El Gaučo
 |
Vrsta: zaseban album Crtež: Milo Manara Scenario: Hugo Pratt Izdavač: Fibra (2019) Premijerno: 1991-1995 Dimenzije: 28.6 x 22.2 cm, HC Br strana netto: 144 Tiraž: 500 Žanr: istorijski YU istorijat: - Kolor? Da. Politički obojen? Ne baš. Rasprodato? Ne. Crtež: 8-9/10 Scenario: 8/10 Ciljne grupe: estetičari, prattokompletisti Prednosti: odličan crtež likova, zanimljivo Minusi: poneke manje nelogičnosti, sporadičan pad u crtežu |
 |
Napokon Prat da donekle opravda svoju reputaciju, makar kao scenarista. Osim Mladosti (Korto Malteze) nijedan njegov scenario mi se nije preterano dopao. Štaviše, ima puno gluposti u njegovim pričama... Trebalo mi je nekoliko godina da napokon kupim ovaj album, a onda još nekoliko da ga napokon pročitam. Razlog takvom netipičnom odugovlačenju je što me je prvenstveno privukao crtež. (Od Manare sam uzeo sve što ima iz njegovog ranijeg perioda, sem Majmuna - jer je komunističko sranje.) Nemam ništa protiv istorijskih stripova, štaviše, ali sam uvek skeptičan po pitanju Manare; zbog priča - a pogotovo kada piše Prat. Crtež me vukao a scenario me odbijao. Koliko god bio dobar Manara, ima sličan problem kao Alberto Breća: obojica su često crtali za inferiorne scenariste i/ili o smornim temama. Odličan crtež - loša priča; nije baš najsretnija kombinacija. Iako je meni crtež primaran ipak volim da i jedno i drugo štima. Već sam bio recenzirao jedan album ovog dvojca, Indijansko leto. S puno detalja. (Drugim rečima, urnisao sam ga. Link dole...) Ta priča je toliko glupa da mi se prosto nije dalo da i ovo pročitam. Pritom sam pročitao nekoliko Korto Malteze albuma, a ta zadnja dva su razočaravajuća - i to blago rečeno. (Linkovi dole...) Prat je opšte govoreći veoma precenjen, i kao crtač i scenarista, a mnogobrojni stripofili (koji mu se klanjaju kao nekom bogu) kao da su autistični pa nisu kadri da konstatuju crtačku aljkavost (koja se raji prodaje kao "genijalnost"), stilsku ružnoću u segmentima, antizanatlijsku lenjost, istorijske neistine, kao i scenarističke budalaštine. Ili to ili se ne usuđuju da ga osuđuju jer je Prat jedan od "nedodirljivih": ko ga kritikuje rizikuje da bude ismejan (od strane ovaca, što je najbolje). Mene savršeno zabole da li će neko da se meni smeje - dok se ja smejem Pratu. Bitno da ima smeha! U neku ruku je slično nedodirljiv kao Pablo Pikaso; retko ko se "drzne" da ga osudi za škrabotine i druga nedela. Ali sam ja zato za sve njih (latentne pikasomrzitelje) dovoljno nabljuvao Pikasa, na ovom blogu kao i drugde. Ne yebem živu silu, sve što mislim kažem u svojim recenzijama, a kome se ne sviđa može da se smeje, ili da ode u neki ćošak i da plače, ili da nađe neki drugi (daleko dosadniji) blog. Na moje veliko iznenađenje ispostavlja se da je El Gaučo vrlo zanimljiv strip. Mada neminovno ima i gluposti, a skoro sve su negde u prvoj trećini. Na stranama 30-32 kreću prvi problemi, ali ovog puta nevezani za neke apsurde ili gluposti već nas Prat bombarduje sa milion imena, gradova, loža i drugih qraca. Priča tek što je počela, a već je zamumuljena i zakukuljena. (Kasnije se ispostavlja da najmanje pola tih informacija nisu bitne za kasniji razvoj priče.) Ne znam da li je Prat umislio da je Agata Kristi, pa nas sve stavlja na test pamćenja, ili je smatrao da treba da iskomplikuje stvari da pokaže svima koliko je upućen u istoriju Argentine tj u tematiku. Malo da se qrči. Ima reputaciju da svako istorijsko doba temeljno istraži pre nego što krene sa pisanjem, nešto u šta sumnjam jer je na primer u Korto Malteze u Sibiru više puta omanuo baš u tom smislu. Ja svakako ne nameravam da učim 50 imena, bez obzira da li se ti likovi (kasnije) pojavljuju ili ne pojavljuju jer sam odviše senilan da bih i 4-5 imena popamtio, a ne da se bavim ovakvom memorističkom gimnastikom. A na stranama 44-45 dobijamo novu salvu imena, lokacija i zbivanja. Pa sad ko se tu snađe snađe se, a ko ne, može samo da zeva. Mada, ko bi se tu uopšte mogao snaći? Postoji li više od 0,3% čitaoca koji su pohvatali sve detalje na ovim stranama i ukapirali o čemu se radi? Zadatak scenariste nije da imponuje čitaocu svojim činjeničnim znanjem (odnosno navodnim znanjem, jer ko će još da proverava sve ovo), već je njegova dužnost da bira - selektivno - šta će od tog "silnog znanja" da podeli sa čitaocem, da bi ga komotno i lako uveo u radnju. Ovakvim naglim bombardovanjem možeš samo da nanerviraš i odbiješ ljude. |
 |
Potom kreću neke sulude scene, toliko tipične za Manaru. Na stranama 35-36 Kleg vrlo brutalno ošamari jednu od prostitutki(?), nakon što se ova našalila sa njim. Zašto je ovo nelogično? Zato što se ona nikada tako ne bi našalila da je znala kakve je on naravi, a to je morala da zna - čim se na takav neformalan način posprdala, a imala je nekoliko meseci da ga upozna jer su bili na brodu. A pritom se naknadno ispostavlja da Kleg nije baš toliko loš lik! (S obzirom kakvi su ostali, još je Kleg i zlatan. Sve je relativno.) A to je već drugi razlog zašto ovaj njegov postupak nije sasvim logičan. Međutim, ovo je vrlo blag primer apsurdnosti s obzirom na pregršt velikih gluposti u Indijanskom letu: u tom albumu karakterizacija tek nema smisla. Na strani 40 (tabla gore), grbavac poliva Moli, a razlog nije sasvim jasan. Samo dve strane kasnije on brutalno mlatne Brauna u glavu. Sve je ovo preterano i previše iskarikirano za jedan "istorijski" strip. Niti mi je logično da neki grbavac tek tako mlati vojnike, iz relativno blagih razloga tj bez razloga. Ipak je ovo mornarica a ne neka lučka kafana... Pritom se i za grbavca naknadno ispostavlja da nije negativac, a pritom je i vrlo odan drug Braunu! Opet suluda karakterizacija. Na strani 54 upoznajemo Hozea, koji je predstavljen kao polucrnac polubelac. A pritom liči na Azijata (Orijent). Nekako mi je čudno da Manara ovako omane s obzirom da likove izuzetno dobro crta u ovom albumu. A kad već pričam o Azijatima, prosto je čudno da mu svi ženski likovi ne liče na Azijatkinje s obzirom koliko su im sitne oči. Nije mi jasno zašto to radi. Uprkos tome žene u proseku mnogo dobro izgledaju, ali samo one u krupnom kadru. Iz daljine je sasvim druga priča... Svaki lik ima specifičnu i prepoznatljivu facu, što nije često slučaj u stripovima. Mnogi crtači sve muškarce crtaju jednim šablonom a sve žene drugim, tako da svi izgledaju isto. Ovde toga nema. Čak se stiče utisak da je mnoge likove crtao po uzoru na stvarne ljude, na primer da je ubacio neke svoje poznanike. To je uostalom radio i Korben na primer, s tim što Amerikanac nije ni približno imao toliku doslednost iz kadra u kadar kao što to Manara ovde majstorski izvodi. Face su odlične, barem u gro planu i iz srednje udaljenosti. Likovi koji su malo dalji su ležernije i (mnogo) slabije nacrtani. Možda bi neko rekao da je ovo logično, ali postoje crtači koji i udaljene likove odrade odlično, npr Alberto Breća i Dino Batalja. Nema razloga da se zabušava kod pozadine, ja zahtevam da sve bude na nivou. Manara veoma uspešno dočarava emocije kod likova, a to je jedna od glavnih karakteristika ovog albuma. Ni to nije toliko česta pojava u stripovima, jer ima puno crtača - čak i onih kompetentnih - kojima svi likovi deluju kao bezizražajni roboti. Ima puno kadrova sa neverovatno dobro nacrtanim licima. Ovo priči daje život. Zamislite da neki dunster kao Diso crta ovako nešto... Crtež je prilično elegantan, mada je Manara bio još bolji u ranijim godinama. On je jedan od onih crtača koji počnu jako dobro a onda postepeno kreću da zabušavaju - sve dok im posle određenog perioda crtež skroz ne propadne. Jedine verzije Manare koje čitam su one iz 70-ih, 80-ih i iz dela 90-ih. Posle toga sve ide na ignor, jer tada nivo postaje suviše slab. To je tipična devolucija crtača realističnog stila. Kod karikaturnih crtača je često obrnut slučaj: kreću slabo/slabije a onda vremenom postaju sve bolji, a najbolji primer za to je Frankan koji kreće prilično skromno a onda za par decenija postaje praktično najbolji evropski karikaturista ikad. Tabari i Uderzo takođe popravljaju svoj stil vremenom, pogotovo Tabari koji kreće sa osrednjim crtežom a desetak godina kasnije sebe dovodi na visok nivo. Primer realističnog crtača koji je sve bolji vremenom, odnosno izuzetak pravila, bio bi Palasios. |
 |
Ali pošto je ovo već kraj Manarine kvalitetne faze ima i neujednačenosti, pogotovo što je album rađen u periodu od četiri godine. Neki kadrovi su jako dobri a drugi su slabiji. Neka lica su odlično nacrtana a druga šljapavije. Nema više visokog kontinuiteta kao ranije. Ovo pogotovo postaje očigledno u zadnjoj trećini, jer je ona naravno nacrtana najkasnije, sredinom 90-ih. Vidi se osetan pad u kvalitetu crteža na stranama 114-115 i 139-140. (Table 98-99 i 123-124.) Ne treba duboko zaći u ovu priču a da se primeti jedna od Pratovih opsesija, a to je mržnja prema Englezima. (Kao da mu je Mel Gibson brat. S tim što Mel nije levičar.) U Indijanskom letu to je bilo vrlo evidentno, pa se čak čitava ta priča vrtela oko toga, mada je ovaj "detalj" mnogim balkanskim čitaocima promakao, vrlo verovatno jer Englezi nisu nimalo popularni na ovim prostorima. Stoga domaći čitaoci tako nešto često ni ne primećuju. A da je strip kojim slučajem antisrpski, i to u nekoj istoj meri kao što je u ovom slučaju antiengleski, još i te kako bi to srpski čitaoci primetili i pobunili se. (Klasika: svako samo gleda svoje dupe.) Prat je bio italijanski Jevrejin, a time je imao i katoličku pozadinu, a možda iz toga proizilazi pristrasnost ka katolicima i evidentan antiprotestantski odnosno antiengleski sentiment. Toga ima i u Korto Malteze, u kojem su, primera radi, Irci daleko bolje predstavljeni nego Englezi. (Romantizacija Škotlanđana a pogotovo Iraca je takav čest fenomen da je već maltene kliše. Kelti ➜ Anglosaksonci. Eto, čak i u Srbiji, npr folk grupa Orthodox Celts. Mogao bih još da razglabam na ovu temu, ali neću.) Čisto nagađam jer otkud ja znam zašto je određene grupacije mrzeo (možda preteška reč) a druge favorizovao; za neke stvari mogu da naslutim razloge a za druge samo da nagađam. Morao bih lično da ga poznajem da bih takve stvari provalio, ali pošto je odavno otegao papke od toga nema ništa. Taj copy-paste stereotip sa Ircima (pozitivci) i Englezima (negativci) je učestao kod levičara kao i kod katolika (a pogotovo kod levičarskih katolika: da, to još i te kako postoji), ali je i rezultat kolonijalne dominacije Engleza i generalno loše istorijske situacije Iraca. Iz ovog razloga je vrlo lako pribeći stereotipu zlih Engleza s jedne strane i nevinih Iraca kao večitih žrtava sa druge. Levičari nas odvajkad (ne)uspešno ubeđuju kako se bore za jednakost i da su protiv predrasuda, ali su i sami veoma negativno nastrojeni prema raznim rasnim, etničkim, i društvenim grupacijama. Ako iko poseduje žestoke predrasude i netoleranciju to su upravo levičari! Oni su u tome najgori. Stalno forsiraju demografske podele po pitanju morala, krivice i civilizacijskog kvaliteta. Belci, muškarci (pogotovo sredovečni i stariji), protestanti a i generalno hrišćani, viša klasa, srednja klasa, desničari, panduri, naftaši, biznismeni, bogataši i kapitalisti: o njima sve najgore. Crnci, lezbejke, gejevi, izmišljene seksualne manjine, etničke manjine (ukoliko nisu belci), žene, migranti 21. veka, muslimani, marksistički teroristi, levičarski ekstremisti, primitivna plemena - o njima sve najbolje. Toliko o "jednakosti"... (Ko levičare ne zna skupo ih plaća - a to bukvalno mislim jer trenutno čitava Zapadna Evropa ispašta i debelo plaća zbog nepoznavanja levice i zbog veoma naivnog stava prema njima.) Toliko već dugo zatucavaju naše mozgove sa ovakvom polarizujućom propagandom da su mnogi ljudi nesvesni koliko su počeli da veruju u te debilne i kompletno netačne levičarske podele na dobro i zlo. Takva silovita i neumoljiva propaganda koja se rasteže decenijama se polako uvlači u mozgove, kroz filmove/stripove/književnost/muziku/pozorište, trujući evropske naivčine onako fino i podmuklo. Ovog puta nema preterano jasne podele na zlikovce i dobrice, a to samo može da pomogne priči. Ako se već baviš istorijskim zbivanjima, onda je mnogo pametnije ne biti pristrasan jer u retko kojim konfliktima i ratovima postoji takva jasna crno-bela podela. Ovog puta se radi o Englezima i Špancima koji se bore za prevlast u Argentini s početka 19. veka. Obe strane su prikazane kao prljave, što je daleko bliže reali nego fiktivan crno-beli svet prikazan u Indijanskom letu. Obe strane su tada bile kolonijalne imperije te bi bilo zaista apsurdno da je Prat favorizovao Špance, i to samo zato što su katolici. A pritom bi ispao i prilično glup, jer svi znamo šta su sve Španci odnosno katolici radili u Južnoj i Centralnoj Americi... (Španci nisu bili ni približno toliki genocidari Indijanaca kao što se danas predstavljaju od strane (levičarskih) istoričara odnosno patoloških lažova, ali da su kolonisti činili mnoga zlodela je apsolutno tačno. Međutim, nestanak velikog broja indijanskih plemena je u velikoj meri preuzrokovan od strane evropskih bolesti koje su Španci i Portugalci doneli sa sobom. A Špancima i Portugalcima se pripisuje i to čak kao zlodelo, kao da su oni namerno donosili klice da bi pobili Indijance! Levičarska logika i njihove laži... Ko ih ne zna skupo ih plaća.) Međutim, uprkos pokušajima veće objektivnosti u odnosu na Indijansko leto, i ovde Englezi ispadaju gori, u ovom slučaju od Španaca. Englezi su u ovoj priči agresori, i oni čine više zlodela, a to znači da Prat nije uspeo da ipak ostane sasvim neutralan. Nije uspeo da zataška svoju mržnju. Šta će jadan ne bio, bilo je jače od njega. Naravno da se Indijanci i crnci i u ovoj priči prikazuju (mnogo) pozitivnije nego belci, mada ni jedni ni drugi ne igraju veću ulogu. To je već neki neizbežan kliše modernih tj levičarskih scenarista. Bilo bi neverovatno da nije tako. Zar neko zaista misli da bi Prat bio toliko cenjen i promovisan danas da nije bio politički korektan? Da nije bio levičar? Kako da ne... (Pa i Picasso se i dan-danas tretira kao vrh umetnosti - uglavnom iz političkih razloga: bio je zadrti komunista što savršeno odgovara Zapadnim elitama, a pogotovo onim koje kontrolišu kulturu i medije. Picassov limitiran talenat je u ogromnom neskladu sa njegovom slavom.) A opet, Prat ne preteruje u ovome, ne čini od Indijanaca i crnaca neke visokomoralne mudrace. Ipak ne ide u krajnost s tim, kao na primer Little Big Man, Thunderheart, Soldier Blue ili Dances With Wolves, filmovi koji Indijance pretvaraju u mudračke karikature tj kompletno nerealne i fiktivne simbole. Priča se završava totalno "downer": osim naratora (što je i logično) skoro svi tragično nastradaju. Retko ko od likova je neko nevinašce, ali su makar prostitutke-ropkinje sa broda bile nedužne. Zašto se Prat odlučio za ovakav završetak? Pa da izblati Engleze, naravno! Šta li su mu Englezi uradili pa da ih ovoliko mrzi... Jesu li mu neki engleski turisti ukrali lizalicu kad je bio mali? Da li mu je omiljeni italijanski fudbalski klub izgubio neko bitno finale protiv nekog engleskog? Da li mu se neka lepa Engleskinja smejala na račun veličine alatke kada je bio mlad? Da li je izgubio veću svotu novca kladeći se na nekog engleskog konja na hipodromu? Postoji i izdanje Čarobne Knjige. Međutim, uzeo sam hrvatsko jer je bilo na velikom sniženju. Naravno da ću uvek radije da uzmem Fibru nego ČK, čak i kada je Fibra nešto skuplja. Da bih uzeo ČK cena bi morala drastično da se razlikuje. Uostalom, izbor papira je bolji u fibrinom izdanju, a i nema viška margina. Po običaju, Fibrino izdanje je odlično, a jedina zamerka bi bila naslovnica, jedini aspekt koji je lošiji od ČK. Ja se preterano ne uzbuđujem po pitanju izbora naslovnica jer mi je neuporedivo bitniji unutrašnji sadržaj, ali mi je čudno što su izabrali inferioran crtež kad su imali toliki izbor lepih i preciznih kadrova. Fibrina naslovnica je nešto što je Manara naknadno nacrtao, verovatno mnogo godina kasnije. Deluje pomalo nakaradno, čak i kao da je neko drugi crtao. Crtež gotovo sigurno potiče iz ovog veka. Ali tipično je za ljude iz Fibre da su estetski uštinuti pa takve stvari i ne primećuju. Fascinantno mi je da nisu primetili da je ovaj crtež mnogo slabiji od onog u albumu! A obično je obrnuto: valjda naslovnica treba da izreklamira strip, da ga prikaže u najboljem svetlu, pa čak i da preuveliča kvalitet crteža - a ne da ga umanjuje. Ali iz takvih grešaka Fibra ne uči već ih ponavlja. Na primer, naslovnice Modesti Blejz crta Parlov, koji nema veze s tim sarijalom a pritom je slabiji od Holdawaya. Zar ne bi trebao jedan takav strip "stručnjak" kao što je vlasnik Fibre da razlikuje između odličnog crteža i slabog? Svaka njemu čast na radu, redu i disciplini s kojima vodi svoju firmu, ali po pitanju shvatanja umetnosti i stripova nemam maltene ništa pozitivno da kažem o njemu. On je za mene klasični računovođa: efikasan i ozbiljan, ali neke stvari jednostavno ne kapira... Uostalom, kritikovao je crtež Del Kastilja. Šta više reći! Inače, i Manara je okoreli levičar, stoga je dobro što uglavnom nije bio zadužen za priče. |
Kurto Malteze:
Manara:
Toppi:
Palacios:
Ne bih se slozio da je Pratt bio katolicki nastrojen. Naprotiv, covek je bio mason i naklonjen jevrejskom misticizmu (jevreji su mu uvek pozitivci u svakoj prici). Druga (losija polovina naravno) Kortovog serijala je uvek protkana nekom egzoterijom za mase, pocevsi od Venecije (menora u masonskoj lozi i generalna tematika epizode) pa avantura u Samarkandi gde se opisuje sa simpatijama sektra Yezida koja obozava demiurga te epizoda Mladost gde se u nekolicini prvih kadrova Korta, kada se upoznaje za Rasputinom, da videti figurina Bafometice sa penisom i zenskim grudima. I sve sledece epizode do kraja serijala su slicne. Reklo bi se da nije sakrivao svoja duhovna i ideoloska uverenja i u tom smislu njegova averzija prema Englezima nije nesto drukcija od averzija prema Zabarima, Rusima ili Spanjolcima. Potice od pozicije autsajdera drustva (njegovo mesano poreklo) jer on je sam taj Korto.
ReplyDeleteNe pretvaram se da sam ekspert o Pratu, jer sve što sam o njemu trtljao je bazirano skoro isključivo na 8-9 albuma koje sam čitao. Nekih 4-5 Korta, Pustinjske Škorpije 1 i 2, kao i dva albuma koje je uradio za šizofrenog Manaru.
DeleteBilo bi me i pomalo sramota kad bih se mogao nazvati ekspertom za njegova razna nedela. Nije on toliko vredan mog vremena (u smislu čitanja, jer u smislu bljuvanja svako je vredan mog vremena) a još manje mog novca, do te mere da bih bio previše upućen u njegov lik i delo.
Uvek mi je bio suspektan, politički kao i crtački. A kada sam saznao da je koristio pomoćnike, tada mi se tek mišljenje o njemu srozalo još više. Pa nije uloga pomoćnika da crtaju umesto tebe! Bar ne bi trebalo da bude tako. Pravi onaj šarlatan, šibicar...
Ne tvrdim da je bio glup, ali to što je bio lukav i prevejan ne znači da je bio intelektualac, jer to definitivno nije bio. Više se radi o tome da mu je crtački talenat precenjen, i to žestoko. Kada razni bajni "eksperti" krenu da ga stavljaju u koš sa najboljim crtačima te ere, pomislim da se nalazim u Zoni Sumraka, da su svi oko mene totalno pošandrcali.
A i kao scenarista nije baš bio sjajan. Loš nije bio, ali scenaristički velemajstor nikako. Imao je dar da se odlično izreklamira i predstavi, jer je za to imao kefalo. To je profil lika koji bi se žestoko obogatio kao ratni profiter na Balkanu 90-ih. Tipični "hustler".
Ako su mi pojedini zaključci o njegovim političkim i religijskim ubeđenjima pogrešni, to je zato što nisam čitao dovoljno epizoda Kurtoaznog Maltežanina. A možda i zato što se kontradiktira. A možda i zato što nije preterano jasan, što naravno i ne mora da bude jer mu je glavni cilj bio da osmisli priču a ne da reklamira svoja verovanja.
Fascinantno mi je da neko može da pročita sibirsku epizodu a da ne provali koliko tu ima gluposti... Samo još jedan dokaz da ljude mrzi da razmišljaju, bez obzira da li čitaju strip, roman ili gledaju neki film. Mozgovi su im isključeni, više reaguju kao zveri. A nema nikakve sumnje da je glavna zasluga za Pratov uspeh hajp, kao i aura koja prati njegove stripove.
Ali da se ne ponavljam... Ako hoćeš pročitaj moje dve recenzije Korta. Linkovi su verovatno tu negde, ispod glavnog teksta.