Trinaesti Sprat
 |
Vrsta: integrali 1-3 Crtež: Jose Ortiz Scenario: Alan Grant, John Wagner Izdavač: 2000 AD (2021) Premijerno: 1984-1987 Dimenzije: 27.5 x 21.2 cm, SC Br strana netto: 482 (167, 149, 166) Tiraž: - Žanr: horor, sci-fi, humor YU istorijat: - Kolor? Ne. Politički obojen? Ne. Golotinja? Ne. Rasprodato? - Crtež: 8-9/10 Scenario: 10/10 Ciljne grupe: nostalgičari, palpovci, pajtonovci, zonosumrakisti Prednosti: crtež, originalnost, scenario, dijalog, obrti Minusi: - |
 |
Ovo je jedan u nizu britanskih klasika iz 70-ih i 80-ih, kada se tamo proizvodila hrpa veoma zabavnih stripova. Crtački kvalitet je u proseku bio veoma dobar, tada možda i nešto bolji od Bonelija kao i od Marvela - a sadržaj mnogo bliži onome što ja volim: sci-fi i horror, mada ne isključivo to. Bilo je tu i sportskih serijala (koji se kompletno ignorišu na Balkanu), pa čak i specijalizovanih revija posvećenih devojčicama. (Ne kapiram samo kako su finansijski opstajali, jer devojčice su preferirale sakupljanje salveta.) Dok je Bonelli (kao uostalom i Italijani generalno) bio opsednut vesternom, a Marvel/DC onako autistično oduvek furaju samo superherojištinu, britanske revije su izbacivale sve i svašta. Bile su i raznovrsnije i kvalitetnije od američke i italijanske komercijale. Konkretno 2000 AD su bili među liderima, pa možda i najbolji. Domaća revija Laser je izbacivala njihove stripove, npr Sudija Dred i neke kratke priče. Nekoliko decenija kasnije, Komiko je izbacio jednog Slejna, takođe i nekoliko Dredova. Ali to je maltene to. A čak i to je bilo vrlo malo: Komiko je Dreda izbacivao na kašičicu, pa još i na pogrešnom papiru. Umesto da su JD lepo izbacivali u mekom povezu na odgovarajućem nesjajnom papiru i sa puno više strana. Nažalost, nisam toliko dobro upoznat sa britanskim revijama, delimično zato što je Jugoslavija malo toga objavljivala. Iz ovih razloga sam batalio Komiko i krenuo da uzimam britanske integrale. Imam sve iz rane cb faze Judge Dredd, a u kasnijim integralima je sve u boji. Do sada o SD nema objave na ovom blogu - a razlog tome je što nisam ništa napisao dok sam još bio čitao serijal pre par godina. Sada je već nekako kasno jer sam zaboravio razne detalje - koji bi trebalo da budu sastavni deo takve jedne recenzije. Nekako mi je glupo da sada nešto pišem o SD, a da takav tekst bude baziran na mutnim sećanjima, i da bude suviše uopšteno. Ali možda i to uradim nekom prilikom kako treba, jer je Sudija Dred mnogo bolji nego što se na prvu loptu čini pa zato zaslužuje da se više ljudi upozna s njim. (Vas šačica koji ovde dolazite jer znate šta valja.) Nešto sam bio već pisao o JD na mojoj listi 100 najboljih crtača, linkovi dole. Ali Sudija Dred je tek mali segment celokupne britanske proizvodnje, ima tu još sve i svašta od Engleza što deluje zanimljivo, a mnogo toga nikada nisam imao prilike da čitam. Jer velike većine toga i dalje nema ni od korova na Balkanu. Nisu mi sasvim jasni razlozi zašto se britanski strip tog perioda rutinski zaobilazi. Njihovi stripovi su tada bili u proseku manje pretenciozni od francuskih, a crtački na prilično dobrom nivou. Razlog tome je što je puno španskih ilustratora bilo angažovano, i to neki od najboljih, ali i britanski crtači su bili prilično dobri. Istina je da postoje serijali koji su u scenarističkom smislu mnogo jadni - a tu mi prvi na pamet pada Trigan (link dole) - međutim nisu svi bili debilni. Uostalom, i u Francuskoj i Italiji - evropskim "centrima moći" - mogu se naći kretenski stripovi. A o Amerikancima tek da ne pričam... |
 |
Iako je 2000 AD u ovom veku izdao kompletan 13S u tri broja, strip se nije prvobitno pojavljivao u toj reviji već u Scream a onda i u Eagle. (Da, ni ja nisam nikad čuo za njih. Jer smo ovde na Balkanu operisani od britanskog stripa.) Samo zato što je neka budaletina s ovog podneblja prosula buvu da su engleski stripovi glupi i loši, sada su u to ubeđeni mnogi a da pritom nisu maltene uopšte upoznati sa njihovim zlatnim periodom. Raznorazni mitovi, bez obzira da li pozitivni ili negativni, šire se munjevitom brzinom jer je raja maloumna i naivna. Mentalitet krda preovladava bukvalno svugde i u svim poljima. Predrasude ka britanskom stripu su jake na ovim prostorima, a za to razloga baš i nema. Pogotovo s obzirom koliko se ovde veliča Bonelli! Znači Bonelli vam je top a Britanci su vam flop? Ma važi... Francuska naučna fantastika je bila daleko ambicioznija i pretencioznija od britanske koja je bila mnogo bliža palpu. Ja volim i jedno i drugo, i ambiciozan strip i "debilan" strip. Zašto se limitirati na jedno stvar? Tvrdo ukoričena kolorna izdanja (FRA) su bila u totalnom kontrastu sa crno-belom novinskom hartijom (GB). Ali ni to ne znači da je jedno bolje od drugog: to je simplifikacija koju uvažavaju uglavnom neuki snobovi, jer je njima prezentacija bitnija od sadržaja. Samo zato što su Francuzi bili prilično dobri ne znači da engleski sci-fi horor strip nije imao svojih (a drugačijih) kvaliteta. Ne postoji samo jedan pristup, bilo kom žanru. Ja obožavam i Kubrikovu 2001: Odiseju u svemiru isto koliko i Plan 9 od Ed Wooda - čisto da navedem najekstremnije poredjenje koje mi pada na glupet. Grant i Wagner, scenaristi 13. Sprata, su bili zapravo bolji od većine francuskih scenarista svih žanrova. Uostalom, francuski sci-fi ne predstavlja samo Heavy Metal časopis već i gluposti kao što su Valerijan i Luk Orijent - serijali gori od maltene svakog "sličnog" britanskog stripa. Ako ćemo baš tako... (Nije Lik već Luk, gejaci. Samo zato što je Orijent glavni lik priče ne znači da se tako zove.) Da li je uzrok tog ignorisanja britanskih serijala balkanska alergija na Engleze, da li su razlozi finansijski, ili zato što od toga skoro ništa nije izlazilo u posleratnoj Jugoslaviji? A ovo zadnje nas vraća na pitanje: a zašto je Jugoslavija ignorisala britanski strip? Zašto je uopšte prosuta buva da britanski stripovi ne valjaju, i da li to ima političku pozadinu? Više o tome kasnije. Zbog ovog opšteg ignorisanja britanskog stripa bio sam prisiljen da kupim sva tri broja 13. Sprata u Delfiju, koji je notorno skup. Vrlo nerado trošim novac tamo jer oni papir prodaju kao da su suvi dijamanti u pitanju. Iako je to velik lanac knjižara koji se prostire po čitavoj Srbiji, a imaju na desetine prodavnica, ponašaju se kao neki ekskluzivni elitistički klub. Ne radi se samo o tome da su oni "prisiljeni" da strane naslove prodaju po paprenim cenama već neke naslove prodaju još skuplje nego što je to slučaj na Zapadu. Celokupni serijal iznosi 7500 dinara, a pritom niti je tvrdoukoričen niti je u boji. Ne mislim to u smislu da bi trebalo da bude u boji. Ortizov crtež je prilično gust i detaljan pa ne zahteva kolor. Ovo je klasičan horor palp 70-ih a to se retko farba. Međutim, štampa je odlična a sva tri izdanja vrlo lepo izgledaju. Odgovarajuć papir je izabran, a ne sjajni koji je uništitelj crnobelog stripa. Pošto 13S kod nas još uvek nije izašao svakome preporučujem da kupi ovaj britanski trojac pre nego što nestane. (Kad kažem "svakome" naravno da ne mislim na hipstere i na snobove. Ako vam je škrabotina zvana Persepolis vrh stripske umetnosti, a vrljavi Djipi omiljeni crtač onda naravno da ovako kvalitetan serijal nije za vas. Šta uopšte tražite na ovom blogu?) |
 |
Ortiz - talentovani zanatlija Ortiz je tokom 80-ih bio veoma tražen i radio je na raznim serijalima, pa mi je prosto fascinantno da je uspeo da nekako odradi čak 500 strana za 13. Sprat, i to u roku od samo tri godine! To je maltene jedna strana na svaka dva dana. S obzirom da je uporedo radio i na Morganu i Hombre-u to je neverovatan učinak. To praktično dođe kao štancovanje - ali na visokom nivou, a to je nešto najteže postići kao crtač. Pogotovo što nije puno zabušavao, vrlo malo. Odnosno njegovo "zabušavanje" je nečiji maksimum, ili iznad maksimuma pojedinih izvikanih crtača. Njegov "rezervni" stil je prilično dobar. Drugi crtači - oni manje brzi, manje talentovani i manje sposobni - bi israli 500 govanjaca u takvom jednom kratkom periodu, ali pošto je Ortiz bio vrhunski zanatlija pošlo mu je za rukom da ne degradira crtež, barem ne puno. Naravno da je njegov najviši nivo bolji od ovoga ovde prikazanog, ali razlika nije velika. Na svu sreću, nije jedan od onih zaboravljenih majstora koje pizdavači danas rutinski ignorišu, već i dalje ima dovoljno jaku reputaciju da se njegovi albumi izbacuju. Iako je Morgana radio uporedo sa 13S, taj strip je manje senčen i na njemu se manje "trudio". Pretpostavljam da to nema veze s njegovim preferiranjem ili možda čak ni s novcem, već to što jedan krimić ne zahteva toliko senčenja kao jedan horor strip. Atmosfera se u horor stripu ne postiže belim površinama, a to je trebalo neko da objasni gomili modernih crtača koji ne znaju gde im je šuplje. Na primer onaj nesretni Hellboy kojeg Minjola crta maltene kao da je u pitanju neki Diznijev strip. (Vidi link dole, recenzija jednog Fibrinog integrala...) Zbog žanrovske razlike između Morgana i 13. Sprata ja pretpostavljam da su lica pažljivije i detaljnije crtana u Morganu, a scenografija gušća kod 13. Sprata. Nagađam samo. Koncept 13S je vrlo originalan jer je osnovna ideja kao neka epizoda Zone Sumraka - koja se ponavlja u nedogled. Veći broj priča se sastoji od dve epizode odnosno ukupno osam strana, mada ponekad s nastavcima tako da priče baš i nisu izolovane od ostalih. Znači "argentinsko-španski" stil ali uz narativni kontinuitet. Scenario je tako pisan da se serijal čita hronološki, jer postoji određena evolucija radnje kao i glavnog lika. Znači nije ovo Paja Patak (a to ne mislim u negativnom smislu). Glavni lik je kompjuter Max, čija je veštačka inteligencija na zavidnom nivou - odnosno za 80te u domenu čiste naučne fantastike. On je zadužen za upravljanje jedne stanarske zgrade, u Londonu nekog nedefinisanog perioda. Nije rečeno da li je ovo skorašnja (odnosno tadašnja) budućnost ili "sadašnjost". Vidi se da je ideja eventualno nastala zbog Kubrikove Odiseje u svemiru ili možda usled filma Demon Seed (1977), s tim što Maks ne priča uvek tako mirnim tonom kao što je to slučaj s kompjuterima u ova dva filma. Mada ne mora da znači da su ova dva filma izvor ideje: Zona Sumraka kao i mnoštvo stripovskog horor palpa je mogao da pripomogne realizaciji i inspiraciji. Mnogi ljudi neupućeni u istorijat palpa uvek povezuju sve što je iole originalno sa nekim filmom ili TV serijom, a zapravo su filmovi i TV serije često bile inspirisane palp revijama, pa čak i radio dramama. Čak se pričalo da je prvobitna Zona Sumraka redovno krala tj "pozajimljivala" od palp stripova. (Odnosno Rod Serling je to radio.) Ti palp stripovi su ponekad krali ideje iz romana naučne fantastike, ili obrnuto. U svakom slučaju, uticaji su korišćeni sa svih strana i iz različitih medija. Istina je da su neki horor i sci-fi filmovi bili prilično originalni te izuzetno uticajni u globalu, ali nijedan od njih nije nastao u vakuumu a i greška je to podjednostaviti u smislu da baš sve potiče samo iz filmova i klasične literature. To jednostavno nije tačno. Neki ljudi čak veruju da je Matriks veoma originalan: daleko bilo. Ne samo što je osnovna ideja mnogo zabavna i originalna, već je i sâm scenario veoma vešto odrađen. Da Maks kao lik nije zanimljiv serijal ne bi bio ni približno tako uspešan. A razlog zašto je jedan kompjuter ispao toliko zanimljiv je kombinacija odličnog crteža i inteligentnog i duhovitog pisanja. Upravo je stripu možda najjača strana to što je Maks duhovit na neki sebi svojstven način, a da se ne trudi da bude smešan ili da mu to bude namera. Mada ponekad to i namerno radi, ali to je više slučaj u kasnijim epizodama. Kada preti on to radi suvoparno, onako deadpan. Učtiva zlokobnost; to je najbliži način da se opiše taj neobičan crni humor kojim odiše ovaj blesavi kompjuter. A i način na koji je nacrtan je odličan. Iconic, što bi se reklo na engleskom. Što se mene tiče izgled Maksa bi trebalo da bude daleko kultniji i prepoznatljiviji nego na primer nešto kretenski komercijalno kao Fredi Kruger: taj retardirani lik izgleda kao neki nosati seljak čija je faca pokrivena picom. Nažalost, Maks je totalno nepoznat širokim masama dok je šund kao što je Fredi Kruger (Qrac iz Ulice Brestova) serijal bio veliki hit krajem 20. veka. Prosto me čudi da se niko nije setio da ekranizuje ovaj strip... Odnosno bio bi mnogo prikladniji za neki TV serijal, ali samo pod uslovom da je budžet jak. (Postoji istoimeni film iz 1999. ali to je nešto sasvim drugo. Odličan film, preporučujem ga.) Ono što Maksa čini realnim i verodostojnim je lukavost s kojom rešava razne zeznute situacije. Scenaristi smišljaju obrte na maštovit i neretko nepredvidljiv način, jer da je Maks predvidljiv i nemaštovit kakav bi onda on bio "genijalan" kompjuter? |
 |
Da li je Maks moralno dvosmislen? Pritom su Grant i Vagner izbegli zamku u koju upada pregršt scenarista stripova i filmova: banalizacija glavnog lika njegovim svođenjem na čistokrvnog zlotvora ili besprekornog dobricu. Maks nije ni jedno ni drugo, mada je mnogo bliži onom drugom. Ne da se tek tako lako baciti u neku simplističku kategoriju. Namere su mu uvek čiste, jer mu je dobrobit ljudi primarni cilj, ali rezultat njegovih odluka i malverzacija ponekad prelaze granicu onoga što bi se smatralo moralno prihvatljivim. Ali kako za koga! Pošto sam ja zagriženi pobornik za smrtnu kaznu kao i za drastične mere kažnjavanja za sve ozbiljne prestupe (pa čak i za one manje ozbiljne), meni Maksovo delanje uglavnom stoji na vrlo čvrstoj moralnoj osnovi. Neki levičarski čitaoci se ne bi složili sa mnom, a neki od njih bi možda čak Maksa deklarisali kao psihopatu. A isti ti levičari tvrde da je Trump novi Hitler! To su oni isti levičari koji bi sve da urade da serijski ubica izbegne električnu stolicu - a pritom nimalo ne haju za žrtve tog istog! (Levičarska logika: budi protiv smrtne kazne, ali podržavaj abortus na angro.) Tako da kome ćete više da verujete, meni ili nekom maloumnom marksisti? Politički korektni stripovi u kojima je glavni heroj namazan svim govnima pacifističkog spektruma su mi odavno dojadili. Zato cenim svaki serijal koji je iole suroviji odnosno realan. U idealnom slučaju svaki stripski (kao i filmski) heroj nikada ne bi pošteđivao život glavnog zlikovca - pogotovo kada heroj nema izbora nego da ga ubije. Stripovi u kojima heroj čak i u najekstremnijim situacijama gleda da izbegne ubijanje zlikovaca nisu za mene. To je notorna glupost. U ranom Flash Gordonu (a pretpostavljam i onom kasnijem) plavi klovn 300 puta izbegava da smakne Imperatora Minga i njegove saradnike, a zbog toga nastradaju hiljade nedužnih ljudi. Takav smehotresni levičarski mentalitet kod mene nimalo ne prolazi. Ukoliko ne želiš da uništiš neprijatelja koji je tebe prethodno nameravao da uništi onda i ne zaslužuješ da poraziš tog neprijatelja. Onda je i bolje da zlo pobedi nego da takva jedna "herojska" budaletina izlazi kao pobednik tj kao neko ko će da gradi društvo. Jer takvo jedno društvo nema baš nikakve perspektive - što je na primer očigledno kod Evropske Unije. "Ekstremno milosrđe" (ili izigravanje istog) nije vrlina već znak dekadencije, ekstremne retardiranosti, i odsečenosti od reale. Strip treba ipak da ima barem neku vezu s realnošću. Ne može da bude baš totalno operisan od sve logike ovog našeg smrdljivog sveta jer je baziran na njemu. Čak i stripovi kao što je Mickey Mouse, s tim što ne zagovaram ubistva u takvom jednom stripu. Naravno da ne. Ali ne bi bilo ni na odmet da Miki povremeno uzme nekog zlikovca i da mu odseče po koju ruku ili nogu. (Šalim se, naravno.) Pretpostavljam da je scenaristima bilo mnogo lakše da glavnog lika učine surovim baš zato što je kompjuter. Imali su izgovor. Ja vam lepo kažem da je Maks pozitivac, mada ne i bezgrešan. Bar tako stoje stvari posle prva dva integrala. Možda se u trećem integralu Max pretvara u nešto zlokobnije, pojma nemam kako se stvari odvijaju. To još treba da saznam, a kad budem sve pročitao možda dodam još tekstova ovde. Ako ćemo već da cepidlačimo oko moralnih grešaka ovog u suštini benignog kompjutera, kada sve saberemo i oduzmemo njegovo "ludilo" donosi više pozitivnog nego negativnog. Barem je tako u prva dva broja. Da njega nije bilo puno zlodela bi ostalo nekažnjeno, mnogi bi nastradali, a to ima dosta veću težinu (kada bi nekako merili zlo i nedaće na kilo) nego neke gluposti koje je Maks manje-više nenamerno načinio. On i kad ubije nekoga, direktno ili indirektno, uglavnom to ne radi s namerom već se to desi neplanski. Max čak u tim situacijama tvrdi da mu je žao i besan je zbog svoje greške. |
 |
Iako je 13. Sprat zbog premise originalan i neobičan, ironično je da je takođe i strukturalno formulaičan, barem u gomili epizoda prvog broja. Na prvoj strani priče tipično upoznajemo novog negativca, koji zatim uradi nešto što Maksu ne paše (uglavnom neko zlodelo), a onda ga ovaj kažnjava. Ponekad je kazna relativno blaga a ponekad ultimativna. Što je i dobro, da ne bude suviše predvidljivo. Kazne se izvršavaju na 13. spratu - koji zapravo formalno ne postoji, jer zbog sujeverja posle 12. ide direktno 14. sprat. Ja sam inače veliki fan Zone Sumraka. Odnosno više sam nekada bio fan te serije nego što sam to sada. Što sam stariji to mi je teže da gledam epizode iz 60-ih i 80-ih (jedine dve inkarnacije ZS koje smatram validnim, pogotovo ova prva), ne samo zato što mnoge epizode znam napamet već zato što sve više uočavam neke greške u radnji i dijalogu. Pogotovo je dijalog problematičan u Zoni Sumraka 60-ih; naivan je i nerealan (pogotovo kad je za scenarije bio zadužan osrednji pisac Rod Serling) što je inače tipično za taj period. ZS 60ih ima bolju atmosferu dok ZS 80ih ima prirodniji dijalog i glumu. Dole imate link za moje recenzije većine epizoda, na IMDb. Kao što rekoh, kvalitet ovog serijala se u najvećoj meri oslanja na crtež, na obrte, a pogotovo na naraciju Maksa. Meni je čak zabavnije šta Maks govori tokom kažnjavanja nego što su to same kazne. Način na koji opisuje zbivanja i svoje odluke, pa i kako preti svojim neprijateljima tj žrtvama, je ključna. Humor je sastavni deo 13S, baš onaj crni blentavi britanski na koji smo navikli. Ali verovatno zbog toga da serijal ne bi bio suviše ujednačen i predvidljiv, i tu ima varijacija: neke epizode su većinski humorističke a neke su mračnije. Recimo da je ovaj serijal možda zanimljiviji pajtonovcima nego fanovima Mućki. Pajtonovci su bili apsurdni, surovi i originalni dok je Mućke izvikana i loša serija koja se oslanja na stereotipičan jeftin humor pa čak i sentimentalnost. Sušte suprotnosti. Ne mora da znači da neko ko voli Mućke neće moći ovo da čita, ali svrha ovog poređenja je čisto da malo bliže dočaram "mentalitet" i ton serijala. Još jedna pozitivna strana, a opet rezultat lukavosti i maštovitosti scenarističkog dvojca, je to što nema svaki zlikovac istu težinu; neki su blaža varijanta zla a neki žešća. Isto tako, nije ni Maks uvek u pravu u istoj meri. U nekim pričama njegova kazna i postupci su totalno opravdani dok to nije stopostotni slučaj u drugim. Na primer, Maksova žrtva u priči koja počinje na strani 94 nije ni ološ ni ikakav kriminalac već običan IT stručnjak koji samo obavlja svoj posao. A kad već pominjem baš ovu priču, ona je posebno zanimljiva jer pojašnjava odakle kompjuteru te moći. Umesto da to saznamo na dosadan način u uvodu neke priče, Wagner i Grant nam tu informaciju serviraju na interesantan način, i neočekivano. Ovo je ujedno i ubedljivo najduži narativni luk, jer priča se završava tek nakon 30 strana. To je centralna priča prvog integrala jer ne samo da saznajemo više o Maksu već i nastojnik Jerry napokon saznaje istinu o kompjuteru. Daleko ambicioznija priča od ostalih. I ne samo ambiciozna već maltene i kao neka suluda sitcom epizoda. Ako ste upoznati sa Fawlty Towers znaćete kako Basil Fawlty ide iz jedne neprilike u drugu, iz jednih govana sebe uvlači u još dublja, pa onda još dublja od toga. Tako otprilike se sve odigrava i za Maksa u ovoj epizodi; šta god da smisli da bi rešio trenutni problem, nešto još gore ili dodatno se desi pa onda mora i s tim da se nosi. Totalni haos. Jedan od zanimljivih aspekata svih ovih priča je maštovitost s kojom scenaristi rešavaju razne zavrzlame. Koliko god se neka situacija činila nerešivom, suludi kompjuter smišlja nešto lukavo. Zato ako poredimo neki obični horor serijal kao što su Marvelove Vampirske priče sa 13. Spratom uočava se poprilična razlika u kvalitetu. Ovo je daleko originalnije i inteligentnije od marvelovske produkcije, a pritom Vampirske priče (link dole) imaju vrlo malo dodirnih tačaka sa superherojištinom odnosno taj mini-serijal je manje glup i banalan od npr Spajdermena i sličnih kostimiranih pizdarija. Na moje prilično iznenađenje, drugi integral sadrži veliki obrt na samom početku. Ne želim da vam kvarim ugođaj s velikim spojlerima - u slučaju da neki balkanski izdavač ipak objavi sve ovo - tako da neću navesti na koji način se serijal menja. A ukoliko se desi da neko na Balkanu objavi ovaj strip, to će gotovo sigurno biti cigla od skoro 500 strana, jer sumnjam da bi se neki izdavač odlučio na dva ili tri albuma. Pogotovo ne Fibra koja je u zadnje vreme krenula da sve više prodaje na angro, kao krompir na pijaci. Tako nešto bi bilo skoro nečitljivo, a zbog toga mi je drago što imam britanska izdanja. Em mi se ne čeka da se neko napokon nakani sa ovim serijalom, em preferiram ovaj format. Uostalom, srpski prevod ne bi mogao da bude sasvim uspešan jer ima relativno puno slenga, a i ironija i sarkazam bi donekle bili razvodnjeni. (Britanski) humor uvek gubi na snazi kad se prevodi. Na samim stranicama stripa nećete zateći imena Alana Granta i Johna Wagnera, već samo "Ian Holland". To je njihov pseudonim. Razlog za to nije što su se sramili ovog serijala već zato što je bila uobičajena praksa nekih britanskih revija da čitaoci ne provale da im samo nekolicina scenarista piše (skoro) sve stripove. Zvuči bizarno, ali tako je. Valjda je to bilo pitanje statusa ili šta već. Njih dvojica su verovatno najbolji scenaristi te čitave britanske generacije, mada neki smatraju da su to možda pre Alan Moore i Neil Gaiman; takve ljude mi psiholozi nazivamo idiotima. Kad smo već kod izvikanog Gejmana, deluje da će ga levičarske političke veze i njegov pozamašni novac spasiti od dugoročnog zatvora. Iako je optužen od strane mnogih žena da je lilovatelj i seksualni manijak još uvek je na slobodi a tako će verovatno i ostati. Nekoliko žena je već isplatio da ćute, da se smire ili šta već. Ko se javno priklanja marksističkoj ideologiji a pritom ima i određenu dozu uspeha u javnosti, taj ima njihovu zaštitu, što je uostalom i slučaj Pafi Dudija pokazao i dokazao. Mada takvih slučajeva kao što je "slavni" reper ima na stotine, ja samo navodim najekstremniji. Taj višedecenijski mafijaš sa predugačkom listom kriminalnih delikta dobio je samo pet godina zatvora! Za zlodela za koje bi ja ili ti dobili 15 sukcesivnih doživotnih robija. A pre toga su ga levičarske elite bile štitile čitavih 30 godina uprkos plejadi indicija i dokaza da se bavio ilegalnim rabotama. Stoga podržavajte i dalje levicu, ali mi se posle nemojte žaliti kad vam liluju decu i žene... |
 |
Zašto nema dovoljno starog britanskog stripa na Balkanu? U uvodu sam pomenuo da se balkanski stripofili i izdavači nisu nikada preterano bavili britanskim stripom, dok na primer svaki Bonelli strip mora da bude isprcan u bar 15 različitih izdanja: na srpskom, na hrvatskom, u CB, u boji, mali format, srednji format, veliki format, kiosk izdanje, "luksuzno" izdanje, naopačke, za vanzemaljce, suvo, mokro, kockasto, okruglo... U svim varijantama, jer to tako bonelijevac zahteva. Zašto izbaciti neki odličan britanski strip koji se nikada nije pojavio na Balkanu kada možemo da uživamo u 93. verziji neke debilne priče Teksa Vilera, da učimo napamet kako je spasao Indijance od zlih belaca po 688. put? (Teks je toliko Indijanaca spasao da se postavlja pitanje zašto ih nema 500 miliona u modernoj Americi.) Pokušaću da odgonetnem misteriju, ali imajte u vidu da je ovo u određenoj meri spekulacija bazirana na onome što već znam. Ne tvrdim da sam sve u pravu, ponekad čisto nagađam. Ali nagađam potkovan nekim činjenicama, ne lupetam u prazno. Ko je suviše osetljiv na političke teme bolje da preskoči ovaj deo... Nije mi cilj nikoga da nerviram - barem ne na ovaj način! Moguće je da ima više razloga. Izdavački razlog bi mogao biti da su se francuski, američki i italijanski stripovi jednostavno ranije etablirali u posleratnoj Jugoslaviji, a potom kao da više nije bilo puno "prostora" za nešto drugo tj za Britance. Zašto ubaciti i četvrti produkcijski region kada je publika već sasvim zadovoljna, pa čak i pretrpana, sa ona tri. Neki kulturološki razlog bi mogao biti da su (britanski) mentalitet i sleng više ukorenjeni u britanskom stripu nego što je to slučaj sa ova tri ostala podneblja. Drugim rečima da je britanski mentalitet specifičniji od ova ostala tri, barem u stripu. Uz to imamo i britanski humor koji je unikatan i ne leži svakome, a možda sveukupno i mnogo više stran Balkancima nego što je to slučaj kada se bave američkim, italijanskim i francuskim stripovima. Francuzi i Italijani su nam geografski bliži a i južnjaci su, pa su nam možda za koju nijansu sličniji od Britanaca, pogotovo Italijani koji su nam definitivno sličniji. A pošto je američka kultura još tada bila najglobalnija, s njom su Balkanci već bili upoznati. Odnosno britanski humor i mentalitet su bili više strani, jer govorim o počecima jugoslovenskih revija u posleratnom periodu. Naravno da je sadašnja Balkanska publika daleko više upoznata sa britanskim humorom nego što je to tada uopšte bilo moguće. Ali čak i da su ove dve gore navedene pretpostavke tačne, odnosno da ima neke istine u njima, nikako se ne može zanemariti i politički aspekt. A to je već škakljiviji deo teme. Diskutovati politiku na Balkanu je uvek minsko polje. Na Balkanu, pogotovo među Srbima, vlada antagonizam prema Englezima koji nije mnogo racionalan, a nije ni opravdan. (Ja uvek navijam protiv engleskog fudbalskog tima, bez obzira ko im je protivnik, ali na fudbalu počinje i završava moj lični animozitet.) Jedno od mogućih objašnjenja je da je to vezano za britansku ulogu u Drugom svetskom ratu: izvestan broj Hrvata ih ne gotivi jer su bili njihovi neprijatelji; mlada Hrvatska nacistička tvorevina je bila poražena a zatim opet pripojena Jugoslaviji, a naivno je misliti da je to sve zaboravljeno i oprošteno. (Kao što velik broj Nemaca i dan-danas gaji antipatije prema Americi, ali ne zbog Trampa već se takav stav neguje još od Hitlerovog samoubistva.) Na Balkanu se nikad ništa ne oprašta niti zaboravlja, baš kao što je slučaj sa ostrvljanima u odličnom albumu Asteriks u Korzici. Vrlo često kod Hrvata primećujem antiameričke stavove, a to je ipak i usko povezano sa Englezima. Vrlo slično Nemcima, s tim što Balkanci otvorenije iskazuju svoja (politička) negodovanja. Znam nemački jezik i prilično sam dobro upoznat s njihovim mentalitetom i politikom, a taj antiamerikanizam - o kojem niko ne priča jer se svi prave blesavi - mi je uvek bio jako očigledan: uglavnom suptilan, ali ko pažljivo sluša ne može da ga ne primeti. A i logično je da se Nemci i Hrvati slažu po mnogim političkim pitanjima jer maltene dođu kao neki posebni saveznici; nisu u pitanju samo Evropska Unija i NATO, ima tu više pozadine. Neću sad da ulazim u razloge zašto je tako, jer to je međuostalom i opšte poznato. Srpski animozitet je takođe ukorenjen u Drugom svetskom ratu, mada ne isključivo. Nisu im naklonjeni zato što Čerčila krive za sve i svašta; i za ono što je uradio a još više za ono što nije uradio, odnosno za ono što je navodno trebao da uradi a nije (jer je navodno mrzeo Srbe). Ali još ranije se britanski i srpski interesi nisu podudarali, još od Otomanskog doba. Ima tvrdnji da su se Britanci plašili da Srbi ne ojačaju suviše, a često su držali stranu Turcima. Do koje mere je ovo tačno, ne znam. A tu još imamo i srpsko "prijateljstvo" s Rusijom, a Britanci i Rusi tradicionalno nemaju dobre odnose. A s obzirom koliko je ruska propaganda jaka u Srbiji (pa čak i u Hrvatskoj!), i to već niz decenija, sasvim je logično da se ruski antianglikanizam i ovde donekle upije. Međutim, ne treba ni zanemariti činjenicu da su Britanci unutar NATO-a uvek bili najbliži saveznici Americi, a Srbi su od Drugog svetskog rata nadalje u sve gorim i gorim odnosima sa Amerikom. A opet, i to je donekle povezano sa bizarnom i fanatičnom opsesijom Srba s Rusijom: samo zato što su Sloveni i pravoslavci. Srbi, pošto su mala nacija, imaju tipičan kompleks malog naroda koji se divi nekom svom "Velikom Bratu". Rusima se dive zbog veličine države, zbog broja stanovnika, zbog nuklearne moći, zbog nafte, zbog toga što su oduvek bili antizapadnjaci... Ima tu puno razloga zašto su Srbi sebe postavili maltene kao neki vazali svojih mnogo moćnijih a dalekih "rođaka". Velik broj Srba su zagriženi rusofili koji se svakom sovjetskom i ruskom lideru klanjaju kao da su te psihopate iznikle u nekom kosmičkom božijem hramu. Putin primera radi se u Srbiji veliča kao bog svemira, bukvalno. Ni jedan jedini put u ovih 27 godina otkad je na vlasti nisam čuo da se u ovdašnjim medijima kaže nešto negativno o njemu - a pritom je izbotoksirani patuljak napravio tonu grešaka i počinio hiljade zločina. Da bi Srbi ikad promenili mišljenje o njemu, Putin bi bukvalno morao da baci nekoliko nuklearki na srpske gradove. Ne jednu, već više, jer posle prvog nuklearnog napada bi i dalje bilo puno onih koji bi krivili Zapad za taj napad! (Kakva rima, nije bila namerna...) Međutim, smatram da će nedavni masovni priliv Rusa u Srbiju da pomalo uzdrma taj proruski fanatizam jer će Srbi malo po malo da shvate da Rusi nisu onakvi kakvim su ih zamišljali. Lako je idealizovati nekoga ko je vrlo daleko i koga ne poznaješ - kao što ga je lako i mrzeti nekog iz istog razloga. Postoji još jedan faktor: kod mnogih Srba Englezi simbolišu čitav anglosaksonski svet, prema kojem su Srbi generalno negativno nastrojeni, čak i prilično negativno. Anglosaksonski ideali i običaji se ionako ne uklapaju preterano s balkanskim: kapitalizam tj slobodno tržište, demokratija, sloboda govora, tolerancija prema neistomišljenicima (ovo pogotovo), pragmatičnost iznad idealizma, doslovno i dosledno poštovanje zakona, emocionalna uzdržanost, suvoparni humor, klasna raspodela - samo da navedem neke najznačajnije. Mnogi Srbi Engleze smatraju simbolom "Zapadne dekadencije", mada se čini da neki Balkanci brkaju dekadenciju sa različitošću. Englezi se razlikuju od Balkanaca poprilično ali to ne znači nužno da su dekadentni, ili da ne valjaju, ili da su zli. Iz ovakvih stavova su proizašle razne antiengleske zavere, koje su krenule negde u 90-im. Balkanci se lože na sve teorije zavera: ne postoji zamisao previše suluda da bi zbog toga bila odbijena kao nemoguća ili suviše glupa. Politika se na ovim prostorima zato neretko graniči sa naučnom fantastikom i sa raznim drugim budalastim verovanjima koje nemaju temelja ni u čemu, ili samo minimalno. (Mada, ovo je sad već globalni problem jer se idiokratija širi munjevitom brzinom. Moglo bi se čak reći da umesto da se Balkan popeo na nivo Zapada, taj isti nekada napredni Zapad se srozao na balkanski nivo!) Mnogi Balkanerosi čitaju "istoriju" iz pera nacionalističko- komunističkih šarlatana-lažova tj ratnih huškača kao što su Vojislav Šešelj i Igor Vukić, a time sve postaje još jasnije. Pristalice ovakvih "istoričara" misle da je svaka "istorijska knjiga" zasnovana na istorijskim činjenicama, ne kapirajući da su većina takozvanih istorijsko-političkih knjiga zapravo puke izmišljotine i baljezganja raznih propagandista fanatika i plaćenika; u čitavom svetu, ne samo kod nas. Ti danas maltene ne možeš da nađeš neku savremenu istorijsku knjigu koja nije pristrasna, a čiji pisac nema neku "skrivenu" (a zapravo očiglednu) agendu. Na Balkanu se istorija ne prepričava i ispričava već se pegla i izmišlja. Svaka država je pristrasna i ne sasvim objektivna, ali na Balkanu je to ekstremnije nego u proseku. Trusno je područje pa zato. Na političkim žarištima se bullshit mnogo brže i jače širi - za šta je uostalom Bliski Istok odličan primer - a mase su zbog konstantnog političkog i ekonomskog haosa suviše napaljene da ukapiraju šta im elite rade s mozgovima. Jer ko je napaljen i previše emocionalan taj ne može racionalno i jasno da razmišlja, a takvi su jako podložni manipulacijama. Neću da ulazim u detalj... Odnosno da skratim palamudoriju, dovoljno je napomenuti da onoliko koliko Srbi obožavaju Ruse i klanjaju im se kao da su bogovi, toliko obrnut stav imaju prema Englezima. Ovde je sve uglavnom crno-belo: ostale države su ili najveće zlo ili moralno savršenstvo. Ili su "prijatelji" ili su "neprijatelji", iako bi valjda i najglupljoj bubašvabi trebalo da bude jasno da u međunarodnoj diplomatiji ne postoje prijatelji već samo saveznici. I to uglavnom samo trenutni saveznici, jer savezi se menjaju, pogotovo danas kada se stvari odvijaju na mnogo bržem nivou nego pre nekoliko vekova. Ali kako ovako nešto objasniti nepopravljivim rusofilima? Postoji jedna velika ironija u svemu ovome koju jednostavno ne mogu da zaobiđem, a to je da moderna Engleska - ova sadašnja koja se ponaša skoro kao orvelističko-marksistička tiranija - nema skoro nikakve veze sa Engleskom kakvu je mi znamo a kakva je bila još pre samo 30-40 godina. Englezi više nisu najveći saveznici S.A.D., niti isključivo beli Britanci vode državu, ni Englesku ni Britaniju. Stvari su se drastično promenile, skoro sve na gore, ali većina Balkanaca nije svesna toga jer se o tome ovde uopšte ne priča, barem ne u mainstream medijima. Onaj Zapad iz druge polovine 20. veka za koji su Jugosloveni smatrali da je "dekadentan" je zapravo bio sve samo ne dekadentan (mada se to u 90-im već počelo menjati), već je ovaj moderni Zapad taj koji je zaista dekadentan. Ali ne iz razloga u koje Balkanci veruju: moderni Zapad je dekadentan zbog prevelikog marksizma, ne zbog preteranog kapitalizma! Rusi su izgubili Hladni rat ali je njihov komunjarizam ipak dugoročno porazio Zapad, time što je levičarska bolest kompletno infiltrirala i uništila Ameriku a pogotovo Zapadnu Evropu. Rusima nisu bile potrebne nuklearne bombe vec propaganda, a na tom bojnom polju su urnisali Amerikance. Za vas koji toga niste svesni, Trump nije nikakav "novi Hitler" kako komunjare vole da kenjaju već je njegova uloga da pokuša da iole spasi situaciju, da izvuče Ameriku iz degenerativnog truleža u koji je upala zahvaljujući Demokratama - a donedavno i zahvaljujući Republikancima (koji su se u velikom broju prodali levici). Naravno da to neće uspeti jer jedan čovek ne može tek tako da promeni čitav tok istorije (sem ukoliko ne stekne neograničene moći), ali to je već neka druga tema... Ova munjevita i bizarna devolucija Zapadne civilizacije je činjenično stanje, ali je nešto čega tipični Balkanac nije uopšte svestan. Tipičan Srbin (a možda i Hrvat, verovatno) još uvek posmatra Ameriku i Zapad Evrope kroz prizmu antizapadnjačke, ruske propagande 20. veka, laži koje je prvenstveno širio Kremlj. (Zanimljivo je da su i Hrvati koji nisu naklonjeni Rusima naseli upravo na sovjetske laži, a toga nisu nimalo svesni, baš kao što ni američki levičari toga nisu svesni.) Do skoro u većoj meri kapitalistički Zapad je sada kapitalistički samo na papiru i u nekoj blažoj varijanti, a nekada funkcionalne i zdrave demokratije su postale blage diktature predvođene u međuvremenu veoma osnaženom levicom. Mešovita ekonomija i "progresivni" liberalizam su zamenili i uništili stari poredak. Evropska Unija je u suštini marksistička organizacija, ili makar se kreće u tom pravcu; Margaret Thatcher je bila žestoki protivnik njenog začetka jer je prilično precizno predvidela u kakvo birokratsko-centralizovano i korumpirano čudovište će da se pretvori. Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Holandija, Belgija, kao i sve skandinavske države više nisu demokratije u pravom smislu, već su kako ih ja nazivam "levičarske demokratije". To znači da narod ima "slobodu izbora" između ekstremne levice, umerene levice, i levo-od-centra levice. Desničarske stranke su se utopile i asimilirale u taj marksistički mulj te više nisu ni prepoznatljive. Kada bi Tačerka danas videla svoje Torijevce pala bi u nesvest 59 puta zaredom, jer ta stranka blage veze više nema sa desnicom, sa onim što je nekada bila i predstavljala. Sve ove države imaju desničarske stranke, ali samo u teoriji. (S retkim izuzecima, a te prave desničarske stranke levičarski establišment ugnjetava i ugrožava fabriciranim optužbama i lažiranim sudskim procesima. Prava evropska desnica postoji samo na marginama društva i politike. Doduše u Velikoj Britaniji bi to moglo da se uskoro promeni, ali samo ukoliko se većina osvesti.) Te "desničarske" stranke su onako podmuklo i pokvareno zadržale svoje stare nazive ali su otišle toliko daleko na levo da samo totalno neupućeni buzgovi mogu da ih smatraju predstavnicima desnice. Angela Merkel, primera radi, je još u 80-im bila zadrti desničar, dobro se sećam koliko je živcirala levičare - da bi par decenija kasnije napravila 180° zaokret: pridružila im se. Ja pritom uopšte ne pričam o ekstremnoj desnici već isključivo o umerenoj/demokratskoj - koja usput rečeno za one koji to još uvek ne znaju nema blage veze ni sa nacizmom ni sa fašizmom. Umerena desnica i ekstremna desnica, unatoč onome što vam levičari govore, imaju samo reč "desnica" zajedničko, i to što se oba pokreta nalaze na planeti Zemlji. Kako god bilo, britanski strip je ovde uglavnom zanemaren a žrtva svega toga sam ja. Kad pogledam šta su sve Britanci poizbacivali u 70-im i 80-im, vrlo rado bih nekom čarolijom zamenio ulogu britanskog stripa sa italijanskim, na ovim prostorima. Jedino bih insistirao da se zadrži Alan Ford (+Jacovitti!), a ovu čitavu bonelijanu bih rado zamenio za čitav 2000 AD katalog. Niti sam rusofil, niti mrzim Engleze, a pritom mi je vestern maltene najmanje zanimljiv žanr. Pritom postoji još jedna prednost britanskog stripa u odnosu na Bonelli: engleski stripovi su bili mnogo manje politički obojeni, a nije ni vladala samo jedna politička struja. Imali su i oni komunjare kao što su Alan Moore, Neil Geiman i Pat Mills, ali Bonelli je imao više tog levičarenja - pogotovo u zadnjih par decenija. Mister No je bio još na samom početku levičarski strip sa izrazito antiameričkim i antikapitalističkim stavom; iako su većina epizoda bile apolitične, one koje su bile isprljane politikom su bile prilično jasno levo nastrojene. Bonelli je oduvek bio naklonjen levici (a kasnije postao i propagandistički strip), baš kao i Kasteli. Ne znam da li su jih dvojica bili komunisti, ali me ne bi uopšte čudilo, uostalom i zbog toga što je komunistička stranka bila relativno jaka u to vreme u Italiji. Marti Misterija je takođe levičarski serijal, a i Dylan Dog je bio krenuo u tom smeru kasnije. Gotovo sve što sam do sada čitao od Teksa (što priznajem nije baš puno) ima snažan vonj levičarskih doktrina u sebi. Nejtan Never takođe, a za ove ostale serijale ne znam pouzdano jer ih nisam čitao, ali je gotovo sigurno da je sada levičarenje deo svakog Bonelli serijala. Gea je bukvalno marksistički strip. Možda su se zato komunističke birokrate u tadašnjoj Jugoslaviji odlučili za Bonelli tj italijanski strip kao bezbednu opciju dok su možda smatrali britanski strip suviše rizičnim. S te tačke gledišta su verovatno bili u pravu. S te manipulativne, retardirane, komunjarske tačke gledišta, podrazumeva se... |
The Outer Limits:
Ortiz:
Moj muzički blog:
Solano Lopez:
Lawrence:
Hellboy:
Slaine:
Najgluplji stripovi:
Trijumf Bonelijane na Balkanu (a takodjer u Turskoj) je po meni pre svega vezan za dostuponst materijala, geografsku bliskost i cenu prava (uvek bili jako jeftini). Ta hiper produkcija im je bila glavna snaga a danas se pretvorila u veliku slabost.
ReplyDeleteI cemu politicka korektnost kada pricas o levicarskoj eliti?
Kontam da si rodjen negde 80ih ili malo ranije i definitivno i ti, kao i vecina ljudi tih generacija, svesno ili ne i dalje robuje mentalno nirnberskom posleratnom konsensuzu gde se odredjena skupina ne sme okriviti ni za sta. Na kraju krajeva, nisu ni rusi izmislili komunizam vec im je uvezen i nametnut a ostvljam tebi na cast da prelomis svoju autocenzuru i kazes ko su : )
Pa ovo je prosto neverovatno. Napokon se neko setio da malo opširnije komentariše na ovom blogu. Ili da uopšte komentariše. Na mom muzičkom blogu imam nekih hiljadu komentara, a na ovom stripovskom maltene ništa. Pritom mi je ovaj blog neznatno manje posećeniji.
DeleteRed je da ti odgovorim, detaljno, jer volim da razglabam u beskraj...
1. Tačno je da je dostupnost stripova faktor što se popularnosti tiče, to je barem logično. Međutim, hajde da obrnemo ustaljeni poredak, hipotetično: vraćamo se u 50-te i menjamo situaciju; Boneli postaje skuplji, a neki tamo levački kvalitetniji stripovi postaju jeftini.
Da li zaista smatraš da bi to nešto mnogo promenilo? Bilo da se radi o filmovima, muzici, stripu ili bilo čemu drugom, masa se većinski orijentiše ka šundu i kao onome najprimitivnijem. Jer većina ima samo kokice u glavi, ne samo u rukama. Ne uvek ali uglavnom.
Kod kinematografije je situacija u 20. veku još bila ajde-der prihvatljiva, odnosno hitovi nisu nužno bili sranja (mada često jesu), ali što se muzike tiče govna su iz decenije u deceniju postajala sve popularnija i dominantnija, a sada zbog toga imamo situaciju u kojoj mase isključivo slušaju smeće. Kada pogledam današnju Bilbord pop listu, sve bez izuzetka je đubre. A to nije zato što sam mator i "ne kapiram novu generaciju" (šta tu ima toliko bajno da se "kapira", pa nije kvantna fizika, štaviše...), već zato što imam kriterijume i standarde, nisam antisluhista, a tek nisam ovca. Bez obzira da li pričamo o balkanskim masama ili zapadnim, najgori mogući šund dominira. Ne pamtim kad sam zadnji put čuo neku dobru pop pesmu a koja je hit. Možda pre 10-15 godina. Tako nešto uopšte više ne postoji, jer je sve na isti kalup, i to odvratni kalup, a čak nije ni tajna da već duže vremena svi poznati producenti (korporacijski najamnici) koriste identične dve-tri formule za "pisanje" muzike. Čak sam i tu darežljiv, jer verovatno je u pitanju samo jedna formula, a koja tačno određuje kada refren dolazi, koliko dugo se svira, koje dužine pesma sme da bude, znači sve je zacrtano u tančine. Danas od mainstream muzike apsolutno ništa ne valja, dok tako nešto nije moglo da se tvrdi na primer u 80-im. Na mom muzičkom blogu imam tekst koji se upravo bavi ovom temom. Odnosno nekoliko tekstova.
Ovo nema blage veze sa nostalgijom, jer da nada mnom vlada nostalgija ja bih voleo maltene sve iz tih ranih perioda. Međutim, mrzim i iz 70-ih i 80-ih puno toga što je bilo jako popularno, a čemu sam bio i tada izložen, onako mlad i naivan (ali ne i gluv). Jer i tada sam imao vrlo jasne stavove i kriterijume, pa su me žestoko nervirali smećarski hitovi. I tada je većinski vladalo smeće, ali bi uvek bila po koja dobra pesma ili čak album. Rok, pop i metal su bili relativno zdravi.
Čisto sumnjam da bi Svet mutanata od Korbena bio ogroman hit da su prava za njega veoma jeftina a cena albuma prilično niska. Sigurno bi bio popularniji i poznatiji, ali ni približno na nivou Bonelija, a tek ne Marvela. Ne smeš da potcenjuješ značaj sadržaja: što je primitivniji, stereotipičniji i predvidljiviji - to je veća šansa da strip bude uspešan. Čak i crtež mora da bude stereotipičan.
DeleteNaravno da faktor cene mora da uključi veliku različitost jednog luksuznog kolor albuma kao što je Svet mutanata i neke vrljave crno-bele epizode Kapetana Mikija, a to otežava poređenje u ovom slučaju.
Međutim ni to nije toliko bitno jer ljudi ne žele ništa novo, već isključivo reciklažu onoga na šta su već navikli. Većina njih su "creatures of habit", a kad to shvatiš mnogo lakše sve ovo razumeš, i nije ti više toliko misteriozno. A ovo copy-paste pravilo važi i za filmove i muziku. Većina ljudi nemaju mašte niti mozga, alergični su na originalnost, ne žele da razmišljaju, a za kriterijume ne znaju jer tu reč ni ne poznaju. Možda su je negde čuli ali nemaju predstavu o njoj.
Nije poenta da sam ja pobornik nekog bajnog "intelektualnog" stripa, taman posla, ali zar moram da čitam baš ono najgluplje što postoji? Pogotovo kada je crtež osrednji.
Inače, verovatno nije ni slučajno što je Bonelli još tada bio jeftiniji, jer su se već bili donekle etablirali u Italiji pa su mogli da snize cene. A to je zbog popularnosti. Ne može neki Korbenov album da bude jeftin, čak i da je rađen za trafiku, jer jednostavno ne može da bude preveliko interesovanje za tako nešto. Tako da je ovde u pitanju ono kokoška ili jaje: da li ljudi čitaju šund zato što je šund jeftin, ili je šund jeftin baš zato što ga puno ljudi čita? Možda oba trojica?
2. To što me ti stavljaš u isti koš sa ljudima iz generacije 70-ih i 80-ih, ta greška je na tebi. (Ja sam rođen u 70-im, ali to ne znači da sam ispao iz neke YU fabrike koja je štancovala ljude na isti kalup.) A opet nisi ti kriv, jer si možda nesvesno programiran da ljude deliš isključivo na generacije. Sasvim je moguće da "robuješ" pod takvim uverenjima jer si tako naučen. (Vidiš kako bumerang lepo radi i leti.) I ja to radim donekle, ali sam uvek svestan da postoje izuzeci, i to ne nužno mali broj, u svakoj generaciji. Kada se sprdam na račun milenijalaca, podrazumeva se da ne mislim na SVE. A dovoljno sam se često sprdao i na račun bumera i "moje" generacije, tzv X degeneracije. Da si čitao moj muzički blog, ovo bi već znao. Nikoga ne favorizujem, u smislu da su neki zaštićena vrsta a neki isključivo meta sprdnje.
Tačno je da je čovek produkt svog vremena, ali do koje MERE je copy-paste produkt svog vremena donekle zavisi i od njega. (Mada pošto ja nešto posebno ne verujem u slobodnu volju, ni ovo nije nužno tačno, ali neću sada da zalazim u to...) Ja ti nisam nikakva ovca pa da me nose pojedini "generacijski zanosi" odnosno vremenski hype talasi. Mnoga moja mišljenja se kose sa većinskim koncenzusom ljudi iz moje degeneracije, čak bi se moglo reći da sam "pomalo" kontraš i da sam većinu vršnjaka oduvek nervirao sa svojim mišljenjima, koja se često odudaraju od njihovih, nekada kao i sada. Ali nisam nužno onaj manijački ili sociopatski kontraš koji kontrira radi fore i da bi provocirao ljutite reakcije već zato što zaista nezavisno razmišljam. "Think outside the box" je oduvek bio moj sistem, isključivo se toj ideologiji klanjam. Jer nemam poverenja u ono što mi je servirano sa svih strana, ne samo od levičara. Ni u koga nemam 100%-no poverenje, ali ni blizu. Uvek sam bio skeptičan po pitanju mnogih stvari.
DeleteUostalom, u političkom smislu me ne možeš strpati ni u jednu kategoriju, već samo zbog činjenice što sam ateista desničar - a pritom sam Balkanac koji NIJE nacionalista - a takvih zaista nema puno. Većina Balkanaca su ili zagriženi levičari ili zadrti nacionalisti, a neretko i neka nebulozna mešavina te dve suprotne stvari, pošto na ovim prostorima konfuzija vlada više nego išta. (Nacional-socijalisti? haha) A da ne govorim o drugim stvarima o kojima ne znaš o meni...
Nije poenta da se "hvalim", da pokušavam da "delujem drugačije od ostalih", već ti samo objašnjavam onako kako jeste. Uostalom, da mogu da biram najradije bih bio ovca (za šta me možda ti ionako smatraš jer navodno "robujem" generacijskim porivima), jer život je takvima neuporedivo lakši.
3. "I čemu politička korektnost kada pričaš o levičarskoj eliti?"
Ovo nisam razumeo, jer je pomalo salata od rečenice, moraćeš da mi je pojasniš. Da li tvrdiš da sam ja politički korektan kada pričam o levičarskoj eliti? Sumnjam da na to misliš, jer to ne bi imalo nikakvog smisla. Ali tako zvuči. Moraš jasnije da se izražavaš, jer ja svaku reč stavljam na vagu, a kod komunikacije je jako bitna jasnoća. Ovu rečenicu kad sam stavio na vagu, ta vaga je pukla, a onda me je poslala u tri lepe.
O kakvom nirnberskom robovanju ti pričaš? Ni tu mi nisi jasan.
Delete"Gde se određena skupina ne može okriviti ni za šta".
Možeš li biti malo konkretniji, ili je i ovo neka vrsta zagonetke? Neki puzzle koji treba da rešim. Da smo zajedno čuvali ovce (na primer marvelijadnike, haha), pa da mogu da provalim šta hoćeš da kažeš jer se dugo znamo, ali ja tebe uopšte ne poznajem prema tome ne mogu ni da nagađam šta je pisac hteo da kaže.
Šalim se...
Govoriš o "večitim žrtvama" WW2. Samo ću ti reći da se tu grdno varaš. Moje mišljenje o njima niti je crno niti je belo. Ponekad je veoma crno da crnje ne može biti, pogotovo po pitanju Frankfurtske Škole i američke varijante njihovog delanja, a po pitanju Izraela mnogo više naginje ka belom. Veoma davno sam bio skoro kompletno belo nastrojen što se ove teme tiče, ali sam u međuvremenu revidirao neka svoja mišljenja i verovanja vezana za "zaštićenu vrstu" o kojoj pričaš. Jer samo budala nikada ne menja stavove. Tako da ne misliš da si ti jedini koji je otkrio rupu u saksiji. Niti možeš da tvrdiš da je "moja generacija" naivnija u tom smislu: što se te vrste propagande tiče, milenijalci mogu biti jednako ispravnih mozgova kao i bilo koja druga generacija. Pa i oni i ti ste bili izloženi svemu tome! Kako to da ste vi najednom imuni?
Svako ko previše podjednostavljuje ovu temu, te je tretira samo kao 100% crnilo ili 100% belilo, taj u najmanju ruku ne razume tematiku, odnosno kompleksnost ove veoma zajebane teme, a čije potpuno razumevanje - ako je to uopšte moguće - zahteva veoma opširno razumevanje politike i istorije. Ne samo istorije 20. veka već mnogo dalje unazad. Kod velike većine ljudi je default setting da se sve podjednostavi da ne bi morali suviše da razmišljaju, jer kako bi Pythonovci rekli "my brain hurts!" A to znači da se neka grupacija, ideologija ili narod - ili mrzi ili obožava. Ili se totalno prihvata ili se nikako ne prihvata. Nema sredine. Tužno je i žalosno što se velika većina ljudi deli na one koji ih mrze šta god da urade, i na one koji ih po svaku cenu brane jer su tobože žrtve "zlih belih hrišćana". Pošto po prirodi nisam ekstremista već takozvani umereni desničar, meni su ovakvi crni i beli stavovi strani. Ne baš uvek, ali uglavnom.
Što se Rusa i komunizma tiče, ne možeš jednom kvalitetnom i naprednom narodu da "nametneš" nešto baš toliko degenerisano i retardirano kao što je komunizam. Moguće je da imaš previše visoko mišljenje o Rusima pa tražiš izgovore za njihove viševekovne autogolove. (Što ukazuje na to da si gotovo sigurno Srbin (iako kažeš Španjolci umesto Španci). Ili uopšte nisi s Balkana, već si dao tekst da se prevede na srpski. Mada čisto sumnjam da je ovo drugo.) Odnosno moguće je nametnuti neki sistem tuđoj državi, ali je to ipak ređe, a češće i lakše se tako nešto nameće malim narodima i državama, pogotovo od strane onih većih i moćnijih - pa još pogotovo kada su susedi. Ne možeš tek tako Rusima da nametneš neki sistem samo zato što si jednog Lenjina poslao u Moskvu da Rusiju izbaci iz rata. Nemcima je ovo savršeno odgovaralo ali to ne znači da je Lenjin radio po nemačkim uputstvima. On je svakako želeo da pokrene revoluciju u Rusiji, totalno nezavisno od toga da li su Nemci to podržavali ili ne. Niti to znači da su Nemci izmislili boljševizam. Nisu, već je postojao. Nisu Nemci iz vedra neba kreirali rusko političko ludilo, ono je oduvek postojalo. Niti išta od ovoga dokazuje da Lenjin ne bi ionako kad-tad srušio režim. Ili neko sličan Lenjinu. Smatram da bi Rusija kad-tad pala u kandže levičara, i to ne decenijama kasnije već ubrzo nakon završetka rata. Ne mogu to da dokažem, ali to je moja pretpostavka.
DeleteA to je zbog toga što je Rusija bila zapravo idealno tlo za širenje te kretenske ideologije: imali su jako primitivan i neobrazovan narod a time i veoma naivan odnosno podložan najglupljoj mogućoj propagandi - a gluplje od komunističke nema.
(Marksizam je bukvalno vrhunac ljudske gluposti, gluplje ne može, a tu činjenicu ne može da ospori ni velika popularnost ove ideologije među takozvanim intelektualcima - koji su sve samo nisu pametni. Jer visoko obrazovanje neretko nema blage veze sa inteligencijom, pogotovo ne onom koja ima veze sa pragmatizmom i zdravim razumom.)
Pa smo onda u toj Rusiji pre 100 godina imali i naklonjenost ekstremizmu te mnogo veću toleranciju prema diktaturama. Pa onda i zadrti mentalitet netolerancije ka drugačijim mišljenjima i stavovima (vrlo slično Balkancima), a da ne pričam o totalno nepostojećem demokratskom poretku u kompletnoj istoriji Rusije (a koji je već postojao barem u nekom obliku na Zapadu, već neko vreme, koliko god ta demokratija bila poludemokratska ili labilna).
Takođe, na Zapadu je srednja klasa po pravilu bila daleko jača nego u Rusiji, a i to je služilo kao neka vrsta "odbrane" od preterano ekstremnih političkih pokreta. Naravno da je i ogroman broj mrtvih zbog rata bio faktor, jer je to destabilizovalo Rusiju. Međutim i Nemci, Francuzi, Srbi i Englezi su izgubili puno ljudi u tom ratu, pa opet nisu krenuli tim putem. Odnosno Nemci su nešto kasnije krenuli u "suprotnom" pravcu (mada je taj pravac, po meni, skoro potpuno identičan komunizmu: centralna vlast, genocid, konc lageri, zabrana slobode govora, masovna hapšenja neistomišljenika, režimsko iživljavanje i sve ostalo što nacizam i komunizam čini braćom blizancima).
Hipotetični pokušaj da se zapadnjačkim protestantima nametne komunizam bi bio mnogo teži, poređenja radi. Nije nemoguće, ali bi bilo teško zamislivo, jer njihova verovanja i mentalitet - a pogotovo radna navika - se uopšte ne uklapaju sa marksizmom i svim budalaštinama koje marksizam nudi.
DeleteRusi su komunizam prihvatili, baš kao i Balkanci, kao da su samo to vekovima čekali. Naravno da je bilo instantnog otpora i ovde i u Rusiji, ali da je taj otpor bio dovoljno brojčano jak bio bi i dovoljno snažan da satre to sranje na samom početku. Otpora nije dovoljno bilo, a to znamo zato što je komunizam pobedio! Vrlo jednostavno. Uglavnom pobeđuju oni jači i i brojniji. Da je u Rusiji 1917-1920 80% naroda bilo protiv komunizma, on se tamo ne bi ni etablirao. Činjenica. Jer Lenjin ne bi mogao da sve te svoje krvave uspehe ostvari u vakuumu, sem ako smatraš da je bio čarobnjak?
Ni Jugoslaviji ni Rusiji niko ništa nije nametnuo. Sami su krivi. Samo deca, žene, narcisoidne ličnosti i debili uvek svu krivicu svaljuju na drugog. Uvek su im drugi krivi, uvek neka zavera objašnjava i navodno opravdava sopstvenu krivicu i nesposobnost. To više ne mogu da slušam. Srbi dok se ne osveste i ne krenu da preuzimaju odgovornost za sopstvene gluposti i užasne odluke - na primer one izborne - će nastaviti da srljaju u propast. Zapravo već su i propali, pomoći im nema. Suviše su duboko zašli u mulj opšte dekadencije, zatrovali su se sopstvenim glupostima, i sa tom neizlečivom naklonošću ka ekstremizmu. Država u kojoj jedan turbo folk može da kompletno dominira svešću naroda ne da nema perspektive nego ne može ništa dobro da očekuje. To nije samo neka tamo ogavna muzika, to je čitava jedna ideologija i stav. To je mentalitet jednog čitavog naroda, čast izuzecima. Uostalom, zdravlje jedne civilizacije se uglavnom ogleda u (ne)kulturi tog društva. (Čisto da navedem samo jedan od mnogobrojnih simptoma balkanskog ludila i dekadencije, a zašta im niko drugi nije kriv...)
Rusi su u 90im imali jedinstveno priliku da se upristoje i civilizuju. A šta su uradili? Ubrzo su nastavili da rade sve po starom, a sve pod izgovorom da se plaše invazije Zapada i sličnih paranoidnih gluposti koje tamo propagiraju nacionalisti i komunisti - a velika većina Rusa pripadaju jednom ili drugom taboru, a neretko spadaju u oba baš kao i u Srbiji. (Kao da se napoleonsko i hitlerovsko doba mogu porediti sa erom nuklearnog naoružanja, a u kojem Rusija maltene dominira. Ko će njih da napadne!!!?? To ti je ono kada siledžija tvrdi da je žrtva nasilja, ili kada diktator svakog meseca tvrdi da je bio izvršen ili planiran neki novi atentat na njega.)
Vekovima su Rusi tolerisali i trpeli razne monarhističke propalice i psihopate, a zatim i komunizam koji je bio još gori a zapravo maltene isti kao i monarhija, a zatim stupa na snagu neki izoperisani psihopatski patuljak s crnim pojasem u karateu koji prodaje muda za bubrege svojim nedefinisanim a krajnje nebuloznim kvazi-nacionalizmom, a koji je duboko ukorenjen u komunizmu. ("Veliki hrišćanin" i kvazi-patriota koji je dozvolio da tokom njegove vladavine broj džamija poraste sa nekoliko stotina na čak 7000, a pravoslavni Srbi misle da im je prijatelj!) Znači u čitavoj istoriji Rusije ne postoji ni jedan jedini period prave ili makar neke delimične demokratije, sem tih pišljivih par godina u 90-im a i to je diskutabilno. A šta nam to govori? To govori sve. Protiv takvih brojki nema argumenata, odnosno postoje samo oni očajnički izgovori čiji je jedini cilj da operu Ruse od sopstvenih grešaka, a da sve svale na Zapad. Kao da su Zapadnjaci neki bogovi koji režiraju tokove istorije... Smehotresno.
Ili smatraš da je puka slučajnost što baš Arapi imaju Islam? (Naravno ne samo oni, ali oni i njihova braća Perzijanci ga najdrastičnije i najbukvalnije shvataju.) Da li možeš da zamisliš Skandinavce s takvom jednom religijom? Italijane? Mentalitet naroda je još i te kako ključan faktor kada pričamo o sistemima: o onima koji mogu da zavladaju kao i o onima koji u određenim regionima skoro da nemaju nikakvu šansu da puste koren. Islam je kao stvoren za Arape (iako im samo ide na štetu, nešto što neće ni za milion godina da ukapiraju), a komunizam i nacionalizam (ili neka kombinacija ove dve stvari) su nešto bez čega Rusi evidentno ne mogu. Rusi su navikli da imaju velikog Štrumfa u Moskvi koji im sve određuje: kako će da žive, kada neće da žive, s kim treba da ratuju i kada. To je narod koji nije odrastao u pravom smislu te reči, već se infantilno drži doktrine da su diktatori neophodna stvar i da oni znaju najbolje. Uostalom zato je demokratija danas limitirana na samo šačicu zemalja, delimično iz razloga što većina naroda jednostavno nemaju mentalitet za tako nešto da nikne na njihovom tlu. Mentalno se još uvek nalaze u Srednjem veku.
DeleteUostalom, da li je baš svako nametanje sistema drugim državama nužno loša stvar? Kako kad i zavisno od slučaja. Može se reći da su Amerikanci poraženim Japancima nametnuli demokratiju, a drastično smanjili moć Cara, blago rečeno. Na taj način Japan je napokon prestao da bude pretnja tom regionu (ulogu koju su Kinezi popunili par decenija kasnije, a uskoro će i tamo da krene ogroman haos), a i sami Japanci su se ovajdili jer više nisu morali da žive u suludom sistemu u kojem veličaju Cara kao Boga. Ali Japanci su poseban slučaj... Narod sa ogromnim potencijalom, ali i mač sa dve oštrice. Od njih se može napraviti ono najgore kao i ono najbolje, što je 20. vek uostalom i dokazao. A njihovi rođaci Koreanci takođe potvrđuju ovo: Severna i Južna Koreja kao pokazatelj ovog mača sa dve oštrice, onog veoma pozitivnog kao i rekordno negativnog potencijala, jer gore diktature od Severne Koreje možda u istoriji nikada nije bilo. Kao i još jedan od mnogobrojnih dokaza ogromne razlike između komunizma i kapitalizma. A uprkos veoma jasnom slučaju Koreje još uvek ima kompletnih imbecila koji ne kapiraju koliko je komunizam opasan, degeneričan, genocidan i retardiran. Budalu od gluposti ne možeš izlečiti, to je barem jasno. Možeš samo da mu se smeješ - ili da plačeš kad dođe na vlast.
A od Rusa? Šta se od njih može napraviti? Njima možeš da "nametneš" samo loš sistem, jer dobar i razuman sistem nikada ne bi prihvatili. Jednostavno nemaju takav mentalitet, a mentalitet se formira vekovima, ne menja se u sekundi kao što to komunjare žele da veruju.
Ne volim da uvijam u foliju već preferiram da kažem onako kako jeste. Ili barem kako ja smatram. Nisu svi narodi isti. Ni blizu. Ideja da su svi narodi identični, da svi imaju isti potencijal, da su svi jednako sposobni ili nesposobni, i da su svi jednako agresivni ili miroljubivi - to je smehotresno-naivno levičarsko razmišljanje. Odnosno manjak razmišljanja; više dođe kao ultra-optimistično, nasumično lupetanje nekih nadrogiranih fantazera. Ono u fazonu: verujem u to jer želim da verujem u to, a želim da verujem u to jer želim da verujem u mogućnost savršenog sveta, jer ne prihvatam realnost baš zato što je ogavna pa zato smišljam nebulozne sisteme u koje sam sebe teram da verujem. A u utopiju veruju samo kompletne budale i fantazeri...
Doduše, danas je čitav Zapad u suštini marksistički (uprkos kapitalističkom poretku, ali i to će uskoro da se promeni ili makar modifikuje), ali neki narodi mnogo brže i lakše prihvataju ekstremnu desnicu, ekstremnu levicu, ili čak jedno i drugo podjednako (kao na primer Nemci). Britancima je duže trebalo da se povinuju kultu Marksa i Engelsa (naravno a da toga nisu svesni, jer zapadni narodi ne kapiraju da su im mozgovi isprani od strane marksističke propagande: takve stvari se po pravilu ukapiraju tek kada je prekasno; oni i dalje žive u iluziji da su Laburisti socijaldemokrate! A vrlo očigledno su komunjare, i to već dug niz decenija) nego na primer Špancima ili Skandinavcima, koji su jednostavno podložniji levičarskom populizmu. Za južnoevropske narode mi je logično da budu skloni levičarskim pizdarijama, jer im se baš i ne radi toliko. Više bi da raduckaju nego da rade, što je i logično s obzirom na toplu klimu koja ubija poriv za radom. Više me za Skandinavce to čudi.
DeleteAli sad sam opet zašao u neke stranputice.
Da si pročitao više mojih recenzija na ovom blogu, razumeo bi me bolje, tako da te ne krivim za određene nesporazume. Reaguješ brzinski, instinktivno, a možda i pomalo ljuto, pa zato formiraš previše pretpostavki o meni a da nemaš za to osnovane sumnje.
Ne krivim te za to jer zašto bi ti ili bilo ko drugi koji naiđe na ovaj blog bio ekspert o meni? Ko sam ja da ti sve znaš o mojim stavovima? Zar je potrebno da čitaš sve što sam napisao? Naravno da ne. Daleko bilo, imaš sigurno pametnija posla. Ali skačeš do zaključaka bez da si dovoljno razumeo o onome o čemu pričam. Samo ću ti reći da nije dovoljno da pročitaš dve-tri recenzije i da bi me na osnovu toga veoma dobro upoznao. Ali možda si ih pročitao i 20? Pojma nemam.
Definitivno su vredni čitanja! Tako da slobodno nastavi... Od mojih recenzija još niko nije potupaveo, naprotiv.
DeleteEto, ispravljam te bez ikakve ljutnje, čisto da se bolje razumemo. Odnosno i onih pet-šest ljudi koji budu čitali ove komentare narednih godina da bolje razumeju tvoj komentar odnosno šta je sve tu tačno a šta nije. Ili da formiraju sopstveno mišljenje - ako uopšte znaju kako se to radi, s obzirom u kakvoj eri zombija živimo. Možda neko ovo pročita i zaključi da smo obojica bolidi.
A možda i jesmo?