Pre Potrage

Vrsta: integral (prequel)

Epizode: 5-8

Crtez: Dominique Lidwine, Mohamed Aouamri, Vincent Mallié

Scenario: Regis Loisel, Serge Le Tendre

Izdavac: Cmarobna Knjiga (2022)

Premijerno: 1998-2013

Dimenzije: 29.5 x 22.5 cm, HC

Br strana netto: 44/46 x 32

Tiraz: 800

Zanr: epska fantazija

YU istorijat: -

Kolor? Da.

Politicki obojen? Ne.

Golotinja? Da. 

Rasprodato? Fibrin jeste.

Crtez: 4-8/10

Scenario: 5/10

Ciljne grupe: BDovci, nezahtevna publika

Prednosti: fin crtez u prvoj polovini, solidan kolor

Minusi: postepen pad u crtezu i scenariju

Prequel od Ratnici sa Akbara je crtački kao i scenaristički slabiji od prvobitnog serijala. I ovaj se sastoji od četiri dela, barem što se ovog integrala tiče. Verujem da postoji direktan nastavak ali me on preterano ne zanima, iz razloga koje ću navesti.

Loazel odlučuje ovog puta samo da piše - što je kao što sam već pomenuo u Petar Pan recenziji ono u čemu je mnogo slabiji. Njegov talenat leži u crtanju, barem kada se trudio, dok su mu scenariji pomalo vrljavi a ponekad i debilni (Petar Pan). Tri meni nepoznata crtača su ga ovde zamenili, a kao da su se dogovorili da crtež bude postepeno sve slabiji, od epizode do epizode.

Prva epizoda (na slici) je najjača, sa puno lepih kadrova, u smislu scenografije. Pejsaži su maltene na nivou Loazela odnosno onih u Potrazi za Pticom Vremena (drugi naziv za Ratnici sa Akbara), dok su likovi nešto slabiji. Stilski se radi o čistoj imitaciji, klasičan pastiš, protiv čega nemam ništa - sve dok je dobro urađeno i sve dok se imitira dobar crtač, a Loazel to svakako jeste. Kolor je sasvim solidan. I scenaristički je prva epizoda najbolja, mada ništa posebno. Kako kvalitet crteža pada, tako i scenario biva sve dosadniji. Razlog tome je što se suviše klišea niže, pa zato i priča biva sve stereotipičnija. Četvrti deo sam maltene samo prepišao, manje-više onako brzinski, jer crtež nije ništa posebno a priča postaje previše mediokritetna.

Drugi album, sa nekim drugim crtačem, je crtački za nijansu slabiji. Treći i četvrti albumi su od nekog trećeg crtača, koji je slabiji od ova prva dva, a razlog tome je što je stilski previše blizu modernoj evropskoj komercijali koja nema nikakvu vrednost. I ovde se radi o pastiš crtežu, ali ciljano kopiranje Loazelovog stila je manje uspešno nego u prva dva albuma. To u prevodu znači da su likovi plastični, kao da je ovaj crtač previše preusmeren na taj neki smrdljivi evropski Disney stil koji vlada stripom u zadnje vreme. U današnje vreme čak je i Konan urnisan tim diznijevskim pristupom! Sve manje senčenja i detalja, a sve više iskarikiranih likova. Jer ljudskoj gluposti i neukusu nema granica. Konan Varvarin nacrtan maltene u Miki Maus stilu: pa gde to ima! Infantilizacija stripa, ili barem serijala koji nikad nisu bili namenjeni maloj deci, a to je nekako i odraz ciljanog zatupljivanja širih narodnih masa koji se već decenijama odvija na Zapadu. Kolor je takođe plastičan u ovoj drugoj polovini albuma odnosno plastičniji od prve dve epizode.

Ovaj crtački i scenaristički pad je logičan i očekivan s obzirom da je prvi album iz 90-ih: taj deo još uvek ima detalj i kvalitet iz te neke starije ere koja se upravo tamo negde krajem 90-ih završava. Zadnja kvalitetna era stripa. (Ubeđen sam da stripovi nikad neće da se vrate na nivo 20. veka, kao što je i odavno prošlo zlatno doba filmova i muzike. Sve je u padu, ali to sam već često i detaljnije diskutovao na svom muzičkom blogu.) Naredna tri albuma su iz ovog veka, a epizode 3 i 4 čak i od nedavno - što znači da je manjak kvaliteta bio zagarantovan, mogao se lako predvideti. Uprkos tome ja sam kupio ovaj integral, ali samo zato što je bio na većem sniženju. Inače ne bih. Loazel i svi ostali su srozali svoje kriterijume, baš kao i većina drugih scenarista a posebno crtača, pa je i logično da ovaj serijal pada postepeno u kvalitetu jer je odrađen u dužem vremenskom periodu: tačnije 15 godina. Uzimajući u obzir da je drugi album iz 2008, odnosno iz moderne ere stripa (koja je, kao što sam često pomenuo, žešće sranje), crtež je čak morao da bude mnogo gori.

O priči ne mogu mnogo da trošim vreme jer, da budem iskren, nisam preterano obraćao pažnju na detalje. Pritom sam album pročitao prošle godine pa se ne sećam puno toga. Standardni avanturistički strip u fazonu epske fantazije, sa primesama Gospodara prstenova i slično. Ne bi me čudilo da ima nelogičnosti u scenariju s obzirom da je Loazel pisao, kao i prvobitni scenarista Akbara, Tendre. Ali mnogo veći je problem što radnja nije preterano fokusirana već vijuga u razne pravce, a neki od njih nisu interesantni.

Humor takođe ne pomaže puno: tipičan francuski, što će reći jeftini slepstik i glupave fore. Njima je Jerry Lewis vrhunac komedije, prema tome ništa čudno i neobično... Ono što jeste zaista neobično je što su Asterix i Iznogud na tako visokom nivou, s obzirom koliko je humor katastrofalan u francuskim komedijama: ne uvek ali najčešće. Deluje da se Francuzi mnogo bolje snalaze sa humorom u stripu nego na filmu. Ili je možda mnogo lakše izblamirati se na filmu nego u stripu...

Kao i u "nastavku" Potraga Ptice (a i u Petar Panu), i ovde imamo neki bizaran žanrovski pičvajz dečijeg i seksualnog. Da li je ovo dečiji strip za odrasle ili odrasli strip za decu? Šalim se naravno, jer to je kontradikcija. Postoje tri osnovne kategorije, ili bi barem trebalo tako da bude: dečiji strip, koji se ne bavi seksualnim temama; strip za sve uzraste, u kojem se seksualna tematika (ukoliko je ima) svodi na ono najnaivnije tj nevulgarno; i strip za odrasle, koji sa seksom može da radi šta hoće - u granici legale, naravno. A kad smo već kod toga, tu granicu su Francuzi i Belgijanci oduvek voleli da ispipavaju, da je testiraju, da je guraju u ekstrem, kako u filmu tako i u stripu. Francuski strip ima tradiciju seksualnih perverzija, a tu ubedljivo prednjači jedva prikrivena pedofilija. O ovome sam već pričao u mnogim filmskim recenzijama kao i u recenzijama za Petar Pan, Sedam Života Kopca, Na Krilima Vetra kao i Družina od Sumraka. Linkovi dole...

U teoriji bi ovo trebao da bude strip za sve uzraste, bez golotinje i seksualnih situacija. Ali pošto to nije tako, ne znam o čemu je ovde reč! Možda je i dovoljno reći da je ovo strip francusko-belgijske škole, jer time je dosta toga rečeno ako ne i sve. Ko razume shvatiće...

Meni je već u "pređašnjem" serijalu smetala ta konfuzija, to nepridržavanje nepisanog pravila. Jednostavno mi ne ide da strip sa ovakvom tematikom i sa ovakvim humorom maltene sadrži scene jebačine. Nebulozno je to suviše, ne ide jedno uz drugo. Ima dobrih razloga zašto je to nepisano pravilo. Naravno, kod Petra Pana je ovo ludilo mnogo izraženije, ovde još i Bože pomozi...

(Veliki SPOJLER za one koji nisu čitali Ratnici Akbara:)

Lik Mare mi je nejasan. U "prvom" serijalu se ispostavlja da je ona glavni zlikovac (nešto kao Saruman), ali pošto mi to već sve znamo ne razumem zašto scenarista očekuje od nas da je prihvatimo kao glavnu heroinu ovog drugog serijala? U Ratu Zvezda, Anakin Skywalker ima veoma sličnu ulogu, ali to ne znači da su pisci Rat Zvezda rešili ovu dilemu na dobar način u prikvelima: jer nisu. Nije mi preterano logično da mlada Mara bude dobrica a ona matora da bude demon. Možda nastavak ovog integrala objašnjava stvari, odnosno njen karakterni/moralni preobražaj, a možda i ne. To me preterano i ne zanima jer ovaj serijal ne spada u sam vrh svetskog stripa, bar ne u scenarističkom smislu. Preporučujem Pticu Vremena jer je priča sasvim solidna a crtež uglavnom odličan (a isto važi i za kolor), dok je ovaj "nastavak" samo za zaluđenike.

Pomenute recenzije:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2023/06/na-krilima-vetra-bourgeon.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/08/druzina-od-sumraka-bourgeon.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/petar-pan-loisel.html

Futur Drugi - Toppi

 

Futur Drugi

Vrsta: antologija 

Crtez: Sergio Toppi, Dezio Canzio

Scenario: Sergio Toppi 

Izdavac: Fibra (2024)

Premijerno: 1976-1994

Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC

Br strana netto: 237

Tiraz: 600

Zanr: horor, sci-fi, egzotika, istorijski, ratni

YU istorijat: nepoznato

Kolor? c/b

Politicki obojen? Par prica su politicki korektne.

Golotinja? Veoma malo.

Rasprodato? Ne.

Crtez: 5-9/10

Scenario: 4-9/10

Ciljne grupe: esteticari, iskusni stripofili, starija publika 

Prednosti: zanrovi, tematike, originalnost, neobican i detaljan crtez 

Minusi: steta sto nema kolora, nekoliko politicki-korektnih idiotarija, crtez ponekad lenj

Šesti Topijev integral od Fibre počinje sa devet kratkih priča, a završava se sa tri dugačke. Kvalitet crteža je u proseku bolji nego u prethodnom integralu, Skriveno Lice. Prvih 110 strana su kratke priče sa primesama naučne fantastike i fantazije, dok je drugi deo isključivo istorijske prirode, te tri duge priče. Onaj prvi sci-fi deo prikazuje Topija u daleko boljem crtačkom izdanju, ali i priče su zanimljivije, i sa mnogo manje moralisanja. Generalno mi je Topi bolji kod kratkih priča nego kod onih dugometražnih.

I ovog puta koristim tri nivoa to jest tri crtačke kategorije da bih lakše opisao kvalitet. Jedinica je za najbolji Topijev crtež, znači onaj pun detalja i sa preciznijim i lepšim linijama, dvojka je za nešto slabiji ali veoma solidan crtež, a trojka označava Italijana u njegovom lenjom izdanju kada je ostavljao više belih površina, likovi su često ižvrljani na brzinu, detalja ima manje, a linije su često ružne i užurbane. Između keca i trojke je velika razlika.

Prvi deo ovog integrala manje-više spada u prvu kategoriju, mada ponekad ne u tolikoj meri kao što je to slučaj u izvanrednom Šaraz-De i glomaznom Solitudinis Morbus. (Linkovi recenzija dole.) Duže priče ovog integrala se kreću negde u drugoj i trećoj kategoriji. Njegov najslabiji crtež može se naći u Kolekcionaru, koji je, gle čuda, možda njegov najpopularniji album - barem ovde na Balkanu, jer je ovde izdat od dva izdavača, pa još i reprintovan od strane Fibre. (Doduše, i Šaraz-de je reprintovan, a i neki drugi integrali Topija će takođe verovatno biti ponovo štampani...) Ima puno topista koji iz razloga (ne)poznatim samo njima uopšte ne razlikuju ove očigledne nijanse njegovog crteža: njima je sve jednako bajno. Blago debilima...

Prva priča, Potok prosjaka godina gospodnja 10982 (na slici), je ujedno i najbolja. Crtež je negde na nivou keca, a premisa je relativno originalna i po mom ukusu. Pretenciozniji stripofili bi u svojim recenzijama gordo opisali sadržaj kao "egzistencijalan", reč koju mogu da upotrebim samo u navodnicima jer mi toliko ide na qrac. Hipsterima se dižu mlohavi kurčevi kad god čuju ovu reč, a kamoli kad je i sami upotrebe. Misle da koristeći ovakve reči, koje neretko potiču iz filozofije, sebi dižu neku fiktivnu cenu kao bajni intelektualci. Ali eto, pošto nisam kompleksaš, a još manje hipsterski kompleksaš, meni je upotreba - ili što bi Hrvati rekli uporaba - ovakvih reči mrska. Jedino je šteta što priča nije nešto duža... A i naziv priča je loš, jer sugeriše koji bi finalni twist mogao biti. Nikada čitaocu ne uništavaj iznenađenje jer u titlu ubaciš neki spojler, to je stvarno glupo.

Srčani Baltazzi je slabije Ilustrovana priča, koji bih ocenio sa dvojkom. Gušter je OK nacrtan, ništa posebno, ženska prilično dobra, ali glavni lik je jednostavno otaljan na brzinu, i to u skoro svim kadrovima. Dobar primer ove lenjosti je vrh druge strane, najmanji crtež sa Baltazzijem: ovo je išvrljano, niko mi ne može reći da nije. Što se priče tiče (a ove nenamerne rime su uvek pojavljuju kad mi uopšte ne trebaju), ovo je apsurdistički humor u sci-fi maniru. Nije jasno gde to zapravo Baltaci ode tokom svojih pauza, da li je to neka kompjuterska simulacija, ili sve to zamišlja u svojoj ludoj glavi. S obzirom da sve njegove kolege dele tu daleku budućnost sa njim, trebalo bi da možda pretpostavljaju gde je - ukoliko taj futuristički svet nudi simulacije koje običan plebs može da koristi po potrebi. Ali nema svrhe suviše cepidlačiti jer namera je da se ispriča nešto apsurdno i maštovito a da se pritom ne obazire previše na logiku i racionalizacije.

Misao koje se teško rešiti ima crtež na nivou keca, ili tu negde blizu, mada dinosaurus baš i nije nešto posebno dobro ilustrovan. Sama premisa nije originalna jer se već bila pojavljivala u raznim sci-fi stripovima i romanima, ali egzekucija dovoljno originalna da se pređe preko toga. Na primer Zona Sumraka ima najmanje jednu epizodu u ovom fazonu, a na pamet (ili glupet) mi trenutno pada samo Judgment Night. Skoro sam siguran da sam još negde drugde nailazio na ovu ideju, možda u nekom horor filmu ili stripu, ili oba trojica. Možda je čak reč i o nekoliko filmova koji koriste ovu foru. Twist se da predvideti, ili makar naslutiti, dve-tri strane pre zadnje strane ukoliko čitaoc dobro obrati pažnju na radnju i dijalog.

Gde ima ljubavi je još jedna neobična sci-fi horor priča, sa crnim humorom i tipično negativnim ishodom. Crtež je negde oko keca ili dvojke, objektivno kvalitetan, međutim gotovo čitavom pričom dominiraju fabrička postrojenja a to jednostavno nije ni blizu toliko interesantno kao živa bića ili scene iz prirode. U tom nekom vizuelnom smislu priča postaje ubrzo monotona, iako originalna. Na 10oj strani priče, strana 50 u integralu, crtež radnika u fabrici je ofrlje izžvrljan te se nalazi u apsurdnom kontrastu sa nacrtanim pozadinama, kao i sa fino nacrtanim likom žene o kojoj taj lik mašta.

Opasan propust je sasvim solidan sci-fi u smislu ideje da se "duh" planete sprda sa Zemljaninom, ali mi smeta moralna pridika koja se sastoji iz aluzije na to da je "grabiti" prirodne resurse čist rezultat ljudske pohotnosti i gramzivosti - kao da usrani, licemerni Topi nikada nije profitirao od i uživao u blagodetima kapitalističkog načina života. To ti je kao ono kad razmažene levičarske pizdurine i pizdaci izlaze na ulice da protestuju protiv naftne industrije i protiv nuklearne energije, a pritom lično profitiraju odnosno žive od istih. Topiju, kao i drugim plitkoumnim levičarima, izgleda nikada nije palo na glupet ili pamet da ljudi nisu krivi što su se obreli u svetu u kojem moraju da ubijaju da bi preživeli, i u kojem moraju da "grabe" prirodne resurse da bi sebi iole olakšali bitisanje u ovako tmurnom svemiru, simulaciji, ili šta već... "Excuse me for living!" je odličan izraz koji pojašnjava neverovatnu glupost levičarskog razmišljanja. Da su ljudi bogovi u ovom svetu, i da sve kontrolišu i sve mogu da urade što požele, e ONDA tek bi mogao čovek ili bilo ko da zauzme neki veoma ciničan i kritičan stav prema ljudima u smislu da su gramzivi, zli, pohlepni, nenormalni i šta već... "I didn't make the rules, I simply live by them" je još jedan izraz koji dodatno pojašnjava moj stav prema takvim debilima. Naravno da ljude može čovek kritikovati za razne stvari, ali ne za stvari za koje nisu krivi. Svet u kojem se se obeli, i to ne svojom krivicom, manjka u resursima stoga imamo ratove, otimačinu i sve ostalo. Kriviti ljude za svoju prirodu i narav bi bilo kao ljutiti se na crva što je ružan i ljigav. Ali doći će i to... Kako je krenulo sa levičarskom psihopatijom i nenormalnošću, uskoro će feministi da se okrenu protiv mužjaka i životinjskog sveta... Jer ljudsko ludilo je bezgranično, kao i njihova glupost. Sere mi se od licemernih moralista koji idu toliko daleko u svojoj gluposti da prikazuju uzimanje prirodnih resursa neke daleke planete kao zlo. Topi nedvosmisleno pravi kretensku paralelu sa kolonizacijom i "eksploatacijom" Amerike time što duha planete načini da liči na Indijanca. A opet se i zajebao jer je ovog "moralno uzvišenog" planetarnog duha nenamerno načinio zloćom. Zašto? Zato što je duh trebao da zna u svojoj bezgraničnoj "mudrosti" da Zemljanin nije kriv što je poslat na planetu da vrši ekstrakciju prirodnih resursa, jer mu je to posao, a pritom nije ni bio svestan da postoji duh u Planeti kome se povremeno moraju prinositi žrtve, stoga nije ni mogao biti kriv za "nepoštovanje" lokalnog duhovnog giganta, planetarnog Indijanca ubice. A ni to što se Zemljanin malo bio posprdavao sa "Indijancem" nije bio razlog da ga ovaj ubije zbog toga. Tako da ovaj "plemeniti" kosmički spirit ispada kao neki šturi psihopatski demon koji se sveti jer je njegova planeta "rabljena" bez njegove dozvole. Uostalom, sama činjenica što je tražio životinjske žrtve od svojih stanovnika čini ovog duha zloćom ionako... Možda se varam, možda Topi nije nameravao da duha prikaže kao moralistu. Teško je proniknuti u pileći mozak bilo kog levičara...

U priči Susret, koja je prilično dobro Ilustrovana i sa zanimljivom idejom, imamo opet - po ko zna koji put kod topija - problem sa završetkom priče. Neki bolid je na forum.stripovi napisao kako topi briljira baš u načinu na koji završava svoje priče. Taj lik mora da lud ili glup. Upravo je okončavanje priča jedan od Topijevih većih problema. Uostalom on nije usamljen u tome: piscima je uvek lakše razviti priču nego zaključiti je sa nekom poentom i sa konkretnim krajem. To je slična dilema koju su imali Pajtonovci i bezbroj drugih pisaca TV i filmske komedije, odnosno kako završiti skeč ili geg na način koji je dostojan forama koje su prethodile. Ova priča je tipičan primer toga: veoma zanimljiva premisa sa nezadovoljavajućim završetkom. Ovog puta je čak završetak i konfuzan. Da li je Marinac prikazan u zadnjem kadru narator i glavni junak priče? To isprva uopšte nije jasno, jer je Topi iz nekog bizarnog razloga odlučio da glavni junak na prvoj strani priče pokrije svoje lice te da mi ne znamo kako on izgleda. Zašto? Ja ću jednostavno da pretpostavim da čovek u zadnjem kadru nije narator, već neki nebitan lik koji upozorava brodsko osoblje da ih upravo napada jedan ogromni jednorog, kojeg je kapetan broda (ili šta li je već) nenamerno prizvao eksperimentišući sa ulaskom u nestvarne svetove.

Granica je Topijev komentar o birokratiji, a možda i potreba da izjasni svoju naklonost prema azilantima. Ali s obzirom da u ovoj priči nema jasnog uvida ni da li se radi o različitim rasama, a kamoli o kojim nacionalnostima se radi, tema azilanata ne nervira previše. Sasvim druga stvar bi bila da je ovu priču izbacio pre desetak godina, a kamoli sada. Hoće li ikad da se pojavi neki strip koji realno i cinično prikazuje azilante? Oni su u popularnoj kulturi, a naravno i u politici, konstantno idealizovani, bar na (sada) trulom Zapadu. Nisu oni svi žrtve, a daleko bilo da ih sve treba puštati - bez obzira odakle dolaze i kuda idu.

Ne sviđa mi se kako se radnja naglo prebacuje na "sadašnjost" (odnosno neki distopijski futur); mogla je radnja ladno da se nanovo prebaci na Srednji Vek, pa onda opet natragu sadašnjost. Drugim rečima, priča je prekratka i naglo se završava. Poenta nije dovoljno jaka da bi opravdala ovako brz završetak. Cepidlačka birokratija sprečava azilanta da uđe. I šta sad? Zar je to sve? To je samo dovoljno da bude jedna od poenti, ali nikako ona koja okončava priču. Crtež je negde između keca i dvojke.

Pretpremijera je prilično ošinuta priča, sa nekoliko originalnih primesa. Za fanove Zone Sumraka twist je možda donekle mogao da se predvidi, jer jako podseća na epizodu The Eye of the Beholder iz 60-ih, u kojoj se takođe grupi likova krije identitet od strane režisera - da bi onda otkrivanje njihovog identiteta u zadnjoj sceni bilo glavno iznenađenje i čitava poenta. Ne tvrdim da je Twilight Zone izmislio ovu premisu, jer je vrlo moguće da se ta ideja već bila pojavljivala po raznim palp serijalima a pritom je kreator ove serije Rod Serling bio notoran kao lopov tuđih ideja, ali je činjenica da je sa ovim Topi nešto slično uradio 30 godina kasnije, i da je čak moguće da je ideju pozajmio upravo iz ove serije i malo je obradio. Odnosno malo mnogo. Zapravo je Topijeva premisa bolja, kao što je i ova priča bolja od pomenute epizode Zone Sumraka. Kraj priče nam daje do znanja da su dinosaurusi i ljudi obrnuli uloge. I ovaj obrtaj uloga u evolucionom smislu Zemlje nije ništa novo jer imam jednu takvu kratku priču iz jednog starog američkog palp serijala, koja ima vrlo sličan twist. Jedini problem sa ovom pričom je zbrzan i traljav crtež koji bih ocenio kao trojku. Pogledajte samo kako je loše nacrtan lopov formule na strani 93, što je peta strana priče: podseća na izvikanog Tardija, koji se kod likova nikada nije trudio. A kad smo već na toj strani, obratite pažnju i na zadnji kadar na kojoj taj isti lik izvršava "samoubistvo" time što sam sebi seče glavu, jedan od nekoliko elemenata humora u ovoj priči. Ono što donekle spašava crtež je interesantno kadriranje i maštovitost koja se zatiče na većini strana. Jedan od bolida sa forum.stripovi je rekao da nije shvatio ovu priču, a naravno da je nije shvatio kada verovatno mahom čita samo Betmena i Zagora...

Naučna fantastika je jedina priča za koju nije navedeno iz koje je godine, mada bih po stilu crteža zaključio da je verovatno negde iz 90-ih. Prve dve strane bih ocenio sa trojkom, uglavnom zbog toga što su uniforme glavnih likova užasno naškrabane tj ružne. Međutim od treće strane kreće nagli boljitak, sa crtežom koji se može oceniti sa jačom dvojkom. Avion, kupola, i armadiljo su svi nacrtani veoma dobro. Ne sviđa mi se žena na osmoj strani, lice joj nije sasvim simetrično a detalji sa tela su prepuni ružnih, krivudavih, nepreciznih linija. Hajde sad da mi neko kaže da je Topi to baš tako hteo pa da mu se nasmejem u facu. Naravno da nije hteo, već se žurio, iz kojeg god razloga: lenjost, knap rokovi, ili šta već. Poredite telo ove žene sa telima ženskih likova ispriča koje sam ocenio sa kecom: samo bolid može da ne uoči razliku. Scenario je maštovit, neobičan, i sadrži nekoliko tvistova, jer čitaoc mic po mic saznaje sve više o ovoj dvojici psihopata. Jedino je kraj pomalo feleričan jer je pomalo nagao, nekako nedovršen. To što Topi često završava priče na ovakav nepotpun način mi ne pomaže mnogo... Pomaže mi u smislu da ih mogu očekivati, ali mi i dalje kvare opšti utisak. Naravno, kod priča sa odličnim crtežom bilo kakav scenaristički feler, pogotovo ovakav manji, ne smeta mnogo.

Sve u svemu sam zadovoljan sa ovim sci-fi delom, koji je dosta bolji od tri dugačke ratne priče koje slede.

Čovek iz Meksika je druga po redu dugačka priča. Na strani 182 je vrlo konfuzna situacija u kojoj Gusanosi oslovljavaju jednog zarobljenog Huertistu sa "Gusano", samo par sekundi pre nego što ga ubiju, a dok ga ubijaju on viče "viva Villa viva la revolucion", umesto da viče nešto u podršci Huerte koji je bio kontrarevolucionar. Da li je ovo neka neviđeno retardirana omaška u scenariju ili je Fibrin nesposobni prevodioc kriv, to ne znam. Ali neko je definitivno teško zasrao. Ko god da je zasrao, prevodioc ili scenarista, jedno je sigurno: neka komunjara je u pitanju. Jer Fibra je komunjarski pizdavač, a scenarista je gotovo sigurno takođe levičar...

Felerična karakterizacija na strani 188: američki snimatelj, koji se ranije pokazao kao sadista kome nimalo nisu smetale scene pokolja koje je vrlo veselo snimao uživo, odjedanput pokazuje empatiju prema meksičkom narodu. Od tog momenta on najednom postaje dobrica, a čitaocu nije ništa jasno... Totalno besmisleno, jer strana 177 nedvosmisleno dokazuje njegov totalni manjak empatije ka ekstremnom nasilju koji snima, a kome svedoči sa kezom na licu.

Uskoro sledi smehotresno apsurdna scena u kojoj Zapata obara bika golim rukama, bez ičije pomoći, kao da je Konan Varvarin a ne običan mali Meksikanac. Još jedna budalaština sledi na strani 211 kada Zapata lasoom(!!!) zaustavlja veliki mitraljez neprijatelja: debilna scena kakvu možemo očekivati u Zagoru ili Teksu. Od Topija se ipak očekuje malo više ozbiljnosti nego neki dečiji potezi koji više podsećaju na Bonelli ili Marvel.

Pančo Vila je prikazan kao silovatelj i psihopatski ubica, što je jedan od retkih pozitivnih aspekta ove priče, dok je Zapata definisan kao moralno potkovan levičarski idealista - prilično romantizovan od strane scenariste, koji ovog puta nije Topi nego neki tupson zvani Decio Kanzio. Ali s obzirom da je Topi pristao da nacrta njegov scenario znači da je i on debil... Na svu sreću Topi se nije preterano potrudio oko crteža, tako da nema potrebe da ponovo čitam ovu glupu priču. Jedino se kod piramide i kod Zapate potrudio, ono ostalo je uglavnom otaljano na brzinu.

Decio je takođe napisao prethodnu priču, Čovek s Nila, koja takođe ima uobičajenu BD dužinu od 50-ak strana. Ova priča je za samo nijansu bolje ilustrovana, ali je zato radnja dosta bolja i originalnija od ove simplističke meksičke pridike.

Ovaj drugi deo integrala bi drastično profitirao od kolora, i to onog kakvog je Topi lično radio. Bio je odličan kolorista, ali nažalost nije voleo da farba svoje stripove, a pretpostavljam da je jedan od razloga za to bio da mu je to suviše vremena oduzimalo a nije mu bilo zabavno. U Šaraz-de albumu je 30 strana obojeno, a crtački stil na tim stranama nije ništa drugačiji od uobičajenog crno-belog. Tih 30 strana izgledaju fantastično. Svako ko tvrdi da se Topi ne bi smeo uopšte bojiti nema pojma o čemu priča. (Slika gore, Covek iz Mocvare. Sta fali boji ovde osim što se preteralo sa zelenom bojom?) Uostalom, da je Topijev kolor toliko loš onda bi i naslovnice izgledale užasno, zar ne? Svi se dive obojenim naslovnicama, a ovamo ti isti tupsoni tvrde kako njegovi stripovi moraju uvek biti crno-beli: totalna i imbecilna kontradikcija. Topi kategorije 1 ne mora da se boji (ali i može), dok bi njegovi crteži kategorije 2 i 3 morali uvek da se izdaju isključivo u koloru. Aljkav i šljapav crtež uvek može da debelo profitira od dobrog, umetnički odrađenog kolora. Razlog zašto Topijevi kolorisani albumi i priče odlično izgledaju uprkos njegovom uglavnom detaljnom stilu je zato što su suptilno obojeni, i uz puno nijansi. Pritom ima puno belih površina uprkos gustom crtežu, a to znači da je često dovoljno samo nebo ofarbati i strane već izgledaju mnogo lepše. Kompjuterski kolor kakav dominira danas bi naravno uništio ovakav strip, kao što uništava svaki dobro nacrtan strip - a one loše cini još slabijim. Moja poenta nije da se njegovi slabije ilustrovani stripovi naknadno farbaju, taman posla, jer retko ko bi to odradio kako treba. Moderni plastični kolor uništava crtež, a dodatni razlog za to je što je uglavnom suviše taman te se gube detalji, ali i boje su jednolične i dosadne. Odličan primer za to bi bio plastični kolor koji je upropastio drugu verziju Eksterminator 17 od Bilala, kao i novokomponovano ofarbanu verziju Inkal-a. Kome se ove dve prefarbane verzije sviđaju, taj je kompletno operisan od estetskog smisla. Nije estetika nešto što većina ljudi razumeju, zato i imamo toliko ružnih filmova, očajno nacrtanih stripova, groznih crtanih filmova, kao i pregršt ogavne muzike. Većina ljudi su džiberi, svugde i u svemu.

Čovek iz močvare (na slici) je treća i ujedno najbolje nacrtana priča istorijskog dela ovog integrala. Kvalitet crteža je negde između keca i dvojke. Priča je zanimljiva, ali nažalost i veoma politički korektna odnosno istorijski šalabajzerska. Više je nego očigledno da je Topi bio maloumni levičar, jer je Indijance u ovoj priči idealizovao a američku vojsku prikazao kao gomilu tupavih rasista. Uzvišeno-moralni Indijanci protiv moralno koruptnih belaca osvajača: ovakav pristrasan kretenizam zapadna Levica promoviše već skoro 100 godina. Ko poveruje, sam je kriv...

Jedina manja odbrana koju imam za Topija je što je ovo napisano u 70-im, pre nego što su antirasističke pridike postale velika moda. Lakše mi je oprostiti ovakve gluposti kada nisu iz ovog veka, mada i 90te možemo da računamo u ovaj ogavni marksističko-propagandni period.

Po pravilu, kad god neko bilo kakav građanski rat (ili sukob sa primesama građanskog rata) prikaže na ovako crno-beli način, znaj da je u pitanju neki naivni pajac, najčešće levičar jer oni najviše vole da dele ljude na dobre i loše, odnosno na moralno savršene i moralno katastrofalne. Kod komunjara nema nijansi, oni su kao mala deca: kod njih je sve fašistički raspoređeno u dva jasno definisana tabora: ono što je savršeno i ono što je užasno. Nema sredine, a stoga levičari i ne vole kompromise, jer svoje neprijatelje smatraju demonima. (Ironije li...) U ovom slučaju Američka vojska je užasna dok su Indijanci predivni - dijabolički šablon koji se nažalost ustalio od 80-ih ili 90-ih nadalje. Međutim, ovo nije kraj glupostima: glavni lik, tupavo-simbolički nazvan Whiteman, je narednik u američkoj vojsci 1840-te uprkos činjenici da je crnac! Kako je to moguće? E pa moguće je zato što je on "crnac bele puti" te zbog toga nekako uspeo da zajebe američku vojsku koja ga je promovisala do čina narednika! Ne znam s kakvom drogom je Topi trovao svoj sitni levičarski mozak, ali ta supstanca mora da je bila veoma ilegalna. Kako je crnačko dete dva roba moglo da ispadne kao belačko? Kako je moguće da belci nisu prepoznali da je on crnac sa svetlijom puti - samo zbog te puti? Pa ne razlikuju se crnci od belaca samo zbog boje kože! Čoveče, koja retardiranost... to bi trebao biti ovaj "beli crnac".)  A da bude još gluplje, Topi se nije ni potrudio da Whitemena iole nacrta kao da bi mogao biti crnac.(Strana gore, srednji kadar desno.) Ovo je klasična stripska prevara koja ne funkcioniše jer je totalno nelogična. U stripu se može varati, ali ne na ovakav način i ne u ovom slučaju.

Ovog puta vlasnik Fibre, kojem uvek treba jako dugo da se opameti (u onim retkim slučajevima kada uopšte i dolazi do boljitka), donekle ispravlja grešku iz prethodnih integrala i smanjuje broj praznih bespotrebnih strana između priča. U ovom integralu "pauza" između svake dve priče zauzima ponekad po samo dve strane, ne uvek po tri ili četiri kao u prethodnim integralima. Zašto ovo nije uradio sa svim pauzama, ne znam. Odnosno znam: zato što je "škrt u glavi". Svi marksistički hipsteri su "moždano onesvešćeni", pa zašto bi on bio neki izuzetak? Ovog puta razlika između zvaničnog broja strana i pravog broja strip strana nije toliko drastična kao pre. Neposredno pre početka svake priče je strana sa nekim bakrorezom/crtezom od Topija, mada bi ih ja izbacio da je do mene: niti su preterano zanimljivi, a zauzimaju samo trećinu strane. Bačen prostor. Da je album kraći od 200 strana, u smislu neto, onda bi tako nešto bilo OK, ali ovako je svaka suvišna strana iritantna jer diže tonažu cigli to jest knjizi to jest stripu. Ako si već toliki gilipter i toliko bezobrazan da izdaješ cigle i po 300, 400, pa čak i 500 strana, a da pritom nisi obavezan pod ugovorom da to radiš, onda makar saseci sav taj "dead weight" koji nama jadnim čitaocima stripova smeta jer nemamo ruke kao Švarceneger.

Toppi:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/solitudinis-morbus-toppi.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/07/kolekcionar-toppi.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2025/02/skriveno-lice-toppi.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/sharaz-de-sergio-toppi.html

Niko - Breccia

Nadie

Vrsta: integral (3 serijala)

Crtez: Alberto Breccia

Scenario: Carlos Trillo 

Izdavac: Fibra (2024)

Premijerno: 1970te

Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC

Br strana netto: 46/168/74 (288)

Tiraz: 500

Zanr: noir (1), spijunski (2), fantazija (3)

YU istorijat: Strip Art (2. serijal)

Kolor? c/b

Golotinja? Ne.

Politicki obojen? Ne. 

Rasprodato? Ne.

Crtez: 8/10, 7/10, 3-7/10

Scenario: 7/10, 5-7/10, 7/10

Ciljne grupe: argentinovci

Prednosti: atmosfera, originalnost

Minusi: ponekad brljavo, price ponekad osrednje

Pre par meseci dogodilo se čudo na balkanskoj strip sceni. Fibra je u samo jednoj turi izbacila čak tri dobra stripa. Neverovatno! To se zadnji put dogodilo... ček' da razmislim... na Kurov Dan. 

Jeste jeste, bio je Kurov Dan, tačno se sećam. 

Tipično, ovaj marksističko-hipsterski pizdavač izbaci 0,0 kvalitetnih albuma po turi. (Naravno da ne govorim o kvalitetu papira ili o povezu, tu je sve uglavnom bez mane, to je bukvalno jedino u čemu prednjače nad drugim izdavačima i pizdavačima.) Ne preterujem uopšte kada kažem da izbace jedan do dva dobra albuma godišnje, u proseku - barem što se tiče zadnjih nekoliko godina. Markos je oduvek vrednovao sranja a nipodaštavao kvalitet: to mu je zapisano u DNK, takav je, nije on kriv; šta će čovek, kad je estetski uštinut te se u likovnu umetnost razume kao seljak u epistemologiju, a pritom je totalno pretenciozan, pa još i nepopravljivi levičar koji ide niz dlaku Establišmentu. Zapadnom establišmentu, podrazumeva se, to su mu idoli. Džiberizam, kvazi-intelektualnost, i levičarenje: prilično gadan miks, a? Pre desetak godina ovaj pizdavač, čiji su nekritični/mega-lojalni sledbenici poznati kao fibratori, izbacivao je nešto viši procenat kvalitetnih stvari, ali u zadnjih recimo 5-6 godina fokus je opao skoro isključivo na beskorisne/smehotresne škrabotine modernih hipsterskih kvazi-umetnika (link dole), na retardirane superherojske dogodovštine, na osrednje mange, i na neke druge buzdovanske ogranke stripa jedva vredne pominjanja. U zadnje vreme maltene jedini vrhunski crtači kojima se Fibra bavi su upravo Breccia i Toppi - stoga ne čudi da upravo oni čine ova tri nova izdanja. Niko je jedan od njih.

Odnosno Nitko, izvinjavam se...

Ovaj nepotrebno glomazan integral - sve češća i veoma kretenska odlika Fibrinih izdanja - sastoji se od tri totalno nepovezana i različita dela, nagomilana i natrpana u jedan ciglasti tom. Licemerni mesija odnosno vlasnik Fibre je sasvim svestan da retko ko od njegovih fibro-sledbenika čita "knjige" koje kupuje od svog božanskog guru-mesije, pa mu je lakše (a možda i jeftinije) da sve više izdanja prodaje u vidu nečitljivih cigli - koje "divno" izgledaju na polici, dok nepročitani skupljaju prašinu, ili lome ruke onoj nekolicini koji se usude da pokušaju da ih pročitaju. Doduše, izbor papira je i ovog puta odličan, što u prošlosti nije uvek bio slučaj kod crno-belih fibro-izdanja, na primer Torpedo je totalno zasran. A ovaj tip papira definitivno pomaže jer ovu "knjigu" čini manje teškom, to jest tonaža joj je manja. Znači nije kao neka druga kostolomna ciglo-izdanja Fibre. Stoga se donekle oprašta što je ovde natrpano čak 350 strana (od čega ima samo 288 str stripa), umesto da se ovo izda u dva ili tri albuma. Fibro-argument da je ovakva cigla jeftinija je retardiran zato što bi po toj logici trebalo izdavati cigle i od 1500 strana - radi uštede novca. Koliko god to smešno zvučalo, nemojte misliti da je nemoguće da hipstersko-komunistička Fibra jednog dana izbaci baš tako nešto, i da onda licemerno pokuša da to opravda - kako je to "u interesu kupca".

Prvi i treći delovi su više eksperimentalni, dok je drugi deo komercijalan. Ovaj integral ima smisla samo zato što su autori identični, ali što se crtačkog stila i scenarističkog sadržaja tiče Niko nema šta da traži sa ovim drugim albumima.

Prvi album, Daneri (strana gore), je kolekcija od pet priča u noir fazonu. Crtež ne preteruje sa eksperimentalnošću, kao na primer u Drakuli, Ktulu ili El Doradu u kojima je Breccia zaista otišao predaleko sa kvazi-umetničkim pikasovskim iživljavanjem i izdrkavanjem, te je ovaj prvi deo ispao prilično zanimljiv i upadljiv. Atmosfera je odlična dok su priče OK. Mogao je Trillo to i bolje, ali barem Osterheld nije pisao ovog puta. Od Osterhelda se ne može previše očekivati; češće omane nego što uspe. A zašto je toliko izvikan? Pa zato što je bio okoreli komunista, i to aktivni terorista kao i sve njegove ćerke. Koje bi drugo bilo objašnjenje... Sigurno nije njegova nepostojeća scenaristička genijalnost. Već sam bio podrobno urnisao njegovo piskaranje u Mort Sinderu. (Link ispod teksta.)

Drugi deo, Niko (slika gore), je manje-više stereotipičan komercijalan špijunski serijal koji ne deluje obećavajuće ni po crtežu ni po sadržaju, ali taj prvobitni utisak se ubrzo menja jer se ubrzo shvati da su portreti lica mnogo dobri, pogotovo oni izbliza. Istina je da crtež ponekad zna da bude pomalo prosečan ili nezanimljiv, ali ima dovoljno pozitivnih aspekata da se određeni minusi zanemare. Na primer strane 8, 9 i 10 u prvoj priči su veoma dobro nacrtane, pogotovo likovi izbliza. U priči Trokut smrti, čitava prva strana je vredna pominjanja. U priči Bajka s mitraljezima, primeri odličnih portreta su strane tri i osam, na vrhu. A u priči Katmandu, gornji deo druge strane. Ima još dosta ovakvih primera.

U stilskom smislu Breccia ponovo čitaocu nudi neki drugačiji crtež, jer je poznat po tome što se retko ponavlja tj što se okušavao u različitim pristupima. Sve i svašta je bio koristio za crtanje. Ovo mu nije najbolji stil, jer mu je to ubedljivo Mort Cinder, ali ipak spada u bolje radove.

Što se scenarija tiče, priče u suštini zaista nisu loše iako su pomalo šablonske. Ima tu i gluposti, uglavnom ništa frapantno (bar ne u ranijim pričama), već su to uobičajeni neki propusti, normalni za komercijalan strip. Na sreću se tek u sedmoj priči pojavljuje tupavo osmišljen i dosadan lik Fu Mančua. A tu kreću i mnogo veće gluposti. 

U prvoj priči sa Fu Mančuom, Povratak žute opasnosti, scenario nije dobar. (Koji divan naslov, he he. Dobra stara vremena...) Kinesko-bondovski zločinac uspeva nekako da sa škorpionom pobije gomilu slavnih naučnika, uprkos činjenici da su bili debelo zaštićeni i pod intenzivnom prismotrom. Objašnjenje? Fu nekako njima upravlja. Kako? Telepatski? Zar škorpioni razumeju kineski? I kako ih je izdresirao? Zar je Fu izmislio kurs za kineski jezik za škorpije? Ništa nije objašnjeno: čitaoc treba tek tako da prihvati da je Fu Manču bog i da sve može i ume. Kao što je na primer bio otkrio hibernaciju, tek tako, pre Drugog svetskog rata. A kako? Pa, tek tako, jer je to tako hteo, jer je ovo debilan strip a Trilja je mrzelo da razmišlja puno, da opravdava motive i postupke svojih likova. 

Još jedna notorna glupost je motiv kineskog zlikovca, njegov "mission statement": da "stvara haos". Pa zar na Zemlji nema već dovoljno haosa? Šta to uopšte znači stvarati haos, kakva je to glupost, kakva je to nebolozna džejmzbondovska motivacija koju je Triljo tako lenjo dodelio svom glavnom zlikovcu? Mada, ni to nije ništa u poređenju sa retardiranim krajem epizode, u kojem Kinez inicira ogromnu eksploziju u kojoj ginu svih stotinu njegovih radnika, dok se on nekim čudom - potpuno neobjašnjeno - ne samo živ izvuče već i kompletno nestane. Zašto bi iko radio za takvog čoveka? Zašto bi iko pristao da radi za čoveka koji će ga eventualno ubiti bez ikakvog oklevanja i bez obzira na odanost? Gde uopšte Fu nalazi tolike idiote? Možda na kongresima argentinskih komunista organizovanih od strane Osterhelda? Možda na stripovskim konvencijama? Pa tamo ih barem ima koliko hoćeš. A naravno da i Niko preživljava tu eksploziju... Paz' molim te.

Inače Fu sasvim neobjašnjivo i nemoguće preživljava neminovnu smrt i u priči Plaćenik. Da, shvatili smo već da je Fu neuništiv. A kako bi bilo neko objašnjenje zašto je to tako? Zar je svemogući vanzemaljac? Ancient alien?

Da stvari budu još crnje, sve naredne priče se vrte oko ovog svemogućeg i neuništivog lika, koji je pritom još i glupavo/nakazno nacrtan: liči na neku pocepanu lobanju, to je sve. Mada, to je već možda više krivica Breće, koji se možda mučio da nacrta veoma starog Orijentalca.

Naredna priča, Žena bez lica, je takođe glupava, mada nešto manje. Fu Manču nekako ima bivšu ljubav glavnog junaka za koju se smatra da je mrtva, i koristi je kao taoca. Niko ga zajebe na glup i neubedljiv način, time što izimitira nekog lika kojeg zlikovac hoće, a onda Fu nanovo izbegne smrt koristeći naučna saznanja koja mnogo pre pripadaju u 50. nego u 20. veku. Sve su ovo vrlo jeftini i jadni fazoni koje Triljo koristi jer je ili bio suviše lenj ili suviše nemaštovit da na inteligentan način zlikovac opet izbegne pravdu.

Triljo se uhvatio Fu Mančua kao pijan plota, sve do kraja ovog serijala - koji je doduše, u njegovu odbranu, vrlo verovatno naglo okončan to jest on nije imao šanse da ga okonča kako je možda planirao. Kako god, serijal se naglo završava, a sve epizode do kraja se vrte oko Mister Lobanje, lika koji je vrlo očigledno neuništiv te samim time nekako nezanimljiv. Uvek mi je bilo jako jadno kada se jedan te isti zlikovac u nekom serijalu konstantno provlači i dominira, kao recimo debilni Flash Gordon i njegov večiti rival, smorni Imperator Ming. Dosadan i nemaštovit pristup.

U priči Lov, Nikov šef odlučuje da ga izda time što ga predaje Fuu, u zamenu za nekog naučnika. Ovo je već previše apsurdno. Osuditi svog najboljeg agenta na smrt: veleizdaja na najvišem i na najglupljem nivou, to je izgleda Trilju delovalo realno ili makar prihvatljivo. Meni nije, jer ja nisam debil.

U priči Smatra se mrtvim, neki Fuov naučnik uspeva da navede Fuove ljude da postanu imuni na emotivni fizički bol. Kako? Nema baš nikakvog objašnjenja. Ne tražim ja detaljnu naučnu disertaciju već samo jednu jedinu rečenicu koja bi iole pokušala da objasni kako je ovako nešto moguće. Triljo tek tako, veoma izdašno i kao da rastu na granama, deli razne božije moći Fuu i njegovim zlikovcima, a nikada ne objašnjava ništa. Ovo kod debila možda prolazi, ali kod mene ne. Određen nivo apsurdnosti je sasvim prihvatljiv i normalan u ovakvim pulp serijalima ali ovo je zaista preterivanje.

U epizodi Smrt mora, Fu hvata Nika, masovno ga drogira, a onda ovaj totalno i kompletno neobjašnjivo uspeva ne samo da pobegne s lakoćom, već da pobegne u vojnom avionu! Nije nimalo realan način na koji je Niko uspeo da umakne tako genijalnom zlikovcu kao što je Fu. S obzirom koliko je svemoguć, superinteligentan Fu i koliko ozbiljno shvata pretnju od ovog britanskog agenta, sasvim je nebulozno da mu je Fu dodelio toliko nesposobne čuvare. Ovakva površnost tj aljkavost u scenariju je ipak neprihvatljiva, čak i u stripu.

Bajnim "ekspertima" stripa, tj raznim tupavim i pretencioznim hipsterima, nisu ovakvi detalji smetali kao što im nisu ni smetale raznorazne (jos veće) budalaštine u epizodama Korto Maltezea. što se tih kvazi-intelektualnih bolida tiče, ni Hugo Pratt ni Osterheld ni Triljo nisu imali nikakve mane i sve su savršeno radili. Samo idioti pojedince stavljaju na ovakav pedestal, pogotovo pojedince koji to zaista nisu zaslužili, barem ne u ovoj meri.

E pa zato imate moj blog, da napokon pročitate istinu o izvikanim folirantima, o takozvanim velikanima stripa.

Treći deo ovog albuma se sastoji od mini-serijala Putnik u Sivom, a tu je ukupno šest kratkih priča. Premisa je veoma dobra, a radi se o matorom (verovatno političkom) zatvoreniku sa tipično glupavim imenom Kornelius Dark koji, da bi se izborio sa učmalošću svoje mizerne egzistencije, razvija natprirodnu moć koja mu omogućava da putuje u razna mesta i razdoblja. Vrlo efikasna ideja jer omogućava serijalu puno varijacije u sadržaju. Nešto totalno suprotno od recimo Gastona. Možda deluje sumanuto da poredim ovakva dva dijametralno suprotna stripa, ali to isključivo radim u smislu poređenja jednoličnosti: velika većina Gastona se odvija ili u veoma dosadnoj kancelariji ili na ulici blizu zgrade u kojoj on radi. To ostavlja veoma malo prostora za maštovitost, te se ne samo jedne te iste 2-3 fore konstantno vrte u krug već što je po meni najgore ovaj vizuelni nedostatak varijacije najviše ubija serijal. Zaboravimo na momenat koliko je iritantan Gaston kao lik, jer je zapravo kao neki veseli sociopata ako ćemo realno, tj neko za koga čitaoc ne bi trebalo da navija uopšte. Glavni problem tog serijala nisu samo antipatičan lik i repetitivni humor, već najviše nedostatak varijacije. André Franquin je jedan od najgenijalnijih crtača stripa (mada se to isključivo odnosi na drugu polovinu njegove karijere), ali mu sopstvena glupost nije dozvolila da maksimizira potencijal tog serijala time što bi svoje crtačke sposobnosti prikazao u punom sjaju, a to se u stripu radi tako što menjaš lokacije i viste - što je pogotovo lako postići u jednom karikaturnom stripu kao što je Gaston. U humorističkom stripu lako možeš naći opravdanje za bilo koju lokaciju.

Ako se neki serijal isključivo odvija u pustinji, onda ćemo samo pustinju da vidimo. Ali onda se barem radnja odigrava u prirodi; pustinje su lepe za razliku od kancelarija, pa čak i kad ih Hugo Prat na brzinu našvrlja. Šta meni vredi Frankanov talenat kada ga on nije želeo iskoristiti u potpunosti! Crne Misli je jedini njegov odlično osmišljen projekat, i to preporučujem daleko više nego Gastona. (Link dole...) Gledati unutrašnjost neke tamo suvoparne kancelarije je potez toliko debilan da se samo jedan okoreli, tupavi levičar kao što je Franquin mogao odlučiti na tako nešto. Zato pravim poređenje, jer ovaj Brećin serijal - baš kao i Mort Sinder - su lukavo bazirani na premisi koja omogućava suštu suprotnost, da se radnja odvija gde god to scenarista poželi: ruke su mu odrešene, nema maltene nikakvih limitacija. Ovo je prednost ne samo za scenaristu, već i za crtača kao i za čitaoca.

Što se crtačkog stila tiče, on je "all over the place", što bi se reklo. Primera radi, prva priča (tabla gore) započinje sa nekoliko strana na kojima Breća primenjuje svoj kasniji stil: simplistička ružnoća i jednoličnost "krase" ove strane; pseudo-intelektualni minimalizam koji je toliko hip u zadnjih par decenija. Ima u tom segmentu (odnosno u mnogim takvim segmentima) puno "kadrovske repeticije", odnosno copy-paste ponavljanja istog crteža iz kadra u kadar. Da li je ovo rađeno iz lenjosti, sumnjam - mada bi moglo tako da se interpretira. Pre će biti da je to bio potez baziran na nekoj hipsterskoj logici ili naumu. Nije svaki kadar očajan; s obzirom da je ovo manje-više pikasovski stil - i nije toliko loš, mogao je da bude puno gori, ali pravi onaj Breća pojavljuje se tek kasnije. Strane 7 i 8 ga možda ne prikazuju u potpunom njegovom sjaju, ali su zaista crteži veoma kvalitetni. Jedna mogućnost zašto je on podelio priču na ovakva dva veoma različita stila: ružni crtež je rezervisao za prvi deo, da bi dočarao depresiju i mizeriju zatvorskog bitisanja, dok kadrovska repeticija eventualno služi da simbolizuje ekstremnu monotoniju takvog života - dok je lep crtež upotrebio za avanturu tj za scene van zatvora. Hteo je kontrast, što je sasvim legitimno. Naravno da je to pretenciozno, a i nije posebno potrebno. 

Može crtač stilski da varira, pogotovo onakav kao Breća koji se veoma dobro snalazio u raznim stilovima, nemam ja problem sa tim pristupom: uostalom Fernandezova Kapetan Zora mi je jedan od najomiljenijih albuma, a u njemu je Fernandez koristio pregršt različitih crtačkih i slikarskih stilova. Nije uspevao svaki stil da dovede do najvišeg nivoa, ali skoro nijedan pristup mu nije potpuno omanuo, tako da padovi u crtačkom smislu nisu veliki. Ono što Fernandez nije uradio je da namerno upotrebi neki previše apstraktan, hipsterski, ružan stil da bi napravio neku bajnu poentu o mizeriji ili depresiji. Takve poente se uvek mogu napraviti a da ne budu na uštrb kvaliteta crteža. Idioti koji koriste logiku da se depresivna tematika mora oslikati sa užasnim crtežom - nisu umetnici već hoštapleri i diletanti. Da je Breća zagazio u takve štrokave hipsterske vode pri kraju karijere se ne može osporiti. Vrlo je očigledno da je krenuo da se gubi u kasnijim delovima svoje karijere, da je krenuo da se hipsterizuje, da je počeo da veliča Pikasa i ostale ultra-pretenciozne folirante; skoro svi kasniji albumi su mu daleko slabiji od njegovih pređašnjih radova. Neki su čak i katastrofalni.

Nije svaka priča u ovom stilskom šablonu. Druga, Zarobljenica Džuli (tabla gore), je manje-više u dominaciji jednog crtačkog stila, a taj se razlikuje od oba iz prve priče. Crtež je ovde blizu hipsterizmu ali je dobar. Izbor je inteligentan, mada možda slučajno(?), jer se odlično uklapa u lik prostitutke u godinama. Nema puno crtača koji mogu ovoliko duboko da zagaze u moderni, apstraktni, levičarski crtež a da se žestoko ne izblamiraju. Tako je to kad se od blata pita pravi: šanse za uspeh su minimalne. Takođe obratite pažnju na kadrove u kojima su likovi prikazani iz velike daljine: Breća je u ovome odličan, ne samo u ovom albumu već generalno. Druga dvojica koji su na ovom nivou u crtanju likova iz velikih distanci, odnosno depikcija "sitnih" likova, su Dino Batalja i u nešto manjoj meri Sergio Toppi. (Kao što vidite, ja koristim i hrvatski i srpski način pisanja stranih imena, po potrebi.) Fantastično je kada crtač toliko brine o detaljima i o svom radu da odluči da se ovako posveti nečem sitnom i naizgled "beznačajnom" (barem u odnosu na krupne kadrove) - umesto da bude lenj i samo na brzinu ižvrlja nešto, što je mnogo češće slučaj u svetu stripa, pogotovo kod crtača komercijalnih serijala. Naravno da ovo zavisi i od veličine originalnih tabli, ali čisto sumnjam da su Breća i Batalja crtali na papirima širine od metar i po...

Ova priča je scenaristički prilično dobra; jeste pomalo sentimentalna ali na zanimljiv način. Uostalom, element fantazije uglavnom pomaže sentimentalnošću da ne sjebava priču previše... Sentimentalnost u običnom, svakodnevnom okruženju je po pravilu veoma dosadna i u stripu i u filmu, ali kad se doda element fantazije to postaje nešto sasvim drugo, odnosno može da postane.

Pikasovsko preterivanje/preseravanje ipak ponekad uzima maha u čitavoj priči, kao što je slučaj sa trećom pričom koja se iz nekog bizarnog razloga zove 1973. Radnja se odvija u 1793. (znači greška Fibre?) i bavi se ubistvom Marata, odnosno Triljo daje ovom istorijskom događaju neki svoj spin. Nije to baš neka preterano originalna fora, a priča je slabija od prethodne dve. Crtež je uglavnom grozan, jedino je lik Šarlote iole podnošljivo prikazan. Ova priča stilski veoma podseća na njegove najkasnije albume, Drakula i El Dorado, s jedinom razlikom što su oni u koloru. Šteta je što ovaj serijal nije nacrtan u istom ili sličnom stilu kao prvi serijal ovog integrala. I dobri scenariji u stripu mnogo zavise od crteža, a ja bih čak rekao da kompletno zavise od njega, tako da puni potencijal ovih priča nije izvučen zahvaljujući povremenom žvrljanju i brljanju, jer neki ljudi su ubeđeni da je vrhunac umetnosti kad se slikar/crtač minimalno trudi: tipična šugava logika u kakvu samo levičari mogu da se kunu. Samo zato što se Alberto ložio na hype modernizma; naseo je na njihove budalaštine i izvitoperenu filozofiju. Još jedan od mnogih primera to jest dokaza da talentovani umetnik nije nužno i inteligentan: surova činjenica koju previše fanova nisu u stanju da ukapiraju već sami sebe stalno lažu kako su im omiljeni muzičari, crtači i režiseri svi redom inteligentni, pa čak i intelektualci.

Ne tvrdim da je Breća bio imbecil, ali sudeći po tome koliko je dobrih crteža i truda tračio na osrednje (Mort Sinder, manje-više) i loše (Perramus) scenarije, i koliko je dobrih scenarija upropašćavao sa lošim crtežom (ovaj album, kao i Ktulu), ne može se reći da je mogao da bude preterano bistar. Previše je glupih poteza povukao u karijeri. Kao što rekoh malopre i puno puta ranije, ne postoji ni jedan njegov serijal koji totalno zadovoljava i u scenarističkom i u crtačkom smislu. Gotovo uvek je dobro ili jedno ili drugo, a to ukazuje na manjak zdravog razuma. Veoma frustrira činjenica da ovakav jedan talenat nije uspeo da kreira nešto što je odlično i dosledno u svakom smislu, za šta ne postoji izgovor jer je bio talentovan a i saradjivao je sa nekim dobrim scenaristima. Doduše, prečesto je radio sa Osterheldom čiji je stvaralački kapacitet prilično izvikan.

Uostalom, German ze Džerman je bio fanatični komunista što znači da nije mogao uvek da odoli a da ne ispolitizuje svoje priče. Ako ičemu komunjare ne mogu da odole to je da pridikuju čitaocima, pokušavajući da ih ubede da genocid sa "dobrim namerama" vodi u savršen svet, što oni nazivaju Utopijom, dok je ja nazivam Idiotopija jer samo idioti mogu u tako nešto da poveruju. "Dobroćudni genocid" je kako ja to zovem... Ono u fazonu ubiju tebe i čitavu tvoju porodicu kao pacove, a ti još treba i da im se zahvališ jer je to za "veću dobrobit čovečanstva". Stoga ni nemam nula sažaljenja sa sudbinom Germana i njegovih ćerki, jer su - što se mene tiče - promovisali genocid. Skoro svaki komunistički režim ga praktikuje, prema tome ko se aktivno bori za komunistički poredak automatski podržava genocid: vrlo jednostavna matematika. Levičarstvo je duševni poremećaj, politička patologija najgoreg kova, ali proći će još puno decenija dok to (skoro) svi ne ukapiraju, dok ova realizacija ne postane ustaljena u svim kulturama širom planete. U stvari, mogli bi vekovi da prođu dok do toga dođe, jer to je bolest uma koja vrlo lako skuplja žrtve jer je slična drogama kao što su kokain i heroin: žrtva dobija veštački priliv mega-emocija, nešto čemu je teško odupreti se. Meni nije teško, ja samo pričam u ime mase idiota koji me okružuju, mnogi od kojih su pod večitim rizikom da zastrane na ovaj način. Komunizam je kao sisata kurva koja te mami svojim čarima, a onda kad joj priđeš ona ti pokloni 15 različitih polnih bolesti - pa onda još i ima bezobrazluk da tvrdi da je to za tvoje dobro...

Osterheld je bio jedan od takvih mnogih duševnih bolesnika, krvožedni idealista, vrlo moguće čak i sociopata, a uprkos tome Stalker planira da izda "dirljivu" knjigu o njemu i njegovoj porodici... Koga to zanima?! On i njegove četiri ćerke su svi pocrkali u pokoljima argentinske hunte 70-ih, ne zato što su bili nevini već zato što su bili okoreli komunisti koji su pripadali jednoj marksističkoj terorističkoj organizaciji. To je jedina istina. To što su ih pobili "fašisti" ne menja ništa: ja ne spadam u felu morona koji smatraju da ako su nekoga ubili zlikovci da to ubijene automatski čini žrtvama i simbolima otpora. Znači ako hunta ubije i Ted Bandija, i on postaje heroj? Divna logika. Što se mene tiče neka se fašisti i komunjare rokaju do besvesti; to ti je kao kad se dve velike bande krenu prepucavati mitraljezima i sakrivenim bombama: što više toga to bolje, samo da što manje nevinih civila nastradaju. Ne znam ko će tu Stalkerovu knjigu da kupuje, ali 400 idiota će se valjda naći da se i to govanjce rasproda...

Vojnikova priča je manje apstraktno naslikana a time i efektivnija i bolja, naravno. Ovde se opet koriste kadrovske repeticije, međutim van zatvora što znači da možda ipak ovaj fazon ne simbolizuje učmalost i monotoniju...? Sviđa mi se što Triljo nije upao u klasičnu, stereotipičnu, levičarsku zamku pa da idealizuje vojsku Unije a da demonizuje vojsku Konfederacije. Bio je to veoma prljav građanski rat, i samo budala može da nasedne na laž kako su jedni bili dobrice a drugi negativci. Ali pomalo fali logike u konačnom twistu: kako je Kapetan Rener mogao da zna ko stražari za topom neprijatelja? Nije mi to sasvim logično. Odakle mu takva informacija u ratu iz 19. veka? Primio slike sa satelita preko mobilnog telefona? Priča je čudna u smislu da Kornelijus, koji je pozitivac, pravi ogromnu grešku na kraju i to bez šanse da je bar donekle ispravi. Ali ovo nije klasičan herojski strip, već je nešto ozbiljniji a to znači da ne može uvek da ima happy ending.

Arles 1888 je povratak u apstraktniji stil. Većina kadrova su ružni, traljavi, bangavi: namerno krivudave linije koje trebaju da dočaraju... šta? Brećinu lenjost ili pretencioznost? Oba trojica? Tu i tamo poneki kadar nije loš, kao recimo portret Van Goga na drugoj strani, ali sve u svemu je samo priča donekle zanimljiva. Doduše bila mi je zanimljivija prvi put kad sam je čitao jer nisam bio dovoljno pažljiv da ukapiram da se radilo o Vincent van Gogu. Ime mu se pominje samo jednom, i to samo prvo ime, mada jeste nacrtan dovoljno dobro na toj drugoj strani da se može prepoznati, odnosno onaj gore pomenuti portret. A pošto pri prvom čitanju nisam znao da se radi o ludom slikaru, nisam ni ukapirao kraj priče - u kojem Vincent daje svoje odsečeno uvo nekoj prostitutki. Nisam razumeo ovaj kraj iz prostog razloga što nisam uspeo da prepoznam uvo! Crtež je toliko očajan i apstraktan da se uopšte ne razaznaju oblici predmeta koje Kornelijus drži u ruci. Doduše, Van Gog drži maramicu na glavi kada mu daje upakovano uvo: scena koja bi jasno ukazivala na događaje u priči kada bi samo sve to bilo normalno nacrtano da čovek može da prepozna šta se dešava! Eto čemu služi apstrakcija u crtežu: da bude ružna i da onemogućava prepoznavanje osnovnih stvari. Bravo, hipsteri, vi ste genijalni...

A. Breccia:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/12/perramus-breccia.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mitovi-o-ktuluu-breccia.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mort-cinder-breccia.html