, ali to je već neka druga priča kojom sam se već pozabavio na svojoj listi Top 100 Najboljih Crtača Svih Vremena, a na kojoj se nalaze sva trojica, pa i Topi... Skrivene stvari je prilično kratka i trapava priča. Poente kaobajagi ima, ali ona se pojavljuje niotkud posle nekolicine skoro nepovezanih strana. Poenta je da su ljudi još uvek krvožedni (pogotovo levičari hehe), a time je Topi zaista otkrio rupu na saksiji. Crtež je iz kasnijeg doba te je lenji i slabiji od onog najboljeg. Negde oko dvojke ili trojke je, ali bliže trojci... Da je ova priča u koloru bila bi daleko bolja. Kvalitetan kolor, kakav je praktikovao Topi a i generalno kolor te pred-kompjuterske ere, još i te kako može prilično da poboljša slab crtež. Priča Kaput Svetog Martina je predvidljiva u smislu da znamo da će šuma zaštititi decu, sem što je twist donekle zanimljiv. Ipak samo jedna skromna priča sa još skromnijim crtežom, jer bila bi daleko zabavnija da su progonitelji bili iskasapljeni. I da je ubačen kolor da poboljša osrednji crtež, naravno... Toskanska bajka je druga i finalna dugometražna priča u ovom integralu. Dođe kao epizoda iz Zone Sumraka. Kod tog serijala postoje maliciozne epizode, kao i one koje su čisto sentimentalne. Ova priča spada u tu drugu kategoriju. Crtež je otprilike slabija dvojka, jer sadrži taj kasniji lenji stil, mada je većina likova veoma dobro prikazana. Glupo je što je glavni lik najdosadnije i najslabije nacrtan. Niti mi je jasno zašto Topi nije izabrao mlađeg čoveka da naglo ostari. Scenografija nije ništa posebno, osrednja je. Generalno govoreći je scenografija velik problem kod Topija kada nije crtao na nivou keca: tada baš kolor dosta fali. Na primer uopšte mi se ne sviđa kako crta šume i doline, ukoliko baš nije bio na visini zadatka odnosno nije se bio maksimalno potrudio. Crtanje likova i životinja mu je uvek bila mnogo jača strana i tu je ređe felerisao. Naredna priča Ima li šta tričavije dođe kao neka veoma kratka slikovnica, veoma solidno ilustrovana. Ovo jedva da je strip. Oskudna i tanka radnja je pomalo konfuzno predstavljena, priča više dođe kao neki filler. Poslednja priča, Roland će doći, napokon nudi crtež približan Topijevom najboljem; ocenio bih ga negde između keca i dvojke. Priča je interesantna, mada pomalo smušena, a završetak totalno nezadovoljavajuć: niti je jasno šta se zbiva, niti je ovo pravi kraj priče. Šta bi sa osvetom viteza pretvorenog u vrapca? Radnja podseća na neke priče iz Šaraz-de, ali sa završetkom koji više dođe kao neki geg, s tim što publika ne dobija uvid o kakvoj šali se radi. Nedovoljan je taj fazon sa lutkarima. I u ovom izdanju ima previše bačenih strana. Zvanično ima 224 strane, a zapravo samog stripa ima 181. Koga bre oni zajebavaju? Između svake dve priče ubačene su tri ili čak četiri strane, nešto što nikako ne mogu da shvatim. Jedna prazna strana između bilo koje dve priče, bez obzira da li su kratke ili dugometražne, je sasvim dovoljno, a u to ne računam naslovnice - kojih ovde ionako nema. Između svake dve strane ubačena je dupla "negativ" strana bazirana na nekom konkretnom kadru iz naredne priče: em izgleda ružno i neinteresantno em je previše bačenog prostora. Kad već pravite cigle od preko 150, 200 strana u A4 formatu, onda se bar potrudite da bude minimum bačene tonaže. 224 i 181! To je idiotizam na kvadrat, a i diže cenu albumu. A pritom je u pitanju tobože levičarski izdavač koji bi kaobajagi trebalo da se brine za zaštitu životne sredine, odnosno da se ne ponašaju sa papirom kao da raste na drveću... OK, ovo je mala jeftina šala, jer ako je ovaj izdavač retardiran mogu onda i moje fore da budu glupave kad se bavim njihovim izdanjima... Da sam ja izdavač nikako ne bih sebi dozvolio da postanem pizdavač. Ne bih izbacivao hipsterska sranja, ne bih se fokusirao na levičarska govna, a definitivno bih u većim integralima objavljivao samo strip: samo po jedna prazna strana između svake dve priče, a ukoliko ima naslovnica samo jedna prazna strana pa onda naslovnica za narednu priču, i sa što manje propratnih tekstova. Neki albumi imaju čak i do 30-40 strana ekstra materijala, razne budalaste i pretenciozne analize! Koga to zanima? Ko to čita? Sigurno ne više od 5% kupaca. U konkretnom slučaju Fibre, većina njihovih kupaca ne čitaju ni strip a kamoli dodatke, a nekima treba pet godina da napokon pročitaju nešto što su kupili odvajkad. To su uglavnom poličari, kolekcionari, ređe čitači. Uostalom, ko još može da čita te silne gluposti koje ovaj izdavač izbacuje? Ko želi navelika i naširoka blebetanja i filozofiranja o autoru i njegovim stripovima neka lepo ode na internet gde može naći pregršt loših analiza i baljezganja te vrste... Stripofilizam je nekada bio daleko manje pretenciozan, odnosno to uopšte i nije bio. Ali zahvaljujući kompleksašima sada maltene svaki strip (odnosno "grafička novela") mora da se podrobno analizira u smislu svojih (ne)postojećih sociopolitičkih značenja i poruka. Ne bi me čak ni čudilo da postoje fibratori koji preskoče strip a pročitaju uvodne tekstove. Blago idiotima... |
No comments:
Post a Comment