Friday, November 11, 2022

Moon Face - Boucq


Updated: 21.6.23.



MESEČEVO  LICE
Vrsta: integral

Crtez: François Boucq

Scenario: Alejandro Jodorowsky 

Izdavac: Fibra (2022)

Premijerno: 1992/1997/2004 

Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC

Br strana netto: 244 

Tiraz: 500

Zanr: distopijski, fantazija, politicki

Kolor? Da.

Politicki obojen? Donekle.

Golotinja? Da. 

Rasprodato? Ne.

Crtez/kolor: 10/10, 10/10, 8/10 

Scenario: 8/10, 7/10, 4/10 

Ciljne grupe: jodovci, esteticari, perverznjaci

Prednosti: odlican kolor i crtez, zabavna prica prve polovine

Minusi: pad crteza i jos veci pad scenarija, previse konfuzne i kontradiktorne simbolike, perverzije kao jedini nacin pravljenja poenti (koje ionako nisu sve jasne)

Jos jedna dugo iscekivana ludorija dezurnog manijaka Jodorovskog, s tim sto mozda nikada nije neka njegova prica bila ovako dobro ilustrovana i obojena. (Prva dva Inkala i Kasta Metabarona su najblizi ovom nivou, kao i poneki segmenti iz Bouncer.) Ono sto je ovde Boucq odradio je spektakl, do te mere da crtez moze da "opravda" mnoge gluposti i konfuzije u scenariju, koje se mnoze velikom brzinom kako prica odmice. Uostalom, Jodini albumi se ne citaju radi nekog ionako nepostojeceg visokoumnog sadrzaja vec iskljucivo iz razonode i zabave, jer ludak uvek ponudi neke nove, zanimljive budalastine. Nazalost, kao i kod Inkala, Tehnopape i Presvetog srca, Jodo ume da veoma dobro otpocne pricu ali ne uvek i da je kvalitetno zavrsi. A to je ono sto razdvaja spisateljske velikane od sarlatana i polu-talenata. Mnogo je lakse postaviti temelje dobre price nego razviti je i zavrsiti kako treba. Jodo je postavio interesantnu pricu u prvom albumu ali je nije dobro razvio, vec se sve vise uplitao u neke gluposti, ubacivajuci previse misticizma i nebuloznih obrta. Previse se gubi u svojem fanatizmu i ezoteriji. Taj njegov fanatizam i glupacka verovanja u "magicne" pizdarije su mac sa dve ostrice, jer doprinose da mu stripovi budu interesantni i originalni, ali ujedno mu smetaju da odgura pricu do kraja, s razumom i disciplinom.

Nije da je strip totalno originalan, uprkos nekim zanimljivim idejama - kao i notornim budalastinama. Ponavljaju se neke ustaljene Jodine teme, kao vec pomenuti i nezaobilazni spiritualizam, misticizam i druga New Age trabunjanja; kako je individualna spiritualnost moralno superiorna organizovanoj religiji (pogotovo hriscanstvu), a i opet imamo "velikog spasioca", ovog puta u obliku Mesecevog Lica, koji je kao neka vrsta misterioznog, poluautisticnog, vanzemaljskog hipika. On je prilicno intrigantan jer je kompletna enigma, a pritom ima neogranicene moci. Njegovo poreklo - naravno - ostaje tajna i na kraju, sto je pomalo kukavicki. Ali Jodo ni sam ne razume kakvu je ovde supu-salatu od price skuvao/smutio, a ako on ne razume svoju sopstvenu tvorevinu kao onda moze nama da je pojasni?

Umesto da nudi odgovore, ili makar insinuacije nekih istina koje se kriju iza citavog ovog cirkusa (a to se odnosi u najvecoj meri na treci album koji je glup i razocaravajuc), on se krije iza "simbolike". Ta prastara autorska prevara sa "metaforama" i "simbolima" najbolje prolazi kod naivcina i pseudo-intelektualaca - npr kod izvesnog pajaca koji je napisao uvodni i zavrsni tekst u ovom integralu. (Ko god bio: nije se usudio potpisati se. Glavni lik Moonface je bezlican dok je glavni "interpretator"/vodic ovog albuma bezimen... Nema kraja misterijama.) Naravno da kraj price tj (veoma manjkavi) treci album moze da zadivi hipstere odnosno lenje citaoce (koji sebe, ironicno, smatraju intelektualno potkovanim), ali mi ostali koji slobodno i logicno razmisljamo, i koji nismo niti jodopoklonici niti se plasimo da nas nazovu seljacinama jer toboze ne kapiramo "simboliku" citave sustine (koja uglavnom ne postoji ili makar stoji na labavim nogama), mi mozemo nesto objektivnije da se pozabavimo ovim interesantnim ali felericnim opusom.

Konkretno se ovog puta radi o distopijskom svetu u kojem vlada degenericno-dementni incestuozni bracni par koji - barem mene - podseca na rumunski par Caucesku, koji su tako socno streljani samo dan nakon revolucije 1989. (Ovakva pravda je retka; osim Gadafija i Musolinija, ne znam ko je od genocidara ovako jos zavrsio u zadjih 50-100 godina.) Sanse su sitne da je Jodorovski bas njih uzeo za metu sprdnje, jer su bili komunisti, a ja cisto sumnjam da Jodo ima previse toga da zameri komunjarama. Mozda pojedince iz te hrpe crvenih govana ne gotivi, ali previse je komunizam ekstreman da se ne bi barem delimicno dopao Jodi. Previse su marksisti umno poremeceni da bi Jodi sasvim zasmetali; on takve manijake, po pravilu, ceni i postuje, jer ga privlaci sve sto je ekstremno, patolosko, subverzivno, perverzno tj sto predstavlja neku vrstu aberacije i sto (direktno ili indirektno) kontrira prirodi i konvencijima drustva. A opet, jedan od manipulativnih revolucionara lici malo na Lenjina. Ukoliko je to Jodi bila namera, ko zna zasto je to uradio i sta to (ne) govori o njegovim politickim ubedjenjima. Uostalom, postoje mnogi marksisti koji mrze Staljina, Maoa i druge komunjarske tirane, ali su i dalje odani toj tupavoj, fiktivnoj ideologiji i njenoj imbecilnoj utopiji. Pohvalno je ako Lenjina kritikuje, ali to meni nije dokaz da je Jodo anti-komunista; gotovo sigurno to nije. I Christin je u Bilalovom The Hunting Party ostro kritikovao korupciju SSSR-a, pa opet je opste poznato da je Christin komunjara. Mozda Jodi Lenjin nije simpatican zbog izrazitog anti-semitizma? Ukoliko mu je uopste antipatican.

Kod ludaka kao sto je Jodo je tesko izvlaciti jasne, konkretne zakljucke o njihovim politickim uverenjima - jer mnogi ludaci ni sami ne znaju sta hoce.

Njega (s obzirom ko je i sta je) mnogo vise nervira hriscanstvo, ili mnogo konkretnije posto je ipak i Latino-Amerikanac - katolicka crkva. Njih ovde predstavlja kao prave vladare ovog malog fiktivnog ostrva. Cak se nije ni potrudio da ih vizuelno "zapakuje" na neki suptilniji nacin, da ne bude toliko ocigledno da su u pitanju Katolici vec su im odore katolicke a nose i one svoje tanjir-kapice, kao i titule tipa "monsinjor". Ko je pravi vladar Damanuestre, Katolici ili bracni par "Causesku", postaje sasvim jasno najkasnije u drugom delu serijala u kojem katolicki vladari-iz-senke delimicno kastriraju diktatora. To mu je kazna sto je previse pomahnitao tj krenuo da radi po svome a da se ne konsultuje sa njima, istinskim vladarima. Tipican Jodizam, ova scena; nikom drugom ne bi palo na glupet ovako nesto, ali zato i citamo Jodine stripove (barem kada je crtez na nivou): da nas zabave ludorije jednog polu-poremecenog uma.
Opet ima puno incesta, opet ima seksualnih homo-perverzija i slicnih bahanalija, tako da oni koji Jodu citaju iskljucivo ili uglavnom zbog tabua i titilacije nemaju sta da brinu. Cak se moze reci da je incest najveca i najcesca tema osim tiranije, jer se provlaci kroz cak tri veze likova. Toga, kao i orgijanja, ovde ima sasvim dovoljno da zadovolji potrebe svakog klozet-perverznjaka koji tajno onanise uz opskurne porno klipove na PornTubu.

Najvece seksualne ludorije vezane su za jedini "bordel" (ako ga uopste tako mozemo nazvati) u Damanuestri, a onda sledi i veliko otkrice porekla glavnog zenskog lika. Ukoliko ste se tokom citanja bili zapitali "a zasto je ova nosata riba toliko ruzna?" onda odgovnjor dobijate na stranama 190-194 u kojima ona opisuje svoju apsurdnu proslost, a to nam dodje kao tragi-komedija, jer u njoj saznajemo da je njoj majka ujedno i strina - a i muskarac. Pretpostavljam da Jodo nije imao nameru da ovaj deo bude komican, ali ipak to pomale jeste, jer ovakve kojestarije su previse iskarikirano surealne da ne izmame poneki osmeh. Jodo je morao nekako da opravda preobrazaj njene majke u muskarca pa je zato smislio veoma nebuloznu pricu u kojoj "je ona toliko mrzela svoje zensko telo da je pubertet u njoj izazvao hormonski poremecaj" te je krenula da poprima muske odlike. Ma kako da ne... Ali mozda je to fantazija svake trans-osobe da se tek tako, snagom volje, preobraze u suprotni pol. Bez obzira, ovo je suvise glupo i neubedljivo objasnjenje, jer deluje kao ocajnicki pokusaj scenariste koji je sam sebe saterao u cosak da racionalizuje odnosno opravda jedan deo price.

Ono sto mi se svidja kod karakterizacije je to sto Jodo ne predstavlja jeftinu, naivnu, simplisticku crno-belu sliku o drustvu ostrva Damanuestra. Hocu reci, ne deli vladare i tlacene na zlikovce i dobrice, kao sto to skoro uvek biva u slicnim avanturama o ustanku protiv opresije. Ova tiranija je degenericna i zla, ali ni pobunjenici nisu mnogo bolji, a podanici tek nisu zlato. Tu je, primera radi, neka bizarna ultra-fanaticna ribarska sekta koja se bavi ritualnim ubijanjem kitova - u nadi da stvore mesiju time sto ce najbolji ribar da opsti sa usnulom devicom koju drze u nekoj pokretnoj mini-komori. (Cistokrvni jodoizam.) Njihov lider je rmpalija (za kojeg se kasnije ispostavlja da je majka glavnog zenskog lika!) koji je cistokrvni ludak i psihopata. Otpor je podeljen na razne grupacije/gerile sa prilicno nebuloznim, sarenim tj tipicno jodovskim nazivima, a lideri tih raznih pokreta su sve samo ne uzorni i moralno cestiti gradjani. Zato i postoje ogromni talasi, da "prociste" ovu Gomoru od svojih grehova. Jel to ta bajna simbolika o kojoj jodopoklonici pricaju i kojom zele da me ubede da je ovo kvalitetan i inteligentan scenario? Ajde neka Jodo napokon malo manje krade iz Biblije pa da mu se i popravi kvalitet prica. Dosadan je vise s tim.

Ne znam da li je Jodo namerno stvorio ovakvu sliku - o celokupno dekadentnom drustvu Damanuestre - ili je to cisto rezultat njegovog stream-of-consciousness pisanja (?), ali se svakako slazem sa izrekom "kakav narod takva vlast" koja se ne pominje u albumu ali koja je tacna u barem 95% slucajeva. Drugim recima, ako u Damanuestri vec dug niz godina vlada ovakav olos onda ni narod ne moze biti zlatan. Medjutim, da li je to bila poenta pisca? Pre ce biti ipak ono drugo sto sam naveo, a to je da je Jodo i narod i pobunjenike (bar vecinu) ucinio perverznim i pokvarenim jer samo tako ume da pise a mozda i da bi strip bio zabavniji i manje stereotipican - a onda se naknadno setio kako to moze da uskladi sa talasima tj da talasi budu simbolicni, da predstavljaju pokusaje Boga da "procisti" ovaj shljam.

Do koje mere Jodo pise da bi pravio neke dubokoumne poente a koliko pisanja ide kompletno spontanim tokom odnosno bez ikakvih dubljih namera (pa im onda naknadno dodaje "smisao"), to zaista ne bih znao reci. Nagadjam, bas kao i pisac propratnih tekstova u integralu, s tim sto se ja ne preseravam kao on vec pokusavam prizemno i realno da sagledam citav serijal - a i priznam kad nesto ne znam umesto da tvrdim da je moja interpretacija nepogresiva i da sam sve shvatio. Fakat je da mnogi stripofili, bas kao i ovaj "strip vodic", tendiraju da precenjuju strip scenariste tj svoje spisateljske idole, tretirajuci ih precesto kao neke bajne intelektualce koji su verzirani u filozofiji, nauci, politici, ekonomiji i svemu ostalom. Ne tvrdim da je Jodo neuk covek, jer nije, ali to je prilicno naivno idolopoklonstvo. Medjutim, vecina stripofila su veoma naivni ljudi, stoga... neka i dalje tretiraju strip scenariste kao marktvenove i shejkspire, ali time se samo (dodatno) blamiraju.

Osim sto se pojavlja tema mesaje u vidu titularnog lika, dezurnog spasioca, bez cega Jodo tesko moze da napise strip, ima jos nekih "Jodo klishea" tj bolje reci Jodo-navika. Na primer, kritika/sprdnja Katolika, iskarikirano i preterano ponasanje likova (pogotovo zlotvora), malopre pomenute seksualne perverzije (koje Jodo pretpostavljam ne ubacuje zbog vece prodaje vec radi sopstvenog zadovoljstva), kao i opsti fanatizam koji je sustina vecine likova. Bilo da su obicni vojnici ili pobunjenici, glavni likovi ili sporedni, i u ovom serijalu ljudi rado ginu za ideale a i neretko izvrsavaju samoubistva ili ih najavljuju, i to ne planski vec spontano - onako na licu mesta. "Ovo je uzas, stoga cu da se smesta ubijem": nesto u tom fazonu.

Inace je fanatizam sustina Jodinog karaktera, to je njegova esencija. Ako bih morao da odaberem samo jednu rec kojom bih ga opisao to bi bila ta - fanatik. Zato Jodu i privlaci ekstremizam - sto je naravno veoma ironicno, pa cak i licemerno, s obzirom da je Moonface "kritika/satira" jedne diktature, a sve diktature su bazirane na fanatizmu, ili makar eksploatisu fanatizam ljudi. Apsurdno mi je da bas on, od svih, satirizira tiraniju, jer kada bi Jodo imao odresene ruke da vlada nekom drzavom to bi 100% bila diktatura, i to neka legendarno sumanuta tarotska vladavina u kojoj bi svi morali da zajedno plesu da bi dozivali kisu i da se klanjaju planinama dok recituju stihove pesama, ili sta vec. Moguce je da se varam, mozda bi bio benigni vladar, zato neka bude da je "samo" 95% sansa... (Mozda potcenjujem Jodu, mozda se tesko varam, ali sto se Alan Moore-a tice - koji je napisao ono smece od Vendette koje se takodje bavi tiranskom vladavinom - sam ubedjen da su sanse za to stopostotne; taj da zavlada nekom drzavom tu bi nicali gulazi, cvetali progoni i streljanja... Velik broj "dusebriznih" pisaca/scenarista su veliki licemeri i teski foliranti, da ne kazem sociopate, ali kada je to jos sprecilo naivnu raju da im sve poveruju? Mnogi stripofili se klanjaju svojim omiljenim scenaristima slicno kako se balavice od 12 godina klanjaju pop grupama, bez kritike i religiozno.)

Inace, kad smo vec kod fanatizma, na malopre pomenutim stranama 190-194 saznajemo da je jedno od pravila kulta ludih kitolovaca bilo da poglavar mora da dobije sina, a u slucaju da mu zena rodi cerku sece mu se glava. Ovo je ultra-tipicna jodovstina; takvih sumanutih pravila i tradicija ima u raznim njegovim pricama, verovatno najvise kod Metabarona kod kojih su Jodina naklonost i interesovanje u fanatizam bili dostigli svoj (privremeni?) vrhunac. Steta sto nije pisao Moonface na srpskom, jer bi onda mogao da upotrebi igru reci, vezanu za cinjenicu da je lider kitolovaca zena u telu muskarca - a vodi muskarce u lov na kitove tj kite... Ali OK, ne moze se sve imati, i seksualne pizdarije i zabavne igre reci.

Mada, ja bih vrlo rado bez tih perverznih pizdarija. Malo, OK, ali pretera ga ludjak bas.

Tema mesije ciji se dolazak iscekuje da bi spasio svet tj drustvo je ovde pomalo nalik na urnebesnu komediju Life of Brian od Pajtonovaca. Zato sto u tom filmu imamo pregrst prevarantskih mesija kao i onih koji greskom sebe smatraju takvim, a "pravi" mesija (Brajan) bitise medju njima neopazeno - dok ga raja napokon ne opazi. Tako i ovde, razlicite sekte ili cekaju mesiju da se rodi (kitolovci) ili na prevaru stvaraju vestackog mesiju (levicarski kurvari iz bordela), dok pravi mesija-revolucionar - Mesecevo Lice - radi sa strane, u senci, i bez pokusaja da stice sledbenike. Slicnost izmedju tog filma i ovog stripa nije velika, naravno, ali ta manja paralela postoji. Ali, realno, Jodo se toliko cesto posluzuje religioznom simbolikom i temama da se takve paralele mogu napraviti i sa drugim - ozbiljnijim - filmovima o religiji. (A opet, gde cete ozbiljniju analizu religije od pomenute komedije?)

Inace je velik problem drugog albuma sto fejk mesija nekako uspeva da udje u katedralu i da je delimicno urusi. Nije uopste jasno ni ko je ovo dozvolio/inscenirao, ni zasto, ni cemu uopste Jodina potreba da lazni mesija dobije na kredibilitetu - a jedini nacin da dobije kredibilitet je bio da mu (barem privremeno) pomognu Bog i/ili Mesecevo Lice. Zasto?

Dok je prvi album jedna zabavna i dobra avantura, u drugom albumu prica pocinje da se raspada, sve brze i brze, a kraj tog drugog dela je razocaravajuc, konfuzan i previse sulud. Treci album je ubedljivo najslabiji, cak znatno losiji od polu-felericnog drugog dela, jer tu radnja skrece u neki apstraktni religiozni fanatizam/zanos, prepun nebuloznih obrta koji su kao Jodina verzija Starog Zaveta - kada bi on ikada napisao tako nesto. (A ne bi me ni cudilo da jeste. Takva narcisoidna licnost vrlo lako moze da pomisli da je upravo on neka vrste mesije.) Treci album vise nije drustveno-politicka satira vec obicna simbolicka, konfuzna, kicasto-spiritualna pustolovina bez prave poente. Pustinjska vestica, primera radi, se pojavi kao klasicna deus ex machina, da bi spasila situaciju, i kroz nju Jodo krece da bulazni, u sustini. Odvijaju se razne neke pseudo-religijske kojestarije, slicne onima koje je prezentirao u losem Presvetom srcu i pomalo precenjenom Inkalu. Jodo je krenuo da se previse ponavlja, jer ne moze da se mane tih svojih verskih trabunjanja. Ne volis organizovanu, institucionalnu religiju ali obozavas individualnu spritualnost - shvatili smo vec, kreni dalje na neke druge teme... Ako su mu misticizam i "duhovnost" hobiji, super, njegova stvar - ali ne mora da nas njima smara bas u skoro svakom serijalu, i na tako slicne nacine.

Jedan od zanimljivijih aspekata serijala je s koliko upornoscu i tvrdoglavoscu se tiranska vlast bori protiv neunistivog neprijatelja. Cak i kada je vise nego jasno da se suocavaju sa bicem koje nije ovozemaljsko i koje ima bezgranicne moci - moze se slobodno reci bozije moci - oni i dalje teraju svoje, kuju planove i zavere, ne odustaju. Jer fotelje se moraju braniti po svaku cenu - a ko nam daje bolji primer ovoga trenutno nego Putin, koji ce verovatno za najkasnije godinu dana zapoceti nuklearni rat samo da bi pokusao da ostane na vlasti. Fanatizam, kao sto rekoh, je osnov Jodinog pisanja - a ono je odraz njegove licnosti. Ne bi me preterano cudilo da on podrzava Putina, sto bi opet bio jedan tipican jodovski primer licemerja, ironije i apsurda. Uostalom, ako je tacno da je vladareva zena nacrtana (ili koncipirana) po uzoru na Margaret Thatcher, kao sto jedan lik na internetu tvrdi, onda je Jodo zapravo napisao Moonface s namerom da kritikuje demokratiju a ne tiraniju (kao onaj retard u V for Vendetta). Ali ko to vec zna, Jodo je nedokuciv... Meni licno ta diktatorova zena/sestra/majka fizicki ne lici na Tacerku, ali nimalo. Uostalom, ne bi ni bilo logicno da Tacerki dodeli ulogu zene koja je podredjena svom muzu/detetu, jer bi to bilo prilicno daleko od prave Tacerke.
Ja licno sam uzivao u stripu, uglavnom zbog crteza i kolora koji su, kao sto vec rekoh, vrhunski - sem u trecem albumu u kojem je Boucq evidentno zurio, odnosno sa manje detalja i preciznosti crtao. Eto, ponavljam se, ali nema veze; ne moze se previse cesto izneti ova konstatacija, koliko mu je crtez dobar (u prva dva dela).

Boucq spada u "old school", barem u smislu da ne crta preko monitora kao neke mnogo mladje crto-jajare, sa "software pen" ili kako li se vec zove taj qrac koji koriste moderni crtaci jer im se gade tush i olovka. (Odnosno zato sto im je brze, lakse i jeftinije da na kompu skrabaju svoja beskorisna nedela.) Niti je kolor onaj tipicni moderni, kome sam nadenuo naziv "CGI kolor" a koji vec vise od decenije dominira u svetu stripa: kolor koji je previse mracan, mastan i simplisticki, kolor koji bi da pretvori strip u film, kolor koji natapa, potapa i unistava crtez - sto imamo prilike da vidimo u vecini najnovijih BD izdanja (koja su skoro sva shit) a da ne govorim tek naravno o Marvel/DC brabonjcima. CGI kolor potapa crtez bas kao i ogromni cunami talasi u ovoj prici sto potapaju ovo suludo ostrvo, dok je Moonface kolor nijansiran, bogat, ponekad suptilan ponekad drecaviji, ali nikada odvratan - a uvek u sluzbi crteza i estetike.

Boucq je "old school" takodje u smislu stila tj svog realnog a stilizovanog crtanja jer vuce na period 70ih kada su Moebius, Bilal i njima slicni revolucionirali strip sa novim, u to vreme modernijim pristupom. Taj raskosan ali jos uvek disciplinovan stil (tj stilovi) medjutim nije vise hip: sada su u modi veoma skromna skrabanja raznih nagradjivanih antitalenta (za hipstersko trziste), kao i presmesna i jeftina diznifikacija/mangazacija likova (Marvel, DC, BD ponajvise) koja je dovela do toga da cak i jedan Konan sada vise lici na kolegu Paje Patka nego na strasnog i brutalnog ratnika. Od Busceme pa sve do francuskog Konana... koliko je samo Simerijanac propao u zadnjih par decenija, a da pritom nista nije skrivio.

Ali da se vratim na temu.

Scenario je na pocetku zabavan, uprkos ponekim nebulozama, koje se ipak neuporedivo vise gomilaju od drugog dela nadalje, odnosno prvi album je relativno neizjodiran. Relativno. Moonface treba tretirati kao "train wreck", ne kao pravu pricu, jer poenta je da ti ne bude dosadno, a ovo to sigurno nije, barem ne prva dva dela. Treci deo vec pomalo smara jer je nekako sve vec predvidljivo, odnosno te religiozno-misticne fore sa "simbolikom" koje su najobicnija zamena za pravi zavrsetak price kojeg nema. Najgore sto strip moze biti, a isto vazi i za film i muziku naravno takodje, je da bude dosadan (ili iritantan). (Mada, kod stripa je mozda los crtez ipak jos gori od smaranja.) Mozda je Jodo nemoralni bolid sa ponekad nebuloznim forama, fazonima i zapletima, ali barem (uglavnom) nije dosadan jer ima bujnu mastu - jer je ocigledno poremecen. Ja vecini stripova ne mogu ni da pridjem a kamoli da ih citam jer su lose ili osrednje nacrtani, a od onih kvalitetno ilustrovanih pola izbegavam jer me smaraju sa svojim genericnim pricama, levicarskim moralisanjem i otrcanim likovima. Tako da je ovaj spoj, Boucq-Jodorovsky, dobar, bar u teoriji. Bouncer, kojeg su takodje radili zajedno i koji je daleko duzi serijal od ovog, je ipak dokaz da ishod njihove saradnje ne mora nuzno da bude kvalitetan. (Link dole za recenziju Izbacivaca tj tog serijala.) Kao sto je Bouncer mnogo bolji na pocetku nego kasnije, tako i Moonface krece sa vrha pa onda ide nizbrdo.

Uvodni tekst ce pokusati da vas ubedi u suprotno, tj da je ova prica edukativna i ozbiljna, uz frapantnu i totalno neosnovanu tvrdnju da Moonface "rezimira" citav 20. vek! Ne salim se, ovo zaista pise u predgovoru. Kao sto rekoh, ne znam ko je odgovoran za ovu budalastinu, jer se nije potpisao ispod nijednog od mnogih tekstova, ali vam garantujem da Moonface nije nikakva "analiza" 20. veka odnosno da je ovaj Fibrin (?) zakljucak jedna teska idiotarija. To vam je onaj klasican slucaj kada se "kriticar" nekog (ne)dela previse zanese te pogubi u svojim fantazijama i halucinogenim interpretacijama... Ima cak i klovnova koji su pisali gotovo "poetske" eseje o socio-politickom "znacaju" Alan Ford stripova, onako pretenciozno i bez osnove, tako da je ovo jos i blaza varijanta takve vrste stripovske samo-obmane. Kompleksasi, hipsteri i budale su se oduvek trudili da iskopaju dubokoumna znacenja u svakom (ne)delu za koje smatraju da je uzviseno ("a mora da je uzviseno cim se meni svidja", zar ne?), a to obavezno ukljucuje prazno i nasumicno lupetanje, ne bi li imponirali citaoca svojim kvazi-intelektualizmom. Moonface nije rad Dostojevskog vec Jodorovskog. Time je sve receno, barem onima s iole kefala...

Moonface je stigao na balkansko trziste s velikim zakasnjenjem, a nije mi uopste jasno zasto. Skoro 20 godina kasnjenja je sramota. Pogotovo kada uzmemo u obzir koliko je Jodinih serijala vec objavljeno (i to ponekad slabijih od ovog), i to jos davno, i s obzirom s kakvim sve katastrofalno losim pizdarijama Fibra (a i drugi) vec vise od decenije zatrpavaju domace trziste. Uvek su spremni da izbace hipstersko smece kao sto je Okrug Essex, i to u nekoliko razlicitih izdanja, ali se ne sete na Moonface? Pa to je neopevana stoka. Izvinjavam se stoci ovim povodom jer volim zivotinje, ali i potencijalno se (samo delimicno) izvinjavam i (pojedinim) izdavacima ukoliko su pokusavali da se domognu prava za ovaj strip ranije, pa nisu uspevali. Ne znam da li je to u pitanju... Shvatam ja da je strip izdavastvo na ovim prostorima zajebana avantura, i da nisu svi izdavaci automatski i pizdavaci tj da se mnogi maksimalno trude da rade svoj posao profesionalno (koliko im to uslovi koji su cesto van njihove kontrole dozvoljavaju), ali im zameram izbor stripova. Zar moraju bas toliko da potenciraju smece? Kako hipstersko smece, tako i superherojska gnojiva i onu ebenu bonellijanu koja je vec odavno otisla u qrac. Ali to je vec neka druga tema...


Opširne recenzije:

Mange:

Jodoverse:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/kasta-metabarona-gimenez.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/09/castaka-das-pastoras.html

Bernet:

Corben:

Toppi:

Palacios:

Bilal:

Manara:

Boucq:

Fernandez:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/zora-and-hibernauts-fernandez.html

Battaglia:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/legionar-dino-battaglia.html

Magnus:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/neznanac-magnus.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/alan-ford-u-boji.html

Ortiz:

Gimenez:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/kasta-metabarona-gimenez.html

Font:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/jon-rohner-alfonso-font.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/zarobljenik-zvezda-alfonso-font.html

A. Breccia:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mitovi-o-ktuluu-breccia.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mort-cinder-breccia.html

Crumb:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/drawn-together-robert-crumb.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/muke-sa-zenama-robert-crumb.html

Solano Lopez:

Lawrence:

Moebius:

Grrl-Power:

Bonellijana:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/dylan-dog-apokalipsa_30.html

Ostale recenzije:


By at

No comments:

Post a Comment

Subscribe to: Post Comments (Atom)