Fibrina Alfonso Font Cigla

 Zarobljenik

zv(ij)ezda

Vrsta: fibrasta cigla

Crtež: Alfonso Font

Scenario: Alfonso Font, Enrique Abuli

Izdavač: Fibra (2026)

Premijerno: 1980 do 2018

Dimenzije: 28.6 x 22 cm, HC

Br strana netto: 420 (+7 galerija)

Tiraž: 500

Žanr: sci-fi, krimi noir, istorijski, humor, fantazija, ratni

YU istorijat: Stripoteka, Strip Art

Kolor? 96 strana u boji, ostalo je c/b

Politički obojen? Puno, i previše...

Rasprodato? Ne.

Crtež: 6-10/10

Scenario: 3-9/10

Ciljne grupe: estetičari, nostalgičari, levičari

Prednosti: odličan crtež, sci-fi

Minusi: padovi u crtežu, politička pridika, moralisanje, mnoge priče nisu dobre

Ovaj integral su mogli ladno da nazovu Crno & Crnje, zato što sadrži Crne priče, Crnog asa, pa još i detektivski "noir" (crno na francuskom). A i Priče iz nesavršene budućnosti se savršeno uklapaju u tematiku crnila i pesimizma.

A pošto je većina albuma crna i pesimistična, red bi bio i da ja krenem od negativnih stvari prvo...

FIBRINA ANTI-ESTETSKA IZDAVAČKA POLITIKA

Vlasnik Fibre (po mojoj neskromnoj proceni) nije fan kvalitetnog crteža, a deluje kao da vrhunske crtače objavljuje nerado. Za njih se retko odlučuje. A kada se nakani da izbaci nešto od najboljih crtača, verovatno mu je jedini motiv da nešto zaradi.

Ili kao da to radi pod prisilom? U smislu "moram nešto i za konzervativce i nostalgičare da izbacim, da ne bude da sam baš kompletno pretenciozan, da ne bude da samo izdajem dubokoumna fantastična sociokritična dela koja će da izmene Hrvatsku i svet". Kao da hoće da svojim neredovnim kupcima kaže, "eto i vama, estetičarska bagro, ti vaši glupavi integrali koje ste toliko željno iščekivali i tražili... uživajte u tom vašem navodno kvalitetnom crtežu - kad već ne cenite intelektualne gromade kao što su Arapin budućnosti, Persepolis, Đipija i ostale hiper-umetničke škrabotine". Dobro, ovu zadnju reč ne bi upotrebio, malo drugačije bi to sročio, jer gde on može da zna da su to najobičnije antiumetničke škrabotine?
Čovek deluje kao da je kompletno operisan od dobrog ukusa, a da mu likovna umetnost dođe kao meni kineska sela. Kad bih samo krenuo da nabrajam sve vrhunske crtače 20. veka koje je kompletno preskočio ili jedva nešto izdao od njih, onako na kašičicu...

Mada je malo apsurdno pričati o Fibrinim ciglama u kontekstu kašičica. Ako su to kašičice, onda samo za slonove i plave kitove.

Evo ih (ne slonovi i plavi kitovi, već crtači koje je do sada uglavnom zanemario ili nikada nije objavio):

VRHUNSKI CRTAČI KOJE FIBRA IGNORIŠE ILI RETKO OBJAVLJUJE

Alfonso Font - do nedavno ništa.

Fibri je trebalo "samo" 20 godina da se napokon nakani da ispoštuje talentovanog Fonta, a to gotovo sigurno znači da gosn Fibratović nema visoko mišljenje o njemu, jer sigurno u pitanju nisu mogla biti nedostupnost prava. Ako je Libellus mogao četiri albuma da izbaci još 2008-2009. onda je i Fibra mogla već odavno nešto slično da uradi.

Richard Corben - skoro ništa.

Od tona i tona fantastičnih albuma koje je Korben za više od 50 godina rada ilustrovao, samo je izbačen Hellboy, a to je maltene najmanje bitno od pregršt daleko boljih radova. Jasno je k'o dan da Mr Fibra ima nisko mišljenje o Korbenovom crtežu - ili o njegovim scenarijima, a možda i jedno i drugo. Da Minjola nije unajmio Korbena, Fibra od ovog velemajstora ne bi ništa imala - a to zaista sve govori, već samo po sebi, čak i da ne računamo ostale vrsne crtače koje je preskočio.

Arturo Del Castillo - ništa.

Monsieur Fibreau je na svom forumu (fibratorskih poltrona) kritikovao Kastiljov stil crtanja, što sam već češće pominjao - a ovo često pominjem jer sam fasciniran svakom osobom koja može da išta loše kaže za ovakav maestralni i elegantni crtež. Kritikovati Kastilja je klasični auto-gol, maltene javno priznanje da si operisan od estetike. Ali kao što ludak ne zna da je lud tako i ne-estetičar nije svestan da ne razume vizuelnu umetnost. Ili kao kada tonski gluva osoba ponosno deklariše kako obožava turbo-folk a mrzi metal i klasičnu muziku. Odmah krene transfer blama...

Benito Jacovitti - ništa.

Doduše, u odbranu Señora Fibraleza, moram napomenuti da od ovog genijalnog i unikatnog Italijana apsolutno ništa na Balkanu nije izašlo do sada, a razlog mi nije sasvim jasan, sem da eventualno ima neke veze sa njegovom pohlepnom i ne preterano bistrom ćerkom. Ali eto, morao sam i njega ovde da svrstam, ako ništa drugo čisto da bih podsetio stripofile da Benito još i te kako postoji i da pregršt njegovih fantastičnih albuma još uvek nisu objavljeni. Što mi žestoko ide na qrac. Ali žestoko. Umreću a da ništa ne nabavim od ovog ultra-zabavnog crtača. Zar treba da krenem da čitam skenove?!

Dino Battaglia - do sada samo jedan album, i to jedan od manje bitnih. Pišljivih 50 strana, a ima još puno toga što vapi za objavljivanjem, najmanje još 10 puta toliko. Zaista bih voleo da znam šta Signore Fibrazzi može da zameri Batalji i njegovom crtežu. Živo me zanima da saznam. Da saznam o kakvoj gluposti se ovog puta radi. Koji bi to blentav razlog bio da se izbegava izdavanje Dinovih albuma. Ako je jedan Makondo uspeo da rasproda jedini svoj integral Batalje, onda to sigurno može i Fibra da uradi.

Fernando Fernandez - ništa.

Antonio Palacios - ništa.

Solano Lopez - samo ona dva Eternauta...

... a oni su crtački daleko slabiji od Lopezovih najboljih radova. Lopeza je Monsignor Fibralez izbacio samo zato što je ta dva albuma pisao famozni "comrade" Osterheld, inače 100% ni Lopeza ne bi bilo u Fibrinoj kolekciji.

André Franquin - ništa.

Jean Tabary - ništa.

Enrique Romero - ništa.

Doduše, krajem ove godine biće i njega napokon, u sklopu Modesty Blaze. Mada dobro znamo da Aksu Herr Fibber nikada ne bi izbacio. To mu je verovatno suviše šuntavo, suviše kič. Nema "intelektualnu težinu" (dok je Rahan kaobajagi ima?)

Robert Crumb - ništa.

O razlozima zašto Senhor Fibrinho ništa nije izbacio od ovog legendarnog crtača sam već razglabao i nagađao u svojim skorašnjim objavama.

Winsor McCay - ništa.

Albert Uderzo - ništa.

William Vance - ništa.

Čak ni XIII! A to je komunističko-antiamerički serijal, što znači idealan izbor za čegevarističku Fibru. (Čisto pominjem onako, jer me savršeno zabole za taj maloumni strip...)

Paolo Serpieri - ništa.

Da li su sise i pornografija razlozi neobjavljivanja? Ne bi trebalo da bude, jer Fibrin Magnus Omnibus ima mnogo goru pornografiju nego bilo šta od Serpijerija.

Carlos Puerta - ništa.

Ono što ne podnosim kod određenog broja balkanskog čitalaštva je što se jedno fantastično izdanje kao što je Crveni Baron (od Strip-Agenta) još uvek nije rasprodalo, a da je trendi Fibra izbacila ovaj strip, taj integral bi se davno rasprodao. Da li je "balkanski stripofil" sinonim za "ovca"? Nije, ali je ova plišana živuljka definitivno sinonim za "fibrator".

Hermann Huppen - ništa.

Hal Foster - ništa.

Julio Ribera - ništa.

Generalno je Ribera na Balkanu zapostavljen. Aster Blistok je usran, posran i zasran od strane Strip-Agenta, dok Drakurele i dalje nema ni od korova...

Drakurele nema! Pa od kakvih mi bolida ovde na Balkanu zavisimo?

Sergio Aragones - ništa.

Šta je sve ovaj (u pozitivnom smislu) manijak nacrtao i izbacio u poslednjih 40 godina (ne računajući Mad Magazine), a tek je promil od svega toga izašlo na Balkanu. Ne radi se samo o Konan parodiji Gru, već i o drugim sličnim zezancijama. Tu je na primer parodija Rata Zvezda, kao i nekoliko sprdnji Marvel/DC superherojštine. To kad bi ovde izašlo rasprodalo bi se za par meseci, jer je toliko sjajno da nema kome se ne bi dopalo.

John Buscema - ništa.

Ernie Chan - ništa.

Vincente Segrelles - ništa.

Don Lawrence - ništa.

Simon Beasley - ništa.

Corrado Roi - ništa.

A ovo su "samo" oni najbolji; ima još puno drugih kvalitetnih crtača koji kod Herr Fibbermanna nemaju nikakve šanse. Jer su previše dobri! Previše precizni, previše elegantni, previše vredni, previše "zanatlije" (u svetu hipstera ovo je prljava reč), i previše nadareni. Nisu nakaradni, nisu modernistički, ne žvrljaju, ne crtaju nogama - drugim rečima nisu hip.

Čisto da podsetim da je Fibra-san izdao već nekih 1000 naslova, i da mu firma posluje već 20 godina. Stoga kada tvrdim da Kirios Fibradopulos nema pojma o crtežu, i da se prvenstveno posvećuje i divi neukusu, političkom sadržaju (naravno isključivo levičarskom), i "socijalno relevantnim" temama - ja u tome ne preterujem. Niti izmišljam išta neosnovano.

Čovek kao da se svesno fokusira na sranja; mada u tome nije jedini, ne na Balkanu niti bilo gde drugde. Čak bih rekao da su većina izdavača prilično loši u svojoj izdavačkoj politici i odabiru. Fibra je tu samo jedna od mnogih. U svakoj većoj državi postoji nekoliko takvih fibratorskih izdavača, a koji maltene 1:1 preslikano izbacuju uglavnom što i Fibra. (Na primer nemački Avant-verlag kao i španski Ponent Mon.) To su pomodarski izdavači, hipsterski, i oni kojima je levičarska propaganda ključni sastojak. Nažalost, strip izdavaštvo generalno postaje sve pretencioznije i sve nekvalitetnije, u smislu odabira. Pomalo jeste smešno kako Fibra meša svoj hipsteraj sa povremenim izbacivanjem marvelovskih brabonjaka, ali za to postoje dva razloga: prvo, ipak se vlasniku Fibre ne gadi novac (jer je opšte poznato da levičari obožavaju lovu, iako to nikada ne bi priznali jer se kosi sa njihovom "uzvišenom" ideologijom), a drugo, moderna američka komercijala sadrži pregršt marksističke propagande. Marvel i DC su bukvalno moderni levičarski Holivud pretočen na strip. Kompletno i totalno smeće, sve ove tri američke institucije. Svi iole pametni ljudi ih već odavno bojkotuju, a taj broj samo raste.

Uostalom, neću sada da tupim o psihopatskom braku Marvela i Hollywooda. Ako želite više na tu temu eto vam YouTube vloger Nerdrotic. On se daleko bolje razume u tematiku.

Sve se ovo savršeno uklapa sa činjenicom da levičari uvek gledaju da truju kulturu i društvo antiestetikom, glupačkim sadržajem, i neukusom. Na primer, taj malopre pomenuti Holivud, kao i američka muzička industrija koja je ciljano i kompletno skrenula sa rok muzike na plastični, kompletno retardirani i užasni pop. Ništa od toga nije slučajno, to nisu "prirodne evolucije" odnosno rezultat tržišnih mehanizama ponude i potražnje. Sve su to delovi jednog ogromnog aparatusa koji ima za cilj zatupljivanje i zatucavanje narodnih masa, a dirigenti tog "tajnog" pokreta su elite odnosno milijarderi i milioneri, kao i njihove političke marionete (ne samo levičarski političari već u međuvremenu i prodani "desničarski"). Kao što su monarhističke i crkvene elite namerno mase držale glupim i primitivnim u Srednjem veku, da bi ih lakše kontrolisali i rabili, tako i sada to rade neke nove elite. Neke nove psihopate. (Neke stvari se nikada ne menjaju, niti će.)

Daleko bilo da Fibra promoviše "kulturu", kako to neke ovce tvrde, upravo je ono suprotno slučaj. To što povremeno izbace nešto kvalitetno je samo dokaz da niko nije "savršen" - odnosno u ovom slučaju savršeno loš. A i kad Fibra izbaci nešto od vrhunskih crtača, to je uglavnom zbog toga što je sadržaj levičarski. Ili iz nekog drugog razloga koji nema blage veze sa kvalitetom crteža, jer hipsterima crtež nije bitan. Odnosno bitan im je loš crtež, dok kvalitetan očigledno ne podnose.

Ali da se vratim na temu...

CIGLETINE

U nedavnim junskim Fibrinim turama se napokon, posle 20 godina, pronašao i Alfonso Font. I još po koji pristojan album, kao na primer Don Kihot, Pomorci, Crni lokoti i Rork (znači daleko bolje ture nego obično), a do juna meseca Efendi Fibra nije ništa kvalitetno izbacio u tim silnim ranijim turama. Sve same gluposti, kao i albumi bez kojih se lako može.

Čak i Bilalove Legende sadašnjice moram da ubrojim u loša izdanja zato što je u pitanju novokomponovani kompjuterski kolor umesto sjajne originalne verzije iz 70-ih. (Imam ih sve na francuskom, a deluje da su zlata vredne jer niko više ne namerava da izbacuje te originale. Još samo kad bih francuski razumeo bolje od rudimentarnog nivoa...) Iz istog razloga nisam uzeo ni Stalkerovo izdanje jer nakaradna odnosno neverodostojna izdanja odličnih crtača nikada ne kupujem: ili daj prvobitni kolor (ili neki noviji ali da je dobar), ili album ide na ignor. Taj plastični, debelo natopljeni kolor koji dominira modernim stripovima je kao kada bi se posrao po nekom stripu: uništiš ga totalno. Nudiš mi odlično ilustrovan klasik iz 70-ih ili 80-ih - ali ga poprskaš prolivom, pa onda još očekuješ da platim za to? Ma evo, sve trčim...

Iako Fibra nije izbacila nijedan kolorno ruinirani Fontov strip, a definitivno takvi postoje, Fibra je Fonta uspela da sabotira na jedan drugi način. Na onaj standardni fibratorski način: pošto je Mar Fibberstein poznati ciglaš odnosno stripski građevinac, opet je odlučio da ruinira tako lepe stripove još jednog legendarnog crtača time što ih je nabacao na gomilu, kao da su smeće koga se treba ratosiljati što pre - odnosno što pre izbaciti kao mega-integralnu ciglu. Čak 450 strana! To su 10 BD-a! 

10 albuma sa samo dve korice: koliko je to samo glupo, nepraktično, ružno i bedno. Po meni je to veoma seljački vid izdavaštva; ono u fazonu "što veće to bolje". Na angro, kao na pijaci. "Tražiš kilogram jabuka? Evo ti 10 kg za duplo jeftinije!" Fibra izigrava nekog tobože luksuzno-elegantnog, pseudo-intelektualnog izdavača - a ovamo izbacuje gejačke cigletine, onako pijačarski. Prilično apsurdno, kontradiktorno.

Ne tvrdim da samo Fibra to radi. Urednike i vlasnike Darkwood-a, primera radi, treba da bude sramota za one Konane iz serijala Divlji mač Simerije. Čemu takav budalizam? Ili smanji broj strana ili pronađi papir koji nije toliko težak. Ono je glomazno da nema dalje. To nije promovisanje "devete umetnosti", to je uništavanje stripa. Strip čitalaštvo (ne računajući mange) u Srbiji i u Hrvatskoj ionako opada iz godine u godinu, a ovakva glomazna i skupa ciglaška (a tobože luksuzna) izdanja to tržište samo čini još nedostupnijim.

Jednostavno pitanje za sva dvonožna stvorenja koja imaju makar tri moždane ćelije: šta će najbolje da ispromoviše neki strip - SC kiosk izdanje, HC album od 100 strana, ili nečitljiva a skupa cigla od 500 strana? Ovo prvo ili drugo. A šta će najbrže da na duge staze uništi interesovanje za Fonta? Cigla od 500 strana.

Fontova knjižurina je teška k'o tuč, što znači da se bez posebnih priprema nikako ne da čitati. Te pripreme mogu da budu slične mukotrpnim pripremama koje koriste olimpijski dizači tegova i gimnastičari. A za jadnike kao ja koji prosto moraju da imaju ovakve stripove - odnosno nemaju izbora pa moraju da kupe petstostranu fibratorsku ciglu - a koji nismo u stanju da se podvrgnemo takvim mučkim vežbama i treninzima jer smo matore drtine, nama preostaje samo da se dovijamo uz trikove. Jer ja nisam ovu ciglu kupio da mi na polici skuplja prašinu. Za razliku od većine fibratora, mene mnogo više zanima sadržaj stripa, ne samo njegova nosivost i tehnička izrada. Razvio sam sopstveni trik/sistem kojim sam sebi omogućio da čitam tegove od 3-4 kg - i to bez ikakve pomoći Mister Fibre i njemu sličnim izdavačima. (Hoću reći, niko od njih mi nije davao savete kako da čitam te njihove nezgrapne cigle, ne da mi neko od njih mora pridržavati strip dok ga čitam. Mada ni to ne bi bila loša ideja!)

Krajnje mi je "simpatično" kako Gospodin Fibra izbacuje tolike ciglurde, a ničime to ne pokušava da opravda sem otrcanim izgovorom da je "tako jeftinije". Ali koristeći tu nakaradnu logiku ne vidim zašto ne izbacuje albume i od 1500 strana: to bi bilo još jeftinije! Ili od 5000 strana: pa to bi tek bilo povoljno... barem po strani. Lepo iznajmiš kran i "pokupiš" strip - nakon što calneš 300 evra.

Ili makar da takvi izdavači navedu neki savet ili ideju kako bi se ovakve cigle mogle čitati. Prave se blesavi, kao da je sasvim normalno izdavati papirne tegove.

Otkad je čitanje usko povezano sa fizičkom snagom čitaoca?! Dokle smo došli??? S jedne strane Signore Fibrazzioni predstavlja Fibrine albume kao "intelektualna umetnička dela" - a ovamo je potrebna sirova snaga da bi se čitali. Zar niko ne primećuje blentavu ironiju u ovome? To znači da bi se čitalo neko fibratorsko nedelo čovek mora da redovno ide u teretanu - ne u biblioteku.

A zašto je to tako? Zato što je vlasnik Fibre alavi egoista kome je samo bitno da proda što više? Ne. Da je baš toliko alav prodavao bi isključivo bonelijanu. Pre će biti da je on svestan da većina njegovih kupaca ne čitaju ono što kupe, već skupljaju ovakve albume da bi im lepo izgledali na policama. Zna on to vrlo lepo, a pravi se blesav, kao da ne zna. Pa nije valjda lud da ponizi svoje verne fibratore tako što im nabije na glavu da nikada ne čitaju to što kupe! U ovom slučaju izdavač i kupci imaju prećutni dogovor da se to nikad ne pominje, iako su obe strane svesne situacije. Da se izbegne blam.

To su takozvani poličari; već sam o njima pričao u jednoj mojoj objavi o suludim navikama stripofila, link dole. Fibratori se uglavnom ne bave čitanjem stripova već samo skupljanjem istih, a mnogima od njih čak imponuje ciglurda od 4 kg, jer tobože "tako moćno izgleda na polici". Zar tako razmišljaju "intelektualni" čitaoci? To su pre razmišljanja infantilaca.

Jedino što je u ovoj čitavoj priči "moćno" je vrsta lobotomije koja bi bila potrebna da se ovakve vrste fibratora izleče od svoje teške manije skupljanja i nečitanja. Takva lobotomija bi bila toliko skupa i tehnički zahtevna da bi bio potreban čitav tim psihijatara i hirurga da se takva jedna zajebana medicinska procedura izvede. Odnosno da se izvede na više stotina takvih ljudi jer toliko fibratora ima otprilike. Čovek mora biti katatonični bolid da podržava ovakvu vrstu izdavaštva - a to znači da ne samo nikada ne kritikuje cigle od 500 strana već i moljaka izdavača da što više takvih izbacuje. To su anti-stripofili.

Umesto ove cigle Gospodin Fibrahimović trebalo je da izbaci dva ili tri normalna integrala. Pa neka budu sveukupno skuplji, ali bi barem bili praktični za čitanje i elegantniji. Normalna izdanja! Zar previše tražim? Zar sam ja neki ludak zato što tražim album koji je čitljiv? Ma da, mora da sam ja lud dok su ciglaši svi totalno normalni...

Nije Fibra jedina koja ovo radi, niti je to neki kretenski balkanski izum, već je ovaj trend krenuo sa Zapada, ali ipak su takva izdanja čak i tamo ređa. Uostalom, zar moramo baš svaki glupački trend sa Zapada da oberučke prihvatamo? Nije sve što je u modi ujedno i pametno. Štaviše. Pogotovo ne sa kukavnog Zapada.

NASLOVNICA

Iako se retko osvrćem na naslovnice, ovom prilikom moram da pomenem da sam razočaran njom. Jer kad već kupujem toliku ciglu, koja je predebela i odvratna, želim da barem naslovnica lepo izgleda. Libelusova naslovnica za Zarobljenik zvezda (strana 447, kao i slika gore) je neuporedivo lepša - a pritom Libellus najverovatnije nije čak ni imao izbor naslovnice. Ovaj Fibrin izbor mi je suviše žućkasto-crven, a i naslovnicom dominira glavni lik priče u prekrupnom kadru, i to namrgođen - kao neki prgavi revolveraš. Međutim, on nije takav lik. Očigledno je da neko nije ni pročitao ovu priču...

U Galeriji, na kraju integrala, se nalaze četiri moguća omota Zarobljenika zvezda, a neko iz Fibre je izabrao baš onaj najslabiji.

Nema nikakve sumnje da je Fibra imala odrešene ruke što se naslovnice tiče, jer ovaj integral nigde ne postoji sem u Hrvatskoj; ideja da se na hrpu nagomilaju svi ovi albumi je gotovo sigurno došla od gosn Fibre. Još jedan od mnogobrojnih dokaza da on jednostavno nema osećaj za estetiku, jednostavno ne kapira likovnu umetnost. Em sve ovo trpa na gomilu, em bira najgoru naslovnicu.

I ne: umetnost nije baš toliko subjektivna, to su vas levičari slagali. Kad ja kažem da je izabrao najgoru naslovnicu, to je neosporno. Levičari su ti koji propagiraju doktrinu da veština ne čini glavnu suštinu umetničkog dela već maltene isključivo intelektualna vrednost odnosno "misaona" pozadina tog dela. (Kako su samo levičari prepotentni: narcisoidne budaletine! Po njihovoj definiciji umetnosti, svako govno koje iserem treba da visi u nekoj galeriji ili u muzeju a ne da trune u kanalizaciji. Po toj njihovoj logici, maltene svaki objekat može da se deklariše kao umetničko delo - zato što nije teško izmisliti neku kvazi-intelektualnu racionalizaciju za svako modernističko (ne)delo. Baljezgati i srati na taj način, tj izmišljati kvazi-intelektualne razloge za ovaj ili onaj predmet ili ižvrljanu sliku, je daleko lakše nego zasući rukave i proizvesti nešto što zaista ima umetničku vrednost - jer se zasniva na veštini, radu i strpljenju.) Nije mu ovo prvi put da omane, a ironično je da baš Fibra neretko ima pravo izbora naslovnica - iako zapravo ne zaslužuju ovu slobodu, zbog svog antiestetskog smisla.

Mnogi stripofili previše cepidlače oko izbora naslovnica, a ja definitivno nisam takav, ali smatram da je u ovom slučaju morao da bude mnogo bolji. Pogotovo je ovakav kiks bio nepotreban jer Fibra izdaje samo ovaj jedan Fontov album, i nijedan drugi više. A kako to znam? Ne znam već pretpostavljam. Pa maltene su pola njegovih stripova nabili u jedan album!

SADRŽAJ

Zarobljenik zvezda (1. deo) - Libellus
Zarobljenik Zvezda (Plutajući raj) - prvi put
Priče iz nesavršene budućnosti - Libellus
Crne priče - Stripforum
Crni as - prvi put
Detektiv - prvi put
Cvet novog sveta - prvi put

Ova zadnja dva su u koloru. Mada, i drugi deo Zarobljenik zvezda je trebalo da bude u boji. Zašto nije, ne znam.

Sva četiri Libelusova Fonta su izašla u sitnim tiražima te su se brzo rasprodala, mada sam uspeo pre nekoliko godina da se dočepam Zarobljenika zvezda, tako da se recenzija tog albuma - odnosno prvog dela - nalazi u linku dole. Nije ovde.

Crne priče je bio objavio neki totalno levački hrvatski pizdavač, i to za sumanutu cenu od 18 eura, za pišljivih 50-ak crnobelih strana. I to pre 6-7 godina ili kad već, kada je ta cena tek bila totalno bezobrazna; realna cena bi trebalo da bude bliža 6-7 eura. (A nakon što sam album pročitao, bogami i još niže...)

Drugim rečima, Alfonso Font je do sada na Balkanu bio tretiran manje-više kao neki nebitan trećerazredni dunster koga treba izbaciti čisto reda radi, ukoliko je to moguće - a ako nije moguće nema veze. Nešto u tom fazonu. To je poprilična sramota, pogotovo s obzirom kakvi sve amaterski brabonjci od "crtača" ovde prolaze kao bajni veliki umetnici: na stotine albuma i integrala je na Balkanu izašlo od "crtača" koji nemaju ni gram talenta, i onih koji u najboljem slučaju crtaju tek kao neki malo napredniji početnici. Sumanuta situacija o kojoj često laprdam, ali upravo zbog toga što me toliko nervira stalno ovo ponavljam. I sam sebi sam postao dosadan ali šta da se radi: velike nepravde i nelogičnosti mi idu na qrac. Kapiram ja da neke starije crtače nije lako objavljivati iz pravnih ili finansijskih razloga, ali isto tako pouzdano znam da su mnogi od gore navedenih crtača izbacivani u ovom veku u raznim zapadnim zemljama, i to po tamo normalnim cenama.

Iako je ova cigla gotovo nečitljiva ukoliko niste olimpijski dizač tegova, ili nemate neku lukavu metodu da se izborite sa ovakvim nemogućim čitanjem (a tu svoju metodu neću da odam), ipak je ovaj album obavezna kupovina svakom ozbiljnom fanu naučne fantastike i dobrog crteža. Odnosno ne dobrog nego sjajnog. (Prva polovina je naučna fantastika, nije sve.)

Ko nabavi ovaj album automatski stiče velik deo svega što treba imati od Fonta. Jedino što preostaje: 

Clarke & Kubrick (Strip-Agent: kupite pre nego što se rasproda)

Taksi (smrdljivi Libellus: odavno rasprodat)

Jon Rohner (takođe Libellus: odavno rasprodat).

Linkovi dole za prvi i treći od ova tri albuma... Postoje još i manje poznati Robinzoni, ali koliko sam provalio to nikada neće izaći. Ne samo na Balkanu nego svugde.

Ukoliko sve gore navedeno nabavite, jedino što još od Fonta preostaje su par albuma novijeg datuma, a koji nisu uopšte bitni zato što Fontov crtež poprilično pada u kvalitetu, i to negde sa ulaskom u 21. vek. Onako okvirno.

Naravno da postoje i razne Tex epizode, a neke od njih su još uvek dostupne, ali to je sve uglavnom rađeno u ovom veku te je crtež slabiji. A da ne pričam o tome kako su u pitanju obični glupavi Bonelli vesterni koji nisu obavezni. Barem meni nisu. Doduše, nedavno sam kupio jednog Fontovog Teksa, ali ga još uvek nisam pročitao. Ne žurim se jer prosto osećam da će radnja biti glupa i levičarska, što kod Teksa (i Bonelija) sve više postaje norma.

Veseli četvrtak je bio izbacio Barselonu, ali em je mnogo slabiji crtež em je scenario najverovatnije komunjarski. (S obzirom na tematiku i scenaristu, moja pretpostavka je gotovo sigurno tačna.) Doduše, levičarskih pizdarija i gluposti ima i u ovom integralu, odnosno i u nekim od Fontovih "najboljih" stripova. (Ovo se odnosi na najbolje nacrtane.)

PREPOTENTNI SCENARISTA?

Nije Alfonso Font ni prvi ni poslednji crtač koji je umislio da je intelektualna gromada. Samo zato što je uvideo da je neverovatno talentovan, pa je krenulo da mu raste samopouzdanje, počeo je da veruje i da je prepametan te ima mnogo toga o čemu može svoju naivnu stripsku publiku da poduči.

Ali ne treba se čuditi. Pa to je tipično za levičare! Sve je to arogantna prepotentna bagra, zomboidosi koji misle da su popili svu pamet sveta, pa kreću da pridikuju umesto da zabavljaju čitaoce. A ovakav crtež je ionako prvenstveno stvoren za zabavu. Nema Font tu vrstu emocionalne težine da bi se bavio nekim jačim, depresivnijim, i ozbiljnijim temama. To nije kritika njegovog crteža, već čista konstatacija. Kao što Mike Mignola nema ni trunku opravdanja da se bavi horor žanrom (link dole), tako u nekoj manjoj meri Font nije trebao da zalazi suviše u suvoparno moralisanje pa čak i teške teme. Da ne govorim o tome da je suvoparno moralisanje samo po sebi smorno, pa ga zato ne bih preporučio nijednom crtaču: ni onim dobrim ni onim lošim. Ukoliko je Fontu toliko stalo do držanja propovedi neka se dene u crkvu ili u politiku. Siguran sam da ima dovoljno budala koje bi ga slušale i uzimale za ozbiljno. Budala budale vrlo uspešno oko sebe okuplja.

Takvi kao što je Font su umislili da im je dužnost da nas politički "edukuju" i usmeravaju. Nema ništa blamažnije nego kada čovek dozvoli svom egu da mu diktira odluke... Kome ego dominira taj je prilično jadan, a i fali mu samosvest. To je bila čistokrvna ego odluka.

Font je priznao da ima lošu reputaciju među scenaristima, i sugerisao da nije lak za saradnju. Zato se verovatno okrenuo sopstvenim scenarijima. To samo po sebi nije nužno loša odluka, jer kada se ne bavi politikom piše sasvim solidne priče. Ali čim scenarista - maltene bilo koji - krene sa političkim preseravanjima, to skoro nikada ne izađe na dobro. Pogotovo ne kada su u pitanju levičari, a velika većina strip crtača su upravo takvi. (Neću sada da zalazim u razlog zašto je tako jer sam o tome već više puta pričao...)

Zarobljenik zvezda, drugi deo

Ubaciću recenziju za ovaj album kada ga budem pročitao, a to će biti naknadno, tek kada budem završio sve ostalo. Zato što bih morao ponovo da pročitam prvi deo, a to me pomalo mrzi jer ga se ipak donekle sećam. To ti je ta neka "srednja caka": sećam ga se dovoljno dobro da me mrzi da ponovo čitam, ali se nedovoljno dobro sećam da bi mogao odmah da krenem sa drugim delom.

Priče iz nesavršene budućnosti

Žali Bože ovako lep crtež kada se troši na ovakve glupačke scenarije... Priče iz nesavršene budućnosti trebalo je da se zovu Nesavršene priče budućnosti kakvu je zamišljaju histerični levičari. Ovamo propagiraju utopiju tj "savršenu budućnost", a s druge strane nam prodaju apokaliptičke bajke o propasti sveta - ali samo ukoliko se ne ratosiljamo kapitalizma na vreme. U tom grmčetu leži zeka! Samo zato. To je zapravo poruka ovde. A naravno, ukoliko se ratosiljamo kapitalizma time gubimo i demokratiju, jer automatski gubimo i slobodu. Kapitalizam i demokratija: jedno bez drugog nikako ne idu, a to je nešto što tupavi levičarski glasači nikako ne mogu da ukapiraju, jer ništa ne razumeju o ekonomiji, društvu, politici, a još manje o ljudskoj psihologiji. Jadni ne bili, nemaju pojma ni o čemu, a ubeđeni su da za sve imaju savršeno rešenja. Same levičarske političare sloboda građana i ne zanima, njima je samo bitno da što više jačaju svoju "dobročiniteljsku" vlast, dok imbecilni glasači koji ih stavljaju na vlast žive u svetu fantazija, u svetu neostvarljive budućnosti u kojoj su svi totalno jednaki kao neki mravi ili amebe. Komunisti bi da stvore termitnjake od ljudskih civilizacija (na primer komune), a to bi bila devolucija a ne taj veliki bajni "evolucijski skok" o kojem oni baljezgaju. Jer su to obećanja populističkih levičara na koja neuka raja konstantno naseda, i to širom sveta. Marksizam je u međuvremenu postala najveća svetska pandemija, i to uprkos mnoštvu dokaza da ta ideologija nema ama baš nikakvu perspektivu, i da je u suštini prvenstveno genocidna i samoubilačka.

Skoro da nema (levičarima omiljene) teme koju "veliki edukator" Font nije pokrio u ovoj nesretnoj kolekciji političko-propagandnih pripovetki. Jedino nema nijedne antirasističke parabole, a to je samo zato što se taj toliko sada popularan lov na veštice (tj "rasiste") tek u ovom veku onako pošteno zalaufao. Ako ništa drugo, većina ovih priča su veoma kratke, ali to je i zato što nisu razrađene, već više dođu kao banalni politički slogani. Kao kratki jeftini politički pamfleti, ali fantastično ilustrovani pa zato (budalama) deluju daleko bolje nego što jesu. U fazonu, "ovo toliko lepo izgleda da mora da je bazirano na istini i činjenicama!" Osim što smara i što od nje nemamo nikakve koristi, politička propaganda u stripu i na filmu često sprečava razvijanje radnje. Fontu je bilo daleko bitnije da svi znaju za koga navija nego da nešto zanimljivo ispriča. Nikada ne pominje Marksa, Engelsa ili Gevaru - nije baš toliko banalan i očigledan - ali je dovoljno konkretan da se njegovo levičaranje odmah uoči.

Što naravno ne znači da će svaki čitalac da primeti politički subtekst, jer imaš stripofile koji retko konstatuju propagandu pa se zato čude kada neko kao ja upire prstom na nju. A to je uglavnom zato što su im mozgovi toliko isprani da im je postalo sasvim normalno da im se u strip avanturama konstantno protura levičarska ideologija. To njima maltene dođe kao sastavni deo priče, iako je često kompletno nepotreban.

Ne podnosim zloupotrebu "devete umetnosti" da se proturaju političke dogme: to mi je oduvek bilo jeftino, ogavno i pretenciozno. Ukoliko nemaš dovoljno ideja da ispričaš nešto zabavno onda se mani stripova i baci se u politiku, pa onda za mikrofonom kenjaj do mile volje...

Ideološko zatupljivanje čitalaca gotovo uvek stavlja politiku ispred kvaliteta radnje. Vrlo je teško imati i jedno i drugo, pogotovo kada je ideologija toliko retardirana kao ova levičarska. Zato što je teško promovisati (komunistički) nemoral i (socijalističku) stupidnost kroz "visokomoralne" alegorije: to dođe kao neka nebulozna kontradikcija.

Tanatos se vraća kući (prva strip tabla, gore) je osrednja mala pričica u kojoj neki futuristički tiranin biva kažnjavan od strane Death Star-a koji je sam koncipirao. Naravno da lik podseća na nacistu - nikako na komunistu. Levičarski propagandisti isključivo osuđuju fašizam, skoro nikada ono drugo, a time daju do znanja da nemaju ni trunku morala ni inteligencije već da su najobičniji navijači. Pristrasni pič*opaćenici.

Scenario je suviše plitak, ali ne zato što je priča kratka već zato što se previše oslanja na razne sci-fi klišee. Ali dobro, makar se ova priča ne bavi migrantima ili pravima seksualnih manjina... Ipak je ovo strip iz 80-ih, a ne iz ove smrdljive "nesavršene budućnosti" u kojoj trenutno živimo. E da je Alfonso samo znao... Da je samo znao da najveća opasnost ne leži u oligarskom kapitalizmu već mnogo više u neobuzdanom ludačkom marksizmu! Jer su moderni kapitalisti-milijarderi krenuli upravo tim putem. Što zvuči kao debelo licemerje, zato što i jeste. Paradoksalno ali istinito. Uostalom, Kinezi su im manje-više pokazali kako se to radi, mada kod njih pravi kapitalizam nikada nije pokrenut jer je za to potrebno slobodno tržište a ne centralna vlast čija se reč ne osporava.

A s obzirom da je Font još uvek živ, postavlja se pitanje: da li je on uopšte ukopčao šta se dešava u ovom veku? Pogotovo u Zapadnoj Evropi. Čisto sumnjam. Ne verujem da je išta ukapirao jer levičari pate od bolesti koja je uglavnom neizlečiva, a do oporavka pacijenta retko dolazi, odnosno do prelaska sa leve strane na centar, ili još bolje na desnicu. (Naravno ne na ekstremnu desnicu, da me neko ne bi pogrešno razumeo.) On verovatno i dalje smatra da je ekstremna desnica najveća trenutačna opasnost po zapadnu civilizaciju, jer je kompletno naseo na tako zavodljive laži levičara, koji uvek obećavaju kule i gradove - dok šire najstrašnije laži o opoziciji. (Na primer da su svi desničari rasisti, ili da su svi kapitalisti pohlepni manijaci - a pritom su levičari najveći rasisti i najpohlepniji od svih.) Jedna od najstarijih taktika je da prstom uperiš na izmišljenu opasnost dok se sam baviš veoma prljavim rabotama. Da skreneš pažnju sa prave opasnosti na onu preteranu ili totalnu imaginarnu. Čisto nagađam u vezi Fonta; nije nemoguće da se u međuvremenu opametio, barem malo. Uostalom, njegov kasniji strip Jon Rohner mi uopšte nije delovao levičarski.

Priče Kiša i Robotijada totalno odudaraju od ostalih u ovoj mizernoj kompilaciji, jer su humorističke i ne pridikuju. Zapravo su ovo prva pojavljivanja Stanley-a i Kubrick-a, likova koji kasnije dobijaju sopstveni serijal; integral koji je Strip-Agent izbacio pre par godina. Link dole... Obe priče su simpatične, a pogotovo Robotijada koja je druga najbolja u ovoj ponekad baš bednoj kolekciji.

Veliki podvig je još jedna sasvim pristojna pričica, od četiri strane. Ima solidan finalni obrt, za razliku od prve priče. Nije ni ovo preterano originalno, ali je makar zabavno, i bez preteranog politikarenja.

Zalihe (tabla iznad) je već kompletno politička priča, u kojoj Font svoje čitaoce tretira kao neke imbecile. (Ili to ili ne primećuje koliko je zapravo neupućen i naivan; ego ga rastura.) Možda i jeste donekle u pravu, jer većina strip čitalaca nisu preterano bistri, a još manje dovoljno informisani da se odupru propagandi. Priča treba da bude tobože poučna, sa kretenskom porukom da kapitalizam propagira ratove! Font ovde sasvim ozbiljno tvrdi da su ratovi isključivo vezani za profiterstvo i da je to jedini razlog zašto se započinju i razvlače, makar u ovo moderno doba. (Jer ove nesavršene priče iz levičarsko-histerične budućnosti uglavnom predstavljaju 80-te a ne tadašnju "budućnost". Distopijska satira, a one se skoro uvek bave sadašnjošću.)

Alfonso, da li si ti normalan? Pa koji je to kapitalizam postojao pre 500 godina, pre 1000 godina, pre 5000 godina? Uvek se ratovalo, uvek se makljalo i zverski klalo, jer to je u prirodi čovekove egzistencije. Čak bi se moglo reći da je to suština čoveka. Šta je preživljavanje nego konstantni rat? Rat protiv prirode, rat protiv konkurencije, rat protiv većine. Oružani sukobi nisu uvek utemeljeni u nekoj bajnoj zaveri, već oslikavaju standardno ljudsko ponašanje i mentalitet. Ali pošto levičari imaju naivno-simplistički stav o ljudskoj prirodi, oni uvek sve svaljuju na par psihopata, kao da kolektiv nikada ne može biti kriv ni za šta. Kao da raju ponekad ne privlači upravo očigledno zlo raznoraznih lidera. Mnogi "proleteri" su kvarni kao šupalj zub stoga je i logično da narodne mase često predstavljaju psihopatski političari. Kakav narod takva vlast: ne uvek tačna, ali potcenjena izreka. 

Rat uglavnom nema blage veze sa profitom, odnosno ne uvek. Ne smeju se brkati uzroci sa posledicama, kao što to Alf radi. A postoji tu još jedan sitni detalj zvani "sticanje teritorije". Ne znam da li je Alfonso primetio da nas ima nekoliko milijardi na relativno malom prostoru, a od tog prostora 2/3 su vodurina u kojoj ne možemo da bitišemo jer nismo ribe niti amfibije; ogroman deo kopna su pustinje i neplodna ili neprohodna zemljišta, a ono što ostaje zaista nije puno za toliki broj ljudi, a koji se stalno povećava. (U Africi i u većini Aziji, ne u Evropi koja odumire.) Za teritorije se ubijalo i ratovalo odvajkad, jer ko se za svoju teritoriju ne bori taj izumire. Ginulo se za teritorije i kada ljudi nije bilo ni približno toliko mnogo - a kamoli sada kada smo kao mravi. Naravno da je sticanje teritorija vezano i za novac, ali novac je vezan i za preživljavanje čitavih naroda, ne samo za lična bogaćenja.

Komunisti bi da uvek predstave novac kao nešto prljavo - sem naravno kada se oni bogate tim istim novcem, jer ga zapravo obožavaju još više od kapitalista! (Fascinantno je kako levičari naginju ka cinizmu kada im to u momentu odgovara, a kada zaista treba da budu cinici onda su naivni kao dupeta.) Postoje i drugi razlozi zašto se ratovi pokreću i traju. Samo budaletina bi ovako kompleksnu temu podjednostavila na jedan prosti imenilac, odnosno u ovom slučaju ratno profiterstvo (nekih tamo kapitalista). To je samo jedan od mnogih aspekata rata, a čak bi se moglo reći da je ratno profiterstvo više simptom rata nego njegov uzrok... Budalaština je misliti da Amerikanci stalno ulaze u ratove zbog svoje vojne industrije; to je totalno zanemarivanje nekih osnovnih političkih realnosti, i zamršenosti internacionalne politike i diplomatije. Odnosno američka vojna industrija postoji zbog sveta u kakvom se nalazimo - a ne obrnuto. Ne brkati uzroke i posledice! Levičari bi da poverujete da je svet u takvom stanju kakav jeste zbog američke vojne industrije! Još jedan primer kako levičari iskrivljuju logiku i istinu, onako kako im odgovara, po potrebi. Amerikancima je mrsko da ulaze u ratove, jer političari to uvek moraju da pravdaju glasačima, dok antiamerikanci lažu kako Amerikanci jedva čekaju da zaratuju - a svi komunisti do zadnjeg su antiamerički nastrojeni, stoga njihova mišljenja o Americi nemaju nikakvu težinu. Pitati levičara šta misli o američkoj politici je kao da Hitlera pitaš šta misli o Jevrejima. Nacisti i komunisti: apsolutno ista bagra.) Font bi trebao da malo mućne glavom pre nego što sledeći put krene da piše te svoje parabolice. Nije sve tako jednostavno i crno-belo kao što to ovaj bajni mislilac smatra...

"Ratovi nemaju nikakve veze sa ideologijom", reče jedan vojnik (odnosno Font) i ostade živ. Odnosno mrtav, jer na kraju priče nije dobro prošao, a to je zato što je neki stereotipično debeli ružni kapitalista odlučio da produži rat samo da bi nastavio svoju proizvodnju ljudskih delova tela. To nije realizam, nije satira, pa čak ni pesimizam - već čisti idiotizam.

Tvrdnja da moćnici kontrolišu razne vlade a time i ratove (samo na Zapadu, jer naravno da su komunjare uvek idealizovale ostatak sveta) je bila jako popularna u 80-im, ali više među levičarima. Zanimljivo je i ironično kako sadašnji levičari desničarima prebacuju paranoju i teorije zavera - a ta ista paranoja i veoma slične teorije zavera levičarima nisu nimalo smetale kada su se oni njima fanatično bavili pre samo par decenija. Drugim rečima, levičari smatraju da oni smeju da kuju teorije zavera kada to njima odgovara, a kada krenu da vladaju svetom - gle molim te i to uz pomoć milijardera kapitalista kao što je to sada slučaj na Zapadu - najednom im teorije zavera smrde na glupost i neznanje. Ne zaboravimo da je samo pre 25 godina veliki marksista/propagandista Michael Moore u svom kompletno imbecilnom "dokumentarcu" Fahrenheit 9/11 tvrdio kako je američka republikanska vlast zapravo organizovala taj napad, da to nije bio muslimanski terorizam. Jer kao što znamo - bar ako ćemo levičarima da verujemo - "Islam je religija mira", a sve pretnje te religije su desničari navodno preuveličali pa čak i "izmislili". Stotine eksplodiranih bombi i hiljade mrtvih? Sve su to desničari "izmislili". Nema većih licemera od levičarske bagre: šta za njih važi to ne važi za sve ostale, i obrnuto. Sve levičarske stranke su stranke dvostrukih aršina.

Apsurdno je da baš jedan Španac tvrdi kako ideologija nema veze sa ratovima, uprkos svemu što se odigralo u njihovom brutalnom građanskom ratu, pre skoro 100 godina. Ono je bukvalno bio sukob fašizma i komunizma, kao i ateizma i katolicizma. Klasičan bratoubilački rat u kojem su čak i porodice bile podeljene po ideološkim linijama. Da bi uopšte došlo do takvih nemilosrdnih pokolja kao što su se odigrali u Španiji, potrebna je debela ideološka zadojenost tj veoma jaka podela naroda bazirana na snažnoj ideološkoj osnovi, a tako nešto se ne postiže time što neki moćnik jednostavno iz vedra neba jednog dana odluči da će da započne rat, tek tako iz "ratnog profiterstva". Ono u fazonu "e sad će biti rata", a mase momentalno krenu u histeriju i mržnju, kao na dugme. Font kao da je ušmrkao previše bolivijskih pečurki.

Ideologija još i te kako može da se zloupotrebi da se rat opravda, ali tvrditi da ideologija nikada nije uzrok ratovima je vrhunac imbecilnosti i nerazumevanja istorije. Font sugeriše da ratove uvek započnu šačica oportunista, ili čak samo jedan moćnik, dok narod ne snosi nikakvu krivicu, i da je narod tobože spreman da svako neslaganje reši mirnim putem. Iako je istorija pokazala bezbroj puta da sami narodi još i te kako rado ulaze u ratove. Mase su neretko krvoločne! Krstaški ratnici, primera radi, su bili mnogobrojni i svirepi, a bili su obični ljudi uglavnom. Pogotovo žene nasedaju na ratničke slogane, još više nego muškarci. (Slabo poznat detalj, a to je zato što se žene stavljaju na pijedestal od strane marksističkih propagandista. Na primer u filmovima su žene sve više moralno besprekorne a muškarci sve gluplji i pokvareniji. Šta je, niste primetili? Pa da, većini filmske i strip publike uvek sve mora da se nacrta.) Žene ne moraju da ratuju stoga je logično da će lakše da pristanu na rat - a tek kasnije im dune u glavu da taj isti rat može da dovede do gubitka sinova i braće.

A najčešće su upravo mase podržavale ratove - barem pre nego što krene ubijanje - zato što uglavnom nisu ni bili svesni kakvo razaranje sledi. Lako je danas biti antiratno orijentisan, kada ljudi imaju pristup neuporedivo većoj količini informacije nego što je to na primer imao neki nesretni vojničić koji se dobrovoljno prijavio za Prvi svetski rat, jer nije imao predstavu šta ga sve čeka. Do 20. veka ratovi su rutinski bili idealizovani, ne samo od strane raznih monarhija i kvazi-demokratija, već je to bilo utemeljeno u skoro svim kulturama i civilizacijama. Antiratnih pisaca maltene nije uopšte bilo, jer tako nešto ne bi bilo dozvoljeno, već je vladala idealizacija ratnika kao ultimativnog heroja.

Svaliti svu odgovornost uvek na šačicu pojedinaca je naivno i nerealno, a po ko zna koji put Font dokazuje koliko malo levičari razumeju ljudsku prirodu. Jer po njima čovek ima maltene bezgranični potencijal; komunisti totalno precenjuju ljudsku "dobrotu" i moralni "kvalitet" a potcenjuju njegovo urođeno zlo i sklonost ka sebičluku i nasilju. Kapitalističke demokrate su u ljudima prepoznale taj sebičluk i nasilje, te konstruisale sistem da bi se takvo ponašanje minimiziralo (jer desničari kapiraju da se zlo čoveka ne može kompletno ukloniti), umesto da se ova ružna istina o ljudima kompletno ignoriše kao što to levičari rade. Jer beže od istine: to je suština na kojoj je socijalizam zasnovan.

Nažalost, naredna priča Lov je čitavih 10 strana duga. 10 strana bi trebala biti definicija "kratke priče", ali kada je scenario ovoliko glup onda i mali broj strana treba nekako izdržati. Opet imamo fantastičan crtež isprljan levičarsko-propagandnim scenarijem. Font ovog puta bljuje po bogatima, oni su opet za sve krivi (odnosno šačica moćnika), a pitam li se da li mu smetaju sadašnji zapadni mega-bogataši koji troše milijarde na levičarsku propagandu, i ispiru mozak stotinama miliona imbecila u Zapadnoj Evropi kao i u Americi, dok milione ilegalnih i neobrazovanih migranata uvoze u Evropu.

(Mada, to ispiranje mozga se odavno proširilo i na Istočnu Evropu i na Balkan. Jer kad samo čujem Balkance kako trabunjaju na razne političke teme, posumnjam da se nalazim u nekoj veoma surovoj i apsurdnoj epizodi Zone sumraka. Često kritikujem moderni Zapad i taj njihov nebulozni i kontradiktorni neoliberalni marksizam kojim izvršavaju masovno samoubistvo, ali se onda podsetim kolika tek glupost vlada na ovim prostorima! Ako ima ičega po čemu se Srbi i Hrvati potpuno slažu, to je njihova netrpeljivost prema Amerikancima i kapitalizmu. Tu su maltene identični. A drže takav stav iz potpuno nebuloznih razloga, a najveći od njih je totalno nepoznavanje istorije. Jer čitav život slušaju i čitaju laži.

Srpska verzija istorijske istine: "Hrvati su najveći zlotvori, a Amerikanci su najgori jer promovišu kapitalizam, i krivi zu sa sve. Na primer ako izgubim posao jer sam bio lenj, automatski krivim Amere. Kao kad se okliznem na bananu, i za to su krivi. Rusi su nam oduvek bili jedini pravi prijatelji, čak i u 90im kada nisu prstom mrdnuli da nam pomognu oko Kosova... koje je srpsko i uvek će biti".

Hrvatska verzija istorijske istine: "Srbi su najgori, a Amerikanci su šljam jer nisu kao naši divni zaštitnici Nemci (koje su Ameri na kvarno dobili u WW2), a koji se bave humanim, socijalno inspirisanim mekim i divnim kapitalizmom. Nemci su nam uzor, najveći prijatelji, i superiorna rasa!" Ups...

Ajde der, bez ljutnje! Mogu valjda malo da se našalim...)

Pritom se Font ponavlja jer eto opet teme zamene udova i delova tela uz neku futurističku ultra-naprednu tehnologiju.

Kojom se levičarskom tematikom bavi naredna priča? Šta nas čeka u sledećoj priči?

Pa ekologija i "zaštita životne sredine", naravno. Bez toga ne može. Zastrašivanje javnosti kroz ciljano sejanje panike na osnovu nekih nedokazanih, potencijalnih prirodnih kataklizmi je levičarski hobi koji već ima popriličan istorijat. Ne mislite valjda da su levičari tek od nedavno razvili tu svoju apokaliptičku histeriju s kojom zastrašuju narode o navodnom kraju sveta, zbog "zagađenja i uništenja planete"? Ta tradicija postoji više od 50 godina. Jedno vreme su fanatično prognozirali Ledeno doba (a koje je po njihovim datumima već odavno prošlo), a kada se to izjalovilo prešli su na ono suprotno! Ma živ piš s budalama...

Zagađenje naravno da postoji, ali ne u onakvom obliku o kakvom levičari pričaju, jer oni sve preuveličavaju, iskarikiraju, i od svake ozbiljne teme naprave lakrdiju: posvađani su sa istinom, laž im je daleko draža. Sve simplifikuju, na primer kako je za svu zagađenost kriv isključivo Zapad, dok štede kritikom Kinu, Indiju i Rusiju koji su daleko veći zagađivači. Jer ne bi bilo politički korektno kritikovati "drugove levičare" ili siromašnu Indiju. (E sad, da li je Rusija trenutno komunistička ili fašistička, neću da ulazim u to.)

(Ko ima iole mozga lako zaključuje da je zagađenje daleko logičnije i prisutnije u diktatorskim društvima. Odnosno u diktaturama su situacije i stanja generalno mnogo negativnije i ekstremnije nego u demokratijama. Znam da se mnogi Balkanci ne bi složili sa mnom jer su odvajkad naučeni da demokratiju posmatraju sa skepticizmom, a da tolerišu diktaturu. A to je zbog mržnje prema Zapadu, što pogotovo važi za rusofilsku Srbiju.)

Klimatske promene, ukoliko postoje uopšte u toj meri kako to levičari tvrde, su kompleksna tema kojom treba naučnici da se bave, i to bez političkih pritisaka od moćnika koji im zaključke nameću već unapred. Naučnik koji vrši ekološku studiju - a unapred već "zna" ishod te studije - nije nikakav naučnik već najobičniji plaćenik. Danas se veliki broj naučnika sastoji od lažova-plaćenika koji trtljaju jedne te iste političke slogane jer se to od njih očekuje. (Najočigledniji primer bi bio Neil deGrasse Tyson, jedan od najpoznatijih piona američkog levičarskog establišmenta. Njemu samo što na čelu ne piše "ja sam usrani plaćenik i sve lažem u ime nauke". A zbog takvih ljigavaca kao što je on narodi sve više gube poverenje u nauku i naučnike - što će nas na duge staze sve skupo koštati.) Realni i objektivni naučnici koji imaju svoja ubeđenja vezana za "klimatske promene", njih u (Zapadnim) medijima maltene i nema. Niste primetili?

Tupavi levičari ovaj manjak zdravog naučnog diskursa interpretiraju kao dokaz da kod naučnika postoji opšti konsenzus da su klimatske promene totalno ekstremne i nose neminovan kraj sveta, ali to uopšte nije istina. Mnogi naučnici se protive ovakvom dogmatičnom stavu prema temi koja bi trebala da se tretira naučno a ne politički, ali takvi se i ne čuju jer im levičari ne daju medijski prostor. (Kao što ni "populističkim" desničarskim političarima ne daju taj isti prostor. Pogotovo u Zapadnoj Evropi. U Nemačkoj se AfD tretira kao nacistička organizacija, iako to uopšte nisu, a to samo dokazuje diktatorsku dominaciju levice na Zapadu.) A ko kontroliše te medije? Pa uglavnom marksistički milijarderi, odnosno licemerni moćnici kojima odgovara da propagiraju levičarske gluposti. A kada pukim slučajem neki veliki medijski gigant nije pod kontrolom levičarskog već nekog desničarskog milijardera, kao što je to slučaj sa omalovažavanim Fox-om, onda komunjare odmah kreću sa drvljem i kamenjem protiv tog milijardera kao i protiv te kompanije. Jer levičarima ekstremno smeta ako postoji čak i jedan glas neslaganja. Svaku opoziciju tretiraju kao najljućeg neprijatelja iz pakla (što objašnjava zašto su levičarski glasači mnogo skloniji nasilju i mržnji nego desničarski). Tobože se zalažu za demokratiju i slobodu govora, a ovamo desničarima ne daju ni reč da zucnu. Valjda su levičari pobrkali pojam demokratije sa diktaturom u kojoj se svi 100% slažu sa svima, i svi zastupaju identične stavove. (Ono kada Gadafi ili Tito dobiju 100% glasova u nekom farsičnom izboru. Ili trenutna situacija na američkim fakultetima, u kojima se svaki desničarski glas tretira kao "napad na demokratiju".) Ili su pobrkali ili se samo prave blesavi. Odnosno, levičarski glasači su to pobrkali, dok se levičarski političari samo prave blesavi.

Znam, opet sam otišao široko i nadaleko u neku nestripovsku temu... Ali za to je kriv Alf: da mu priče nisu političke ni ja ne bih ovde srao.

Radi se o priči Poput kuge, a koja maltene i nema scenario već je jedna banalna četvorostrana pridika o tome kako čovek uništava Zemlju. Odnosno u ovom slučaju kako je već odavno uništio Zemlju pa se onda preselio na jednu drugu planetu pa onda i nju uništio. Čovek ima toliku moć da se šeta kosmosom i da redom uništava planete?! Smehotresno! Znam ja da je ovo naučna fantastika, ali ova zamisao je toliko imbecilna da mogu samo da joj se smejem. Naučna fantastika ima pravo da ide daleko u svojim fantazmima, ali samo kada se ne bavi politikom. Jer čim se ubaci politika, onda se ti elementi naučne fantastike više ne mogu isključivo tretirati kao fantazija, već se od njih očekuje i određena doza realizma. Satira zahteva povezanost sa pravim životom, a kada te veze nema onda nije satira već lupetanje.

Levičari su oduvek preuveličavali uticaj i moć ljudi na ovu planetu, ne shvatajući koliko smo sitni, nemoćni i nebitni. Postoje čak budale koje misle da Amerikanci izazivaju zemljotrese! (Kakav inferiorni mozak čovek mora da poseduje da poveruje u takvu kosmičku tehnologiju.) Da bi se Zemlja zagadila i uništila onako kako o tome pričaju stotine naučno-fantastičnih filmova, romana i priča, čitavo čovečanstvo bi bukvalno moralo ciljano da se udruži - sve nacije zajedno na gomilu - sa konkretnom namerom da se uništi Zemlja. Pa bi im čak i tada trebalo dosta dugo da u tome uspeju. Zelene evropske stranke su zapravo crvene, to bi makar svakome trebalo biti jasno, jer Zeleni su glavni promoteri "klimatske histerije", a to rade isključivo zbog svojih crvenih ubeđenja i ciljeva.

Neću sada da zalazim u prave razloge zbog kojih levičari promovišu ideju uništenja Zemlje, zašto im je izazivanje panike toliko bitna. Levičarski moćnici koji kontrolišu takav narativ, odnosno milijarderi i političari koji su pokrenuli ovu ogromnu budalaštinu, ni sami ne veruju u tu apokaliptičnu bajku već imaju svoje veoma cinične i nenormalne razloge zašto je promovišu. A ja neću da vam kažem koji je glavni razlog, već mučnite malo svojim mozgom. Ne moram baš sve da vam dam na tacnu...

Poslednji neprijatelj je veoma stereotipična pričica o razaranju Trećeg svetskog rata, vrsta priče koja se objavljivala najmanje 500 puta svake godine tokom Hladnog rata. I desničari i levičari su bili opsednuti idejom nuklearne kataklizme, ali su levičari uvek išli korak dalje, odnosno njihove priče su uglavnom bile za nekoliko nijansi gluplje i nerealnije. Kao na primer ova. Ali ovo baš i nije priča već najobičnija levičarska pridika. Marksistička lekcija, onako baš smorna i neoriginalna. Obrt na kraju priče je predvidljiv i neoriginalan. A Font opet koristi Amerikance kao metu sprdnje i kritike, čime dokazuje da je bio simpatizer Sovjetskog Saveza, pa možda čak i staljinizma. Jer da nije bio zašto nikada nije napisao neku alegoriju sa aluzijama na Staljina i na milijardu zločina koje je Sovjetski Savez načinio tokom svoje neslavne 70-godišnje istorije?

Poljubac počinje obećavajuće, ali samo što je počeo već se naglo završava, i to sa obrtom koji je em nezanimljiv em kliše. Neiskorišćena prilika...

Čistač ima elemente ekološkog pridikovanja, jer se na kraju priče robot odlučuje da izbriše sve ljude, za koje smatra da su primarni izvor planetarne kontaminacije. Da da, gosn Font, shvatili smo poentu: ljudi su kuga i veliko zlo, ali si ti zato kao prepošteni levičar-dobrica prava moralna gromada od čoveka! To je veoma učestala odlika virtue-signaling levičara: kritikujući druge, odnosno ukazujući na njihove mane i "moralne greške" - a u ovom slučaju kritikujući čitavo čovečanstvo - narcisoidni levičar fontovskog tipa sebe automatski predstavlja kao uzvišeni izuzetak, kao mudraca i nosioca pravde i istine koga treba pomno slušati. Jer je on toliko bolji od svih tih drugih ljudi koji su zli, nemarni, nehajni, koristoljubivi i pokvareni. "Ja, Font, pravičan i moralan. Vi ostali ljudi: zli i sebični. Budite više kao ja, odnosno budite savršeni".

S tim što mene baš savršeno zabole za Fontova baljezganja... Baš će mene neki prepotentni levičar da uči moralu, pogotovo koristeći ovakve otrcane fazone. Sve smo ovo već bili čitali negde pre, tj ovakve moralne recitacije u vidu stripa. Po meni strip prvenstveno treba da bude zabavan, pogotovo ako je sam crtež u većoj meri stilski takav. Da sam želeo lekcije prijavio bih se na neke filozofske ili naučne kurseve. Za to mi zaista ne trebaju strip ilustratori/scenaristi. Oni mi služe za razonodu. Ali šta da se radi kada je Font sebi uvrteo u glavu da je mini Konfucius, i da kao takav mora da pokuša da oplemeni ovu našu mizernu ljudsku rasu koja je toliko zla. Je li bre, komunjaro, a zašto toliko cinično o ljudima? Pa gde je onaj socijalistički optimizam? Gde se denuo?

A da, zaboravio sam... Ovo su "priče nesavršene budućnosti" - u slučaju da se ne ratosiljamo kapitalizma na vreme. A ukoliko to ipak uradimo, pa još prihvatimo "diktaturu proletarijata" (odnosno vladavinu psihopatskih elita koje se predstavljaju kao spasioci čovečanstva, a koji često blage veze nemaju sa radničkom klasom), onda će budućnost da bude samo med i mleko. Medeno-mlekasta budućnost, poprilično savršena, u kojoj će jedini problemi da budu provođenje 30 godina u gulagu, biti mučen u tamnicama, čekati u red za toalet papir bar tri sata, i ostale radosti socijalizma koje ne možemo da dočekamo.

Der, Alfonso, čemu još imaš da nas naučiš? Nastavniče Font, dajte mi još jednu dosadnu lekciju o ljudskom zlu i o tome kako će ljudi da unište planetu - jer jednostavno pokušavaju da na njoj prežive, niti su ikada tražili da budu rođeni; na Zemlji, ili bilo gde drugde. Prema tome, Alf, prekini da kenjaš...

Sve više počinje da me podseća na one veganske fanatike koji mesoždere smatraju zlotvorima. Ponavljam: nijedan čovek se nikada nije svojevoljno rodio, niti se prijavio da bude rođen na planeti Zemlji koja je brutalna i na kojoj je priroda najblaže rečeno svirepa. Ljudi samo pokušavaju da prežive, a ako to involvira određenu dozu zagađenja životne sredine, šta tu mi možemo? Što bi rekli Ameri, "I didn't make the rules, I merely play by them". Levičari su suviše tupavi da razumeju ovo, morao bih da im nacrtam šta ovo znači; nisam toliko dobar crtač kao Font (recimo da sam 1000 puta lošiji) ali sam zato daleko logičniji od njega. Ja bih trebao ovde da pridikujem a ne on!

Levičari stalno traže neke dlake u supi, pa onda i krivce koje će da kazne jer su uspeli da pronađu te dlake. Recimo kada ih uhvati antirasistička, antiseksistička i antihomofobična manija pa krenu u lov na veštice! Krenu da traže i hvataju rasiste, seksiste i homofobe. A onda kada ih pronađu, onako samozadovoljno upere prstom na svoju žrtvu, u stilu: "Evo još jednog! Dajte da ga nekako kaznimo, a kad smo već kod toga hajde i da mene nagradite za moje prepoštenje i prečasnu dobrotu!" Koji su to narcisoidi... Ko levičare ne zna skupo ih plaća. A zna ih samo onaj koji je prepoznao njihovu narcisoidnost i licemerje, jer to su im glavne odlike.

E sad, oni pronicljiviji među vama možda pomisle da sad i ja pomalo pridikujem. Barem tako možda deluje. Ali ja ne pridikujem, ja samo pojašnjavam. Samo se branim od avalanša levičarskih govana, od neumoljive marksističke propagande u ovom stripu. Font je prvi počeo! Ja samo reagujem. Nisam ja okidač ovog "pridikačkog" rata već on.

U priči Valentino, glavni lik kaže liku u centrali: "Prestani da mi više pridikuješ!" Koja ironija. Da je samo Font shvatio da je on taj koji stalno morališe i pridikuje, ali to mu nije ni na sekund palo na pamet odnosno na glupet. Priča ima donekle lukav obrt, ali logika se ipak raspada: jer zašto bi ova futuristička NASA izgradila muškog robota za seks koji je faktički programiran za silovanje žena! Umesto da im bude boy-toy. To nikako nema logike. Ali dobro, ovo je ipak šaljiva sci-fi vinjeta pa nelogičnost može i da prođe.

Kontrolni toranj (slika gore) je malo duža priča, a bazirana je na kliše premisi da kiseonika nije ostalo za čitavu posadu, pa neko mora da se žrtvuje. Ovo je baš stari sci-fi kliše, ali to nije problem. Više smetaju dve velike nelogičnosti.

Prva je na trećoj strani, na kojoj lik zaključi da razlog zašto brod nema alarmni sistem za gubitak kiseonika je što kompanija štedi novac "na dvojicu tikvana kao što smo mi". S obzirom da ovaj svemirski brod prenosi hranu za milione ljudi nema nikakve logike da se štedi na alarm uređajima, jer ovde se ne radi samo o bezbednosti ova dva člana posade već se radi o milionima kolonista, kao i o brodu koji sigurno nije jeftin. (Samo u nekoj savršenoj budućnosti ovoliki brod može da bude toliko nebitan vlasniku!) Prema tome sama ideja da neka kompanija iz ove "nesavršene budućnosti" štedi na sitnicama kad su u pitanju krupnice ne pije nimalo vodu. Ova budućnost nije toliko nesavršena koliko je scenario nesavršen.

Druga nelogičnost je kraj priče, jer vojska planete na koju preživeli član posade treba da sleti (da bi im dostavio hranu) ga suviše olako obara. Pritom je lik lepo i jasno objasnio da nema dovoljno kiseonika da bi čekao u orbiti, a pritom bi valjda trebalo biti bazi jasno da je u pitanju brod sa tim toliko bitnim zalihama - brod za koji bi trebalo da bude logično da ga očekuju. Ili treba da verujemo da je kompanija poslala brod ka nekoj planeti a da nije prethodno obavestila planetu o njenom dolasku? Veoma usiljen kraj koji na veoma apsurdan način šalje poruku o neefektivnoj birokratiji. Ima 100,000 boljih načina da se Font posprda na račun pomahnitale birokratije. Džaba mu poruka o dekadentnoj birokratiji kada se Alf oslanja na veoma traljav scenario. Logika u ovakvim pričama mora da bude čvrsta.

Opsada je još jedna maliciozna priča u fazonu ranije priče Lov. Obrt je OK, i priča makar nije politička, ali osim fantastičnog crteža nema tu puno da se preporuči. Deluje mi da prepošteni levičar Font malo previše uživa u ovakvim sadističkim pričama... Uostalom, u svakom predobrom levičaru krije se ili narcisoidna ličnost, ili teški folirant, ili neki latentni sadista. A ponekad i kombinacija navedenih...

Najbolje je ostavio za kraj. Zelenooka je odlična priča, a ima i sasvim neočekivan obrt. Crtež je opet maestralan, pogotovo kada su u pitanju žene. Font je jedan od najboljih crtača žena, spada nesumnjivo u top 10 po ovom pitanju. (A i inače. Na mojoj listi najboljih 100 ilustratora (linkovi dole) negde je na 15. mestu valjda.) Sva sreća pa ovu žensku nije nacrtao sa silikonskim sisama, kako je praktikovao u Zarobljenik zvezda, gde je glavnoj likuši stalno crtao silikone umesto prirodnih grudi. Da li je to namerno radio, ili uopšte nije ni primetio da njene grudi odolevaju gravitaciji, ne znam. Možda je mislio zato što su ovo naučnofantastične priče pa zato gravitacija svakako ne igra nikakvu ulogu. Prc Milojko. Ne znam kako vi stojite po tom pitanju, ali ja ne mogu da podnesem silikonske grudi. Odvratne su mi.

Priča nema ni trunku politike ili "društvenog komentara", kako to prepotentni stripofili vole da nazovu. Bolidi koji se lože na navodno dubokoumne stripove, a po njihovoj plitkoj logici strip može biti inteligentan samo ukoliko sadrži političke poruke - odnosno isprazno moralisanje levičarskog kova.

Crne priče

Franquin ima veoma zabavnu kolekciju crnih priča odnosno Crnih misli, a Bernetovi Crnjaci su tek odlični, uglavnom. (Linkovi dole.) Fontovi međutim... Nije se baš proslavio.

Crtež je slabiji nego u prethodnim albumima ovog integrala (koji ide manje-više hronološki), ali pravi problem su priče. Uglavnom dvostrane vinjete koje me baš nisu nešto imponovale. Volim kratke priče ali ne baš ovoliko kratke. Ne može se u dve strane ispričati išta; taj format funkcioniše samo za čist humor, i to uglavnom za onaj primitivniji jer nema prostora da se razviju likovi i ideje. A pritom opet imamo moralisanja, i to koliko nećeš. Font me opet tera da kenjam na političke teme, a već sam sam sebi dojadio s tim.

Smaknuće je standardna priča ovakve jedne kompilacije, jer se bavi egzekucijom. I Bernet otvara svoj album s takvom jednom pričom. A moguće i da Frankan ima nešto na tu temu. Obrt nije loš.

Pitanje marketinga je očigledna i nesuptilna aluzija na Vijetnamski rat, a Amerikanci su prikazani kao genocidne psihopate. Ponavljam pitanje koje sam postavio ranije u ovoj recenziji: ukoliko Font nije bio komunjara, kao što neki tvrde, zašto je onda isključivo bljuvao Amerikance a nikada Sovjete? Gde je "visoko-moralna" pridika u kojoj ruski vojnici vrše grozote i klanje? Šta je bilo, Alf, nikad nisi čuo za Avganistan?

Kritika ka Sovjetskom Savezu nema zato što su se u 80-im Zapadni levičari u velikom broju priklanjali tom totalno propalom levičarskom eksperimentu od "saveza". (Jak mi "savez" kada su većina članica bile na silu pripojene pa još i propisno izgenocidirane!) Retko ko od Zapadnih levičara je imao ikakve kritike da uputi na račun ratova, genocida, izrabljivanja zemalja trećeg sveta i drugih zlodela koje je vršila ta psihotična imperija. (Izuzetak bi bio Partija lova od Bilala; Stalker to uskoro izbacuje, preporučujem, link dole.)

Zapadne komunjare su oduvek živele u iluziji da su sva zlodela koja su se pripisivala SSSR-u bile propagandne izmišljotine zapadnih desničara. Uprkos tonama dokaza da je Sovjetski Savez bio ne samo 1000 puta gori od SAD, već gori i od nacističke Nemačke. Naravno da se propagandom bave i desničari i levičari, ali levičari ovu tematiku podjednostavljaju na jedan veoma crno-beli i imbecilan način: kapitalizam = ratovi + zlodela, a Sjedinjene Američke Države su se zloupotrebljavale kao lažni simbol toga, dok je Sovjetski Savez smatran naivnim i nevinim; oni ni za šta nisu bili krivi već su im se samo pripisivali "nepostojeći zločini" od zlih zlih zlih kapitalista. Levičarska glupost je beskrajna kao čitav svemir...

Na svu sreću ova retardirana pričica je samo dve strane, kao i većina ostalih.

Kvar je još jedna priča o egzekuciji, ovog puta o giljotini. Prilično sadistička vinjeta, neukusna i bez poente. Mislim da svaka budala može da napiše nešto ovako primitivno i glupo.

Kada prestane snežiti (strana iznad) je pomalo konfuzno, jer su oba lika suviše slična u izgledu. Mogao je Alf malo različitije da ih nacrta. To je po meni neka osnovna crtačka greška, kada dva lika suviše liče. Zar ja Fontu treba to da objašnjavam?

A kao što vidite po priloženoj strani, i Crne priče su izašle u boji. Da li je Fibra imala izbor između boje i CB, to ne znam, ali me uopšte ne bi čudilo da su ga imali a ipak izabrali crno-belu varijantu. Doduše, u ovom specifičnom slučaju ne mogu da kažem da sam ni za kolor ni za C/B; nekako je svejedno. Ono što smatram da je Herr Fibramann mogao da uradi (ukoliko je imao tu opciju) je da bar nekoliko priča izbaci u boji. Na taj način čitaoc bi mogao da prokljuvi šta je bolje, a ukoliko većina njih zaključi da je kolorna verzija slabija ne bi mogli preterano da se žeste jer bi samo par tih priča bilo u boji.

Morao sam (po stoti put) da načnem ovu škakljivu temu, jer smatram da na Balkanu većina čitaoca preferiraju kolor, ali da je ta C/B ekipa iako mala veoma glasna. Neki izdavači kao da se po njima orijentišu, po toj manjini, jer smatraju da oni predstavljaju glas većine i glas razuma. Oni su međutim totalni fanatici, a neki od njih smatraju da se nijedan strip ne treba obojiti.

Kod mene važi vrlo jednostavno pravilo, a to je da ako ima dovoljno belih površina svaki strip može da se oboji. Neki gušći stripovi mogu ali i ne moraju da se oboje, dok se određeni serijali obavezno moraju farbati. Jedini kaveat je da sam potpuno protiv kompjuterskog kolora, odnosno protiv nesuptilnog, preteranog, tamnog kolora koji vlada modernim stripom.

Žrtva je glupa mala pričica, jer Font na silu hoće da dođe do obrta. Taj obrt bi trebao da bude hahaha ironičan, ali je glup zato što je ponašanje likova totalno nerealno. Baš debilno.

Vatreni govor je malo više atmosferičan, i nema loš obrt. Mada se taj kraj suviše oslanja na neku jeftinu semantičku foru.

Pokojni sin je navodno baziran na jednom jugoslovenskom događaju za koji je Font čuo, odnosno za neki hrvatski incident. Problem je što se obrt može predvideti i pre nego što čitalac okrene list da vidi drugu stranu.

Vikend je pomalo nebulozan, i ne kapiram sasvim poentu. Ljudi su bolesni ekscentrični perverznjaci: pa šta? Otkrio si rupu na saksiji, Alfonso.

Kandidat je još jedna preterano sadistička priča, a stiče se utisak da Alf malo previše uživa u takvoj maltretaži... Obrt niti je lukav niti inteligentan, jednostavno samo glup.

Bdenje je mediokritetna pričica, prevelik kliše.

Misionar nije loš, može da prođe. Ali tu crtež već kreće da pada. Da mi je neko pokazao ove dve strane a nije rekao iz kog su albuma, ne bih znao da ih je Font crtao.

S pričom Glas crtež se vraća na viši nivo, što znači da priče nisu hronološki raspoređene. Kreće relativno zanimljivo, ali završetak je nezadovoljavajući. Opet ne vidim poentu. Religiozna sestra je izdala svoje dve ateističke doktorske kolege, pa zbog toga pacijent umire od šoka. Niti mi je preterano logično niti se okončava priča na propisan način.

Niti kapiram takvu idiotsku pristrasnost, jer insinuacija je da su vernici daleko veći ološi od ateista. Odnosno da su licemeri. Alf, imam vesti za tebe: i vernici i nevernici su jednako ološi. Pogotovo što su mnogi zapadnjački "nevernici" zapravo komunjare, odnosno pristalice marksističke religije. A šta ima gore od komunjara? Katolici? Komunjare su još gore...

I ja sam ateista ali nikada ne bih tvrdio da su vernici nemoralniji, jer je to totalna budalaština. Ali eto, još jedan dokaz Fontovog primitivizma...

Gospode gospode je još jedna crtački slabija priča, što znači da je verovatno jedna od zadnjih iz ove kolekcije. Zaista ništa posebno, plus to neko moralisanje koje mi već debelo ide na qrac. Ne znam tačno koja je poenta... Da je ovaj stariji bračni par religiozan pa zato zao i licemeran? Da, shvatili smo već, Alf: ti si produhovljeni ateista i osećaš se superiorno u odnosu na vernike. E pa, razlika između mene i tebe je ta što ja nisam levičarski ateista, odnosno kvazi-ateista, odnosno ne osećam se ni moralno ni intelektualno superiorno u odnosu na vernike. Kakva li je narcisoidna ličnost ovaj Font... Mogu da namirišem njegovo foliražu na kilometre.

Neko bi trebao Alfu da pojasni da je svaki komunista u neku ruku vernik, stoga nijedan komunista ne može da tvrdi da je ateista. Pravi ateista se vodi prevashodno logikom i naukom, dok se komunjare vode isključivo svojim halucinacijama, svojim fantazijama, begom od realnosti, selektivnim odabirom činjenica (slušaju naučnike a onda biraju ono što im odgovara a ostalo odbacuju kao nebitno), a pritom još i veruju u savršeno društvo - što je zapravo ekvivalent biblijskom raju. Da je čitao Bertranda Rasela Font bi možda znao za ovu klasifikaciju komunizma kao još jedne religije. Ali sumnjam da je išta čitao osim stripova i levičarske literature.

Kod lakovernika i debila je tipično da pročitaju brdo knjiga - ali da sve te knjige pripadaju identičnoj filozofiji i ideologiji. Misle da ih to čini "načitanim"! Nisu načitani već nagovnati... Kada čitaš jedno te isto mišljenje u 500 knjiga, ti zapravo sebe zatupljuješ umesto da se "intelektualno uzdižeš".

Stari način se vraća na odličan crtež, jedna od najbolje nacrtanih vinjeta. Za nekoga ko nikada nije čitao/gledao ovakve stripove/knjige/filmove, ova pričica može da deluje originalno i zanimljivo. Meni je međutim nekako sve to otrcano, i sve na isti kalup. Kao neki svirepi Monty Python skeč, samo bez onako zanimljivih likova kako su ih pythonovci pravili.

Dan u prirodi ima totalno neočekivan obrt, što priču čini drugačijom od većine drugih, ali opet nekako bez prave poente.

Šala je prva od malo dužih priča. Odigrava se za vreme Španskog građanskog rata, ali na svu sreću nema nikakve tipične idiotske levičarske poruke a la "komunisti dobri, fašisti loši". Sva sreća, jer takva trabunjanja više ne mogu da slušam... Iako kratka, priča nije preterano linearna, već nekako pri kraju skrene u nešto sasvim deseto. Ovog puta manjak poente nije problematičan jer je priča upravo zbog tog skretanja nekako zanimljivija od većine ostalih. A i dopašće se francuskim stripofilima, iz jednog vrlo očiglednog razloga...

Priča bez kraja je zapravo Priča bez mozga, jer kraj nema blage veze sa radnjom, a ako je Alf mislio da opravda ovakav kraj time što priču nazove Priča bez kraja - grdno se vara. Ovog puta skretanje sa teme ne izrodi ništa pametno, već je najobičnija titilacija za pedose. A kad bolje razmislim, možda je i prethodna priča imala istu svrhu. Zanimljivo je da su obe priče grupisane, idu u nizu... Ovo je pre Nedovršena priča. A nedovršena je zato što scenarista nije imao pojma kako da priču razvije i završi. Ili mu struktura i tok priče nisu bili bitni, ili je ono što sam malopre rekao. Ili čitalac treba da prepozna lika u zadnjem kadru, jer je moguće da je Alf nacrtao neku poznatu ličnost koju bi Španci lako prepoznali. Ko bi to mogao biti, nemam pojma. Meni pomalo liči na Tuđmana, ali znam da nije on.

Parabola o neznanom Marsovcu je duža priča, 6 strana, ali nažalost tih ekstra 4 strana nisu ništa pomogle. Ne vredi kada je scenarista bezidejan pa još i zbunjeni levičar. Gle ironije, upravo se ova priča bavi strip crtačem koji traži ideje, a dok ih traži neumorno laprda i filozofira. Žali se na društvo i civilizaciju, kao da je kraj 20. veka bio najcrnji period u istoriji čovečanstva - a zapravo je bio jedan od ekonomski najudobnijih. Ne mogu više da slušam laprdanja levičara kako ništa ne valja (i to samo zato što je kapitalizam iole uspešan - činjenica koja ih boli pa boli, jer se oni dan-danas nadaju da će moći da dokažu kako je socijalistički centralizam superioran sistem u odnosu na kapitalističku demokratiju). Pravićete vi drugu polovinu 20. veka od blata, levičarski tupsoni, polako samo... Nikada nam nije bilo bolje nego u drugoj polovini 20. veka, ali je bitno da su komunjare non-stop kenjale kako ništa ne valja. Zato što su možda smatrali da su 18. ili 5. vekovi bili bolji? 13.? Znaju oni dobro da to što kenjuckaju nije tačno, i to što brbljaju je čista propaganda u koju sami ne veruju. Odnosno levičarski političari u nju ne veruju, dok levičarski glasači naravno veruju.

Kao što i sada kenjaju! A sada tek zaista puno toga ne valja - ali ironija je da je to rezultat dominacije novokomponovanih levičarskih diktatura koje su krenule da se šire Evropom kao crvi posle kiše. Komunjarska Evropska Unija (KEU) je skoro pa uništila Zapadnu Evropu, osakatila ju je za vekove koji predstoje, a onda isti ti levičari koji podržavaju EU imaju muda da optužuju desnicu za iste te probleme koje su oni - levičari - napravili... Kao što rekoh: levičari su šampioni obmane, a ko ih ne zna ekstremno skupo ih plaća.

U priči se pojavljuje "Marsovac", dobronamerni posetilac koji sa optimizmom iščekuje kontakte s ljudima. Međutim, priča kompletno gubi moje poverenje na 4. strani, kada se odjednom rulja rasista - bukvalno iz vedra neba - pojavi da bi premlatili Marsovca, i to samo zato što je "zelen". Joj ne... Opet taj preterani/iskarikirani levičarski kliše o rasisti kao pomahnitalom ludaku koji mrzi ljude zbog drugačijeg izgleda, a i sugerisanje da rasizam neminovno vodi u nasilje. A zapravo ljudi postaju rasisti iz kompleksnijih razloga, a koji su vezani za kulturološke i religijske razlike, zbog razlika u ponašanju, zbog nedovoljne asimilijacije... Izgled tu igra najmanju ulogu. (Mnogim ljudima su čak te fizičke različitosti pre zanimljive nego smetnje!) Ali levičari valjda polaze od sebe, pošto su oni najveći rasisti od svih.

Većina ljudi ne postaju rasisti samo zato što neko "drugačije izgleda": to je takva notorna glupost da me uhvatio transfer blama kada sam naišao na ta dva-tri kadra. Bilo me sramota za Fonta i njegovo pileće rezonovanje. Ali šta da se radi, levičari imaju simplističke mozgove, a vijuge su im u permanentnom stanju nepopravljive zakržljalosti.

A i ta ideja da se "rasisti" tako munjevito i spontano udruže - da bi izmlatili nekog tamo "zelenog" koji nije apsolutno ništa uradio da ih isprovocira - nije nimalo smešna jer nema trunke realizma u sebi. Ova scena je trebala da bude neka bajna "satira (španskog?) društva", ali da bi satira bila uspešna mora se bazirati na nekoj istini iz pravog sveta. Jer ukoliko geg ne sadrži istinu, šta onda satirizira? Ništa. Fantomska satira. Onda se satirizira neka izmišljotina, a tako nešto niti je korisno, niti inteligentno, a ponajmanje duhovito. Zato sam i imao transfer blama, jer mi je bilo krajnje patetično da Font, s tolikim svojim prepotentnim ambicijama, tako glupački ljosne na glavu. Sam sebe spotiče.

Vrlo je predvidljivo da i crtač u priči ne kapira da je Marsovac zapravo ono što jeste, već ga tretira kao nekog ekscentričnog smarača. Čitava priča je tako jadna, humor je toliko bedan (a tobože inteligentan)...

Nutrine je zadnja priča, takođe šest strana, i vrlo očigledno nacrtana poslednja. Kako to znam? Pa zato što je crtež očigledno daleko slabiji od proseka ovog albuma. Nažalost, Alfonso se prilično ulenjio od 90-ih nadalje, pa mu je crtež postao mnogo manje detaljan, manje gust, manje precizan onako baš jeftino oskudan. Stilistički mnogo slabiji. Ko ovo ne primećuje, blago njemu...

Sama priča je bez ikakvog teksta, nezanimljiva. A uglavnom je nezanimljiva zato što je slabo nacrtana; teško je održavati moju pažnju sa prosečnim crtežom.

Ali eto, nekako sam uspeo da prođem kroz ove Crne priče, a koje su me totalno razočarale. Očekivao sam mnogo više.

Crni as

Pre nego što pređem na strip, samo kratak komentar o uvodnom tekstu. Piše ga neki Španac, i hvali Alfonsa što je jedan od ređih španskih crtača svoje generacije koji su prevazišli krizu španskog izdavaštva 90-ih, te su nastavili da se bave stripom još puno godina kasnije. Odnosno Alfonso je nastavio, dok su mnogi drugi odustali iz finansijskih razloga.

Ono što je ovaj lik zaboravio da napomene, a što je vrlo bitno - pa čak i ključno - je da je Font upravo od 90-ih nadalje dozvolio da mu kvalitet crteža poprilično opadne. Prema tome, slaba meni vajda od njegove upornosti i istrajnosti kada su mu stripovi postali inferiorni zbog lenjosti, ubrzanog rada, ili zbog čega već. Da je nastavio i preživeo u svetu strip izdavaštva, ali uz isti visok kvalitet, onda bi to bilo zaista vredno poštovanja. Ovako je to ipak samo neka manja, polovična pobeda.

Ne trebam ni da pročitam druge uvodne tekstove u ovom integralu da bih znao da niko ne pominje ovo. Niko ne pominje pad u crtežu. Zato što bi tobože bilo neukusno i neumesno kritikovati crtača čije stripove stavljaš u jednu ogromnu ciglu od 500 strana? A zašto se ne bi pominjao taj pad? Zašto prećutati tako nešto očigledno, i to u nadi da su čitaoci baš svi toliki kreteni da niko od nas to neće ionako primetiti? Pa nismo baš svi ovce! Neki od nas umeju da prepoznaju pad u crtežu, i to u sekundi. Kao ja na primer...

Hvala hvala... za aplauz... Slobodna aplaudirajte malo duže, godi mi egu... Ne znam šta bih bez aplauza, pogotovo kada sam toliko u pravu...

Šalu na stranu, nije ovo nikakvo hvalisanje već konstatacija. Crni as, i kolorna epizoda Detektiv koja sledi posle njega, se oba sastoje od tog mnogo slabijeg Fontovog crteža (mada kod Crnog asa ima par strana koje deluju da potiču iz 80-ih). Može li to neko da se usudi da ospori? Čovek ne mora da ima visok estetski IQ da ovo primeti, jer nije u pitanju neka nijansa. Najbolji Fontov crtež je čista desetka, dok mu je slaba faza negde oko 6/10.

Bilo bi pametnije da je Fibra umesto Crnog asa i Detektiva ubacila Taxi, iako su Crni as i Detektiv u scenarističkom smislu dosta bolji od Crnih priča i od Nesavršene budućnosti. Međutim, od gosn Fibre se ne može očekivati da izvrši odličan odabir za ovako nešto. On jednostavno ne voli "obične" stripove (jer je toliko "edgy" izdavač), pogotovo kada su sjajno ilustrovani, kao što sam već ranije objasnio. Ili možda namerava Taksi da izbaci nešto kasnije? Bilo bi lepo, ali čisto sumnjam u to. Nema šanse. (Šteta što ne postoje opklade u kladionicama za Fibru: zaradio bih debele pare, jer Señor Fibraleza čitam kao otvorenu knjigu.) Kao što ranije rekoh, ovo je sve od Fonta s čime će se Fibra ikada pozabaviti. Zato je i sve ovako nabacano na gomilu, da se sve to otalja u jednom cugu. Jedan cug, jedna cigla; izem ti moderno izdavaštvo...

Crni as se sastoji od dužih priča, i boljih. Crtež je nažalost slabiji ali makar nije loš.

Crni as i Detektiv Privado su neobične priče, dobro osmišljene.

Glazba za privatnog detektiva je baš u Bernet/Abuli stilu, Torpedo fazon, veoma dobra priča. Psihološki je inteligentna, a eto šta Font može da postigne čim se mani političkih budalaština. Jer se u politiku uopšte ne razume.

Kako si ti pridonio pobedi se odigrava tokom Španskog građanskog rata, a na početku deluje kao da će priča biti veoma pristrasna. Na moje veliko iznenađenje ona to nije već prikazuje obe strane kao brutalne i fanatične. Crtež je negde između najbolje i one kasnije slabije faze.

To je Božja volja nažalost nije priča već obična otrcana antireligijska pridika. Nemam apsolutno ništa protiv da se uzme na zub katolicizam (štaviše, totalno podržavam), a pogotovo Krstaški pohodi, međutim u stripovima očekujem priče a ne pridike. Moglo je ovo biti mnogo bolje, jer i ovako nije loše.

Bez naslova je konfuzna priča u kojoj mi nije mnogo toga jasno. Pošto smatram da nisam imbecil, moram da zaključim da je Font podbacio. Nije na meni da nagađam šta je pisac hteo da kaže, već je na piscu da bude jasan.

Blobul je očigledno priča iz 80-ih jer je crtež daleko bolji od prethodnih.

Detektiv

Najslabiji crtež nalazi se u ovom albumu, ali je zato scenario možda i najbolji u čitavom integralu. Klasične noir priče, kratke i dobro sročene. Ne radi se o jednom detektivu već o više njih. Svaka priča ima po jednog.

Oproštajni bluz je interesantna priča uprkos predvidljivom kraju. Alf se nije ni pretvarao da će se priča završiti neobično, jer je poenta kako se detektiv nosi sa saznanjem da će umreti. S obzirom na dubinu ovakve teme priča je trebala da bude bar tri puta duža, da bi se iz nje izvukao maksimum.

Ispod nule (strana gore) se radi o detektivu koji kuje komplikovanu zaveru da bi ubio svoju katoličku suprugu za koju razvod ne dolazi u obzir, jer lik ima žensku s kojom planira budućnost. Međutim ta budućnost bi bila žestoko ugrožena američkim zakonima koji favorizuju žene. To ne kažem ja, već je Alfonso to priznao u kadru u kojem se detektiv žali da bi u slučaju razvoda "izgubio sve".

Tu se nužno postavlja pitanje: zašto se niko od ovih silnih scenarista i pisaca (film/TV/stripovi) ne pozabavi ovom tematikom malo bliže? Uvek se ovlaš pomene kako "žena dobija sve", a niko od tih levičarskih pisaca ne pomisli koliko je to nepravedno. Ili pomisle ali se ne usude da kažu. Zar je normalno da zakon favorizuje žene - a pritom feministkinje tvrde kako "patrijarhalno društvo diskriminiše protiv žena"? Gde su "socio-komentari" levičara o tome? Ne laprdam na ovu temu napamet, već je zaista tako već nekoliko decenija da muškarci žestoko nagrabusuju pred sudijom, i to ne samo kod razvoda, već i kod drugih stvari. Ukoliko žena ubije čoveka po pravilu će dobiti daleko kraću kaznu nego ako muškarac ubije neku ženu. To je jednostavno tako. A opet, to je samo jedan primer od mnogih.

A postoji tu još nešto mnogo tragičnije, a to je implikacija koju ama baš nijedan scenarista ne pominje u silnim stripovima i filmovima koji se dotaknu na ovu temu antimuške diskriminacije: mnogi muškarci koji smatraju da bi ih razvod uništio (a ta reč se slobodno može bukvalno shvatiti u ovom kontekstu, bez preterivanja, jer finansijsko uništenje je uništenje maltene na nivou ubistva), koji se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji kao ovaj detektiv, smatraju da je jedino rešenje ubistvo. Drugim rečima, ovakvi anti-muški zakoni indirektno (i veoma ironično) ugrožavaju živote mnogih žena. To je prosto činjenica. Jer ukoliko je muškarac zakonski toliko sateran u ćošak da zaključi da je ubistvo jedini način da se izvuče iz braka, a da ne bude finansijski ruiniran - onda će on to u nekim slučajevima i da uradi.

Kad se već Font toliko tobože zalaže za "društvene nepravde", zašto sebi nije izrastao malo muda pa da malo piše na ovako politički nekorektnu temu? Baš mi je on neki bajni pravdoljubivi mislilac: pomene u priči kako muškarac u razvodu "gubi sve" - kao da nema pravo da nađe drugu žensku i da se razvede - a onda jednostavno samo pređe preko te nepravde i nastavi sa stereotipičnom detektivskom radnjom. Nemam ja ništa protiv ovakvih noir priča, ali čisto pominjem ovo s obzirom koliko se Font kurčio svojom "velikom levičarskom dobrotom" u nekoliko drugih serijala. Na primer u Nesavršenoj budućnosti i u Crnim pričama.

Bezdan ima sasvim solidnu radnju, ali kraj je totalno predvidljiv. Ko je na samo jedan sekund pomislio da mu je onaj Kinez zaista psihijatar? Ja sigurno nisam. (Hoću da kažem da ni na sekund to nisam pomislio, nisam mislio da kažem da sam ja psihijatar.) Odmah mi je bilo očigledno da je to sa psihijatrom halucinacija, a ne sve ono ranije. Uostalom, gde ste vi ikada videli nekog Kineza da ima psihijatrijsku kancelariju u Americi? Uprkos tome kraj je prilično efektivan, jer na neki neobičan način opisuje kraj jednog života. Neću da kažem na filozofski način, ali da je ovakav završetak priče inteligentniji nego u nekoj tipičnoj detektivskoj priči, to je činjenica.

Cena ćutanja je solidna priča, ali slabija od drugih. Već na početku sam se bio pitao kako to da je ovaj detektiv otišao na kraj sveta u neku malu krsnu, sam bez ičije pomoći. Pritom njuška okolo a očigledno je da svi stanovnici nešto kriju, i da ga niko ne gotivi. Zato sam vrlo lako pogodio šta će se desiti na kraju, odnosno da će biti koknut. Nerealno mi je da tako jedan "bistar" detektiv ne oseti opasnost na vreme. Jer ako sam je ja kao čitalac primetio onda je tek on morao da oseti da je ugrožen.

The Last Chance je kockarska priča. Više dođe kao drama. Pravog završetka nema, već je poenta da je kockare teško ili nemoguće izlečiti. Što već znamo i bez ove priče.

Cvet novog sveta

Ovaj album nije one-shot već je deo jednog istorijskog serijala objavljenog 1992., s nazivom Priče iz Novog Sveta, a koji se sastoji od 25 albuma. Radi se o otkrivanju i kolonizaciji Južne Amerike. Nešto slično Otkriću sveta koji je u 80-im objavljen u Jugoslaviji, s tim što je više narativan a manje dokumentaran. Na njemu su radili međuostalom i Ortiz, Topi, Enrike Breća i Palasios. Obe Topijeve priče su već objavljene u Fibrinom Colt Frontier integralu (one zadnje dve u boji), a 2 od ukupno 3 Palasiosove priče imam na španskom, originali. Link dole...

Album još uvek nisam pročitao, a čim ga završim dodaću komentar ovde...

Font:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/jon-rohner-alfonso-font.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/zarobljenik-zvezda-alfonso-font.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2026/05/clarke-kubrick.html

Ostali gore navedeni linkovi:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/12/crnjaci-bernet.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/alle-schwarzen-gedanken-franquin.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2026/06/colt-frontier.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2025/03/relatos-del-nuevo-mundo-palacios_24.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/the-hunting-party-bilal.html