Velika Knjiga
Roberta Kramba
 |
Vrsta: retrospektiva Crtež/scenario: Robert Crumb Izdavač: Komiko (2012) Premijerno: 60-te do 90-te Dimenzije: 31 x 24.5 cm, HC Br strana netto: 198 Tiraž: 999 Žanr: humor, autobiografija, pornografija, satira, parodija YU istorijat: ? Kolor? c/b, 7 str u boji. Politički obojen? Tu i tamo. Golotinja? Eksplicitna. Rasprodato? Da. Crtež: 2-10/10 Scenario: 3-10/10 Ciljne grupe: fibratori, anti-marvelijanci, indie film fanovi Prednosti: urnebesno, duhovito, pronicljivo, inteligentno, iskreno, u mnogim pričama odličan crtež Minusi: levičarenje, previše sranja iz rane ere, sadrži 3 priče koje su takodje u Muke s ženama |
 |
Kramb na Balkanu Ovaj odličan album izdat je 2012., kao uostalom i većina Krambovih izdanja od Komika. I pre toga se Robert bio povremeno pojavljivao na ovim prostorima, ali su to uvek bila skromnija izdanja. To uključuje i sveske Kakav svet 1 i 2, a koji deluju luksuzno u odnosu na ostale. Tek te godine je Kramb napokon bio predstavljen balkanskoj publici onako kako zaslužuje. Mada je slobodno moglo da izađe nekoliko albuma više. Ono što je Komiko pokrio sadrži gomilu značajnih priča, ali je to tek segment svega što je Kramb objavio, a već tada je njegova karijera obuhvatala preko 40 godina. Sada već preko 50. A pritom se i nekoliko priča preklapa sa Velikom knjigom. Neshvatljivo mi je da su tolika govna i sranja izdata od čitave plejade dunsterskih crtača, modernistički prolivi bez imalo kvaliteta i značaja, a od Kramba stripove dobijamo na kašičicu. Od 2013. nadalje samo jedan novi Krambov album je na Balkanu objavljen! Ne govorim samo o komercijalnim serijalima kao što su superheroji i italijanski vestern - jer bi bilo glupo porediti Kramba sa toliko profitabilnim stripovima - već govorim o totalno levačkim hipsterskim pizdarijama koje imaju malu publiku, a to izbacuju mnogi, ne samo Komiko i Fibra. Toga ima na tone a Kramba relativno malo, a to se kosi sa svakom logikom. Da li je balkansko izdavaštvo mnogo puritanskije nego što smo mislili? Jesu li se baš toliko usrali od kontroverznog sadržaja? Ili će pre biti zato što su priglupi primitivci? Da li ih nervira što Kramb nije "politički čist"? Izašlo bi već sigurno puno toga do sada, da se vlasniku Fibre Kramb ne gadi. Ja bar pretpostavljam da je tako, jer koji bi drugi razlog mogao biti? Sigurno ne finansijski. A i nema šanse da hrvatsku publiku Kramb ne zanima. Bilo bi totalno logično da upravo ovaj izdavač izbacuje Kramba, i to lopatama na tone kako oni to redovno praktikuju, jer se oni inače i bave - među ostalim - sličnim satiričnim "slice-of-life" anderground serijalima. Međutim, kao što to često biva sa Fibrom, oni se late neke grane strip izdavaštva ili nekog žanra pa onda kao iz inata krenu da izbacuju ono najgore i najprosečnije. Ne uvek, ali vrlo često. Izbacivati stotine takvih albuma a kompletno preskočiti Kramba nema racionalnog objašnjenja. 2012. je Robert gostovao u SKC-u na tribini da promoviše izdanja Komika, a detaljnije o tom događaju možete naći u mojoj recenziji Drawn Together (koju sam nedavno poprilično proširio), link dole. Da sam tada imao tri čuke mozga, što očigledno nisam, pa da na licu mesta kupim ovaj album, da mi ga Kramb lično potpiše. Kupio sam ga tek osam godina kasnije, kada sam ponovo krenuo da čitam stripove. Bio je to jedan od zadnjih primeraka. VK je odavno rasprodata, mada joj je trebalo skoro 10 godina da ode sa polica. Razlog tome je "veliki" tiraž od 1000 primeraka. Veoma optimistična cifra, kako se ispostavilo! Iako sam o tome već više puta razglabao, da opet ponovim: ne mogu da verujem da je stripska publika toliko sitna na Balkanu. Od preko 20 miliona stanovnika bivše Jugoslavije ne verujem da ima više od 10,000 ozbiljnijih stripofila, a u ovu cifru ubrajam i Bonellijeve Svedoke, marvelijadnike i sve ostale. Stoga se tiraži od mizernih 1000 ili 2000 primeraka smatraju visokim! Patetično. Ne tvrdim da je u većini drugih država mnogo drugačije, tako da ova kritika ne ide isključivo na račun balkanskih (ne)čitalaca. Pritom je izdanje genijalno. Naslovnica, format, pa čak i papir. Kažem "čak" jer Komiko često zna da se zezne sa papirom; puno crnobelih stripova koji vape da budu na mat papiru su izdali na sjajnom. Zato je posebno čudno što Veliku Knjigu nisu tako zasrali, pogotovo što su u pitanju neke ranije godine ovog izdavača. Druga svoja izdanja od Kramba su međutim izdali na sjajnom papiru. S obzirom da je Komiko mali izdavač moguće da je taj papir mnogo jeftiniji. Zato i nisam za to da se najmanji izdavači bave najboljim stripovima, jer je to apsurdno. A prečesto se dešava. |
 |
Jedina - ali velika - mana Uprkos ovim rečima hvale, imam jednu veoma oštru kritiku: prva trećina albuma je beskorisna! Sastoji se od inferiornih stripova 60-ih, kada se Kramb redovno drogirao, i pod uticajem LSD-a kreirao tonu besmislenih "priča", a kada mu je crtež bio loš, čak i neprepoznatljiv. To su stripovi koji su bili namenjeni za naduvane čitače, a to znači da je sadržaj mogao biti totalno nasumičan. Em je crtež bio bljutav, ponekad praktično amaterski, em su scenariji bili daleko slabiji. Ne znam ko je zaslužan za ovakav potez, ali je odluka bila imbecilna da se pošto-poto prikaže Kramb "od početka do kraja". Onako pretenciozno u fazonu, "evo svih njegovih faza, era i stilova, da bi se čitaoci upoznali sa čitavim njegovim obimom rada". Ne podnosim takve budalaštine. Što onda nisu ubacili i njegove crteže kad je imao pet godina? Slično kao što i ne podnosim kada se neki kvalitetan serijal pošto-poto izdaje u hronološkom redosledu - ukoliko je ranija faza crtački mnogo slaba u odnosu na kasniju. Možda je upravo zato Darkwoodov pokušaj sa Iznogudom i propao, jer nisu krenuli od neke malo kasnije faze ili od sredine. Izdavati baš svaki serijal hronološki je čist autizam. Najbolji izdavači se ogledaju u fleksibilnosti i zdravom razumu, a ne u magarećoj tvrdoglavosti da sve uvek mora na isti način da se radi. A gde piše da mora? Prioritet je trebao da bude prikazan Kramb u svojoj najboljoj formi, a to su stripovi od ranih 70-ih nadalje. Odličnih njegovih stripova od perioda 70-ih do 90-ih ima previše da bi se čak trećina albuma potrošilo ni na šta, umesto da čitav album bude na visokom nivou, od početka do kraja. Nije sve od njega bilo brilijantno od 70-ih nadalje, ali mnogo manje je bilo zabušavanja tj većih padova u crtežu. Stoga nisam ni čitao mizernu prvu trećinu, već za mene ovaj album počinje tek od strane 68. Odatle pa do kraja ima puno sjajnih epizoda i priča, a crtež je uglavnom odličan, ponekad i vrhunski. Možda 140 strana deluje premalo (što dobijemo kada oduzmemo onih 70 bačenih), ali puno ovih priča su veoma gusto ispisane, sa puno naracije i balona. Vrlo gust sadržaj, scenaristički i crtački. Upravo su mu ti neakcioni stripovi najbolji. Iako je čitava jedna trećina za kantu za smeće, ono što nakon toga sledi je u određenoj meri toliko dobro da se više nego isplati nabaviti ovaj album. Neke od priča spadaju u sâm vrh satiričnog i autobiografskog stripa. Ima legendarnih crteža i gegova koji su neosporan deo strip istorije. Ima momenata plakanja od smeha, jer humor je brutalan a Krambova iskrenost visoka. Iako postoje određena preklapanja sa pričama iz Lude godine i Muke sa ženama, kao i sa oba izdanja Kakav svet, ovo treba imati već "samo" zbog velikog formata ako ništa drugo. A i papir je bolji. Ali čak i da sam već imao većinu ovih priča u nekim drugim albumima, do te mere da su mi samo 30-ak strana bile sasvim nove - čak i tada bi se isplatilo kupiti Veliku knjigu. Kramb spada u mojih 20 omiljenih crtača, a njegovi stripovi mi spadaju u prvih 10, tako da mnogo ne gledam ni cenu ni broj strana. Jedino kod čega bih se ogradio što se njegovih albuma tiče, osim pomenutih inferiornih stripova 60-ih, su njegovi Sketchbooks koje je izdao Taschen. To su 8 kolekcija raznih skica, naslovnica i nedovršenih tabli koje obuhvataju sve njegove ere. Ne bacajte novac na njih, sem ako vam loš i osrednji crtež ne predstavlja nikakav problem. A paradoksalna ironija je da bi upravo crtež trebao biti glavni fokus takvih kompilacija pošto priča nema, odnosno vrlo malo. Delfi trenutno drži svih 8 primeraka, a nisu rasprodati baš zato što su papreno skupi a ne nude skoro ništa. Nabavili su ovih osam isprdaka, a maltene sve ono ostalo što je daleko značajnije ni od korova. Poglavlja u Velikoj knjizi su podeljena na teme, npr muzika ili žene (a to poglavlje su ladno mogli nazvati i "Krambove seksualne perverzije"). Žene Treće poglavlje, koje se bavi ženama, je uglavnom odlično ilustrovano, ali sadržaj nije uvek najbolji. U proseku su mnogo bolje priče u Muke s ženama, album koji se jednostavno mora imati - uprkos tome što žene uglavnom crta nakaradno, a to ne radi jer ne ume da crta već zato što je perverzan. Kramb je nažalost jedan od onih šonjavih papučića koji preferiraju da budu pod dominacijom žene - i u seksualnom smislu i u svakodnevnom životu. Njega valjda zato pale Amazonke, a zato je i crtao priče u kojima visoke moćne žene njega zlostavljaju - kao uostalom i on njih. Njegove seksualne aberacije uključuju sadomazohizam, fetiš stopala i ženskih kožnih cipela, infantilizam koji uključuje "jahanje" žena, grljenje (debelih) nogu, jedva izvodljiv "gimnastički" seks, pa čak i pedomaniju. Mnogo više toga ima u Ludim Godinama. Mada ne treba nužno brkati papučiće sa mazohistima. Papučići levičarske orijentacije ne kapiraju šta je zapravo Zapadni feminizam, pa čak i veruju kako je to korisna stvar za "daljnji razvoj" Zapadne civilizacije! Iako ponekad deluje kao da se sprda na njihov račun (kada ono malo muškosti u njemu preovlada), on uglavnom ima pozitivno mišljenje o feministkinjama - koje su velika većina marksistički ekstremisti. Nisu one nikakvi "borci za slobodu i jednakost", jer slobodu i jednakost žene već odavno imaju - pa čak i više nego što zaslužuju - već se feministkinje zalažu za žensku dominaciju, za komunistički poredak, odnosno za kompletnu dekadenciju i raspad društva i civilizacije. Jer mrze i sebe i muškarce. (A svoje licemerje najjače iskazuju time što vrlo rado ignorišu opresiju žena u islamskom svetu, i to samo zato što im politički tako više odgovara.) Moja interpretacija ovakvog stava (odnosno čisto nagađam) je da on ima veliku (klasično katoličku) grižu savesti zbog svojih seksualnih aberacija, kao i zbog stripova u kojima navodno loše prikazuje žene, pa se valjda nada iskupljenju ukoliko se prikloni feminističkom pokretu. A tu igra izvesnu ulogu i njegova višedecenijska supruga Alin, koja je bila tipična levičarka. Drugog objašnjenja nemam, sem da je možda jednostavno za političke teme suviše glup i naivan. A i to je moguće; postoje pronicljivi ljudi koji nisu neinteligentni, ali koji politiku uopšte ne kapiraju. Sveobuhvatni koncepti koji se bave raznim granama nauke i društva su odviše kompleksni za veliku većinu ljudi, ne samo za njega. Ima nekih dobrih fazona i ludosti na temu žena, ali priče su uglavnom konfuzne, bez jasne poente. Izuzetak bi bila priča Sally Blubberbutt (strana iznad) koja je prilično zabavna. Crtež u The Mighty Powerfems mi se ne sviđa, i prilično se razlikuje od uobičajenog stila. Verovatno se odlučio na ovakav pristup jer je u pitanju sprdnja na račun superherojskih i akcionih stripova, mada se konkretno u ovom slučaju radi o parodiji TV serije iz 70-ih Charlie's Angels. |
 |
Inače njegov stav generalno o ženama nije tako jednostavan. Još i te kako ume da bude surov prema njima, ne samo u smislu blentave i "hororne" seksualne eksploatacije u pričama u kojima Kramb seks prikazuje kao neku vrstu "nemoguće ekstremne gimnastike". Surov je i u svojim opisima ženskog pola i njihovog ponašanja i razmišljanja. Stoga je često bio kritikovan od strane feministkinja! Nazivali su ga šovinistom i rasistom, a i on sâm je bar jednom priznao da je šovinista. Frustracije koje Robert nosi još iz adolescencije su još uvek sastavni deo njega, iako se već u svojim 20-im bio debelo ovajdio o seksualnu hipi revoluciju i o svoju iznenadnu slavu. Zbog "seksualne revolucije" i zbog svojeg uspeha u andergroundu imao je puno žena, ali pošto je bio "ignorisan" dug niz godina (jer je totalni šonja - na slici) stekao je uvid u istinsku a skrivenu psihu žena, a to je da preferiraju "loše momke", i da nisu ni približno toliko romantične i fine kao što muškarci misle, i kao što ih debilno Zapadno društvo predstavlja. Ne bih rekao da ih je sasvim provalio (jer tako nešto mogu da tvrde samo psiholozi kao što je Alexander Grace), ali je provalio suštinu, a to je daleko više od prosečnog muškarca koji uopšte žene ne kapira. Nabavite Muke sa ženama (link dole) pa ćete saznati o čemu pričam... Feminizam S tim što se u poslednjih nekoliko decenija mnogo više okrenuo feminizmu, i, koliko ja znam, više ne radi ništa što bi feministkinje naljutilo. Ipak su ga na kraju žene pripitomile, a time je pokazao da ne ume da održi svoj stav na duge staze već da je poklekao pritisku. Da vam dočaram koliko Kramb ume da bude naivan i glup po pitanju dešifrovanja levičarske propagande - kojom je bombardovan skoro čitav život - on je poverovao u tvrdnje levičara da je istinski matrijarhat zaista postojao u drevnoj istoriji. Iako za to ne postoje nikakvi dokazi. I uprkos tome što se to uopšte ne poklapa sa logikom! (Više o tome u nekoj drugoj Krambovoj recenziji.) Po kojoj logici može da postoji ikakvo ljudsko društvo - pre recimo nekoliko hiljada godina - a da su žene njime vladale? Žene su fizički mnogo slabije, imaju manje samopouzdanja od muškaraca (zbog manjka testosterona), a to znači da su Alfa mužjaci daleko spremniji da budu vođe i prave velike odluke od Alfa ženki. Da ne pričamo o drugim očiglednim razlikama, od kojih gotovo sve favorizuju muškarce kao vođe porodica, klanova i društva. Matrijarhat može da postoji samo na mikro nivou, odnosno u određenim klanovima i eventualno manjim selima kada se tako potrefi - iz ko zna kojih razloga. Na makro nivou je matrijarhat čista besmislica i fantazija mentalno obolelih komunjara. Kramb je toliko naivan da možda čak veruje i u onu totalno maloumnu floskulu koja glasi "da žene vladaju svetom ne bi bilo ratova". To je jedno od najglupljih ubeđenja i mitova vezano za ljudsku psihologiju, istoriju i ponašanje. Ovaj podatak da Kramb veruje u matrijarhat sam saznao iz njegovog stripa Knjiga postojanja, link dole, a njegova velika naklonjenost feministkinjama je u potpunosti dokazana u albumu Art and Beauty. Još jedan primer njegovog političkog lakoverja su par priča koje se bave zagađenjem okoline. U njima se vidi da Robert zaista veruje kako ljudi mogu da "unište planetu", a čak i da je to tako on izgleda ne kapira da glavni krivci za to nisu zapadnjački kapitalisti već istočnjački komunisti. Doduše Kina nije bila industrijski ni približno toliko razvijena u 70-im i 80-im kao sada. A opet, nije problem samo u Kini... Ali kako bi to Robert mogao da zna kada su njegovi jedini izvori "informacije" levičarski. I kada mu je američki provincijalizam default način razmišljanja. U jednom dokumentarcu, Kramb je naveo Spain Rodrigueza (poznati crtač) kao njegovog političkog edukatora tokom 60-ih dok su radili zajedno za Zap Comix. Rodriguez je bio radikalni marksista! Ovo fino i lepo sumira Robertovu naivnost, jer kako može jedan politički ekstremista da ti formira način razmišljanja? To samo budale mogu sebi da dozvole. Kramb je tema kojom Kramb najbolje vlada Najbolje poglavlje ubedljivo je zadnje, koje je najviše autobiografsko. Generalno govoreći, takvi stripovi su mu najbolji. Uostalom, takav jedan samokritičan i neurotičan lik kao što je Kramb sebe neuporedivo bolje poznaje i razume nego što razume društvo i civilizaciju. A pogotovo politiku. Stoga je daleko logičnije da će takvi autobiografski stripovi da budu neuporedivo inteligentniji i bolje napisani nego njegovi mizerni pokušaji političke satire. Svako treba da piše o onome u šta se razume. Ako on smatra da se iole razume u politiku zato što mu je Rodriguez punio glavu glupostima onda je naivan da nema dalje. Međutim on nije običan levičar, barem ne u prošlosti. Sada jeste, sada je najobičnija levičarska ovca, ali to nije uvek bilo tako. Neki smatraju da je on bio deo hipi pokreta, ali to samo tako deluje površinski. Ko god je čitao više njegovih stripova, a pogotovo onih koji se bave hipicima, znaće da to nije tako. Bar ne sasvim. Umeo je često da se sprda na njihov račun, čega ima i u ovom integralu. Čak se i bavi razbijanjem pozitivnih hipi mitova (koji su u 80-im bili sveprisutniji i snažniji nego sada). Niti voli rok muziku oko čega se sve vrtelo kod hipika (mada su donekle voleli i folk); on ne sluša ništa moderno - a to u ovom slučaju znači ništa posleratno! Totalni tradicionalista. Ima puno njegovih priča koje bi nanervirale većinu levičara. Kao na primer vlasnika Fibre koji, kao što već rekoh, verovatno nikada ne namerava da izbaci išta od Kramba. |
 |
U jednoj priči ovde, on sebe čak vrlo duhovito predstavlja kao srednjovekovnog čoveka koji se nekako zagubio u 20. veku, te je totalno nesnađen i iziritiran. Ovo čak i nije neko veliko preterivanje, jer na mnogo načina zaista deluje kao čovek koga je neko sa vremenskom mašinom doveo iz davnina. Smeta mu rok muzika, smeta mu tehnologija, smeta mu to što je čitava Amerika pokrivena telefonskim kablovima. Ne voli kompjutere, i zaista se ponaša kao da ima 200 godina. Kontradikcije Veoma je skeptičan i ciničan po pitanju svega modernog, i dobrog i lošeg - sem kad je u pitanju aerobik! Jer ga to pali. A upravo je aerobik jedna tipična trendovska glupost modernog doba, nešto što bi trebalo da ismeva. Ali pošto se loži na debeloguze, mišićave, nogate žene kada cupkaju uz ritam neke debilne muzike, onda mu aerobik uopšte nije problematičan. A to samo dokazuje da su mu instinkti daleko jači od intelekta. (Kod levičara emocije gotovo uvek preovladaju nad razumom; infantilizam.) Nije objektivan, već se ipak prvenstveno orijentiše po sopstvenim preferencama i impulsima. A ovakvo egoistično i licemerno razmišljanje sam primetio kod njega još na tribini 2012. kada je pričao o svom boravku u Bugarskoj dok je ta zemlja još uvek bila vazal Sovjetskog Saveza. Ne sećam se detalja, ali znam da se fokusirao samo na svoja iskustva te iz toga izvlačio zaključke, a totalno zanemarivao bedu u kojoj su Bugari živeli onomad. A to me podseća na levičarske narcisoide koji idu na hodočašće u Indiji da bi se "prosvetlili", pa kad se vrate u Ameriku laprdaju o svom "duhovnom porođaju" - kompletno ignorišući siromaštvo koje su tamo morali da primete. Levičari samo kenjaju o uklanjanju siromaštva, jer se od socijalističkih čepiguza očekuje da tako nešto podržavaju; u praksi ih to uopšte ne zanima. Baš kao i što ih rasizam i šovinizam uopšte ne tangiraju, već samo na papiru, u teoriji. On je čovek većih kontradiktornosti, a jedna od njih je da je tobože bio deo hipi pokreta - a pritom mrzi rok muziku i ne može da se identifikuje sa tehnološkom erom. Istina je doduše da su se i hipici navodno klanjali "povratku u pećine" ali se to ispostavilo kao folirantsko pomodarstvo i debelo licemerje. Kao što je to Robert ovde i sâm lepo opisao, jer je priznao da su većina hipika 60-ih kasnije izvršili metamorfozu u japije tj izdali svoje nekadašnje ideale. Samo nekolicina hipika je otišla da živi primitivnim životom po američkim šumama, a i to bi se često izjalovilo jer bi se hipici susreli sa realnošću, koja nije naklonjena nikome pa ni njima. Uostalom, on je takođe priznao činjenicu da su hipici bili uglavnom iz srednje klase. Razmažena derlad željna pažnje, a naivni k'o dupeta. (Marks je prognozirao "proleterske revolucije" u kapitalističkim zemljama, a zapravo su morončine iz srednjeg staleža bili glavne njegove pristalice. Samo jedna od njegovih mnogih loših prognoza.) Jedan odličan primer koliko Robert ume da bude kontradiktoran možemo pronaći na 2. i 3. strani priče I Remember the 60s (str 205-206), strana iznad. Na drugoj strani se blamira slagajući se sa feministkinjama, međutim samo nekoliko kadrova kasnije priznaje da se plaši crnaca na ulici! Eto zašto ga levica ne prihvata tako olako, iako je on nesumnjivo njihov. Priznati da se plašiš crnaca kada ih vidiš na ulici se kod moderne levice smatra teškim rasizmom. Ovako nešto levičari nisu tolerisali ni u 80-im - a kamoli sada! Međutim, Kramb sebe nije umeo da cenzuriše, to je jednostavno bilo jače od njega kao što i sâm priznaje. Znači vrlo je sličan meni, odnosno ja njemu, jer se i ja mučim da sebe cenzurišem. Morao je da crta i piše ono što je osećao, kao da je tako bio programiran. Ili je makar tako bilo dug niz godina, dok su mu stripovi još uvek bili kontroverzni i ekstremni. Po tom pitanju je krenuo da se smiruje posle 90-ih. Kada je ušao u srednje godine počeo je da govori o tome da mu je mozak bio "spržen" čitavih 20 godina zbog droga iz 60-ih, tvrdnji kojih ima i u ovom albumu. Da li su to možda očajnički pokušaji opravdavanja za velike količine političke nekorektnosti? Već odavno je bio krenuo da se izvinjava za "grehe prošlosti", makar indirektno. Imao je zdraviji stav po tom pitanju kada je bio mlađi i buntovniji. Velika ironija Roberta Kramba: pre 40 godina kada nije bilo puno razloga za buntovništvo on je bio neka vrsta pobunjenika, a sada kada ima najviše razloga da se buni, on se klanja establišmentu. Ništa nije shvatio. Smekšao se i približio radikalnoj levici koja trenutno vlada Amerikom. Nije se prodao kao neka alava prostitutka, kao na primer Howard Stern koji je maltene delovao kao desničar u 90-im - a onda najednom postao klasični soroševac kada mu je jedan levičarski konglomerat ponudio ogroman devetocifreni ugovor. Nije se Kramb prodao, ali nije ni daleko od toga. Primer; nakon što je levičarski New Yorker pre nekih 15 godina odbio Robertovu naslovnicu (dve lezbejke u bračnoj zajednici), on se javno okrenuo protiv tog lista i najavio da će da ih bojkotuje od tada. Takav potez ga ne čini "hrabrim čovekom anti-establišmenta" već ga čini klasičnim levičarskim poltronom. To je apsolutno tipično ponašanje modernih levičara, odnosno onih koji su deo javnog života. Virtue-signaling u svom maltene najjadnijem obliku. To mi uopšte ne liči na Kramba iz 20. veka koji se nikada ne bi toliko zdušno zalagao za seksualne manjine i slične pizdarije, a još manje bi javno to radio, da se pred svima kurči kako je on tobože moralan i hrabar. A i njegov Art & Beauty album iz 2016. prosto vrvi od feminizma i levičarenja. Album je krcat sa poznatim citatima (mahom levičara), a njihova svrha kao da su pokušaji pravdanja svoje seksualne aberacije i opsesije. U svojim kontroverznim radovima 20. veka nije pokušavao da sebe pravda, bar ne na ovako direktan, poltronski i kukavički način. Ali izgleda da se i to promenilo. Razlog ne verujem da je finansijski, kao što je to uglavnom slučaj kod mnogih koji se čepe marksističkim elitama, već mislim da je posenilio. Moždane vijuge mu pod stare dane verovatno mnogo slabije rade pa nije ni kadar da ukapira šta sve današnja ekstremna levica radi. Deluje da mu starost nije donela mudrost već obrnuto. Jebi ga, nismo svi isti! |
 |
Podatak da je nedavno kritikovao Trampa, pa čak i crtao antitrampovski strip, samo potvrđuje moje sumnje. U ovoj eri legendarne histerije zapadnjačkih marksista je totalno suludo kritikovati Trampa, kao da je on glavni problem - a on zapravo pokušava da reši najveće probleme koje su levičari kroz decenije trovanja Amerike prouzrokovali. Ovakvim nebuloznim izjavama on potvrđuje da se priklonio establišmentu. U ovom albumu on se ismeva hipicima za upravo takve stvari, a eto ga decenijama kasnije kao krivac slične vrste ponašanja. Znači samo još jedan u nizu licemera, a time se pridružuje Sternu, Bill Burr-u, i mnogim drugima. Presmešno mi je kada se nabeđeni "buntovnici" iz rok i pop muzike ovako besramno šlihtaju korporacijskom establišmentu, i to bez trunke stida i samospoznaje. On se sada bukvalno ponaša kao Green Day i ostali maloumni poltrončići. Srozao se totalno. Ako je pre povremeno grešio i laprdao gluposti, sada isključivo to radi. Muzika Poglavlje o muzici je veoma dobro ilustrovano, ali je meni manje zanimljivo jer se odviše fokusira na džez i bluz. Ali to je subjektivan utisak; onima koji vole ovakvu muziku upravo ove epizode će biti veoma zanimljive. Ovaj opis ne važi za prvu epizodu, Where Has All the Beautiful Music Gone, koja je odlična, i koja me neodoljivo podseća na mene u momentima kada me obuhvati mržnja prema vrstama muzike koje ne podnosim. Vrljavi New Wave pozer Limahl treba da se ponosi što se obreo u jednom Krambovom stripu! Gde baš njega nađe, živ piš... A saznajemo i da posebno mrzi Bruce Springstina (hoću reći Robert ga mrzi, ne Limahl), a koji se pominje u negativnom kontekstu u još jednoj priči ovde. Baš kao i ja! I ja u 80-im nisam mogao Brusa da smislim. Primitivni Amerikana rok za balvane. Iako se moji i Krambovi muzički ukusi ne poklapaju - jer mogu samo da mislim šta bi rekao o ekstremnom metalu (!) - imamo to zajedničko sa Springstinom i Limalom (mada je ovaj drugi zaista prilično nebitan). A moram da dodam da me je Robert naveo na jednu odličnu pesmu iz 1930. Radi se o bluz pevačici Geeshie Wiley i pesmi Last Kind Words Blues. Iako uopšte ne slušam bluz jer mi je dosadan i jednoličan, ova pesma je nešto posebno. Kad čovek sluša nešto ovako počinje da još bolje shvata zašto je Kramb toliko opčinjen starinskom muzikom, jer takvi snimci sadrže u sebi nešto autentično i izvorno, slično pojedinim starogradskim srpskim pesmama. Takve atmosfere nema u modernoj muzici, a Robertu je upravo tako nešto potrebno. S obzirom da nikada nije naveo neku klasičnu muziku da mu se sviđa, pretpostavljam da njegove uši jednostavno ne tolerišu disonansu, kompleksnost i agresiju. Na primer verujem da mu ni Stravinski ne valja uopšte, kao ni na primer Noć na goloj planini od Musorgskog. Bluz je muzika vrlo "uskog shvatanja" odnosno uskih mogućnosti; sve je šablonski, prema tome ne znam šta mu toliko smeta pop muzika 80-ih, baš u vreme kada je muzika bila najbolja verzija sebe. To je poprilična ironija, što je baš našao taj period pop muzike da koristi kao simbol kulturološke propasti moderne civilizacije. Naravno da ako se fokusiraš samo na sranja od Limala i Brus Springstina da možeš da stekneš utisak da je to sve sranje. Ali to je daleko od istine. Međutim, činjenica da puno voli i džez govori o tome da nije limitiran samo na banalnu muziku kao što je bluz. Ja džez ne slušam, odnosno jako retko, ali to je naravno daleko ozbiljnija muzika od bluza. Mada i to dosta zavisi o kojim vrstama džeza pričamo. Atonalni modernistički džez kao i ogavni preglasni dixieland su sranje. Duža priča o bluzeru Patonu, iako se bavi likom za koga niko nije čuo van specijalizovanih muzičkih krugova, pokazuje koliko je Kramb vešt sa biografijama. U tome je genijalan, a to je uostalom i evidentno u njegovom Kafki (link dole) kao i u svojim autobiografskim pričama. Postoji i priča o ekscentričnom piscu naučne fantastike Filip K. Diku (Blade Runner), ali to još nisam pročitao jer nemam. (A to je odličan primer nečeg veoma kvalitetnog što su mogli da ubace u Veliku knjigu umesto onih ranih drogeraških pizdarija.) Ja da imam moć da umesto njega biram kojim temama će da se bavi, odlučio bih da skoro isključivo radi biografske stripove. I to biografije ljudi koje ja odlučim. Pošto je Kramb naivni levičar koji je naseo na marksističku propagandu, s vremena na vreme se primećuju takve stvari u njegovom pisanju, i to kroz neke njegove opaske i poprilično glupa zapažanja. Konkretno u kontekstu crnačke muzike imamo odličan primer na strani 167. (Za one koji nemaju ovaj album to je 4. strana priče o Patonu.) Kramb uviđa da se istorijom rane crnačke bluz i jazz muzike bave maltene isključivo belci, i da belci održavaju tu muziku na životu. Ovo je naravno tačno, ali onda sledi njegova prilično tupava teorija zašto je to tako: "Sva istraživanja njegovog života obavili su beli studenti. Čini se da stari bluz u crncima još budi uspomene na mračnu prošlost iz Čiča Tomine Kolibe koju bi najradije zaboravili." Ovo je klasična levičarska racionalizacija bez logike, bez ikakvog temelja u razumu ili činjenicama, očajnički pokušaj da se crnci opravdaju. Konkretno u ovom slučaju da se operu od svog blamažnog nezainteresovanja u sopstvenu istoriju i kulturu. To što tipičan mladi crnac u 80-im nije hteo da sluša ništa crnačko iz prošlosti već ga je samo zanimala kretenska i antimuzikalna rep "muzika" nema blage veze sa kompleksima vezanim za ropstvo. Uostalom, velika većina mladih crnaca tada nisu nikada imali ni prilike da čuju stari bluz, te nisu imali nikakvu referentnu tačku da bi ga uopšte povezivali sa ropstvom svojih predaka, a ti ljudi su živeli više od 100 godina pre njih. Ropstvo je već tada bilo najmanje 100 godina iza njih. Ni njihove babe i dede nisu bili robovi, niti su se sećali "najcrnjih" perioda američke istorije po pitanju civilnih prava. Levičari se uvek strašno ustručavaju da iznesu bilo kakve kritike na račun zaštićenih "manjina" i grupacija, a to su prevashodno crnci, žene, muslimani, i seksualne manjine. Čak i ako se pojavi neka statistika ili bilo šta negativno vezano za ove grupacije, tipični levičar će da ih ignoriše ili da spinuje priču u njihovu korist. To je jedan od ključnih modova ponašanja Zapadne levice: "spinovati i izvrtati istinu kad god se ne poklapa sa našim idealima". Ali zato čim čuju nešto negativno o belcima ili muškarcima, a pogotovo belim muškarcima, odmah to preuveličavaju i zvone na sva zvona. Iako Komikova izdanja sadrže pristojan broj značajnih priča, neke od najboljih nisu uključene. Na primer njegova kratka priča o sebi kao pećinskom čoveku, a koja se zove Cave Wimp, je jedan od najurnebesnijih stripova koje sam ikad pročitao. Za plakanje! Ko ovo pročita a ne nasmeje se glasno bar jednom, taj nije sasvim normalan... Postoje i neke ekstremno kontroverzne priče koje je radio, a koje je Komiko takođe kompletno zaobišao. Jedna od takvih se zove Kad proklete Ješe osvoje Ameriku, a druga Kad č*m*ge osvoje Ameriku. Obe su po tri strane samo, ali prepune rasnih stereotipova i klišea. Već samo zbog naslova retko koji izdavač se usuđuje da se ovim pričama bavi. A pritom je namera bila totalno ironična! Levičari, pa i mnogi desničari, su se žestoko pobunili protiv ove dve priče. Nisu ukapirali poentu, a to je da se Kramb sprda na račun rasista i antisemita. Doduše, priče se mogu čitati i u bukvalnom smislu, jer su i tada veoma zabavne. Neki čitaoci kojima su se ove dve priče dopale upravo su ih shvatili na taj način. Obe priče se mogu naći u Kakav svet 2, a stavljene su na sam kraj stripa, kao da je izdavač hteo da ih sakrije! Crtež Krambov crtež je neka nesvakidašnja vrsta likovne šizofrenije a koji ga čini unikatnim. Čisto sa tehničke i stilske strane ima vrlo staromodan stil koji mnogo podseća na ilustracije iz 19. veka i s početka 20-og. Na primer viktorijanske ilustracije. S druge strane, sadržaj je bizaran a bio je i prilično moderan u to vreme (70-te i 80-te). Drugim rečima, koristi tradicionalne tehnike iz davne prošlosti a pritom se bavi vrlo modernim temama i suludim eksperimentisanjem. Taj kontrast ga čini veoma zanimljivim. Kao kada bi crtač Cisko Kida, Salinas, uradio neki distopijski post-apokaliptični serijal. Od svojih savremenika povremeno podseća na Solanu Lopeza koji je takođe imao starinski pristup i puno senčenja. Mada u proseku Solano možda ima gušći crtež. Senčenje, kada mu se posveti baš temeljno, je genijalno, a jednako je dobar i u dočaravanju emocija likova. A te emocije iskazuje ne samo kroz izraze lica, već i kroz govor tela u čemu je takođe velemajstor. Za razliku od ilustratora koji umeju samo da nacrtaju blaziranu facu tj samo jedan izraz lica (Roi, Vance, Pratt i još čitava plejada njih), on na raspolaganju ima bukvalno čitav dijapazon ljudskih reakcija, na sve moguće situacije. To je uostalom ključan faktor za ovakvu vrstu stripa koji se prvenstveno bavi ljudima. Svaki karikaturista koji se bavi satirom i sprdnjom mora da ume da vrlo jasno pokaže kako se likovi osećaju u odgovarajućim momentima. A retko ko to tako dobro radi kao Kramb. Drugi odlični karikaturisti ovakvog kova su Aragones, Magnus, Al Jaffee, i Franquin. Ima i drugih, naravno, ali ovi mi prvi padaju na pamet što se tiče besprekornog prikaza emocionalnih stanja likova. Sve kolorne strane koje ovde vidite su u crno-beloj varijanti u VK. To je ujedno i dokaz da se još i te kako Krambov crtež može bojiti, ukoliko je to obavljeno ovako kako treba, na starinski način. Šteta je što bar jedan od Krambovih albuma na Balkanu nije izdat u boji. Jedini kolor su 7 strana u ovom albumu. Što se preklapanja priča tiče: Velika knjiga i Lude godine - 1 strana. Velika knjiga i Muke sa ženama - 3 zajedničke priče, 22 strane. Velika knjiga i Kakav svet 1 - 1 zajednička priča, 4 strane. Velika knjiga i Kakav svet 2 - 3 zajedničke priče, 19 strana. Lude godine i Kakav svet 1 - 3-4 zajedničke priče, 30 strana. Lude godine i Kakav svet 2 - 3 zajedničke priče, 11 strana. Velika knjiga - 210 strana Muke sa ženama - 110 Lude godine - 130 Kakav svet 1 - 120 Kakav svet 2 - 160 |
Nedavno apdejtovano:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/drawn-together-robert-crumb.html
Još:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/muke-sa-zenama-robert-crumb.html
No comments:
Post a Comment