DOROHEDORO
 |
Vrsta: serijal (22 tankobona) Crtez/scenario: Q Hayashida Izdavac: Darkwood (2023-???) Premijerno: 2000 Dimenzije: 19 x 13 cm, SC Br strana netto: uglavnom nekih 170 strana Tiraz: 2,000 Zanr: body horror, fantastika, humor Kolor? uglavnom c/b Politicki obojen? Ne. Rasprodato? Ne. Crtez: 7-8/10 Scenario: 10/10 Ciljne grupe: mangashi zeljni kvalitetnog crteza Prednosti: scenografija, likovi, radnja, originalnost, nepredvidivost, bizarnost Minusi: glave premale u odnosu na telo, face suvise klasicno mangatardirane |
 |
Iako (još uvek) nisam mangaekspert, a i tek sam pročitao prva 3 od ukupno 22 dela serijala, već mogu pouzdano da tvrdim da je ovo najverovatnije jedna od najboljih mangi. Svestan sam da manga serijala ima mali milion, međutim takođe znam da je barem 90% svih tih serijala naškrabano to jest loše nacrtano, ili u najbolju ruku neki standardni manga prosek - što je po meni ispod proseka, jer tipična manga je slabo nacrtana. Pošto je kod mene crtež uvek na prvom mestu onda Dorohedoro automatski postaje jedna od najboljih mangi - čak i pre čitanja. A tek posle... Izuzetno originalan serijal, uvek zanimljiv i veoma fino nacrtan. A opet, možda je ovaj serijal kopirao fazone iz nekog starijeg japanskog serijala? Moguće, ali čisto sumnjam. Navodno je u pitanju žena autor, ali s obzirom na tajanstvenost ove osobe koja grčevito krije svoj identitet, i činjenicu da skriva svoje pravo prvo ime iza pseudonima Q, a još pritom i što DH uopšte ne deluje kao nešto što bi žena nacrtala i napisala, moja pretpostavka je da se radi o muškarcu - koji je iz nekog razloga odlučio da sebe predstavi kao ženu. Da bi lakše sakrio svoj identitet? Ali to je samo moja pretpostavka, možda nisam u pravu. Kako god, serijal je tačno osmišljen po mojoj meri: unikatan miks horora i fantazije, pretpostavljam i sa manjom primesom naučne fantastike, ali to će već vreme pokazati. Znaću mnogo više kad budem stigao do - recimo - polovine serijala. Ako budem stigao... Lokacija radnje deli se na tri različita sveta: prvo je tu Rupa koja najviše podseća na Zemlju ili na nešto nama poznato. Onda imamo svet magova. Rupa je žrtva te dimenzije; u Rupu demoni to jest "ljudi" iz sveta magova ulaze - po potrebi - da bi se iživljavali tako što eksperimentišu na nesretnicima sa svojom destruktivnom i sadističkom magijom. Treći svet je Pakao: tu završavaju magovi kada crknu (a pretpostavljam da su tu i Mandela, Princeza Dijana i Gandi: ko zna, možda se i oni kasnije pojave). Maltene je nepotrebno reći da je Pakao potencijalno možda najzanimljiviji svet iako se vrlo malo pojavljuje - bar u prva tri dela. Verujem da će i tu kasnije biti mnogo više radnje. Ništa od gore pomenutog nisu spojleri jer sve to saznajemo vrlo brzo u prvom tankobonu. Sam početak prvog dela je prilično fascinantan: odmah upoznajemo glavnog lika, s glavom guštera, i to na takav način da pretpostavimo da je on zlikovac, a mag kojeg ubija nevina žrtva. Pisac nas zajebe onako na finjaka, lukavo. Taj lik, Kajman, je međutim žrtva magova, ali istovremeno i njihov najveći neprijatelj i ubica. A tu je i Nikaido, silikonska plavuša sa tipičnom mangafacom. Ne, ni ovde likovi ne liče na Azijate, već mnogo više na pubertetske Evropejce. Zašto japanski strip izbegava realan prikaz ljudi sa Orijenta, to zaista ne znam... Odnosno, imam poneku pretpostavku ali bi bolje bilo da je zadržim za sebe. S tim Kajmanom i Nikaido počinje jedan izuzetno neobičan serijal u kojem su događanja prilično bizarna i nepredvidiva. Atmosfera je odlična (jer crtača nije mrzelo da senči puno što nije slučaj sa većinom drugih mangaša koji samo otaljavaju posao), dočaravajući neki sasvim drugi svet, to jest svetove/dimenzije, koji iako imaju dodirnih tačaka s našim su dovoljno drugačiji da zadovolje maštovitije fanove horor žanra kojima uopšte nisu potrebne očigledne sličnosti s našim svetom. Baš tako, DH nije za obične horor fanove, nije za plebs. Njih samo zanimaju vampiri, zombiji i ostale istrošene teme, a originalnost im generalno smeta, jer ih neobičnost zbunjuje i tera da razmišljaju, a to oni ne vole. Ako vam se dopao serijal Hellraiser, onda je veoma dobra šansa da će i ovo da vam legne. Iako ima puno body horrora, strip ima i dosta humora - a stil tog humora je potencijalno još jedan razlog da posumnjam da je muškarac ovo pisao i crtao. |
 |
Ako bih išta kritikovao to bi jedino bilo to što je humor ponekad suviše prenaglašen, a to oduzima ozbiljnost horornog karaktera stripa. Drugim rečima, sa (mnogo) manje humora možda bi strip bio za nekoliko nijansi jeziviji, morbidniji. Međutim, humor nije loš i ne smeta. Ovo ionako više dođe kao "iznuđena" kritika - kad bih baš morao nešto da kritikujem. (Ako ste već bili na ovom blogu već znate da ja volim da kritikujem.) Ova recenzija, ma koliko već genijalna bila (he he), se kao što rekoh za sada odnosi tek na prva tri dela. Videćemo još kako će se nastaviti serijal. Možda nivo padne drastično, ko zna... Mada sumnjam. Za razliku od Richarda Corbena, koji je imao naviku da crta male ljude sa uglavnom većim glavama, ovde su likovi svi veoma visoki s malim glavama. Ne u svim kadrovima ali uglavnom. Zašto je tako, ne znam. I stanovnici Rupe i magovi - koji su dve različite vrste iako podjednako liče na ljude - su nacrtani ovako. Face su prikazane manje-više u standardnom manga fazonu, odnosno svi izgledaju kao da imaju 13 godina, što je manjak naravno jer se na taj način stripu oduzima deo fantastičnosti i mistike. Kod mange je generalno problem što velika većina crtača ne mogu da se odlepe od navike i potrebe da tako crtaju likove, šablonski. Na samom začetku mange, u 20. veku, neki bolid "pionir" je tako započeo da crta i taj debilan stil se nažalost do dan-danas održao. Japancima je jako stalo do tradicije, a verovatno taj podatak objašnjava tako grčevito održavanje jedne tako glupe tradicije u njihovom stripu. Sise glavne likuše Nikaido deluju silikonski, a to je - možda - još jedan razlog da se posumnja da ovo nije crtala žena. Jer zar ne bi žena grudi prikazala na prirodniji način? Što naravno ne znači da nema ženskih crtača koje crtaju sise na silikoniziran način... Verovatno ih ima, jer zašto bi samo muški crtači bili kreteni. (Mrzim silikone...) Ukoliko se ispostavi da je ovo ipak žena crtala, to bi onda(k) bio ubedljivo najbolji crtež jedne striparice ikad. (Striparica: ženski crtač, ne striperka). A to je, opet, još jedan razlog da se sumnja u pravi identitet ove osobe. Ne kažem da žene ne mogu ovako dobro da crtaju, ali možda upravo baš to i tvrdim... Velika je šteta i grehota što je baš Darkwood otkupio DH. Oni su notorno spori i neorganizovani, te ne očekujem da ću ikad pročitati čitav serijal, sem ukoliko doživim duboku starost - na primer 256 godina. Jako me to nervira jer me baš zaintrigirao ovaj ludački i blentavi Dorohedoro, do te mere da bih možda čak mogao vrlo brzo da pročitam sve u jednom cugu. Retko sam se ikada bio zagrejao za neki strip u ovoj meri, barem što se scenarističkog aspekta tiče. Darkwood je u roku od sedam meseci izdao samo tri broja, a ovakav jadan tempo mogu samo da dodatno uspore, nikada da ubrzaju - znajući njih... Jedan tankobon dvomesečno bi bio minimalan tempo, ali njima je i to previše brzo. Realno, tempo od jednog broja mesečno bi bio sasvim zadovoljavajuć, ali to je puka fantazija - još veća od fantastičnih zbivanja u Paklu ili Rupi. Veća je šansa da se radnja iz Dorohedoro obistini nego da Darkwood jednog fiktivnog dana drastično ubrza tempo izdavanja mangi. Da nisu prenatrpali katalog notornim glupostima kao što su Naruto/Pičkuto, One Piss, Napad Titana i Ubica demona, onda bi i Dorohedoro mogao brže da ide. Ali prioritet su ipak prvenstveno dečija publika, mali moroni između 8 i 18 godina koji se upravo na ovakve budalaštine lože. (Naravno da ima i punoletnih bolida koji skupljaju ova sranja... Njima tek nema pomoći.) Razumljivo je da Darkwood prvo radije ide tamo gde je veći profit, ali to ne menja moje frustracije vezane za trenutnu izdavačku situaciju. Ali ne mogu previše da se ljutim na njih, jer im je izbor serijala, ne samo mangi, u proseku mnogo bolji od većine izdavača. Kad pogledamo kakva teška sranja pizdavači kao Fibra i Komiko redovno izbacuju (u slučaju komičnog Komika malo manje redovno), onda se čovek i ne može preterano ljutiti na izdavače kao što su Darkwood koji barem imaju ukusa, odnosno se trude da oplemene strip scenu a ne da je ojade. A kad smo već kod toga, u izdavače sa ukusom takođe spada i Lokomotiva koja je po meni u zadnje vreme najbolji izdavač na ovim prostorima. Zapravo ja nisam ni upućen u radnju tih gore navedenih mangatardiranih smradoserijala već samo znam da im je crtež očajan, a to mi je sasvim dovoljno... A i scenariji su pretpostavljam tupavi baš kao i debilni crtež. Da je Dorohedoro izdala hipsterska Laguna ili lopovska Čmarobna knjiga, čitav serijal bi bio kompletiran za godinu-dve, dok će tromom Darkwoodu trebati bar četiri-pet godina da ovo napokon otalja do kraja. Pa zar ne mogu barem po dva broja da izbace na svaka dva meseca? Zar je to previše tražiti? Ne radi se ovde o milionskim tiražima... Uostalom, radije bih da izlaze po dva-tri broja odjednom posle pauza od nekoliko meseci, jer je mnogo lakše čitati ovakve serijale u nizu. Sve je u nastavcima, a ko će da popamti sve što se desilo u pređašnjim brojevima... A jebiga, tu su opet te ogavne ironije... Darkwood imaju dobar ukus odnosno znaju da izaberu ali nemaju strukturu, dok Laguna i Čmarobnjaci imaju para ali nemaju ukus. I tako onaj pravi fan stripova bude jeben, od serijala do serijala, sa strane skoro svih izdavača to jest pizdavača. Svaki broj ima nekoliko strana u boji. Te strane fantastično izgledaju i zato je prava šteta što čitav strip nije u koloru. Nije to onaj običan, moderni, jeftini, smrdljivi, lenji, kompjuterski kolor koji podseća na plastiku i dečiju literaturu, već je visokog kvaliteta s nijansama, odrađen sa stilom. Stoga je i moguće da se takav kolor ne bi dopao na primer čitaocima Marvela i sličnih sranja, jer superherojtardi su navikli na nizak kvalitet u svakom smislu, te smatraju da je sasvim normalno imati veoma niske kriterijume, u svemu. Doduše i većina mangatarda je navikla na nizak kvalitet, bar što se crteža tiče, a tu mahom ubrajam plitkoumnu klinčadiju koja skuplja gore navedena govna. Nažalost, cene u Delfiju za originale na engleskom su suviše frapantne da bi tako nešto došlo u obzir kao alternativa višedecenijskom čekanju da Darkwood ovo dovrši. Traže 1900 RSD po broju, što je za mek povez, mali format i tako mali broj stranica presmešno. Jest da je VIZ format malo veći, ali to je skoro pet puta skuplje. Takva je situacija zato što Japanci nabijaju cene. Kod njih je sve ultra-skupo. Čak bi se i Skandinavci šokirali s tim cenama... Zapravo, zbog te činjenice pravo je čudo što se uopšte objavljuju mange na ovim prostorima. Jer Japancima ovo tržište uopšte - ali uopšte - ne treba. Čak bi se moglo i reći da im ni celokupno evropsko tržište nije preterano neophodno. U samom Japanu se proda brdo mangi svake godine, i to bukvalno brdo, možda čak i planina. Manga crtači plivaju u parama... Neki zasluženo a neki mnogo manje. A opet, ko bi im zamerio. Sve ukupno, Japan je spasioc svetskog stripa, jer Zapad je u ovom veku puk'o u svakom smislu... Prodajte svoje smrdljive Fibro-cigle i pobacajte svoje niskobudžetne mange, i krenite radije sa nečim kvalitetnim i zabavnim kao što je Dorohedoro. Ako imate gram mozga nećete se razočarati... (Nagovaram vas da kupujete Darkwoodova izdanja čisto da bi se više prodavalo te da bi Darkwood eventualno ubrzao tempo izdavanja. Upravo tako: kupujte što više primeraka da bih ja što pre završio s čitanjem serijala. Zato ajde, šic na trafike...) |
Mange:
No comments:
Post a Comment