Crazy Years
 |
Vrsta: kompilacija Crtež/scenario: Robert Crumb Izdavač: Komiko (2012) Premijerno: 1967-1973 Dimenzije: 24.7 x 17.6 cm, HC Br strana netto: 132 Tiraž: 500 Žanr: humor, autobiografija, pornografija, parodija YU istorijat: ? Kolor? c/b Politički obojen? Tu i tamo. Golotinja? Eksplicitna. Rasprodato? Da. Crtež: 5-9/10 Scenario: 2-8/10 Ciljne grupe: fibratori, perverznjaci, manijaci, anti-marvelijanci Prednosti: nepredvidivo, puno varijacije, neke zabavne price Minusi: levičarenje, mnogo slabija ranija era, neke priče su nebulozne/nejasne |
 |
Od svih Krambovih izdanja Komika ovaj verovatno ima najekstremniji sadržaj. Više pornografije, perverzija, i nasilja. Odnosno još više nego obično. A radi se o pričama iz kasnih 60-ih i ranih 70-ih, njegova verovatno najluđa mada ne i najbolja faza. Ja preferiram eru posle ove, a može se reći da ona traje do 90-ih. Kao što je tipično kod Kramba, namere vrlo često nisu jasne. Ako ih uopšte ima. Navikli smo da čitamo stripove i gledamo filmove a da pritom razmišljamo "šta je pisac hteo da kaže". (Mada ovo za bonelindijance i marvelijadnike ne važi, jer oni se razmišljanjem ne bave.) Kramb se tako ne čita, odnosno ko se suviše trudi da pronalazi neke političke i društvene "poruke" verovatno gubi vreme, a i neretko biva zbunjen zbog silnih kontradikcija i nejasnoća. Iz priče u priču se njegovi "stavovi" menjaju, a ponekad se čak menjaju unutar jedne priče. Prema tome, teško ga je provaliti, pogotovo u ovom ranom periodu. Daleko je lakše prokljuviti njegove seksualne aberacije nego političke stavove. Na primer, u nekoj priči koja se naizgled "bavi" rasizmom se ne zna da li se sprda na račun rasiste ili jednostavno voli da se bavi šokantnim temama jer ga to zabavlja. Čak i postoji mogućnost da Kramb sopstveni pritajeni rasizam stavlja u strip, jer drugačije ne bi umeo ni smeo da ga iskaže. Uostalom, šta je uopšte rasizam? Retko ko se uopšte i seti da prvo ovu reč definiše, pa tek onda da je primenjuje. Definicija te reči je u poslednjih nekoliko decenija izvitoperena od strane zapadnih marksista, koji "rasizam" zloupotrebljavaju za svoje političke svrhe. Ova reč im je postala glavni alat protiv političkih neprijatelja (od kojih većina nisu rasisti) jer su je pretvorili u vrstu oružja u nekom modernom "lovu na veštice" - a svrha je da se desničari i opozicija toliko uplaše optužbe da su rasisti da se na taj način totalno ućutkaju. Jer neko ko se plaši posledica izlaganja sopstvenih mišljenja, taj kad-tad prestaje da ih iznosi. Ova genijalna taktika je do sada imala ogroman uspeh, barem na Zapadu, na kojem više niko ne sme da pisne protiv levičara - čak ni kada promovišu najodvratnije stvari kao što je seksualizacija dece - tako da je opozicija zaista ućutkana, pripitomljena i većim delom neutralisana. Desničari imaju samo sebe da krive što su se dali nasamariti od takvih prevaranata i idiota kao što su levičari. U poslednjih par godina optužba "ti si rasista" je prilično izgubila na snazi, odnosno ova taktika više nije toliko efikasna kao što je bila još pre samo desetak godina, jer su Zapadnjaci napokon počeli da se osvešćuju. Ali šteta je već načinjena. Da su se nelevičarski Zapadnjaci bar na mene ugledali, i to još davno. Mene savršeno zabole kad god me neki levičar nazove rasistom ili fašistom, a tako je bilo i pre 20 godina. Mene je generalno veoma teško uvrediti jer sam imun na retardirane prozivke, a pogotovo kada "uvreda" dolazi od nekog bolida. Tada tek ne postoji šansa da to uspe. Štaviše, biti "uvređen" od strane neke budale doživljavam kao pozitivnu stvar. Ali jebiga, ne mogu svi da imaju čvrst stav kao ja, već su većina ljudi kukavice... Moja definicija rasizma nema blage veze sa levičarskom, jer je pragmatična a ne fanatična. Po njima je maltene svako rasista, odnosno svaki opozicionar levičarskom establišmentu: šta god da kažeš što se ne uklapa sa marksističkom doktrinom te čini "rasistom, fašistom i šovinistom". A od relativno nedavno i homofobom i islamofobom. Ako samo zucneš protiv ilegalne migracije u sopstvenu zemlju, ti si označen kao rasista. Ukoliko se kao Amerikanac pobuniš protiv Affirmative Action, ti si automatski označen kao rasista. Ukoliko ukažeš na kompletno ludilo Hollywooda koji je uveo rasne kvote - ti si rasista. Da sad ne navodim još stotinu sličnih primera... To su sve mere ućutkivanja. Veoma lukavo... Kao neka vrsta "moralne ucene": "ukoliko prozboriš protiv mera koje mi smatramo antirasističkim, ti si automatski rasista a prema tome i loš čovek - a prema tome treba i posao da izgubiš zbog toga. A mi ćemo se postarati da izgubiš svoj posao, da ti uništimo reputaciju, i da završiš na ulici ako treba." Komunjare... Ja smatram da neko ko ne veruje u totalnu jednakost nije rasista - jer totalna matematički ravna linija jednakosti, kakvom je levičari zamišljaju, ne postoji. Tako nešto zapravo uopšte i ne postoji nigde u prirodi, sem na nivou najnižih živih bića kao što su planktoni i bakterije. U prirodi ništa nije totalno jednako, u smislu ravne linije, bar ne kod razvijenih životinja i kod ljudi. Hijerarhije vladaju, oscilacije su sveprisutne, a sve je to rezultat takmičenja. Jer ovim svetom i ovim kosmosom ne dominira harmonija već takmičenje. Rasista je neko ko aktivno mrzi druge rase i želi im zlo, a ne neko ko se ne slaže sa marksističkom teorijom totalnog egalitarizma: ovo su dve potpuno različite stvari koje se tako moraju i tretirati. Šta je uopšte jednakost? Šta to uopšte znači? Jednakost u pravnom smislu je nešto sasvim drugo od drugih vrsta jednakosti. Pravna jednakost, moralna jednakost, intelektualna jednakost, fizička jednakost - to su sve različiti pojmovi a sve ih baciti u isti koš je krajnje primitivno i debilno. To je simplifikacija na nivou ameba. Levičari, koji neretko rezonuju kao amebe, predstavu nemaju o čemu pričaju. To su fantazeri koji bi da priroda i biologija plešu po njihovom nahođenju, umesto da se oni orijentišu po prirodi i biologiji i da ih prihvate onakvim kakvi jesu, bez kukanja i bez prepravki/izmišljanja. Biologija nikoga ne pravi jednakim, niti su jednakost i harmonija cilj evolucije, instinkta i nagona ka preživljavanju. Nagon ka preživljavanju je po definiciji sebičan, samoživ, čak i nasilan: tu nema mesta za diznijevske fore i fazone. Jer evolucija zapravo i nema cilj, jer nema svest. Priroda nema svest, prema tome zašto bi se potrudila da sve ljudske grupacije učini jednakima? To bi mogao samo neki svemogući (pa još i antirasistički) Bog, ali pošto levičari u njega ne veruju (kao uostalom ni ja) onda nemaju pravo da se pozivaju na jednakost koja bi jednostavno morala da bude rezultat božanske intervencije. Tj kada bi takva jednakost postojala. (Koja ironija! Jedini koji bi mogao da načini sve rase jednakim je upravo neko Božje biće - a levičari u to ne veruju! Ma glupi su za medalju... Kad već veruju u raznorazne fantazije zašto ne mogu da veruju i u Boga?) Biologiju i prirodu savršeno zabole ona stvar za levičarske ambicije "egalitarnog sveta". Ni na makro ni na mikro nivou jednakosti nema. Od petoro braće i sestara, jedno će da bude najpametnije a jedno najgluplje. Jedno će da bude najlepše a jedno najružnije. I slično. Tako i na makro nivou... Sami izvlačite zaključke. Najosnovnija logika - bazirana na onome što znamo o surovoj i nepristrasnoj prirodi - se protivi svakoj ideji totalne jednakosti, i totalno se kosi ideji sveta koji bi bio fer prema svim rasama i životinjskim vrstama podjednako. A nigde ne piše da moramo sebe da programiramo da bi verovali u takvu laž - da bi vladali "mir i blagostanje" na globalnom nivou; nešto što je ionako nemoguće, jer se totalno kosi sa ljudskom psihologijom i sa svetom u kojem se nalazimo. Levičari veruju u bajke i u Diznilend, dok desničari uglavnom prihvataju realnost. (Ne tvrdim da su desničari bajni i sjajni i da sve znaju, daleko bilo. Ali da su daleko realističniji od levičara je totalno neosporno. Desničari uglavnom idu razumom, dok su levičari totalno pod uticajem svojih emocija.) Moje mišljenje je da neko kao Kramb, ko se igra rasnim stereotipovima, nije rasista. Kao što ni ljudi koji zbiju rasističke šale i viceve nisu nužno rasisti. Neki jesu, neki nisu. Meni su daleko sumnjiviji levičari koji tvrde da ne podnose rasne šale, jer oni sve konflikte i probleme u društvu gledaju kroz prizmu rasnih razlika! Pa ko je onda tu pravi rasista?... Neko opsednut rasnim razlikama, i opsednut korišćenjem rasizma da se maltene sve interpretira i objasni - taj je pravi rasista. Onaj latentni rasista. A najgora vrsta latentnih rasista su oni koji sebe deklarišu antirasistima. Tu ima toliko slojeva ironije i kontradikcija da je to prosto neverovatno... Uostalom, u zadnjih nekoliko godina se popriličan broj deklarisanih "antirasista" izlanulo na društvenim mrežama, dokazujući da su oni zapravo rasisti. Upravo su ljudi koji sebe uporno reklamiraju kao moralne gromade najnemoralniji u ološi. A niko sebe ne promoviše na takav način i toliko kao što to rade levičari. To ti je kao ono kada se šef mafije slika sa komšinicom i njenom bebom da sebe predstavi kao normalnog, empatičnog, porodičnog čoveka. Iz istog razloga daruje visoke sume novca bolnicama i dobrotvornim institucijama: novac koji je pokrao od mene i tebe. Prema tome, idioti i naivčine, naučite već jednom ovu tako jednostavnu i očiglednu stvar: svako ko sebe predstavlja kao moralnu gromadu, konstantno i prečesto, taj mora da vam bude najsumnjiviji od svih. Ima puno nelogičnosti i kontradikcija u levičarskim stavovima o rasizmu. Jedna od najvećih je tvrdnja američkih levičara da "crnci ne mogu biti rasisti", i da su belci jedini rasisti u Americi! Kompletna i notorna budalaština. Kao prvo, takav stav sam po sebi je rasistički odnosno antibelački, što znači eto nam opet neke ironije. Drugo, ukoliko je tačno da su belci privilegovani i daleko imućniji od crnaca u Americi, kako levičari tvrde, onda je logičnije da crnci mnogo više zavide belcima nego obrnuto. A zavist može biti glavni okidač za rasizam, barem u ovom slučaju. Zdrav razum nam govori da bogati ne mogu da siromašne više mrze nego siromašni bogate. Zašto bi se neki milioner bavio mržnjom prema onima koji nemaju ništa? Šta ima on od toga? Za njega su siromasi nevidljivi i nebitni. Siromašan čovek međutim još i te kako primećuje one koji imaju mnogo više od njega, a tu onda kreću zavist pa potom mržnja. U bilo kojoj hijerarhiji, onaj koji je donji će pre da mrzi onoga koji je iznad njega nego obrnuto. Prema tome, ako je u Americi rasizam toliki problem (a preuveličan je od strane levičara), onda je to rasizam koji ide u drugom smeru od onog što levičari tvrde... Onda bi bilo daleko logičnije da imamo mnogo veći problem sa crnačkim rasizmom nego sa belačkim. Svako ko ima iole mozga kapira da je rasizam jači među tobože potlačenima, pogotovo neko ko je upućen sa pravim stanjem u Americi. Svesni su levičari ove činjenice, ali naravno da je potiskuju i negiraju jer im to nikako ne odgovara, jer u levičarskoj verziji sveta crnci moraju da budu večite žrtve. A to je već samo po sebi rasizam! Jer ako je neko dežurna žrtva i stalno mu treba pomoć države - to znači da je nesposoban i inferioran. (Ovde ne pričam o privremenoj pomoći, već o višedecenijskim programima. A kako su stvari krenule, i viševekovnim!) Zato smatram da su levičari najveći rasisti koji postoje, jer su prikriveni rasisti. A ne bi bio ni prvi put u istoriji da ubica okrivljuje druge za ubistvo, da lažov druge optužuje za laži, ili u ovom slučaju da rasista druge optužuje za rasizam. Na njihovu sreću, ogroman procenat američkog belačkog stanovništva je ekstremno naivan te su naseli na razne levičarske bajke o rasizmu. Do te mere su naseli na propagandu da se čak i pojavio fenomen "white guilt", i to još davno: belci koji mrze belce jer su zaista poverovali u laži marksista. Jedan od ključnih razloga zašto Amerika, kao i Zapadna Evropa, propadaju munjevitom brzinom. Totalno su obmanjeni. Jedna od ključnih laži je da su sve žrtve ropstva bile isključivo crnci, da belci nikad nisu bili robovi, a da su svi robovlasnici bili Evropljani: ovo su sve notorne izmišljotine koje se kose sa svim istorijskim saznanjima. Rasizam = beli robovlasnici + crnačke žrtve: simplistička levičarska jednačina kojom izmišljaju istoriju iz temelja. Ignorišu se kompletno crnački robovlasnici, arapski robovlasnici, a činjenica je da su desetine miliona Evropejaca bili robovi; na primer kao kmetovi u srednjem veku, ili u Rimskom carstvu. Ropstvo je bilo kao dobar dan u većini svetskih regija, a nema ko ga nije praktikovao. Okidači za rasizam su mnogobrojni, a ređe bazirani na pukom izgledu. "Ti drugačije izgledaš od mene zato ću da te mrzim" je univerzalno levičarsko objašnjenje za sve oblike rasizma, a zapravo je ovaj oblik rasizma najređi. Uostalom, da su samo velike fizičke razlike jedini okidač, zar bi se Srbi i Hrvati toliko dugo krvili? Tu razlike u izgledu bukvalno ne postoje, a uprkos tome tipičan Srbin i tipičan Hrvat više mrze svog balkanskog suseda nego bilo kakve crnce ili Azijate. A ovakvih primera ima sijaset. Nesuglasice između raznih etničkih i rasnih demografskih grupacija ne nastaju zbog nečeg banalnog kao što je izgled, već zbog ekonomskih i društvenih razloga. Kulturološke razlike dovode do različitih obrazaca ponašanja, različitih običaja, do različitih načina rešavanja problema. Tu su konflikti između različitih grupacija neminovni, jer se različiti mentaliteti obijaju jedni o druge. A naravno da i različiti jezici ponekad čine svoje... Poenta nikada ne može da bude da se rasizam iskoreni - jer je to tek jedna ogromna budalaština i nemoguća misija - već da se prave kompromisi i da se sporovi peglaju. Niko normalan ne želi društvo u kojem vlada takva vrsta netrpeljivosti između demografskih grupa, ali to je oduvek postojalo i uvek će postojati. To je kao pokušaj radikalnih hrišćana da izbrišu homoseksualnost ili kao kada bi neko hteo da izmisli sistem kojim bi se ubistva za sva vremena obustavila. Fantazmi. Međutim levičari tvrde da oni mogu da "reše problem rasizma" zauvek, ako im samo damo priliku. Meni su sasvim dovoljne i one prilike koje su već date Staljinu, Pol Potu, Mao Ce Tungu, Kastru, Norijegi, Lenjinu, Titu, Čaušesku i ostalim levičarskim folirantima i psihopatama. U nekim multikulturalnim društvima je međurasni/međuetnički konflikt sveden na minimum, ali u većini takvih društava su takvi problemi poprilični. Bajku o multikulturalizmu kao idealnom poretku su izmislili levičari, i to bez ikakvih dokaza, a iza te ideje ne stoje činjenice već puka fantazija. Ono u fazonu, "mi želimo da bude tako pa će vala i da bude tako!" Oni se fokusiraju isključivo na ređe uspešne primere mirne koegzistencije ne bi li nas ubedili da svi treba da se izmiksujemo, a ignorišu većinu društava i država gde velik skup jezika, religija i rasa stvara haos i pometnju - a ne harmoniju kako levičari tvrde. Uostalom, kad god nešto zvuči suviše dobro da bi bilo stvarno - gotovo uvek je suviše dobro da bi bilo stvarno. Kroz čitavu istoriju narodi i nacije su gledali da se teritorijalno dele, i to po jezičkim i etničkim osnovama, a to nije zbog rasizma već zbog realizma. Tako je jednostavno lakše svima, praktičnije je. Banalan primer: s obzirom da Jevreji, hrišćani i muslimani svi imaju različite sisteme vrednosti i mentalitete, zar onda nije logičnije da svako ima svoju teritoriju pa da žive kako oni žele? To je prava sloboda, a ne na silu izmiksovana društva u kojima razne frakcije teraju svoje, protiv većine ili protiv svih ostalih frakcija. Uostalom, jedan od glavnih razloga zašto u Africi još uvek divljaju ratovi i konflikti je baš zato što su granice totalno nebulozno postavljene od strane bivših kolonijalista! A o tome se retko priča, odnosno o tome kako su se evropski socijalisti u 50-im i 60-im žurili da što pre "oslobode" Afriku, pa su sve te države i teritorije prebrzo napustili i prepustili ih problemima koje su delimično Evropejci tamo napravili. A čim su ih napustili krenuli su haos, pučevi i nestabilnost. Da, baš su ogromnu vajdu imali Afrikanci od "antirasističkih" i "predobrih" socijaldemokrata... Uostalom, eto još jedne tipične levičarske kontradikcije: uporno tvrde kako promovišu rasnu raznolikost i kako žele što više rasa na jednom prostoru, a ujedno se bore za to da se sve rase izmiksuju! Pa ako svi krenemo da se mešamo onda rasne raznolikosti neće biti za nekoliko vekova! To je logika idiota, da istovremeno pridikuju dve stvari koje su o kompletnoj opoziciji jedna drugoj. Fascinantno mi je koliko je malo ljudi provalilo ovaj notorni levičarski paradoks. Da li Iko od vas ikada uopšte razmišlja? A opet dolazim na ono ključno, na najznačajniju razliku između levičara i desničara, a to je idealizam vs pragmatizam. Sanjarenje vs realizam. Bez da zalazim u preveliki detalj - jer već sada previše baljezgam - to znači da desničari prihvataju kompromis jer znaju da većina problema nema savršeno rešenje, dok levičari kao totalne budale veruju u savršena rešenja za svaki problem. Oni su apsolutisti koji veruju u bajke, a pošto su svi apsolutisti automatski i fanatici, levičari uvek pokušavaju da agresivno nametnu svoj sistem rešavanja problema - upravo zato što su ubeđeni da baš uvek imaju savršena rešenja. Zato i toliko mrze desničare, jer ih oni podsećaju na realnost od koje levičari žele da pobegnu, jer s njom ne žele i ne mogu da se suoče. Levičari ne znaju za kompromis, mnogo su zadrti, a zato su i toliko opasni po društvo. Zato se kod njih sve vrti oko revolucije i nasilnog preuzimanja države, jer ko će još takve fanatike i manijake dobrovoljno da stavi na vlast! Zamisli da se pojavi neki populistički političar, i krene da baljezga kako on ima savršena rešenja za svaki problem. Zar vam to ne bi bilo veliko upozorenje da imate posla s budalom? Nažalost, upravo takva vrsta levičarskog populizma je jako uspešna jer obećava kule i gradove. A mase se skoro uvek pale na velika obećanja. (Levičarski propagandisti su uspeli da ubede čitav Zapadni svet da je populizam isključivo desničarska navika, ali to je već neka druga tema.) Upravo zbog svoje agresivne ideologije koju mnogi prepoznaju kao sumanutu, marksisti su veoma prevejano izmislili nešto što svi znamo pod imenom "socijaldemokratija", koja prvenstveno služi kao obmana širih narodnih masa. Te stranke nisu ni umerene ni demokratske, iako tako deluju (naivcima), već služe kao paravan za marksiste; služe kao lagani, veoma postepeni uvod do krajnjeg cilja, a to je "diktatura proletarijata". To u prevodu znači "tiranija marksističkih elita", jer proletarijat nikada ne vlada u marksističkim tiranijama. (Još jedna od njihovih mnogih bajki.) U poslednjih nekoliko decenija, na Zapadu se mnogim milijarderima i milionerima ova ideja osladila, jer im se dopalo kako lako možeš da ljude zaludiš kulturološki marksizmom. Pa je zato došlo do prešaltovanja sa demokratskog kapitalizma na neki bizaran marksističko-kapitalistički hibrid, a čiji je krajnji cilj porobljavanje čitavog Zapada, a time i čitavog sveta. Bukvalno uvođenje orvelijanskog sistema u kojem neka vrsta marksističkih kapitalista drže sve poluge vlasti. Odnosno "socijalizam" je samo povod, izgovor. Ovo nisu nikakve teorije zavera; ovo je čista makijavelistička politika, klasično i tipično ponašanje elita u skladu sa svim onim što već znamo o ljudskoj zlobi i pohlepi. Nema tu nikakvih guštera, vanzemaljaca, sve je jasno k'o dan. To nisu nužno "zavere", to su dogovori. A dogovori među elitama postoje od samog početka civilizacije. Ko god svaki potencijalni dogovor elita odbacuje kao običnu "teoriju zavere", taj je ekstremno naivan, optimističan i glup. A nisu za sve "zavere" potrebni konkretni, pravni dokazi, već je dovoljno logički interpretirati ono što se dešava u svetu. Koristiti kefalo - kao što to ja radim! A indirektnih dokaza za ovo ima brdo. A zašto se Jevreji stalno povezuju sa ovom temom? Zato što ima puno jevrejskih milijardera i milionera, a oni tradicionalno i većinski podržavaju levicu. Zato i postoje te ideje o jevrejskim marksističkim zaverama protiv zapadnog kapitalističkog poretka. |
 |
Da se vratim Krambu... za koga, usput rečeno, mnogi misle da je Jevrejin. I njegova supruga Alin, koja je bila Jevrejkinja, je govorila koliko on podseća na Jevrejina. On je međutim klasični američki katolik evropskog porekla. Čak je išao u katoličku školu gde su ga kaluđerice redovno mlatile po levoj ruci zato što je bio levak. (Znači ista sudbina ga bila zatekla kao i Džoni Rotena iz Sex Pistolsa. On je takođe levak koga su kaluđerice tukle ne bi li ga pretvorile u dešnjaka.) Zato i postoji priča u kojoj Kramb u poslednjoj sekundi spasava svoj penis od satare kaluđerice, a onda je ubija. Ta priča se nalazi u Kakav svet 2. Ali da se napokon vratim na pređašnju temu. (Na onu o kojoj sam pričao pre nego što sam počeo da razglabam o rasizmu.) U svojim ranijim stripovima, a od kojih se sastoji ovaj album, da li Robert pokušava da nam ukaže na rasizam kao problem, ili se jednostavno sprda na račun društva s namerom da šokira i zabavi? Neki bi se složili sa ovim zadnjim, pogotovo realisti koji prihvataju činjenicu da je velika većina ljudi bar donekle takva. Znači da čak postoji i mogućnost da se on ne sprda na račun rasiste, ili to možda samo uradi onako pomalo usput, čisto da bi sebe veštački ogradio. S obzirom da je on čovek kontradikcija, sasvim je moguće da je ujedno (bio) rasista (mada sigurno ne veliki), kao i antirasista. Slično kao što je u tom periodu pokazivao određenu naklonjenost feministkinjama, a ujedno se bio sprdao na njihov račun, i to brutalno. Kao da mu na jednom ramenu sedi đavo a na drugom anđeo. S tim što je đavo taj koji je na strani feministkinja... Ono što jeste jasno je da mu je velik broj stripova, pogotovo ovih starijih, izniklo iz toka svesti. Drugim rečima, šta god smisli stavi na papir, a priče se razvijaju spontano, uglavnom neplanski. Skoro bez ikakve cenzure i bez ambivalencije, a često uz pomoć nedozvoljenih supstanci. To je veoma retko! Jer većina scenarista još i te kako paze šta rade. Kramb tada jednostavno nije mario kako će drugi da reaguju, a to ga čini unikatnim. Tada je bio neuporedivo hrabriji (mada bi neki rekli luđi) nego što je to slučaj sa Krambom 21. veka koji mnogo više okolišava a nije ni približno više toliko zainteresovan da šokira. Tada ga je to zabavljalo, kako i sam priznaje. Uostalom, od negde kraja 70-ih (?) on se više nije drogirao, barem ne žešćim drogama. Štaviše, današnji Kramb je politički korektan. Postao je poslušnik a da toga nije ni svestan. Čak donekle podržava pomahnitalu i histeričnu ekstremnu modernu levicu, sa svojim cancel-ovanjem svih neprijatelja "novog poretka". Zato što mu je tako lakše, a i zbog toga što uopšte nije prepoznao ludilo establišmenta. Nije u toku, jer njegovi jedini izvori informacije su američki mainstream mediji koji su gotovo u kompletu levičarski. Evo šta je rekao o svom pristupu u ranijim svojim erama: "Kada imam inspiraciju i nešto mi dođe u glavu, ja odmah shvatim da to moram da uradim. Znam da me čeka pakao zbog toga, ali neko mora to sve da iznese na čistinu: ispod površine nalaze se toliko govana s kojima ljudi uopšte ne žele da se bave. Zato ja to sve izbacim iz sebe i stavim u strip. Nešto od toga je preterano, i naravno da ja te stvari ne promovišem." Samo ovaj citat prebacite u prošlo vreme, jer ovaj stav ne važi više za njega. Upozoreni ste. Ukoliko niste familijarni sa njegovim stripovima, a lako vas je šokirati ili zaprepastiti, bolje ovo zaobiđite. Naravno da i drugi njegovi albumi iz prošlog veka sadrže puno ludosti i perverzije, tako da ne mislite da ste s njima bezbedni. Nije za svakoga. Recimo da bi određen deo njegove publike mogli biti manijaci koji se lože na shock cinema, pa čak i na ogranak horor filmova zvani torture porn. Ne bi me uopšte čudilo. Kao ona dva pseudointelektualna hipstera koji su vodili emisiju Šok koridor, njima je Kramb sigurno super. Sigurno da mu ciljna grupa nisu sredovečne domaćice koje gledaju Gordost i predrasuda, iako bi on to voleo. Da se razumemo, i ja volim ekstreman sadržaj, ali mi tako nešto nije primarno, a pritom imam i neke limite. Gorepomenuti horor podžanr smatram klasičnom aberacijom modernog doba, i nešto što prate gotovo isključivo psihopate. Nekada se šok cinema držao u granicama normale, ali u zadnjih nekoliko decenija su sve granice pređene. Komiko je opet izabrao sjajan papir, što se ne radi sa CB stripom. Međutim, iz kojeg god razloga Krambov crtež ne pati zbog toga. Kvalitet priča i humora je daleko niži nego u Muke sa ženama i Velika knjiga, od istog izdavača. U tim albumima ima puno dužih, autobiografskih priča a tu leži njegov najveći potencijal. Ovde su međutim priče uglavnom veoma kratke; po jedna, dve ili tri strane. A te najkraće su uglavnom prilično nebulozne, nejasne, neretko čak i loše. Prosto se vidi da ih je radio pod uticajem LSD-a ili čega već. Ono što naduvanom čoveku ima smisla nema nužno i treznom. Najbolesnija priča je verovatno Jumpin Jack Flash. Odnosno kako kome. Nekome će možda epizode Jaja Rice biti ogavnije, a nekome će najekstremnije biti priče sa Medojkom Kaminski. A nekim ljudima možda nešto četvrto ili peto. U svakoj priči se ogleda deo Krambovog neurotičnog karaktera, tj njegove seksualne perverzije, politička ubeđenja i frustracije koje je negovao, a koje možda još uvek neguje. Kao što već rekoh, politička shvatanja i "moralne pouke" su teže za provaljivanje zbog raznih, redovnih kontradikcija. Na primer u priči sa Medojkom se nanovo potvrđuje činjenica da se Robert pali na maloletnice. Medojka ima 14 godina samo, a u svojim pričama gotovo uvek ima seks, i to perverzni. Postoje još bar dve priče, koje se mogu naći u drugim albumima, a koje nedvosmisleno dokazuju da se Kramb ne loži samo na odrasle žene. U jednoj priči upućenoj feministkinjama, on se njima žali što ga stalno kritikuju kao šovinistu, i indirektno sugerira kako je bolje da svoje fantazije stavi na papir nego da "si**je neku dvanaestogodišnju devojčicu". Naravno da on to nikada ne bi uradio (mada, ko zna), ali je poenta da je ovo prilično jasno priznanje. A postoji i treća jedna priča u kojoj se na kratak momenat pominje takva vrsta aktivnosti sa maloletnicom. Na 35. strani u priči Čupavo pojavljuje se klinka koja ima 13 godina i koja je objekat požude glavna dva lika. Još jedan dokaz da su maloletnice bile jedna od mnogih Krambovih seksualnih opsesija. Bowie, Page... Inače, zanimljivo je koliko stripska publika, a bogami i filmska, vole da se prave blesavi kad god naiđu na neki strip ili film u kojem se promoviše seks sa mladim devojčicama. U Francuskom stripu je ta tradicija pogotovo izražena, a o tome sam već pričao u nekoliko recenzija. Na primer prošlo sa vetrom, Petar Pan i Sedam života kopca, linkovi dole. Priče sa Medojkom se takođe bave ekstremnom levicom. Projunior (kakvo tupavo ime), Medojkin dečko, je marksistički zaluđenik a koji samo služi da bi se Robert posprdao na račun nasilničkih marksističkih aktivista. Kramb je oduvek bio socijalista, ali komuniste nije baš mnogo mirisao. (Meni su svi oni isti qrac, ali OK, svako ima pravo da levicu deli na slojeve i nivoe ludila. Meni ništa posebno ne znači da li je neki psihotični manijak ludak B ili ludak C kategorije, ako razumete šta hoću da kažem.) Epizode sa Gicom Prasicom su još manje jasne. Prva je kompletno glupa bez ikakve poente i radnje, dok druga deluje kao pusta želja da su žene jednako opsednute seksom kao i muškarci. Naravno da nisu, ni blizu. Uostalom to je razlog zašto žene muškarce manipulišu kroz njihov seksualni fanatizam, dok muškarci žene na ovakav način nikada ne mogu da manipulišu, ili retko. Nimfomanke su ređa pojava, a velika većina psihologa tvrde da su takve žene ozbiljnije oštećene, odnosno da im više dasaka fali u glavi. To je I logično, jer je biološki i psihološki apsurdno da žene žele seks isto toliko kao i tipično napaljivi muškarci. Zašto? Razlog je jednostavan: muškarac, u teoriji (a Ponekad I u praksi), može da svoje seme seje na sve strane, i da potencijalno ima stotine dece. Žena može da ih ima maksimalno 10-15, i to samo ako je konstantno trudna. To u prevodu znači da žene moraju neuporedivo pažljivije da biraju seksualne partnere nego muškarci. Muškarac istrese i završi priču, može da ide dalje ako hoće. Žena zatrudni i narednih 20 godina mora da se stara o detetu, što znači da ne može da ide dalje već je "zarobljena". A ovo je uostalom i razlog zašto su muškarci koji menjaju ženske frajeri, a žene koje menjaju muškarce raspale rave. To nije diskriminacija već biološka realnost: žene koje bez okolišanja imaju seks s kim stignu dokazuju da su glupe i neuravnotežene, dok muškarci sebi to sa ženama mogu da priušte - a instinkti im čak i nalažu da to rade, da bi na što više strana sejali svoju genetiku. Svaki put kada čujem žene kako se bune po pitanju ove "diskriminacije" moram da se hvatam za glavu, i da se pitam "pa dobro koliko ljudi mogu biti retardirani? Ima li granica ljudskoj gluposti?" Valjda treba da bude očigledno da zbog bioloških razloga avanturističko seksualno ponašanje nije isto kod žene i kod muškarca. A da bi se to ukapiralo ne treba ti diploma u antropologiji ili seksologiji, treba ti samo nešto zdravog razuma. U Avanturama Kuranjonje su ženske takođe ekstremno lako napaljive, ali ovde se više radi o totalno blentavom seks humoru. Još jedna od ekstremnijih priča. Ooga Booga (na slici) se danas ne bi pojavio ni u kakvoj strip reviji, a kada bi je kojim hipotetičkim slučajem neki stripadžija izbacio taj više nikada ne bi radio u ovoj industriji. Današnji "lovci na rasiste" (moderna varijanta lovca na veštice) bi bili totalno šokirani ovom "pričom", koja se sastoji od jedne strane. Nema ni potrebe da je opisujem jer već iz naslova možete lako da pogodite o čemu se radi, kakva likuša je nacrtana, pa čak i kako je nacrtana. Strana iznad. Zanimljivo je da je ova priča završila u kompilaciji koja nije toliko stara. Odnosno iz 2012. Pogotovo je zanimljivo što je Kramb te godine gostovao u Beogradu da promoviše niz albuma. Prvenstveno je promovisao Veliku knjigu, ali da li je imao prilike da prelista i ovo izdanje? Vrlo zanimljivo pitanje, a odgovor bi bio još zanimljiviji. Kramb 21. veka je daleko pitomiji od onog iz 20, pa nekako čisto sumnjam da bi ovo odobrio. Možda nije znao, a možda je saznao tek kad je bilo suviše kasno, a možda se čak i bio pomirio sa činjenicom da će te starije "kontroverzne" priče uvek negde da se pojavljuju u svetu. Najverovatnije objašnjenje je da nije imao problem s tim, zato što je u ovom veku izlazilo već više takvih kompilacija, a nema nikakvih dokaza da se Robert ikad trudio da ih sakrije. Ooga Booga ima pritom vrlo nejasnu radnju, kao i mnoge druge pričice od 1-2 strane. Čitav dijalog se sastoji od parodije crnačko-afričkih jezika, onako baš "rasistički", tj kao da se neki rasista sprda na račun crnaca. Pokušao sam da provalim o čemu se radi, ali zaista pojma nemam. Ima tu dva ženska lika i jedan muški, svi troje crnci, i pričaju na taj konfuzni uga-buga način. Ako neko ima predstavu o čemu se ovde radi neka ostavi komentar dole... (A znam da do toga neće doći, ne zato što niko nema interpretaciju ove "anegdote", već zato što praktično niko od vas ne komentariše na mom blogu. Da li zato što nemate šta da kažete, ili se plašite mojih odgovora, ili pretpostavljate da neću da odgovorim... pojma nemam šta je razlog. Na mom muzičkom blogu ima preko 1000 komentara, a ovde možda samo šaka njih.) U priči Stoned na 10. strani pojavljuje se stereotipični južnjački plantažni crnac koji jede lubenicu. I to bi se danas smatralo veoma rasističkim, zato što postoji sprdnja na račun crnaca i preferiranje Kentucky Fried Chicken i lubenica. |
Nedavno apdejtovano:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/drawn-together-robert-crumb.html
Još:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/muke-sa-zenama-robert-crumb.html
No comments:
Post a Comment