American Splendor - Crumb

American Splendor

Vrsta: integral (best of)

Crtež: Robert Crumb i drugi

Scenario: Harvey Pekar

Izdavač: Random House (2003)

Premijerno: 1976-1991

Dimenzije: 27.5 x 21 cm, SC 

Br strana netto: 310

Zanr: humor, autobiografski

YU istorijat: -

Kolor? c/b

Politički obojen? Donekle.

Golotinja? Ne.

Rasprodato? Ne znam.

Crtež: 3-10/10

Scenario: 4-10/10 

Ciljne grupe: anti-bonelijevci, anti-mangatardi, anti-marvelijanci 

Prednosti: Krambov crtež, tematika, originalnost

Minusi: loši ne-krambovci, levičarsko preseravanje

Iako ovaj strip nikada nije izlazio kod nas, postoji ustaljeni prevod naslova a to je Američki sjaj, po istoimenom filmu. Nije baš najsjajniji prevod, ali ovaj naslov i ne može da se idealno prevede. Ali o filmu ću kasnije.

Daleko je bitniji strip. Ali pre nego što krenem s mojim uobičajenim cepidlačenjem o crtežu i scenariju, prvo treba razumeti koncept. Prilično je neobičan, čak i jedinstven u neku ruku. Pogotovo je balkanskoj publici ovako nešto relativno strano jer ovde ovakve vrste autobiografskog stripa ima vrlo malo. Bar mi se tako čini. Doduše, i u Americi ovako nešto ima vrlo malu publiku. Kramb je u određenoj meri radio takve stripove (na svoju ruku, nevezano za Pekara), a neke je objavio Komiko pre skoro 15 godina, linkovi dole. Ovakav tip stripa ima svoju publiku i na Balkanu, ali u velikoj meri nisu to isti ljudi kao oni koji se fokusiraju na Bonelli, Marvel i slično.

Harvey Pekar je američki Jevrejin, običan lik (luzer) iz nižeg srednjeg staleža, fan džez muzike i radnik u administraciji jedne bolnice. Negde početkom 70-ih kreće da svoje ideje i lične dogodovštine prenosi u strip. Ali pošto nije umeo "da nacrta(m) nijednu pravu liniju" morao je da krene da moljaka razne likove da to rade umesto njega. On im uruči scenario a oni nešto našvrljaju (a ponekad i nacrtaju). A onda Harvey lično objavi svesku, finansirajući sve sâm, u tiražu od samo 5,000. Neki su crtali dok su drugi škrabali - kako to obično biva u svetu stripa. A pošto je ovo niskobudžetni "arthaus" strip, crtački prosek je bio dosta nizak.

Najbrži i najdirektniji način da se dočara o čemu se ovde radi je napraviti poređenje sa američkim nezavisnim filmom 80-ih, a pogotovo 90-ih. Takozvani independent films. To su niskobudžetni filmovi "bez radnje", filmovi u kojima je karakterizacija čitava poenta. Likovi su suština, daleko više nego neka konkretna priča. Njihov mentalitet i ponašanje su centralni fokus. U takvim filmovima dijalog je kralj, a klasični šablon uvod-razrada-rasplet se uglavnom zanemaruje. Nije to za svakoga - što je potvrđeno činjenicom da ovi filmovi imaju mnogo manju publiku od tipičnog komercijalnog sranja sa Ben Aflekom. Većina ljudi od filmova želi eksplozije i banalne jednodimenzionalne likove, a ovo je sušta suprotnost.

E sad, ovo pomalo zvuči na hipsteraj, zar ne? Možda tako deluje, ali nije. Jer da jeste ja ne bih gledao gomilu takvih filmova! Hipsteraj je po definiciji pretenciozno smeće sa niskim (a tobože visokim) umetničkim sadržajem, a reč smeće dođe kao sinonim za maltene sve što hipsteri vole i cene (ili se pretvaraju da vole i cene). Ja vam dođem kao antihipsterski kompas odnosno antihipsterski litmus test: ukoliko se nešto meni sviđa šanse su izuzetno male da je to hipsterski produkt. Samo u retkim slučajevima. Na primer, postoje određene vrste dobre muzike koje se dopadaju i njima, ali su u takvim ređim slučajevima hipsteri samo deo jedne veće - daleko normalnije i inteligentnije - publike. Nijedna maloumna demografska grupacija, pa čak ni oni, imaju baš uvek loš izbor.

Neki od mojih najomiljenijih filmova 90-ih su upravo indie filmovi. Na primer Living in Oblivion (genijalna satira indie filma), In the Soup (oba filma sa Stiv Bušemijem), a neki od poznatijih primera su Slacker, prvi film Kevin Smitha Clerks, kao i filmovi Jim Jarmuscha.

Izdvajam 90-te jer je nezavisni film u velikoj meri propao u ovom veku, kao uostalom i komercijalni film što se kompletno srozao. Nivo scenarija, glumačke ekipe, sve se srozalo. A poenta kod novijih filmova ovakve vrste više nije iskreno izučavanje (opičenih) likova već političko pridikovanje, a i pretencioznost je mnogo porasla. Retki izuzeci bi bili filmovi Cory McAbee-a.

Samo da napomenem da se ne slažem sa generalnom definicijom šta sve navodno čini "independent film", jer u ovu kategoriju se ubrajaju čak i Tarantinovi prvi filmovi. To međutim nisu nikakvi indie filmovi, jer su imali žestoku globalno promociju, poznata glumačka imena, i daleko veće budžete od pravih malih filmova. Uostalom, indie film se, onako kako ga ja razumem, ne bavi nasiljem već banalnim svakodnevnim temama. Flegmatična kinematografija. Kad čujem dunstere kako Pulp Fiction nazivaju "nezavisnim američkim filmom", samo pomislim koliko su jadne i usamljene njihove tri moždane vijuge. Njihova definicija nezavisnog filma obuhvata svaki film koji nije direktno finansiran od strane velikih holivudskih studija! Budalaština. Gorepomenuti Tarantinov film je imao budžet od skoro 10 miliona dolara, a ne znam u kom svemiru je to "mali budžet". Mali možda za Soroša ili Bill Gates-a. Da ne pričam koliko je glumaca u njemu koji su već tada bili svetska imena, bez obzira na to što je na primer John Travolta tada već bio zaboravljen. Možda je tačno da je Tarantino bio nezavistan u tom nekom kreativnom smislu, ali nije to ono što definiše nezavistan film. Inače bi i Stenli Kubrik bio smatran indie režiserom.

Mogao bih sada da kenjam na tu temu naširoko i naveliko, ali nije to poenta ove takozvane recenzije.

Ovaj integral je u suštini nezvanični best-of, izdat uporedo sa filmom. Pokriva prvu fazu, gladne godine 1976-1991, a to se smatra glavnom erom. Nakon toga Pekar je osigurao ugovor sa Dark Horse-om, ali o tome već ne znam skoro ništa. Iz prve faze je proizašlo nekih 900 strana, a iz ove druge za DH nešto manje. To znači da ova kompilacija čini neku trećinu svega iz prvobitne ere. To nije malo, ali bogami nije baš ni puno, bar ne za mene. Voleo bih da imam više. Superherojskih stripova ima 5 miliona sigurno, vesterna 50 miliona, a stripovi autobiografskog tipa - s dobrim crtežom - su šaka jada. Mada se ovo odnosi samo na epizode koje je crtao Kramb. Integral se sastoji od dve manje prethodne kompilacije, iz 1986. i 1987.

To nije slučajno jer 1986. Harvey ima prvi susret sa mejnstrim medijima kada je krenuo da povremeno gostuje kod Davida Lettermana, koji je tada važio za "nekonvencionalnog" tj "edgy" talk-show kenjatora koji kaobajagi puno eksperimentiše. (U odnosu na dosadnog Johnny Carson-a, tadašnjeg vladara tog domena, svaki voditelj je nekonvencionalan...) To je Pekar iskoristio da proširi publiku, a i da zaradi po koji dolar za nastupe. (Verovali ili ne, to mu je takođe bila prilika da povremeno ode u New York a da ne mora da plati za put.) 1988. je tokom svog gostovanja debelo uvredio Lettermana time što ga je nazvao korporacijskim poltronom, zbog čega je dobio zabranu na određen period. (Harvey je bio zagriženi levičar, opsednut "zlim" korporacijama.) Valjda se bio suviše uneo u ulogu kontraša, "pobunjenika" i "iskrenog glasa naroda" - kakvim je sebe smatrao. Bio je svadljiv i direktan, a pošto je bio i ekscentrični neurotik publici je bio zanimljiv. Gledaoci su ga videli kao "loudmouthed nerd", što je donekle precizan opis.

Za razliku od retardirane američke superherojštine koja je vrlo prikladno izbacivana u toalet-papir sveskama sa po 20-ak strana - Pekarovi stripovi su bili po 50-60 strana, i to gusto napisanih. Tipičan Spiderman "single issue" strip bi se mogao pročitati za 10-15 minuta (za one koji imaju dovoljno koncentracije da ne padnu u komu posle prvih 5-6 strana), dok je za Pekarovih 50ak strana potrebno neuporedivo više. Trebalo mi je prilično dugo da dovršim ovaj integral; mislim da sam za to vreme mogao da pročitam maltene dve knjige. Pogotovo čitanje ide sporo kada je crtež Krambov. (Za razliku od većine stripofila ja ne prepišam crtež već se fokusiram na njega kad je dobar, a pogotovo kad je odličan.) Ovakvi autobiografski stripovi su generalno natopljeni balonima. Akcionih scena nema uopšte.

Ne znam da li bi ih uopšte mogao zvati "pričama", jer ovde se ne radi o pričama u standardnom smislu, ali su svakako "epizode" u pitanju. Dužina epizoda varira od jedne do nekih desetak strana, a retko idu duže od toga. Možemo ih nazvati kratkim anegdotama, raznim "nebitnim" događajima, manje ili više čudnim situacijama u kojima se Harvey bio zatekao. Odnosno nisu situacije nužno čudne već njegove reakcije na njih.

Poneke epizode su humorističke vinjete, a neke su obični monolozi; čisto filozofiranje, Pekar u "dubokoumnom" preseravanju. Ponekad je pronicljiv, a ponekad lupeta. Pogotovo baljezga kada je politika u pitanju, jer me neodoljivo podseća na sredovečne pivadžije radničke klase koji misle da su popili čitavu pamet sveta dok se vrte oko supermarketa, a zapravo su totalno neinformisani. Nisam razumeo njegovu potrebu da daje političke govore, jer koga to još zanima? Ko god je sastavljao ovaj integral, bilo bi mu mnogo pametnije da je tih par političkih epizoda zamenio s nepolitičkim.

Ali i ta neujednačenost (čas pronicljiv, čas glup) je sastavni deo ovakvih stripova, mada to nikada nije bio Harvijev cilj, jer naravno da on veruje da je uvek u pravu. Međutim, svestan je svojih mana, barem nekih, jer da to nije slučaj strip bi bio previše banalan, suvoparan i glup. Da Harvey ne poseduje samosvest strip ne bi imao nikakvu draž. Neko ko sebe nikada ne preispituje nema šta da traži s pisanjem ovakvih stripova. Sposobnost samospoznaje i neprezanje od samokritike su ključni da bi autobiografski strip valjao. Postoje dve vrste iskrenosti u ovom kontekstu, a to su iskrenost prema sebi i iskrenost prema čitaocu. I jedno i drugo je neophodno. Prvo sam sebi priznaš neke stvari, a onda to saznanje preneseš čitaocu. Bez toga nemaš strip.

Nema tu nikakvih savršenih heroja niti bezgrešnih mudraca. Indie filmovi kao i autobiografski anderground stripovi se bave neurotičnim i (ne)običnim likovima koji se snalaze kako znaju i umeju u običnim situacijama. Većina tih situacija su sastavni deo svakodnevnice - što je i poenta. (Kao na primer babe koje ga nerviraju dok čeka red u prodavnici.) Znači, opet imamo kompletno obrnutu situaciju od mejnstrim filmova, u kojima su situacije uglavnom ekstremne a likovi su prilično standardni pa čak i (kod loših filmova) dosadni.

Kao što rekoh: sve se vrti oko karakterizacije i dijaloga. A meni je tako nešto mnogo zanimljivije od standardnih priča, i žao mi je što nema više toga. Odnosno da preformulišem: žao mi je što nema više toga sa dobrim crtežom.

Mene je ionako oduvek privlačilo nekonvencionalno više od običnog. Zato mi je Monty Python milijardu puta bolji od Mućki, Seinfeld je odličan dok mi je Friends totalno sranje, zato i slušam muziku koju slušam, a većina mojih omiljenih filmova je originalna i neobična. Ne zbog toga što namerno želim takve stvari (kao što to rade hipsteri, pa se onda priklone najvećim govnima), već zato što me takve stvari prirodno privlače.

Nije da se kurčim, ali i da se kurčim - neka se kurčim. Koga to još zanima...

Šalu na stranu, to što preferiram neobično i originalno ne znači da ne volim i ono suprotno. Mogu da čitam Pekara a da onda pređem na Dilan Doga. Mogu da slušam sat vremena ABBA-e, a onda da pređem na Ministry ili DRI. Ne limitiram se ni na šta, ni kod stripova... sem što ne čitam superherojištinu i ništa sa nakaradnim crtežom. (Od nekih 400 albuma koje imam samo 3 su Marvel/DC, a njih sam uzeo samo zato što su sva tri bila na velikom popustu, a pritom sa dobrim crtežom - pa još i epizode iz prošlog veka.) Šta da se radi, takav sam; imam kriterijume, za razliku od mnogih svaštojeda, svaštočitača, svaštoslušača i svaštojeba. Koliko god da volim prasiće, nisam jedan od njih pa da sve turam u usta što mi dođe pod nos. A zavidim onima koji to mogu.

Pretpostavljam da postoje dva osnovna razloga zašto su autobiografski stripovi ovakve vrste uglavnom loše nacrtani. Prvo, komercijalni potencijal je nizak, a to znači da se najbolji crtači teško mogu nagovoriti da učestvuju. Previše je crtanje vremenski zahtevno da bi se vreme bacalo za male pare. To je nažalost tako. Umesto da jedan Ortiz, koji tako genijalno ume da crta ljude, radi autobiografske stripove ljudi kao što su Pekar, on trači svoj talenat na bonelijevska vestern sranja. To je samo jedan od bezbroj primera. On samo reaguje na tržišne realnosti, a glavna realnost je da većina stripofila preferira gluposti.

Drugo, postoji ta veza sa hipsterajem, a hipsteri se gade kvalitetne umetnosti: oni su skeptični po pitanju dobrog crteža, dobro odsvirane muzike - i generalno se im trud i disciplina takođe gade. Ukoliko se previše trudiš onda podsećaš na preterano ambicioznu osobu a to znači da si previše sličan nekom kapitalisti odnosno da si deo "lakoverne stereotipične buržoazije" kojima navodno dominiraju niski porivi. (U hipsterskom snobizmu "krije" se puno marksizma.) A hipsteri su tobože uzvišeni i imaju samo više porive.

Ovo je moj lični, veoma podjednostavljen sistem razmišljanja jednog hipstera, odnosno onako kako ja zamišljam da to oni rade u retkim slučajevima kada razmišljaju. Pošto su gotovo svi hipsteri ateistički levičari, oni se diče svojim nihilizmom, a to podrazumeva manjak truda kao i izvestan ponos kada se nešto uradi ofrlje i traljavo. Kao što je slučaj sa aljkavom indi rok muzikom koju hipsteri generalno mnogo vole. ("Čega se pametan stidi, budala se ponosi.") U fazonu "ja sam hip i cool baš zato što se nisam potrudio, jer me zabole za sve". Hipsteri su teški foliranti...

A i glupi su k'o tocila. To su veoma često narcisoidne spodobe željne pažnje i afirmacije, a to je u direktnom kontrastu/kontradikciji sa njihovim ponašanjem kao da ih zabole uvo za sve. Moglo bi se sumirati da su to iskompleksirani narcisoidi željni pažnje ali koji ne žele da deluju kao da im je toliko bitno da budu u centru pažnje. U stilu "molim te primeti me, ali znaj da ne želim da pokažem da želim da me primetiš, jer želim da se osećam superiorno u odnosu na tebe."

Takođe ključan aspekt hipsterizma je "želja da budem drugačiji, da ne pripadam mejnstrimu". Ovo je retardirano i ironično jer su njihova interesovanja, hobiji, omiljene muzičke grupe i ostalo neretko deo mejnstrima (a što hipsteri ponekad ne uspeju da prepoznaju). Ili u najmanju ruku nisu ni približno anderground kao što to oni veruju. A hipsteri uvek veruju u ono što žele da veruju, ne u ono što jeste. Baš kao i religiozni fanatici, a navodno su gadljivi na religije... Jedna od mnogih njihovih kontradikcija.

Jedna vrsta ranijih hipstera su bili pankeri 70-ih i pogotovo 80-ih: oni koji su imali prepoznatljive "uniforme" i stereotipične "spiky" frizure. Hipster navodno želi da bude drugačiji, ali istovremeno poprima navike i modu koje neki trend nalaže, što znači da se ovaj navodni individualista povinuje pravilima grupe. To su pomodari koji veruju da nisu pomodari. Kao ona famozna scena u Životu Brajana Monty Python-a: "yes, we are all individuals!" Yebene ovce...

Za razliku od hipstera, koji se bore za neke svoje status simbole, ja nemam žarki poriv da budem prihvaćen, odnosno da moji stavovi budu prihvaćeni. Meni je samo bitno da napišem ono što zaista mislim, a sve ostalo mi je ravno do Sibira. Uostalom, ovaj blog čita šačica ljudi, a ne masa. A i da čita masa, to ne bi ništa promenilo. Ja bih i dalje na isti način pisao. Možda bih se samo malo više trudio, ali samocenzure i dalje ne bi bilo... Radije bih da budem iskren i opušten tj da ne moram da se cenzurišem - a da imam samo šačicu čitaoca - nego da se foliram i dodvoravam a da ih imam na hiljade. Uostalom, jedan balkanski stripski blog koji se prvenstveno bavi recenzijama teško može da dostigne takve cifre ionako.

Ali da ne duljim opet sa svojim stranputicama koje nemaju kraja, ko u Harvijevim stripovima očekuje priče, obrte, seks, akciju i uzbuđenje taj je na pogrešnom mestu.

Koliko je Pekar poseban da bi uopšte opravdao egzistenciju ovog serijala? U neku ruku nije neka posebno unikatna ličnost, ali nije baš ni prosečan Džou Šmou. Recimo da je neka vrsta kontraša, jedan od onih ljudi koji ne podležu mejnstrimu i prosečnom razmišljanju, odnosno nerazmišljanju. U tu kategoriju i sebe ubrajam - nažalost.

U smislu njegovih generalnih razmišljanja je donekle neobičan, mada kad god krene da trabunja na političke teme nema ništa novo niti inteligentno da kaže, već samo papagajiše ono što je već naučio od levičarskih propagandista. U tom smislu zvuči kao obična neinformisana i antiintelektualna budaletina - i baš kao prava ona mainstream ovca. U prevodu: on je jedan najobičniji naivni i lenji levičar. Na svim američkim izborima, već puno decenija unazad, skoro 80% Jevreja u Americi glasa isključivo za "Demokrate" (koji su isto toliko demokrate kao što su Naprednjaci napredni) tako da njegova politička orijentacija ne može uopšte da čudi. Ne znam ni da li je uopšte kapirao da je u tom smislu bio hodajući stereotip. A ovaj podatak ga čini još većom ovcom, makar u političkom pogledu. "Neurotični Jevrejin sa Istočne obale koji glasa za levičare" je popriličan etnički kliše.

Ali poenta i ne mora da bude da je centralni lik nešto posebno zanimljiv ili pametan. Upravo je ta obična perspektiva jednog manje-više prosečnog čoveka ono što ovakve stripove i filmove čini zabavnim. Ima taman dovoljno ekscentričnosti da zabiberi epizode zanimljivostima.

Mene lično ovakve stvari opuštaju. Nema nikakvih ubistava, nikakvih zavrzlama, nikakvih osveta i ostalih otrcanih klišea koje se uvek završavaju na skoro identičan način; stvari jednostavno idu svojim tokom kao u pravom životu. Drugim rečima onako dosadno - a da ipak ne bude dosadno. To je paradoks: običan lik priča o običnim situacijama i običnim ljudima, a rezultat nije smaračina. A to je zato što ne znaš šta će sledeće da kaže ili uradi, jer strip nema šablon pa je nepredvidljiv.

Većina marvelijadnika i bonelijevaca se doduše ne bi složilo sa ovim. Oni bi ovakav strip smatrali ekstremno smornim. Ali kad kažem marvelibednici i bonellismarači govorim isključivo o zadrtijim fanaticima među njima. Bonelli fanatik ne može bez tomahavka, dok marvelipaćenik ne čita strip u kojem se heroj ne prerušava u smešne kostime.

Priče/anegdote su uglavnom zanimljive, ponekad slabe a ponekad odlične. Ima veće varijacije u kvalitetu, ali to je ponekad i zbog različitih crtača.

U serijalu su se okušali mnogi crtači ali postoji samo jedan majstor među njima, a to je naravno Kramb. Zbog njega sam uostalom i kupio ovaj album, uprkos činjenici da tu ima samo 64 strana njegovog crteža. Svi ostali su neki prosečnjaci, poludiletanti, pa čak i diletanti.

Kramb je uostalom i razlog zašto ovaj strip uopšte postoji. Njih dvojica su se upoznali u Pekarovom gradu Klivlendu desetak godina pre nego što je strip pokrenut, dok je Kramb još uvek bio nepoznat. Nepotrebno je prepričavati detalje kako je serijal pokrenut jer postoje epizode koje se bave time, i u kojima se on pojavljuje. Rekoh već da je ovo autobiografski strip, a to znači da se ponekad strip bavi sam sa sobom, onako meta.

Kvalitet Krambovog crteža je veoma dobar do odličan. Nema onog njegovog brljavljenja kada se baš malo trudi. Mada, sve je to iz kasnih 70-ih i 80-ih kada je retko brljavio. Njegova slaba faza su 60-te i eventualno rane 70-te. Nakon toga kvalitet drastično raste.

Scenario nije hipsterski, tako da bi se moglo reći da se samo u crtežu mogu naći elementi hipsteraja, jer hipsterske stripove odlikuju u prvom redu loši škrabatori koji onako fino lenjo i netalentovano žvrljaju pa na Boga ne misle. 

Stoga mi je čudno što Fibra do sada nije objavila Američki sjaj. Totalan vic i veoma iritantna ironija: izdavač koji je izbacio na stotine beskorisnih i antiumetničkih hipsterskih albuma se nikada nije setio da izbaci barem nešto retko dobro za šta bi se moglo eventualno reći da spada u domen hipsteraja. (Ringe ringe raja.) Zapravo je šokantno - a opet nekako i "logično" - da Fibra ništa od Kramba nije objavila do sada. Ama baš ništa.

Ali je zato bitno da su izbacili ižvrljano sranje kao što je Okrug Eseks od mega-netalentovanog Džefa Lemura. Može da scenario bude Bog zna koliko zanimljiv (što čisto sumnjam), ali s takvim "crtežom" mogu samo da brišem zadnjicu. Lemur je trebao da ostane na Madagaskaru sa ostalim svojim primatskim rođacima, da jedni drugima mirišu guzice. Jer za bolje i nije.

(Ovom prilikom se izvinjavam lemurima...)

Daytripper bi bio još jedan takav strip, u indie fazonu sa lošim crtežom (i plastičnim kolorom). Znači nije da takvih albuma nema na ovim prostorima, pogotovo od hipsterskih izdavača kao što su Fibra i Komiko, ali su to mahom loše ilustrovane pretenciozne budalaštine. Kao što je indie film propao u ovom veku, njihovi stripski ekvivalenti su takođe loši, iz maltene identičnih razloga. A po pravilu takvi albumi imaju vrlo malo ili nimalo humora, što ih čini još manje zanimljivim. Takvim scenaristima je bitnije da izreklamiraju svoju imaginarnu intelektualnu dubinu nego da čitaoca zabave sa vedrim sadržajem. Uostalom, baviti se humorom je daleko teže nego napisati najobičniju dramurinu.

Kramb je levičar, pa je već zbog toga jak kandidat za Fibru, a da ne govorim o tome što je kultni crtač u pitanju. Mada postoji tu i druga strana medalje, a to je Krambova politički-nekorektna strana - i to veoma blago rečeno. Može on biti levičar koliko god hoće, ali je neosporna činjenica da je njegovo suštinsko razmišljanje suviše iskreno i necenzurisano da bi se uklopilo u svet moderne levice koja ne toleriše intelektualnu nezavisnost niti bilo kakve sprdačine na njihov račun. Kramba su uvek mrzele feministkinje, primera radi, a one su maltene sve levičarke.

On je pripadao ili još uvek pripada staroj levici, onoj još iole normalnoj koja tada još uvek nije bila totalno zagrižena i sluđena sopstvenim ekstremizmom. Stara levica se zalagala protiv cenzure, dok se ova nova zalaže za cenzuru. A to je jedna od ključnih razlika. I jedni i drugi su maloumni/fanatični socijalisti tj komunjare, ali pristupi su im ipak drugačiji. Stara levica je ipak bila ukorenjena u nekim demokratskim principima, dok je nova levica u potpunosti marksistička.

(Samo da se na kratko osvrnem na temu cenzure... Razlog zašto su levičari u 60-im, 70-im i 80-im uglavnom bili protiv cenzure se nalazi u tome da su hteli da se njihove bolesne ideje i stavovi lakše i brže probiju u mejnstrim. Kada se to desilo levica je postala dominantna politička i kulturološka sila, a tada im je - naravno - mnogo više odgovaralo da krenu da i sami cenzurišu - opoziciju. Biti "cancelled" je levičarski izum, a militaristička politička korektnost je samo oruđe da se uništi sloboda govora; u fazonu "ako to kažeš ti si šovinista i fašista", pa je zbog toga ljudima lakše da ćute nego da ih optuže za nešto što nisu. A kad narod krene da se plaši da slobodno priča te počne da ćuti, tada su već jednom nogom u orvelijanskom društvu.

To je veoma stara levičarska strategija: izigravaj borca za slobodno razmišljanje i za slobodu govora, ali samo dok sâm ne zavladaš - a onda radi ono suprotno: porobi i cenzuriši, odnosno ponašaj se baš kao fašisti koje navodno mrziš. Moderna Amerika kao i Zapadna Evropa su savršeni primeri ovoga o čemu pričam. U Britaniji se već naveliko hapse ljudi samo zbog nekih bezazlenih izjava na društvenim mrežama! Ne dobijaju novčane kazne već idu direktno u zatvor, a to blage veze nema sa demokratijom. Kir Starmer je šonjavi psihopata a njegova stranka je oduvek bila komunistička, samo što su se još više radikalizovali u poslednjih 10-15 godina, ohrabreni komunjarizacijom Evropske Unije. A ovako nešto bilo bi nezamislivo pre samo 20 godina.)

Kramb je često optuživan da je šovinista i rasista, i to još u 70-im kada se takve optužbe nisu pravile olako kao što se to radi danas - od strane njegovih "kolega" levičara. A to su dve stvari koje moderna levica ne toleriše ni u najsitnijim količinama. Bukvalno, ako si samo optužen za jedno od ta dva, a kamoli oba, ti si za levičare njihov najveći neprijatelj - a kamoli da se bave vašim stripovima, muzikom ili filmom. Ovo je moguć razlog zašto Fibra do sada nije ništa od Kramba izbacila, jer im je to sve suviše kontroverzno. Skupa prava ne mogu da budu razlog jer ako je sitni izdavač Komiko mogao da izbaci gomilu njegovih albuma, onda to sigurno i Fibra može. Da hoće. Ali očigledno neće jer ne želi.

Čak i da neko na Balkanu izbaci ovaj strip, bio bi suočen sa problemom prevođenja. Koriste se veoma specifični slengovi, a koji su ređe prevodljivi na idealan način. Pekara kao i Kramba uvek treba čitati u originalu, ukoliko čitalac ima tu opciju. Ne bi me čak ni čudilo da prevodioci Fibre, kad bi se nekim čudom taj izdavač latio ovog stripa, izaberu neki dalmatinski ili zagrebački dijalekat ili slično. A to bi upropastilo strip.

Moje rešenje za takve prevode je da se pretežno koristi kolokvijalni govor, ali da se izbegavaju previše regionalno obojeni dijalekti. Zašto bi Harvey pričao kao Dalmatinac ili Nišlija?! To je retardirano. On je iz Klivlenda. Takođe treba da se izbegavaju izrazi koji su suviše vezani za ere koje nemaju veze sa onima iz stripa. Drugim rečima, "brate tebra" bi bio katastrofalan izbor, za praktično bilo koji strip.

Ima tu još jedan razlog zašto se Fibra gnuša Američkog sjaja. Ima nekoliko kraćih epizoda koje se bave kancelarijskim crncima, a u kojima pričaju baš onako gramatički pogrešno, na način na koji crnci danas nikada ne bi bili prikazani jer bi se to smatralo "rasističkim". Tačno je da i u sadašnjim filmovima američki crnci i dalje koriste izvesnu dozu tog slenga, ali ne na ovako ekstreman, pa maltene i arhaičan, način kao što je to prikazano ovde. Njihov govor u ovom stripu podseća više na govor crnaca dok su bili robovi, odnosno onako kako su crnci bili prikazivani u filmovima od pre 100 godina. (Naravno da nisu tada bili robovi, ali je njihovo mesto u društvu bilo daleko niže nego danas kada su prilično privilegovani zbog antibelačkih zakona levičara.)

Na naslovnici, koja je nažalost prilično mizerna, vidimo u krupnom planu glumca Pola Đamatija. On tumači Harveya u istoimenom filmu iz 2003, kada je uostalom i izašla ova kompilacija. Ja sam taj film bukvalno gledao 20 godina pre nego što sam pročitao išta od stripa. Zato mi je film bio dobar tada. Međutim, sada kada sam veoma dobro upoznat sa stripom i likom, verujem da bi mi film bio razočaravajuć. Čisto zbog toga što Pol jednostavno nije za tu ulogu.

Nije on loš glumac - iako je jedan od mnogobrojnih nepotista - ali je loš izbor. Harvey Pekar je bio mnogo više radnička klasa, bio je grublji, i bio je agresivniji od Harveya kakvog Pol prikazuje u filmu. Suviše je Ðamati pihtijast, mlohav i šonjav da bi bio Harvey Pekar: na Đamatiju se vidi da je odrastao u privilegovanim okolnostima, a to je nažalost veliki problem u kinematografiji generalno. Mlakonje koje su odrasle na Beverly Hillsu a pokušavaju da budu "tough" su smešni i neubedljivi. Ali to je toliko tipično za Hollywood da baš zabrljavi po pitanju kastinga, i ne samo zbog toga što forsiraju svoju sopstvenu derlad. Kada bi čovek pisao o filmovima u kojima su ključne uloge uništene lošim izborom glumaca, tu bi se moglo napisati 50 knjiga. Bez preterivanja. A to se sve više radi u već odavno raspalom Holivudu.

Nije to problem samo američke filmske industrije već svuda, a to je zato što u kinematografiji dominiraju dunsteri i debili. A nije ni kinematografija jedina grana umetnosti koja je devalvirana zbog dominacije debila, već je to slučaj u svim njenim granama. Pa i u svim zanimanjima. Gde god se okreneš vidiš mediokritet. Visoki kvalitet, talenat i temeljnost su uvek u manjini, ali bukvalno u svemu. Ko god se sa ovim ne slaže, taj je vrlo verovatno deo problema; odnosno takvi ljudi i ne znaju da razlikuju dobro od lošeg, pametno od glupog. Oni nemaju kriterijume, a često nemaju ni inteligencije. Oni su deo te mediokritetne većine, te je i logično da bi se pobunili protiv mojih zaključaka - jer sebe u mojim kritikama prepoznaju.

(Naravno da nije poenta da automatski ocrnim svakoga ko me kritikuje. Nisam ni ja uvek u pravu... qrac u glavu.)

Film sam gledao kada je bio izašao, samo jednom. Trebalo bi ponovo da ga pogledam, jer možda ipak nije loš, uprkos baš glupom izboru glavnog lika. Ne glavnog već centralnog, zato je i kesting kod ovakvih filmova još bitniji nego kod običnih. (You say cAsting I say cEHsting, you say potAto I say poteyto...)

Ne može se doći do informacije koliko je otprilike strana Kramb uradio za Pekara, a pošto ovde ima 64 pretpostavljam da ukupno ima najmanje 100. Prava je šteta što se niko nije setio da sve Krambove epizode skupi u jedan integral. Da li se to nije desilo jer su velika većina izdavača kompletni idioti, ili iz pravnih razloga? Koji god odgovor bio, ništa ne menja da su većina pizdavača budale. Na svim meridijanima. Nedavno je izašla kompilacija svih Korbenovih priča Hellboy serijala, pa ne vidim zašto se to ne bi moglo uraditi i za ovaj serijal. Kapiram da je Hellboy daleko popularniji od ovoga, ali Kramb je još veća kult ličnost od Korbena.

Evo svih crtača i njihovih ocena:

Crumb - 8-10/10. Disciplina, stil, senčenje, preciznost, atmosfera, dinamičan emocionalni dijapazon likova - drugim rečima sve što je potrebno za jedan (ovakav) strip. Kad polako i bez žurbe crta, jedan je od najboljih karikaturnih crtača ikad, i ništa se ne može kritikovati.

Budgett/Dumm - 4/10. Jedva funkcionalan crtež, taman dovoljno "dobar" da priče mogu da pročitam a da strip iz frustracije ne bacim. Na samoj granici (jedva) prihvatljivog. Nije nemoguće da bi većina studenata likovne umetnosti mogli bolje.

Shamray - 4-6/10. Kada je lenj samo je za nijansu bolji, a tada je i manje precizan od ovog dvojca iznad. Ali zato više atmosferičan. Kada se više potrudi crtež je dosta bolji: precizniji i detaljniji. Na primer epizoda On Friday I Will Be 43.

Brown - 5/10. Pristojan crtež, ne mogu sasvim da provalim na šta me podseća. Dovoljno precizan i sa jasnim debelim outline linijama.

Cavey - 3/10. Ovaj lik je zapravo amater, a ne može ni da se odluči za stil. Kompletan pičvajz različitih pristupa. Prilično je neprecizan i trapav, ali se donekle izdiže iznad najgorih crtača jer koristi različite "tačkaste" tehnike kojima malčice pokriva očigledne slabosti. Ko ovakve naziva "umetnicima" zaslužuje najmanje pet lobotomija i jednu sterilizaciju.

Fascinantno mi je da postoje stripofili koji ne mogu jednostavno da priznaju da postoje užasni crtači, već svakoga pravdaju, čak i one najgore za koje znaju da su loši. A ne smeju ili ne žele to da priznaju, iz kojeg god čudnog razloga.

Ili kažu "to je pitanje ukusa", kao da veruju da svaki crtač ima pravo da bude objavljen. E pa ja kažem da nemaju pravo! Loši crtači nemaju šta da traže u svetu strip izdavaštva, jer ima toliko dobrih i solidnih ilustratora da nema ama baš nikakvog razloga da one najgore proturamo raji.

A da neki prijatelj ili poznanik takvih branitelja sranja slučajno nacrta isto tako nešto veoma loše i pokaže im možda bi priznali da je sranje. Kao da crtež dobija na snazi samo zato što je zvanično izdat. Kao da puko objavljivanje nekog stripa dokazuje da je on kvalitetno nacrtan. To je isti onaj debilni mentalitet u fazonu, "pošto ovo piše na naslovnoj strani novina u velikim slovima, mora da je tačno".

Kada neko krene da serenda o tome da je "sve pitanje ukusa", ja ih korigujem da je "sve pitanje lošeg ukusa". A onda im pojasnim da je "pitanje ukusa" da li biraš Kum trilogiju ili Gospodar prstenova trilogiju, a "pitanje je lošeg ukusa" kada izabereš turbo-folk umesto Bitlsa.

Neverovatno je koliko se olako ljudi zalepe za neki glupi kliše, za neku otrcanu i nelogičnu izreku ili frazu, i to samo zato što su je čuli 1000 puta. Ne padne im na glupet da makar nešto kritički osmotre, da barem nešto postave u pitanje, nego sve što čuju prihvataju kao tupavi sunđeri. "Sve je pitanje ukusa" ili "o ukusima se ne raspravlja" nisu fraze koje su izmišljene da bi se opravdalo postojanje sranja, niti da bi se ukinuli kriterijumi. Ali ljudi sve bukvalno shvataju...

Mayerik - 3/10. Klasično brljavljenje, vrlo jasan nedostatak talenta.

Carroll - 3/10. Slično kao ovaj iznad.

Nedavno apdejtovano:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/drawn-together-robert-crumb.html

Još:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/muke-sa-zenama-robert-crumb.html