Futur Drugi
 |
Vrsta: antologija Crtez: Sergio Toppi, Dezio Canzio Scenario: Sergio Toppi Izdavac: Fibra (2024) Premijerno: 1976-1994 Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC Br strana netto: 237 Tiraz: 600 Zanr: horor, sci-fi, egzotika, istorijski, ratni YU istorijat: nepoznato Kolor? c/b Politicki obojen? Par prica su politicki korektne. Golotinja? Veoma malo. Rasprodato? Ne. Crtez: 5-9/10 Scenario: 4-9/10 Ciljne grupe: esteticari, iskusni stripofili, starija publika Prednosti: zanrovi, tematike, originalnost, neobican i detaljan crtez Minusi: steta sto nema kolora, nekoliko politicki-korektnih idiotarija, crtez ponekad lenj |
 |
Šesti Topijev integral od Fibre počinje sa devet kratkih priča, a završava se sa tri dugačke. Kvalitet crteža je u proseku bolji nego u prethodnom integralu, Skriveno Lice. Prvih 110 strana su kratke priče sa primesama naučne fantastike i fantazije, dok je drugi deo isključivo istorijske prirode, te tri duge priče. Onaj prvi sci-fi deo prikazuje Topija u daleko boljem crtačkom izdanju, ali i priče su zanimljivije, i sa mnogo manje moralisanja. Generalno mi je Topi bolji kod kratkih priča nego kod onih dugometražnih. I ovog puta koristim tri nivoa to jest tri crtačke kategorije da bih lakše opisao kvalitet. Jedinica je za najbolji Topijev crtež, znači onaj pun detalja i sa preciznijim i lepšim linijama, dvojka je za nešto slabiji ali veoma solidan crtež, a trojka označava Italijana u njegovom lenjom izdanju kada je ostavljao više belih površina, likovi su često ižvrljani na brzinu, detalja ima manje, a linije su često ružne i užurbane. Između keca i trojke je velika razlika. Prvi deo ovog integrala manje-više spada u prvu kategoriju, mada ponekad ne u tolikoj meri kao što je to slučaj u izvanrednom Šaraz-De i glomaznom Solitudinis Morbus. (Linkovi recenzija dole.) Duže priče ovog integrala se kreću negde u drugoj i trećoj kategoriji. Njegov najslabiji crtež može se naći u Kolekcionaru, koji je, gle čuda, možda njegov najpopularniji album - barem ovde na Balkanu, jer je ovde izdat od dva izdavača, pa još i reprintovan od strane Fibre. (Doduše, i Šaraz-de je reprintovan, a i neki drugi integrali Topija će takođe verovatno biti ponovo štampani...) Ima puno topista koji iz razloga (ne)poznatim samo njima uopšte ne razlikuju ove očigledne nijanse njegovog crteža: njima je sve jednako bajno. Blago debilima... Prva priča, Potok prosjaka godina gospodnja 10982 (na slici), je ujedno i najbolja. Crtež je negde na nivou keca, a premisa je relativno originalna i po mom ukusu. Pretenciozniji stripofili bi u svojim recenzijama gordo opisali sadržaj kao "egzistencijalan", reč koju mogu da upotrebim samo u navodnicima jer mi toliko ide na qrac. Hipsterima se dižu mlohavi kurčevi kad god čuju ovu reč, a kamoli kad je i sami upotrebe. Misle da koristeći ovakve reči, koje neretko potiču iz filozofije, sebi dižu neku fiktivnu cenu kao bajni intelektualci. Ali eto, pošto nisam kompleksaš, a još manje hipsterski kompleksaš, meni je upotreba - ili što bi Hrvati rekli uporaba - ovakvih reči mrska. Jedino je šteta što priča nije nešto duža... A i naziv priča je loš, jer sugeriše koji bi finalni twist mogao biti. Nikada čitaocu ne uništavaj iznenađenje jer u titlu ubaciš neki spojler, to je stvarno glupo. Srčani Baltazzi je slabije Ilustrovana priča, koji bih ocenio sa dvojkom. Gušter je OK nacrtan, ništa posebno, ženska prilično dobra, ali glavni lik je jednostavno otaljan na brzinu, i to u skoro svim kadrovima. Dobar primer ove lenjosti je vrh druge strane, najmanji crtež sa Baltazzijem: ovo je išvrljano, niko mi ne može reći da nije. Što se priče tiče (a ove nenamerne rime su uvek pojavljuju kad mi uopšte ne trebaju), ovo je apsurdistički humor u sci-fi maniru. Nije jasno gde to zapravo Baltaci ode tokom svojih pauza, da li je to neka kompjuterska simulacija, ili sve to zamišlja u svojoj ludoj glavi. S obzirom da sve njegove kolege dele tu daleku budućnost sa njim, trebalo bi da možda pretpostavljaju gde je - ukoliko taj futuristički svet nudi simulacije koje običan plebs može da koristi po potrebi. Ali nema svrhe suviše cepidlačiti jer namera je da se ispriča nešto apsurdno i maštovito a da se pritom ne obazire previše na logiku i racionalizacije. Misao koje se teško rešiti ima crtež na nivou keca, ili tu negde blizu, mada dinosaurus baš i nije nešto posebno dobro ilustrovan. Sama premisa nije originalna jer se već bila pojavljivala u raznim sci-fi stripovima i romanima, ali egzekucija dovoljno originalna da se pređe preko toga. Na primer Zona Sumraka ima najmanje jednu epizodu u ovom fazonu, a na pamet (ili glupet) mi trenutno pada samo Judgment Night. Skoro sam siguran da sam još negde drugde nailazio na ovu ideju, možda u nekom horor filmu ili stripu, ili oba trojica. Možda je čak reč i o nekoliko filmova koji koriste ovu foru. Twist se da predvideti, ili makar naslutiti, dve-tri strane pre zadnje strane ukoliko čitaoc dobro obrati pažnju na radnju i dijalog. Gde ima ljubavi je još jedna neobična sci-fi horor priča, sa crnim humorom i tipično negativnim ishodom. Crtež je negde oko keca ili dvojke, objektivno kvalitetan, međutim gotovo čitavom pričom dominiraju fabrička postrojenja a to jednostavno nije ni blizu toliko interesantno kao živa bića ili scene iz prirode. U tom nekom vizuelnom smislu priča postaje ubrzo monotona, iako originalna. Na 10oj strani priče, strana 50 u integralu, crtež radnika u fabrici je ofrlje izžvrljan te se nalazi u apsurdnom kontrastu sa nacrtanim pozadinama, kao i sa fino nacrtanim likom žene o kojoj taj lik mašta. Opasan propust je sasvim solidan sci-fi u smislu ideje da se "duh" planete sprda sa Zemljaninom, ali mi smeta moralna pridika koja se sastoji iz aluzije na to da je "grabiti" prirodne resurse čist rezultat ljudske pohotnosti i gramzivosti - kao da usrani, licemerni Topi nikada nije profitirao od i uživao u blagodetima kapitalističkog načina života. To ti je kao ono kad razmažene levičarske pizdurine i pizdaci izlaze na ulice da protestuju protiv naftne industrije i protiv nuklearne energije, a pritom lično profitiraju odnosno žive od istih. Topiju, kao i drugim plitkoumnim levičarima, izgleda nikada nije palo na glupet ili pamet da ljudi nisu krivi što su se obreli u svetu u kojem moraju da ubijaju da bi preživeli, i u kojem moraju da "grabe" prirodne resurse da bi sebi iole olakšali bitisanje u ovako tmurnom svemiru, simulaciji, ili šta već... "Excuse me for living!" je odličan izraz koji pojašnjava neverovatnu glupost levičarskog razmišljanja. Da su ljudi bogovi u ovom svetu, i da sve kontrolišu i sve mogu da urade što požele, e ONDA tek bi mogao čovek ili bilo ko da zauzme neki veoma ciničan i kritičan stav prema ljudima u smislu da su gramzivi, zli, pohlepni, nenormalni i šta već... "I didn't make the rules, I simply live by them" je još jedan izraz koji dodatno pojašnjava moj stav prema takvim debilima. Naravno da ljude može čovek kritikovati za razne stvari, ali ne za stvari za koje nisu krivi. Svet u kojem se se obeli, i to ne svojom krivicom, manjka u resursima stoga imamo ratove, otimačinu i sve ostalo. Kriviti ljude za svoju prirodu i narav bi bilo kao ljutiti se na crva što je ružan i ljigav. Ali doći će i to... Kako je krenulo sa levičarskom psihopatijom i nenormalnošću, uskoro će feministi da se okrenu protiv mužjaka i životinjskog sveta... Jer ljudsko ludilo je bezgranično, kao i njihova glupost. Sere mi se od licemernih moralista koji idu toliko daleko u svojoj gluposti da prikazuju uzimanje prirodnih resursa neke daleke planete kao zlo. Topi nedvosmisleno pravi kretensku paralelu sa kolonizacijom i "eksploatacijom" Amerike time što duha planete načini da liči na Indijanca. A opet se i zajebao jer je ovog "moralno uzvišenog" planetarnog duha nenamerno načinio zloćom. Zašto? Zato što je duh trebao da zna u svojoj bezgraničnoj "mudrosti" da Zemljanin nije kriv što je poslat na planetu da vrši ekstrakciju prirodnih resursa, jer mu je to posao, a pritom nije ni bio svestan da postoji duh u Planeti kome se povremeno moraju prinositi žrtve, stoga nije ni mogao biti kriv za "nepoštovanje" lokalnog duhovnog giganta, planetarnog Indijanca ubice. A ni to što se Zemljanin malo bio posprdavao sa "Indijancem" nije bio razlog da ga ovaj ubije zbog toga. Tako da ovaj "plemeniti" kosmički spirit ispada kao neki šturi psihopatski demon koji se sveti jer je njegova planeta "rabljena" bez njegove dozvole. Uostalom, sama činjenica što je tražio životinjske žrtve od svojih stanovnika čini ovog duha zloćom ionako... Možda se varam, možda Topi nije nameravao da duha prikaže kao moralistu. Teško je proniknuti u pileći mozak bilo kog levičara... U priči Susret, koja je prilično dobro Ilustrovana i sa zanimljivom idejom, imamo opet - po ko zna koji put kod topija - problem sa završetkom priče. Neki bolid je na forum.stripovi napisao kako topi briljira baš u načinu na koji završava svoje priče. Taj lik mora da lud ili glup. Upravo je okončavanje priča jedan od Topijevih većih problema. Uostalom on nije usamljen u tome: piscima je uvek lakše razviti priču nego zaključiti je sa nekom poentom i sa konkretnim krajem. To je slična dilema koju su imali Pajtonovci i bezbroj drugih pisaca TV i filmske komedije, odnosno kako završiti skeč ili geg na način koji je dostojan forama koje su prethodile. Ova priča je tipičan primer toga: veoma zanimljiva premisa sa nezadovoljavajućim završetkom. Ovog puta je čak završetak i konfuzan. Da li je Marinac prikazan u zadnjem kadru narator i glavni junak priče? To isprva uopšte nije jasno, jer je Topi iz nekog bizarnog razloga odlučio da glavni junak na prvoj strani priče pokrije svoje lice te da mi ne znamo kako on izgleda. Zašto? Ja ću jednostavno da pretpostavim da čovek u zadnjem kadru nije narator, već neki nebitan lik koji upozorava brodsko osoblje da ih upravo napada jedan ogromni jednorog, kojeg je kapetan broda (ili šta li je već) nenamerno prizvao eksperimentišući sa ulaskom u nestvarne svetove. Granica je Topijev komentar o birokratiji, a možda i potreba da izjasni svoju naklonost prema azilantima. Ali s obzirom da u ovoj priči nema jasnog uvida ni da li se radi o različitim rasama, a kamoli o kojim nacionalnostima se radi, tema azilanata ne nervira previše. Sasvim druga stvar bi bila da je ovu priču izbacio pre desetak godina, a kamoli sada. Hoće li ikad da se pojavi neki strip koji realno i cinično prikazuje azilante? Oni su u popularnoj kulturi, a naravno i u politici, konstantno idealizovani, bar na (sada) trulom Zapadu. Nisu oni svi žrtve, a daleko bilo da ih sve treba puštati - bez obzira odakle dolaze i kuda idu. Ne sviđa mi se kako se radnja naglo prebacuje na "sadašnjost" (odnosno neki distopijski futur); mogla je radnja ladno da se nanovo prebaci na Srednji Vek, pa onda opet natragu sadašnjost. Drugim rečima, priča je prekratka i naglo se završava. Poenta nije dovoljno jaka da bi opravdala ovako brz završetak. Cepidlačka birokratija sprečava azilanta da uđe. I šta sad? Zar je to sve? To je samo dovoljno da bude jedna od poenti, ali nikako ona koja okončava priču. Crtež je negde između keca i dvojke. Pretpremijera je prilično ošinuta priča, sa nekoliko originalnih primesa. Za fanove Zone Sumraka twist je možda donekle mogao da se predvidi, jer jako podseća na epizodu The Eye of the Beholder iz 60-ih, u kojoj se takođe grupi likova krije identitet od strane režisera - da bi onda otkrivanje njihovog identiteta u zadnjoj sceni bilo glavno iznenađenje i čitava poenta. Ne tvrdim da je Twilight Zone izmislio ovu premisu, jer je vrlo moguće da se ta ideja već bila pojavljivala po raznim palp serijalima a pritom je kreator ove serije Rod Serling bio notoran kao lopov tuđih ideja, ali je činjenica da je sa ovim Topi nešto slično uradio 30 godina kasnije, i da je čak moguće da je ideju pozajmio upravo iz ove serije i malo je obradio. Odnosno malo mnogo. Zapravo je Topijeva premisa bolja, kao što je i ova priča bolja od pomenute epizode Zone Sumraka. Kraj priče nam daje do znanja da su dinosaurusi i ljudi obrnuli uloge. I ovaj obrtaj uloga u evolucionom smislu Zemlje nije ništa novo jer imam jednu takvu kratku priču iz jednog starog američkog palp serijala, koja ima vrlo sličan twist. Jedini problem sa ovom pričom je zbrzan i traljav crtež koji bih ocenio kao trojku. Pogledajte samo kako je loše nacrtan lopov formule na strani 93, što je peta strana priče: podseća na izvikanog Tardija, koji se kod likova nikada nije trudio. A kad smo već na toj strani, obratite pažnju i na zadnji kadar na kojoj taj isti lik izvršava "samoubistvo" time što sam sebi seče glavu, jedan od nekoliko elemenata humora u ovoj priči. Ono što donekle spašava crtež je interesantno kadriranje i maštovitost koja se zatiče na većini strana. Jedan od bolida sa forum.stripovi je rekao da nije shvatio ovu priču, a naravno da je nije shvatio kada verovatno mahom čita samo Betmena i Zagora... Naučna fantastika je jedina priča za koju nije navedeno iz koje je godine, mada bih po stilu crteža zaključio da je verovatno negde iz 90-ih. Prve dve strane bih ocenio sa trojkom, uglavnom zbog toga što su uniforme glavnih likova užasno naškrabane tj ružne. Međutim od treće strane kreće nagli boljitak, sa crtežom koji se može oceniti sa jačom dvojkom. Avion, kupola, i armadiljo su svi nacrtani veoma dobro. Ne sviđa mi se žena na osmoj strani, lice joj nije sasvim simetrično a detalji sa tela su prepuni ružnih, krivudavih, nepreciznih linija. Hajde sad da mi neko kaže da je Topi to baš tako hteo pa da mu se nasmejem u facu. Naravno da nije hteo, već se žurio, iz kojeg god razloga: lenjost, knap rokovi, ili šta već. Poredite telo ove žene sa telima ženskih likova ispriča koje sam ocenio sa kecom: samo bolid može da ne uoči razliku. Scenario je maštovit, neobičan, i sadrži nekoliko tvistova, jer čitaoc mic po mic saznaje sve više o ovoj dvojici psihopata. Jedino je kraj pomalo feleričan jer je pomalo nagao, nekako nedovršen. To što Topi često završava priče na ovakav nepotpun način mi ne pomaže mnogo... Pomaže mi u smislu da ih mogu očekivati, ali mi i dalje kvare opšti utisak. Naravno, kod priča sa odličnim crtežom bilo kakav scenaristički feler, pogotovo ovakav manji, ne smeta mnogo. Sve u svemu sam zadovoljan sa ovim sci-fi delom, koji je dosta bolji od tri dugačke ratne priče koje slede. |
 |
Čovek iz Meksika je druga po redu dugačka priča. Na strani 182 je vrlo konfuzna situacija u kojoj Gusanosi oslovljavaju jednog zarobljenog Huertistu sa "Gusano", samo par sekundi pre nego što ga ubiju, a dok ga ubijaju on viče "viva Villa viva la revolucion", umesto da viče nešto u podršci Huerte koji je bio kontrarevolucionar. Da li je ovo neka neviđeno retardirana omaška u scenariju ili je Fibrin nesposobni prevodioc kriv, to ne znam. Ali neko je definitivno teško zasrao. Ko god da je zasrao, prevodioc ili scenarista, jedno je sigurno: neka komunjara je u pitanju. Jer Fibra je komunjarski pizdavač, a scenarista je gotovo sigurno takođe levičar... Felerična karakterizacija na strani 188: američki snimatelj, koji se ranije pokazao kao sadista kome nimalo nisu smetale scene pokolja koje je vrlo veselo snimao uživo, odjedanput pokazuje empatiju prema meksičkom narodu. Od tog momenta on najednom postaje dobrica, a čitaocu nije ništa jasno... Totalno besmisleno, jer strana 177 nedvosmisleno dokazuje njegov totalni manjak empatije ka ekstremnom nasilju koji snima, a kome svedoči sa kezom na licu. Uskoro sledi smehotresno apsurdna scena u kojoj Zapata obara bika golim rukama, bez ičije pomoći, kao da je Konan Varvarin a ne običan mali Meksikanac. Još jedna budalaština sledi na strani 211 kada Zapata lasoom(!!!) zaustavlja veliki mitraljez neprijatelja: debilna scena kakvu možemo očekivati u Zagoru ili Teksu. Od Topija se ipak očekuje malo više ozbiljnosti nego neki dečiji potezi koji više podsećaju na Bonelli ili Marvel. Pančo Vila je prikazan kao silovatelj i psihopatski ubica, što je jedan od retkih pozitivnih aspekta ove priče, dok je Zapata definisan kao moralno potkovan levičarski idealista - prilično romantizovan od strane scenariste, koji ovog puta nije Topi nego neki tupson zvani Decio Kanzio. Ali s obzirom da je Topi pristao da nacrta njegov scenario znači da je i on debil... Na svu sreću Topi se nije preterano potrudio oko crteža, tako da nema potrebe da ponovo čitam ovu glupu priču. Jedino se kod piramide i kod Zapate potrudio, ono ostalo je uglavnom otaljano na brzinu. Decio je takođe napisao prethodnu priču, Čovek s Nila, koja takođe ima uobičajenu BD dužinu od 50-ak strana. Ova priča je za samo nijansu bolje ilustrovana, ali je zato radnja dosta bolja i originalnija od ove simplističke meksičke pridike. Ovaj drugi deo integrala bi drastično profitirao od kolora, i to onog kakvog je Topi lično radio. Bio je odličan kolorista, ali nažalost nije voleo da farba svoje stripove, a pretpostavljam da je jedan od razloga za to bio da mu je to suviše vremena oduzimalo a nije mu bilo zabavno. U Šaraz-de albumu je 30 strana obojeno, a crtački stil na tim stranama nije ništa drugačiji od uobičajenog crno-belog. Tih 30 strana izgledaju fantastično. Svako ko tvrdi da se Topi ne bi smeo uopšte bojiti nema pojma o čemu priča. (Slika gore, Covek iz Mocvare. Sta fali boji ovde osim što se preteralo sa zelenom bojom?) Uostalom, da je Topijev kolor toliko loš onda bi i naslovnice izgledale užasno, zar ne? Svi se dive obojenim naslovnicama, a ovamo ti isti tupsoni tvrde kako njegovi stripovi moraju uvek biti crno-beli: totalna i imbecilna kontradikcija. Topi kategorije 1 ne mora da se boji (ali i može), dok bi njegovi crteži kategorije 2 i 3 morali uvek da se izdaju isključivo u koloru. Aljkav i šljapav crtež uvek može da debelo profitira od dobrog, umetnički odrađenog kolora. Razlog zašto Topijevi kolorisani albumi i priče odlično izgledaju uprkos njegovom uglavnom detaljnom stilu je zato što su suptilno obojeni, i uz puno nijansi. Pritom ima puno belih površina uprkos gustom crtežu, a to znači da je često dovoljno samo nebo ofarbati i strane već izgledaju mnogo lepše. Kompjuterski kolor kakav dominira danas bi naravno uništio ovakav strip, kao što uništava svaki dobro nacrtan strip - a one loše cini još slabijim. Moja poenta nije da se njegovi slabije ilustrovani stripovi naknadno farbaju, taman posla, jer retko ko bi to odradio kako treba. Moderni plastični kolor uništava crtež, a dodatni razlog za to je što je uglavnom suviše taman te se gube detalji, ali i boje su jednolične i dosadne. Odličan primer za to bi bio plastični kolor koji je upropastio drugu verziju Eksterminator 17 od Bilala, kao i novokomponovano ofarbanu verziju Inkal-a. Kome se ove dve prefarbane verzije sviđaju, taj je kompletno operisan od estetskog smisla. Nije estetika nešto što većina ljudi razumeju, zato i imamo toliko ružnih filmova, očajno nacrtanih stripova, groznih crtanih filmova, kao i pregršt ogavne muzike. Većina ljudi su džiberi, svugde i u svemu. Čovek iz močvare (na slici) je treća i ujedno najbolje nacrtana priča istorijskog dela ovog integrala. Kvalitet crteža je negde između keca i dvojke. Priča je zanimljiva, ali nažalost i veoma politički korektna odnosno istorijski šalabajzerska. Više je nego očigledno da je Topi bio maloumni levičar, jer je Indijance u ovoj priči idealizovao a američku vojsku prikazao kao gomilu tupavih rasista. Uzvišeno-moralni Indijanci protiv moralno koruptnih belaca osvajača: ovakav pristrasan kretenizam zapadna Levica promoviše već skoro 100 godina. Ko poveruje, sam je kriv... Jedina manja odbrana koju imam za Topija je što je ovo napisano u 70-im, pre nego što su antirasističke pridike postale velika moda. Lakše mi je oprostiti ovakve gluposti kada nisu iz ovog veka, mada i 90te možemo da računamo u ovaj ogavni marksističko-propagandni period. Po pravilu, kad god neko bilo kakav građanski rat (ili sukob sa primesama građanskog rata) prikaže na ovako crno-beli način, znaj da je u pitanju neki naivni pajac, najčešće levičar jer oni najviše vole da dele ljude na dobre i loše, odnosno na moralno savršene i moralno katastrofalne. Kod komunjara nema nijansi, oni su kao mala deca: kod njih je sve fašistički raspoređeno u dva jasno definisana tabora: ono što je savršeno i ono što je užasno. Nema sredine, a stoga levičari i ne vole kompromise, jer svoje neprijatelje smatraju demonima. (Ironije li...) U ovom slučaju Američka vojska je užasna dok su Indijanci predivni - dijabolički šablon koji se nažalost ustalio od 80-ih ili 90-ih nadalje. Međutim, ovo nije kraj glupostima: glavni lik, tupavo-simbolički nazvan Whiteman, je narednik u američkoj vojsci 1840-te uprkos činjenici da je crnac! Kako je to moguće? E pa moguće je zato što je on "crnac bele puti" te zbog toga nekako uspeo da zajebe američku vojsku koja ga je promovisala do čina narednika! Ne znam s kakvom drogom je Topi trovao svoj sitni levičarski mozak, ali ta supstanca mora da je bila veoma ilegalna. Kako je crnačko dete dva roba moglo da ispadne kao belačko? Kako je moguće da belci nisu prepoznali da je on crnac sa svetlijom puti - samo zbog te puti? Pa ne razlikuju se crnci od belaca samo zbog boje kože! Čoveče, koja retardiranost... to bi trebao biti ovaj "beli crnac".) A da bude još gluplje, Topi se nije ni potrudio da Whitemena iole nacrta kao da bi mogao biti crnac.(Strana gore, srednji kadar desno.) Ovo je klasična stripska prevara koja ne funkcioniše jer je totalno nelogična. U stripu se može varati, ali ne na ovakav način i ne u ovom slučaju. Ovog puta vlasnik Fibre, kojem uvek treba jako dugo da se opameti (u onim retkim slučajevima kada uopšte i dolazi do boljitka), donekle ispravlja grešku iz prethodnih integrala i smanjuje broj praznih bespotrebnih strana između priča. U ovom integralu "pauza" između svake dve priče zauzima ponekad po samo dve strane, ne uvek po tri ili četiri kao u prethodnim integralima. Zašto ovo nije uradio sa svim pauzama, ne znam. Odnosno znam: zato što je "škrt u glavi". Svi marksistički hipsteri su "moždano onesvešćeni", pa zašto bi on bio neki izuzetak? Ovog puta razlika između zvaničnog broja strana i pravog broja strip strana nije toliko drastična kao pre. Neposredno pre početka svake priče je strana sa nekim bakrorezom/crtezom od Topija, mada bi ih ja izbacio da je do mene: niti su preterano zanimljivi, a zauzimaju samo trećinu strane. Bačen prostor. Da je album kraći od 200 strana, u smislu neto, onda bi tako nešto bilo OK, ali ovako je svaka suvišna strana iritantna jer diže tonažu cigli to jest knjizi to jest stripu. Ako si već toliki gilipter i toliko bezobrazan da izdaješ cigle i po 300, 400, pa čak i 500 strana, a da pritom nisi obavezan pod ugovorom da to radiš, onda makar saseci sav taj "dead weight" koji nama jadnim čitaocima stripova smeta jer nemamo ruke kao Švarceneger. |
Toppi:
No comments:
Post a Comment