Niko - Breccia

Nadie

Vrsta: integral (3 serijala)

Crtez: Alberto Breccia

Scenario: Carlos Trillo 

Izdavac: Fibra (2024)

Premijerno: 1970te

Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC

Br strana netto: 46/168/74 (288)

Tiraz: 500

Zanr: noir (1), spijunski (2), fantazija (3)

YU istorijat: Strip Art (2. serijal)

Kolor? c/b

Golotinja? Ne.

Politicki obojen? Ne. 

Rasprodato? Ne.

Crtez: 8/10, 7/10, 3-7/10

Scenario: 7/10, 5-7/10, 7/10

Ciljne grupe: argentinovci

Prednosti: atmosfera, originalnost

Minusi: ponekad brljavo, price ponekad osrednje

Pre par meseci dogodilo se čudo na balkanskoj strip sceni. Fibra je u samo jednoj turi izbacila čak tri dobra stripa. Neverovatno! To se zadnji put dogodilo... ček' da razmislim... na Kurov Dan. 

Jeste jeste, bio je Kurov Dan, tačno se sećam. 

Tipično, ovaj marksističko-hipsterski pizdavač izbaci 0,0 kvalitetnih albuma po turi. (Naravno da ne govorim o kvalitetu papira ili o povezu, tu je sve uglavnom bez mane, to je bukvalno jedino u čemu prednjače nad drugim izdavačima i pizdavačima.) Ne preterujem uopšte kada kažem da izbace jedan do dva dobra albuma godišnje, u proseku - barem što se tiče zadnjih nekoliko godina. Markos je oduvek vrednovao sranja a nipodaštavao kvalitet: to mu je zapisano u DNK, takav je, nije on kriv; šta će čovek, kad je estetski uštinut te se u likovnu umetnost razume kao seljak u epistemologiju, a pritom je totalno pretenciozan, pa još i nepopravljivi levičar koji ide niz dlaku Establišmentu. Zapadnom establišmentu, podrazumeva se, to su mu idoli. Džiberizam, kvazi-intelektualnost, i levičarenje: prilično gadan miks, a? Pre desetak godina ovaj pizdavač, čiji su nekritični/mega-lojalni sledbenici poznati kao fibratori, izbacivao je nešto viši procenat kvalitetnih stvari, ali u zadnjih recimo 5-6 godina fokus je opao skoro isključivo na beskorisne/smehotresne škrabotine modernih hipsterskih kvazi-umetnika (link dole), na retardirane superherojske dogodovštine, na osrednje mange, i na neke druge buzdovanske ogranke stripa jedva vredne pominjanja. U zadnje vreme maltene jedini vrhunski crtači kojima se Fibra bavi su upravo Breccia i Toppi - stoga ne čudi da upravo oni čine ova tri nova izdanja. Niko je jedan od njih.

Odnosno Nitko, izvinjavam se...

Ovaj nepotrebno glomazan integral - sve češća i veoma kretenska odlika Fibrinih izdanja - sastoji se od tri totalno nepovezana i različita dela, nagomilana i natrpana u jedan ciglasti tom. Licemerni mesija odnosno vlasnik Fibre je sasvim svestan da retko ko od njegovih fibro-sledbenika čita "knjige" koje kupuje od svog božanskog guru-mesije, pa mu je lakše (a možda i jeftinije) da sve više izdanja prodaje u vidu nečitljivih cigli - koje "divno" izgledaju na polici, dok nepročitani skupljaju prašinu, ili lome ruke onoj nekolicini koji se usude da pokušaju da ih pročitaju. Doduše, izbor papira je i ovog puta odličan, što u prošlosti nije uvek bio slučaj kod crno-belih fibro-izdanja, na primer Torpedo je totalno zasran. A ovaj tip papira definitivno pomaže jer ovu "knjigu" čini manje teškom, to jest tonaža joj je manja. Znači nije kao neka druga kostolomna ciglo-izdanja Fibre. Stoga se donekle oprašta što je ovde natrpano čak 350 strana (od čega ima samo 288 str stripa), umesto da se ovo izda u dva ili tri albuma. Fibro-argument da je ovakva cigla jeftinija je retardiran zato što bi po toj logici trebalo izdavati cigle i od 1500 strana - radi uštede novca. Koliko god to smešno zvučalo, nemojte misliti da je nemoguće da hipstersko-komunistička Fibra jednog dana izbaci baš tako nešto, i da onda licemerno pokuša da to opravda - kako je to "u interesu kupca".

Prvi i treći delovi su više eksperimentalni, dok je drugi deo komercijalan. Ovaj integral ima smisla samo zato što su autori identični, ali što se crtačkog stila i scenarističkog sadržaja tiče Niko nema šta da traži sa ovim drugim albumima.

Prvi album, Daneri (strana gore), je kolekcija od pet priča u noir fazonu. Crtež ne preteruje sa eksperimentalnošću, kao na primer u Drakuli, Ktulu ili El Doradu u kojima je Breccia zaista otišao predaleko sa kvazi-umetničkim pikasovskim iživljavanjem i izdrkavanjem, te je ovaj prvi deo ispao prilično zanimljiv i upadljiv. Atmosfera je odlična dok su priče OK. Mogao je Trillo to i bolje, ali barem Osterheld nije pisao ovog puta. Od Osterhelda se ne može previše očekivati; češće omane nego što uspe. A zašto je toliko izvikan? Pa zato što je bio okoreli komunista, i to aktivni terorista kao i sve njegove ćerke. Koje bi drugo bilo objašnjenje... Sigurno nije njegova nepostojeća scenaristička genijalnost. Već sam bio podrobno urnisao njegovo piskaranje u Mort Sinderu. (Link ispod teksta.)

Drugi deo, Niko (slika gore), je manje-više stereotipičan komercijalan špijunski serijal koji ne deluje obećavajuće ni po crtežu ni po sadržaju, ali taj prvobitni utisak se ubrzo menja jer se ubrzo shvati da su portreti lica mnogo dobri, pogotovo oni izbliza. Istina je da crtež ponekad zna da bude pomalo prosečan ili nezanimljiv, ali ima dovoljno pozitivnih aspekata da se određeni minusi zanemare. Na primer strane 8, 9 i 10 u prvoj priči su veoma dobro nacrtane, pogotovo likovi izbliza. U priči Trokut smrti, čitava prva strana je vredna pominjanja. U priči Bajka s mitraljezima, primeri odličnih portreta su strane tri i osam, na vrhu. A u priči Katmandu, gornji deo druge strane. Ima još dosta ovakvih primera.

U stilskom smislu Breccia ponovo čitaocu nudi neki drugačiji crtež, jer je poznat po tome što se retko ponavlja tj što se okušavao u različitim pristupima. Sve i svašta je bio koristio za crtanje. Ovo mu nije najbolji stil, jer mu je to ubedljivo Mort Cinder, ali ipak spada u bolje radove.

Što se scenarija tiče, priče u suštini zaista nisu loše iako su pomalo šablonske. Ima tu i gluposti, uglavnom ništa frapantno (bar ne u ranijim pričama), već su to uobičajeni neki propusti, normalni za komercijalan strip. Na sreću se tek u sedmoj priči pojavljuje tupavo osmišljen i dosadan lik Fu Mančua. A tu kreću i mnogo veće gluposti. 

U prvoj priči sa Fu Mančuom, Povratak žute opasnosti, scenario nije dobar. (Koji divan naslov, he he. Dobra stara vremena...) Kinesko-bondovski zločinac uspeva nekako da sa škorpionom pobije gomilu slavnih naučnika, uprkos činjenici da su bili debelo zaštićeni i pod intenzivnom prismotrom. Objašnjenje? Fu nekako njima upravlja. Kako? Telepatski? Zar škorpioni razumeju kineski? I kako ih je izdresirao? Zar je Fu izmislio kurs za kineski jezik za škorpije? Ništa nije objašnjeno: čitaoc treba tek tako da prihvati da je Fu Manču bog i da sve može i ume. Kao što je na primer bio otkrio hibernaciju, tek tako, pre Drugog svetskog rata. A kako? Pa, tek tako, jer je to tako hteo, jer je ovo debilan strip a Trilja je mrzelo da razmišlja puno, da opravdava motive i postupke svojih likova. 

Još jedna notorna glupost je motiv kineskog zlikovca, njegov "mission statement": da "stvara haos". Pa zar na Zemlji nema već dovoljno haosa? Šta to uopšte znači stvarati haos, kakva je to glupost, kakva je to nebolozna džejmzbondovska motivacija koju je Triljo tako lenjo dodelio svom glavnom zlikovcu? Mada, ni to nije ništa u poređenju sa retardiranim krajem epizode, u kojem Kinez inicira ogromnu eksploziju u kojoj ginu svih stotinu njegovih radnika, dok se on nekim čudom - potpuno neobjašnjeno - ne samo živ izvuče već i kompletno nestane. Zašto bi iko radio za takvog čoveka? Zašto bi iko pristao da radi za čoveka koji će ga eventualno ubiti bez ikakvog oklevanja i bez obzira na odanost? Gde uopšte Fu nalazi tolike idiote? Možda na kongresima argentinskih komunista organizovanih od strane Osterhelda? Možda na stripovskim konvencijama? Pa tamo ih barem ima koliko hoćeš. A naravno da i Niko preživljava tu eksploziju... Paz' molim te.

Inače Fu sasvim neobjašnjivo i nemoguće preživljava neminovnu smrt i u priči Plaćenik. Da, shvatili smo već da je Fu neuništiv. A kako bi bilo neko objašnjenje zašto je to tako? Zar je svemogući vanzemaljac? Ancient alien?

Da stvari budu još crnje, sve naredne priče se vrte oko ovog svemogućeg i neuništivog lika, koji je pritom još i glupavo/nakazno nacrtan: liči na neku pocepanu lobanju, to je sve. Mada, to je već možda više krivica Breće, koji se možda mučio da nacrta veoma starog Orijentalca.

Naredna priča, Žena bez lica, je takođe glupava, mada nešto manje. Fu Manču nekako ima bivšu ljubav glavnog junaka za koju se smatra da je mrtva, i koristi je kao taoca. Niko ga zajebe na glup i neubedljiv način, time što izimitira nekog lika kojeg zlikovac hoće, a onda Fu nanovo izbegne smrt koristeći naučna saznanja koja mnogo pre pripadaju u 50. nego u 20. veku. Sve su ovo vrlo jeftini i jadni fazoni koje Triljo koristi jer je ili bio suviše lenj ili suviše nemaštovit da na inteligentan način zlikovac opet izbegne pravdu.

Triljo se uhvatio Fu Mančua kao pijan plota, sve do kraja ovog serijala - koji je doduše, u njegovu odbranu, vrlo verovatno naglo okončan to jest on nije imao šanse da ga okonča kako je možda planirao. Kako god, serijal se naglo završava, a sve epizode do kraja se vrte oko Mister Lobanje, lika koji je vrlo očigledno neuništiv te samim time nekako nezanimljiv. Uvek mi je bilo jako jadno kada se jedan te isti zlikovac u nekom serijalu konstantno provlači i dominira, kao recimo debilni Flash Gordon i njegov večiti rival, smorni Imperator Ming. Dosadan i nemaštovit pristup.

U priči Lov, Nikov šef odlučuje da ga izda time što ga predaje Fuu, u zamenu za nekog naučnika. Ovo je već previše apsurdno. Osuditi svog najboljeg agenta na smrt: veleizdaja na najvišem i na najglupljem nivou, to je izgleda Trilju delovalo realno ili makar prihvatljivo. Meni nije, jer ja nisam debil.

U priči Smatra se mrtvim, neki Fuov naučnik uspeva da navede Fuove ljude da postanu imuni na emotivni fizički bol. Kako? Nema baš nikakvog objašnjenja. Ne tražim ja detaljnu naučnu disertaciju već samo jednu jedinu rečenicu koja bi iole pokušala da objasni kako je ovako nešto moguće. Triljo tek tako, veoma izdašno i kao da rastu na granama, deli razne božije moći Fuu i njegovim zlikovcima, a nikada ne objašnjava ništa. Ovo kod debila možda prolazi, ali kod mene ne. Određen nivo apsurdnosti je sasvim prihvatljiv i normalan u ovakvim pulp serijalima ali ovo je zaista preterivanje.

U epizodi Smrt mora, Fu hvata Nika, masovno ga drogira, a onda ovaj totalno i kompletno neobjašnjivo uspeva ne samo da pobegne s lakoćom, već da pobegne u vojnom avionu! Nije nimalo realan način na koji je Niko uspeo da umakne tako genijalnom zlikovcu kao što je Fu. S obzirom koliko je svemoguć, superinteligentan Fu i koliko ozbiljno shvata pretnju od ovog britanskog agenta, sasvim je nebulozno da mu je Fu dodelio toliko nesposobne čuvare. Ovakva površnost tj aljkavost u scenariju je ipak neprihvatljiva, čak i u stripu.

Bajnim "ekspertima" stripa, tj raznim tupavim i pretencioznim hipsterima, nisu ovakvi detalji smetali kao što im nisu ni smetale raznorazne (jos veće) budalaštine u epizodama Korto Maltezea. što se tih kvazi-intelektualnih bolida tiče, ni Hugo Pratt ni Osterheld ni Triljo nisu imali nikakve mane i sve su savršeno radili. Samo idioti pojedince stavljaju na ovakav pedestal, pogotovo pojedince koji to zaista nisu zaslužili, barem ne u ovoj meri.

E pa zato imate moj blog, da napokon pročitate istinu o izvikanim folirantima, o takozvanim velikanima stripa.

Treći deo ovog albuma se sastoji od mini-serijala Putnik u Sivom, a tu je ukupno šest kratkih priča. Premisa je veoma dobra, a radi se o matorom (verovatno političkom) zatvoreniku sa tipično glupavim imenom Kornelius Dark koji, da bi se izborio sa učmalošću svoje mizerne egzistencije, razvija natprirodnu moć koja mu omogućava da putuje u razna mesta i razdoblja. Vrlo efikasna ideja jer omogućava serijalu puno varijacije u sadržaju. Nešto totalno suprotno od recimo Gastona. Možda deluje sumanuto da poredim ovakva dva dijametralno suprotna stripa, ali to isključivo radim u smislu poređenja jednoličnosti: velika većina Gastona se odvija ili u veoma dosadnoj kancelariji ili na ulici blizu zgrade u kojoj on radi. To ostavlja veoma malo prostora za maštovitost, te se ne samo jedne te iste 2-3 fore konstantno vrte u krug već što je po meni najgore ovaj vizuelni nedostatak varijacije najviše ubija serijal. Zaboravimo na momenat koliko je iritantan Gaston kao lik, jer je zapravo kao neki veseli sociopata ako ćemo realno, tj neko za koga čitaoc ne bi trebalo da navija uopšte. Glavni problem tog serijala nisu samo antipatičan lik i repetitivni humor, već najviše nedostatak varijacije. André Franquin je jedan od najgenijalnijih crtača stripa (mada se to isključivo odnosi na drugu polovinu njegove karijere), ali mu sopstvena glupost nije dozvolila da maksimizira potencijal tog serijala time što bi svoje crtačke sposobnosti prikazao u punom sjaju, a to se u stripu radi tako što menjaš lokacije i viste - što je pogotovo lako postići u jednom karikaturnom stripu kao što je Gaston. U humorističkom stripu lako možeš naći opravdanje za bilo koju lokaciju.

Ako se neki serijal isključivo odvija u pustinji, onda ćemo samo pustinju da vidimo. Ali onda se barem radnja odigrava u prirodi; pustinje su lepe za razliku od kancelarija, pa čak i kad ih Hugo Prat na brzinu našvrlja. Šta meni vredi Frankanov talenat kada ga on nije želeo iskoristiti u potpunosti! Crne Misli je jedini njegov odlično osmišljen projekat, i to preporučujem daleko više nego Gastona. (Link dole...) Gledati unutrašnjost neke tamo suvoparne kancelarije je potez toliko debilan da se samo jedan okoreli, tupavi levičar kao što je Franquin mogao odlučiti na tako nešto. Zato pravim poređenje, jer ovaj Brećin serijal - baš kao i Mort Sinder - su lukavo bazirani na premisi koja omogućava suštu suprotnost, da se radnja odvija gde god to scenarista poželi: ruke su mu odrešene, nema maltene nikakvih limitacija. Ovo je prednost ne samo za scenaristu, već i za crtača kao i za čitaoca.

Što se crtačkog stila tiče, on je "all over the place", što bi se reklo. Primera radi, prva priča (tabla gore) započinje sa nekoliko strana na kojima Breća primenjuje svoj kasniji stil: simplistička ružnoća i jednoličnost "krase" ove strane; pseudo-intelektualni minimalizam koji je toliko hip u zadnjih par decenija. Ima u tom segmentu (odnosno u mnogim takvim segmentima) puno "kadrovske repeticije", odnosno copy-paste ponavljanja istog crteža iz kadra u kadar. Da li je ovo rađeno iz lenjosti, sumnjam - mada bi moglo tako da se interpretira. Pre će biti da je to bio potez baziran na nekoj hipsterskoj logici ili naumu. Nije svaki kadar očajan; s obzirom da je ovo manje-više pikasovski stil - i nije toliko loš, mogao je da bude puno gori, ali pravi onaj Breća pojavljuje se tek kasnije. Strane 7 i 8 ga možda ne prikazuju u potpunom njegovom sjaju, ali su zaista crteži veoma kvalitetni. Jedna mogućnost zašto je on podelio priču na ovakva dva veoma različita stila: ružni crtež je rezervisao za prvi deo, da bi dočarao depresiju i mizeriju zatvorskog bitisanja, dok kadrovska repeticija eventualno služi da simbolizuje ekstremnu monotoniju takvog života - dok je lep crtež upotrebio za avanturu tj za scene van zatvora. Hteo je kontrast, što je sasvim legitimno. Naravno da je to pretenciozno, a i nije posebno potrebno. 

Može crtač stilski da varira, pogotovo onakav kao Breća koji se veoma dobro snalazio u raznim stilovima, nemam ja problem sa tim pristupom: uostalom Fernandezova Kapetan Zora mi je jedan od najomiljenijih albuma, a u njemu je Fernandez koristio pregršt različitih crtačkih i slikarskih stilova. Nije uspevao svaki stil da dovede do najvišeg nivoa, ali skoro nijedan pristup mu nije potpuno omanuo, tako da padovi u crtačkom smislu nisu veliki. Ono što Fernandez nije uradio je da namerno upotrebi neki previše apstraktan, hipsterski, ružan stil da bi napravio neku bajnu poentu o mizeriji ili depresiji. Takve poente se uvek mogu napraviti a da ne budu na uštrb kvaliteta crteža. Idioti koji koriste logiku da se depresivna tematika mora oslikati sa užasnim crtežom - nisu umetnici već hoštapleri i diletanti. Da je Breća zagazio u takve štrokave hipsterske vode pri kraju karijere se ne može osporiti. Vrlo je očigledno da je krenuo da se gubi u kasnijim delovima svoje karijere, da je krenuo da se hipsterizuje, da je počeo da veliča Pikasa i ostale ultra-pretenciozne folirante; skoro svi kasniji albumi su mu daleko slabiji od njegovih pređašnjih radova. Neki su čak i katastrofalni.

Nije svaka priča u ovom stilskom šablonu. Druga, Zarobljenica Džuli (tabla gore), je manje-više u dominaciji jednog crtačkog stila, a taj se razlikuje od oba iz prve priče. Crtež je ovde blizu hipsterizmu ali je dobar. Izbor je inteligentan, mada možda slučajno(?), jer se odlično uklapa u lik prostitutke u godinama. Nema puno crtača koji mogu ovoliko duboko da zagaze u moderni, apstraktni, levičarski crtež a da se žestoko ne izblamiraju. Tako je to kad se od blata pita pravi: šanse za uspeh su minimalne. Takođe obratite pažnju na kadrove u kojima su likovi prikazani iz velike daljine: Breća je u ovome odličan, ne samo u ovom albumu već generalno. Druga dvojica koji su na ovom nivou u crtanju likova iz velikih distanci, odnosno depikcija "sitnih" likova, su Dino Batalja i u nešto manjoj meri Sergio Toppi. (Kao što vidite, ja koristim i hrvatski i srpski način pisanja stranih imena, po potrebi.) Fantastično je kada crtač toliko brine o detaljima i o svom radu da odluči da se ovako posveti nečem sitnom i naizgled "beznačajnom" (barem u odnosu na krupne kadrove) - umesto da bude lenj i samo na brzinu ižvrlja nešto, što je mnogo češće slučaj u svetu stripa, pogotovo kod crtača komercijalnih serijala. Naravno da ovo zavisi i od veličine originalnih tabli, ali čisto sumnjam da su Breća i Batalja crtali na papirima širine od metar i po...

Ova priča je scenaristički prilično dobra; jeste pomalo sentimentalna ali na zanimljiv način. Uostalom, element fantazije uglavnom pomaže sentimentalnošću da ne sjebava priču previše... Sentimentalnost u običnom, svakodnevnom okruženju je po pravilu veoma dosadna i u stripu i u filmu, ali kad se doda element fantazije to postaje nešto sasvim drugo, odnosno može da postane.

Pikasovsko preterivanje/preseravanje ipak ponekad uzima maha u čitavoj priči, kao što je slučaj sa trećom pričom koja se iz nekog bizarnog razloga zove 1973. Radnja se odvija u 1793. (znači greška Fibre?) i bavi se ubistvom Marata, odnosno Triljo daje ovom istorijskom događaju neki svoj spin. Nije to baš neka preterano originalna fora, a priča je slabija od prethodne dve. Crtež je uglavnom grozan, jedino je lik Šarlote iole podnošljivo prikazan. Ova priča stilski veoma podseća na njegove najkasnije albume, Drakula i El Dorado, s jedinom razlikom što su oni u koloru. Šteta je što ovaj serijal nije nacrtan u istom ili sličnom stilu kao prvi serijal ovog integrala. I dobri scenariji u stripu mnogo zavise od crteža, a ja bih čak rekao da kompletno zavise od njega, tako da puni potencijal ovih priča nije izvučen zahvaljujući povremenom žvrljanju i brljanju, jer neki ljudi su ubeđeni da je vrhunac umetnosti kad se slikar/crtač minimalno trudi: tipična šugava logika u kakvu samo levičari mogu da se kunu. Samo zato što se Alberto ložio na hype modernizma; naseo je na njihove budalaštine i izvitoperenu filozofiju. Još jedan od mnogih primera to jest dokaza da talentovani umetnik nije nužno i inteligentan: surova činjenica koju previše fanova nisu u stanju da ukapiraju već sami sebe stalno lažu kako su im omiljeni muzičari, crtači i režiseri svi redom inteligentni, pa čak i intelektualci.

Ne tvrdim da je Breća bio imbecil, ali sudeći po tome koliko je dobrih crteža i truda tračio na osrednje (Mort Sinder, manje-više) i loše (Perramus) scenarije, i koliko je dobrih scenarija upropašćavao sa lošim crtežom (ovaj album, kao i Ktulu), ne može se reći da je mogao da bude preterano bistar. Previše je glupih poteza povukao u karijeri. Kao što rekoh malopre i puno puta ranije, ne postoji ni jedan njegov serijal koji totalno zadovoljava i u scenarističkom i u crtačkom smislu. Gotovo uvek je dobro ili jedno ili drugo, a to ukazuje na manjak zdravog razuma. Veoma frustrira činjenica da ovakav jedan talenat nije uspeo da kreira nešto što je odlično i dosledno u svakom smislu, za šta ne postoji izgovor jer je bio talentovan a i saradjivao je sa nekim dobrim scenaristima. Doduše, prečesto je radio sa Osterheldom čiji je stvaralački kapacitet prilično izvikan.

Uostalom, German ze Džerman je bio fanatični komunista što znači da nije mogao uvek da odoli a da ne ispolitizuje svoje priče. Ako ičemu komunjare ne mogu da odole to je da pridikuju čitaocima, pokušavajući da ih ubede da genocid sa "dobrim namerama" vodi u savršen svet, što oni nazivaju Utopijom, dok je ja nazivam Idiotopija jer samo idioti mogu u tako nešto da poveruju. "Dobroćudni genocid" je kako ja to zovem... Ono u fazonu ubiju tebe i čitavu tvoju porodicu kao pacove, a ti još treba i da im se zahvališ jer je to za "veću dobrobit čovečanstva". Stoga ni nemam nula sažaljenja sa sudbinom Germana i njegovih ćerki, jer su - što se mene tiče - promovisali genocid. Skoro svaki komunistički režim ga praktikuje, prema tome ko se aktivno bori za komunistički poredak automatski podržava genocid: vrlo jednostavna matematika. Levičarstvo je duševni poremećaj, politička patologija najgoreg kova, ali proći će još puno decenija dok to (skoro) svi ne ukapiraju, dok ova realizacija ne postane ustaljena u svim kulturama širom planete. U stvari, mogli bi vekovi da prođu dok do toga dođe, jer to je bolest uma koja vrlo lako skuplja žrtve jer je slična drogama kao što su kokain i heroin: žrtva dobija veštački priliv mega-emocija, nešto čemu je teško odupreti se. Meni nije teško, ja samo pričam u ime mase idiota koji me okružuju, mnogi od kojih su pod večitim rizikom da zastrane na ovaj način. Komunizam je kao sisata kurva koja te mami svojim čarima, a onda kad joj priđeš ona ti pokloni 15 različitih polnih bolesti - pa onda još i ima bezobrazluk da tvrdi da je to za tvoje dobro...

Osterheld je bio jedan od takvih mnogih duševnih bolesnika, krvožedni idealista, vrlo moguće čak i sociopata, a uprkos tome Stalker planira da izda "dirljivu" knjigu o njemu i njegovoj porodici... Koga to zanima?! On i njegove četiri ćerke su svi pocrkali u pokoljima argentinske hunte 70-ih, ne zato što su bili nevini već zato što su bili okoreli komunisti koji su pripadali jednoj marksističkoj terorističkoj organizaciji. To je jedina istina. To što su ih pobili "fašisti" ne menja ništa: ja ne spadam u felu morona koji smatraju da ako su nekoga ubili zlikovci da to ubijene automatski čini žrtvama i simbolima otpora. Znači ako hunta ubije i Ted Bandija, i on postaje heroj? Divna logika. Što se mene tiče neka se fašisti i komunjare rokaju do besvesti; to ti je kao kad se dve velike bande krenu prepucavati mitraljezima i sakrivenim bombama: što više toga to bolje, samo da što manje nevinih civila nastradaju. Ne znam ko će tu Stalkerovu knjigu da kupuje, ali 400 idiota će se valjda naći da se i to govanjce rasproda...

Vojnikova priča je manje apstraktno naslikana a time i efektivnija i bolja, naravno. Ovde se opet koriste kadrovske repeticije, međutim van zatvora što znači da možda ipak ovaj fazon ne simbolizuje učmalost i monotoniju...? Sviđa mi se što Triljo nije upao u klasičnu, stereotipičnu, levičarsku zamku pa da idealizuje vojsku Unije a da demonizuje vojsku Konfederacije. Bio je to veoma prljav građanski rat, i samo budala može da nasedne na laž kako su jedni bili dobrice a drugi negativci. Ali pomalo fali logike u konačnom twistu: kako je Kapetan Rener mogao da zna ko stražari za topom neprijatelja? Nije mi to sasvim logično. Odakle mu takva informacija u ratu iz 19. veka? Primio slike sa satelita preko mobilnog telefona? Priča je čudna u smislu da Kornelijus, koji je pozitivac, pravi ogromnu grešku na kraju i to bez šanse da je bar donekle ispravi. Ali ovo nije klasičan herojski strip, već je nešto ozbiljniji a to znači da ne može uvek da ima happy ending.

Arles 1888 je povratak u apstraktniji stil. Većina kadrova su ružni, traljavi, bangavi: namerno krivudave linije koje trebaju da dočaraju... šta? Brećinu lenjost ili pretencioznost? Oba trojica? Tu i tamo poneki kadar nije loš, kao recimo portret Van Goga na drugoj strani, ali sve u svemu je samo priča donekle zanimljiva. Doduše bila mi je zanimljivija prvi put kad sam je čitao jer nisam bio dovoljno pažljiv da ukapiram da se radilo o Vincent van Gogu. Ime mu se pominje samo jednom, i to samo prvo ime, mada jeste nacrtan dovoljno dobro na toj drugoj strani da se može prepoznati, odnosno onaj gore pomenuti portret. A pošto pri prvom čitanju nisam znao da se radi o ludom slikaru, nisam ni ukapirao kraj priče - u kojem Vincent daje svoje odsečeno uvo nekoj prostitutki. Nisam razumeo ovaj kraj iz prostog razloga što nisam uspeo da prepoznam uvo! Crtež je toliko očajan i apstraktan da se uopšte ne razaznaju oblici predmeta koje Kornelijus drži u ruci. Doduše, Van Gog drži maramicu na glavi kada mu daje upakovano uvo: scena koja bi jasno ukazivala na događaje u priči kada bi samo sve to bilo normalno nacrtano da čovek može da prepozna šta se dešava! Eto čemu služi apstrakcija u crtežu: da bude ružna i da onemogućava prepoznavanje osnovnih stvari. Bravo, hipsteri, vi ste genijalni...

A. Breccia:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/12/perramus-breccia.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mitovi-o-ktuluu-breccia.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mort-cinder-breccia.html

Skriveno Lice - Toppi

SKRIVENO LICE

Vrsta: antologija 

Crtez/scenario: Sergio Toppi 

Izdavac: Fibra (2022)

Premijerno: 1977-2001

Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC

Br strana netto: 181

Tiraz: 600

Zanr: horor, egzotika, istorijski, ratni, fantazija

YU istorijat: nepoznato

Kolor? c/b

Politicki obojen? Povremeno levicarski.

Golotinja? Ne.

Rasprodato? Ne.

Crtez: 5-9/10

Scenario: 4-8/10

Ciljne grupe: esteticari, iskusni stripofili, starija publika 

Prednosti: zanrovi, tematike, originalnost, neobican i detaljan crtez

Minusi: steta sto nema kolora, neke price su lenjo nacrtane, povremeno levicarenje

Komunistički pizdavač Fibra, koji važi za ubedljivo najboljeg hrvatskog strip izdavača iako to nije, veoma retko izbacuje kvalitetne stripove - u smislu odabira naslova. Njihovi fanovi fibratori, koji se ponašaju kao sekta, imaju veliki fetiš za visok kvalitet papira kod ovog izdavača, a tu opsesiju sa kvalitetom papira projektuju na same naslove, duboko verujući da sve što Fibra izda mora da bude visokog kvaliteta, kako crtački tako i sadržajno. Međutim, velika većina naslova su im užasni, i u crtačkom i u sadržajnom smislu, a pogotovo ovom prvom. Glavni fokus Fibre je levičarska propaganda (zbog čega više forsiraju novije stripove), ogavne hipsterske škrabotine (koje najednom postaju "egzaltirana umetnost" samo zato što na njima piše "Fibra"), kao i američka ultra-komercijala (koja je prilično ukorenjena u marksizmu što je ovom pizdavaču fini bonus). Međutim, među svim tim bezbrojnim glupostima koje redovno izdaju svake godine su uspeli za samo desetak godina da objave velik deo Topijeve kolekcije. U dosadašnjih šest integrala ima nekih 1750 strana (neto), odnosno ekvivalent 40-ak francuskih BD-a! Stoga se niko ne bi mogao žaliti da nema dovoljno Topija na Balkanu. Prilično je glupo što nekih crtača uopšte nema na tržištu, npr Jacovitti ni od korova, dok se od drugih izbacuje sve i svašta, mada se ovo definitivno ne odnosi na Topija. Lepo je imati ovoliko Topija, ali tu postoji jedan nezanemarljivi minus: velika varijacija u kvalitetu crteža.

Topi zna crtački puno da varira te sam zato podelio njegov crtež na tri nivoa: prvi koji je najbolji, sa puno crnih površina, detalja i preciznijih linija, drugi koji je veoma solidan ali slabiji, i treći koji je prilično ofrlje i nedovoljno dobar, sa više belih površina i neprecizno nacrtanih likova. Recimo da je kec negde 9/10, dvojka 7/10, a trojka 5/10. Onako otprilike.

Price boldovane u crvenoj boji sadrze spojlere.

Prva priča, ujedno i jedna od dve duge, je Skriveno lice, a ovu priču bih ocenio dvojkom: ima nekih loših crteža ali ima i prilično dobrih. Papuance veoma dobro crta, dok je recimo omanuo na strani 10 sa pukovnikom čiju bih uniformu bolje nacrtao sa svojom nogom. A zadnji kadar te strane prikazuje vojnika koji izgleda kao patuljak: nije mi sasvim jasno o čemu se radi, koja je bila namera crtača... Nije u pitanju ptičija perspektiva prema tome ništa mi nije jasno. Priča je zanimljiva i ima finu egzotičnu i istorijsku lokaciju, ali ima omaške u logici. Kako je moguće da je baš brat od Skrivenog Lica poslat u misiju da se on odstrani? To mi je prevelika slučajnost. Niti je jasno kada je njegov brat Armin shvatio da je Skriveni njegov brat. Ili je možda znao od početka misije? Sasvim moguće, jer Armin je sprečio da kaplar upuca Skriveno Lice pre nego što je Skriveni poštedeo život Armina i kaplara - što je potencijalno mogao biti momenat kada Armin saznaje ili barem kreće da sumnja da je to njegov brat. Ali kao što rekoh, Armin sprečava ubistvo Skrivenog Lica pre tog događaja prema tome je morao da zna još ranije da je to njegov brat. A sa druge strane, kako je to mogao da zna kada mu to brat nije bio rekao pre nego što je postao odmetnik, a pritom ni nemački vojni vrh to nije znao. Na kraju se ispostavlja da je jedini razlog zašto je njegov brat odlučio da postane odmetnik bio taj što je neka ženska izabrala Armina umesto njega. Sve mi je to nekako tanko i nedovoljno, ova objašnjenja nisu dovoljno konkretna...

Druga priča, Köllwitz 1742, spada u prvu kategoriju jer nudi precizan, lep i detaljan crtež, verovatno najbolji u ovom integralu. Priča spada u domen ratne fantazije i dobro je napisana.

Tell El Aqqaqir 1943 je takođe ratna fantazija, za nijansu slabije ilustrovana ali sa solidnom pričom. Doduše smatram da je ova premisa mogla da se rastegne na duplo dužu priču, da bi se ušlo malo dublje u tematiku, da se bizarni preobražaj malo više analizira sa filozofske strane. Metamorfoza se odvila prebrzo a mi ne saznajemo kakav je to konkretan osećaj izazvalo kod žrtve. Uz taj fizički horor ne bi bilo loše da nam je dočaran i psihološki horor ovakve situacije.

Ta stvar koja korača uz mene je veoma slaba priča, iz dva osnovna razloga. Prvo, ne trpim levičarsku propagandu nikakve vrste. Ovo je najobičnija anti-američka glupost, koja ne sadrži ni trunku istinske prirode Vijetnamaca. Ko ih ne zna skupo ih plaća... a ovo se ne odnosi na prostituciju. Očigledno je da Topi uopšte nije bio upoznat sa ovim narodom, a ni sa ovim ratom. (Levičarska pretpostavka da su ljudi svugde isti je notorna simplistička glupost. To ti je ono kad levičari licemerno promovišu "diversity" a uopšte ne veruju u različitost, ni u kom obliku.) Nijedna invaziona vojska nisu cvećke, ali u poređenju sa trulom prirodom svojih neprijatelja maltene kao da su i to bili, u nekom veoma relativnom smislu... Ovo je slično onim silnim politički korektnim vestern pričama u kojima su Indijanci plemeniti spiritualisti prepuni mudrosti i uzvišenih facebookovskih citata, dok su evropejski naseljenici u suštini demoni iz pakla. Opet ta jeftina komunjarska crno-bela raspodela zaraćenih strana na one bezgrešno dobre i one kompletno loše. Osim komunjara to rade samo mala deca, jer su inteligentni ljudi i odrasli svesni da se istina najčešće krije negde u sredini i da su stvari retko tako jasne i jednostavne, pogotovo kod oružanih sukoba između naroda ili nacija. Međutim, Topi ovde nije preterivao kao što su to radili holivudski marksisti tipa Oliver Stone ili John Frankenheimer. Drugo, priča se naglo završava bez ikakve zadovoljavajuće poente, a to je nešto što nije retko kod Topija. Stiče se utisak da je ponekad započinjavao priče bez unapred oformljene predstave kako će da ih okonča, a to bi neretko dovodilo do toga da ne može da osmisli dobar završetak pa zato odlučuje da okonča priču s nekim inferiornim navrat-nanos zaključkom - koji možda i deluje mudro ili sofisticirano onim glupljim i naivnijim čitaocima koji sebi dozvoljavaju da ih Topijeva pomalo naduvana reputacija remeti u objektivnoj proceni. Priča se završava time što mi saznajemo da je dečak "naučio šta je strah". Jak mi qrac od priče. Kao da dečak od šest-sedam godina nije upoznao strah i od pre, pogotovo s obzirom da živi u surovoj divljini. Nije ovo neki mali razmaženi pronoun gilipter koji odrasta u Beverly Hills-u pod okriljem dekadentnih roditelja koji rade u nekom smrdljivom holivudskom studiju, pa do još i poverujemo da je toliko zaštićen da ne zna za strah. Ma šta nam ne napriča, Serđo: dečak nije znao za strah sve dok zli Amerikanci nisu ušli u zemlju? Kakva dramaturgija i bespotrebno preuveličavanje. Velika ironija je da bi klinja ionako vrlo ubrzo naučio šta je strah, i bez Amerikanaca - i to pravi strah - jer su komunisti bili zavladali Vijetnamom. Međutim o toj posleratnoj eri Vijetnama ama baš niko ne priča: nema knjiga ni članaka o tome, a još manje filmova i pesama... Zašto? Zato što je komunistički Vijetnam bio totalni neuspeh u svakom smislu, ekonomskom kao i u društvenom, a to zapadni levičari nisu hteli da saznamo jer bi onda ispalo da su Amerikanci bili u pravu. Zapadna levica mrzi Ameriku i zna duše, čak i ona iz Amerike. Pogotovo ona iz Amerike... A na čelu te anti-američke levice koja potiče iz Amerike su lažovi i propagandisti kao što su Michael Moore, Noam Chomsky, Jon Stewart, i manje-više čitav vrh Demokratske stranke.

Čisto da podsetim one koji su neupućeni u istoriju te veoma debilno/naivno misle da iz stripova mogu da je uče: u Kambodži 70-ih je marksistički režim Pol Pota izgenocidirao četvrtinu čitavog stanovništva, i to za samo tri godine vladavine! (Holivud je napravio samo jedan veći film na ovu temu, jer da su u pitanju bili fašisti bilo bi sigurno na stotine filmova o Kambodži. Selektivna istina, selektivna pravda...) Kina, koja se još uvek nalazi u vlasti komunjara i u kojoj i dalje pod punom parom rade stotine (ako ne i hiljade) koncentracionih logora, je izgubila između 40 i 60 miliona svojih stanovnika u masovnim mučenjima, izglađivanjima i ubistvima, od kraja 50-ih do ranih 60-ih tj u veoma kratkom roku. Da li se levičarski History Channel ikada bavi ovom temom? Možda jednom u 15 godina, dok o Hitleru palamude svakodnevno u 55 emisija, kao da je on bio jedini zlikovac u istoriji čovečanstva. Nije čak bio najveći ni u 20. veku, ali pošto se smatra fašistom samo se o njemu baljezga - a pritom niko ne želi da pominje da je on bio socijalista! Odnosno da su fašisti usko povezani sa komunizmom. O Severnoj Koreji ne treba ni da pričam, u tu tematiku su valjda čak i najveći i najnaivniji imbecili upućeni... Ili se možda varam? Da skratim veoma dugačku i nasilnu priču, strategija Amerikanaca i Zapada da obuzdaju širenje komunizma u Aziji nije bila pogrešna. Mešanja i vojne intervencije u Vijetnamu i Koreji su bile bazirane na pretpostavki teorije Domino Efekta, odnosno sasvim razumnoj i logičnoj ideji da ako jedna zemlja padne u ruke komunista da će mnogo više njih da slede taj primer. Da se Amerikanci nisu umešali to bi se i desilo u mnogo većoj meri, i u više azijskih zemalja. Da li su neke stvari u tom sukobu Zapadnjaci mogli pametnije i bolje da urade? Nesumnjivo. Ali posle bitke svi su genijalci i generali. Lako je sada srati o tome, pogotovo debilima i psihopatama koji mrze kapitalizam i Amerikance pa su im oni ionako krivi za sve: udari li zemljotres na Marsu, i za to su automatski okrivljeni Reagan, Bush ili Trump (zavisno od ere). Što je najgore, taj deo Azije je u međuvremenu potvrdio da se vrlo teško rešava ekstremističkih režima kao što su na primer komunistički. Istočna Evropa se rešila te bede (s tim što je sad to isto ludilo zahvatilo "demokratsku" Zapadnu Evropu haha!), čak su se i mnoge afričke i južnoameričke nacije uspele osloboditi komunista - makar na neko vreme - međutim na Dalekom Istoku se pokazalo da kad jednom zavlada komunizam (ili neko drugo masovno ludilo) da ga se narodi tih zemalja nikako ne mogu ili ne umeju rešiti bez tuđe intervencije. Kina, ukoliko se ne desi neko neverovatno čudo (npr antikomunistička invazija vanzemaljaca iz neke daleke galaksije), će biti komunistička i narednih 10 miliona godina, ukoliko takva jedna nacija uopšte opstane i približno blizu te cifre, odnosno zavisno od toga koliko će dugo čovečanstvo kao celina da preživi... Slično važi i za Severnu Koreju, još jedan totalno izgubljen slučaj: ne postoji ni najmanji nagoveštaj da se nešto u toj propaloj državi može promeniti, a da ne uključuje mogućnost nuklearnog rata. Prema tome, moralisanja levičara kao što je Topi su se pokazala kao praznoglava i neopravdana, a oduvek su bila vrlo očigledno i pristrasna tj neobjektivna. Ko se ne razume u internacionalnu politiku i istoriju ne bi trebalo da piše stripove koji se baziraju na te dve oblasti... A opet, poznato je da budale misle da su eksperti u svemu. Topi je daleko bio ubedljiviji i kvalitetniji u svojim pričama kada je bio realan i suroviji, odnosno kada nije idealizovao domoroce i lokalce već kada je ljude svih meridijana prikazivao cinično. Ja da se bavim pisanjem ovakve vrste priča u nekom istorijskom kontekstu, izbegavao bih pristrasnost koliko god mogu kao i podelu zaraćenih strana na dobre i loše. Uglavnom to ne funkcioniše, barem ne što se tiče inteligentnih čitaoca... Na svu sreću, nisam do sada naišao u svim ovim integralima na neku priču o Španskom Građanskom Ratu, jer mogu misliti kakve bi tek tu budalaštine bile: ovaj konflikt, koji je bio ekstremno prljavo vođen sa obe strane (a kako bi i bilo drugačije: fašisti protiv komunista), se redovno prikazuje kao nešto veoma crno-belo, kao rat između dobra i zla, u kojem naravno komunisti igraju ulogu dobrice... Kako bi i bilo drugačije kad komunisti drže skoro sve zapadne medije danas? Pobednici pišu istoriju, ali Boga mi se može reći i da vladari pišu sadašnjost.

Nahim iz 1993. se bavi bosanskim ratovima. S obzirom kada je ova priča napisana, mogla je biti mnogo gora u tom nekom političkom smislu, jer tada je verovanje da su Srbi krivi za baš sve bilo na svom apsolutnom vrhuncu. Zapadnjaci kada se bave balkanskim ratovima 90-ih uglavnom lupetaju gluposti i pokazuju skoro uvek da uopšte ne razumeju taj konflikt niti da su iole upućeni u mentalitet ovog regiona - što je uglavnom preduslov da se ovi konflikti razumeju. (Doduše ni Hrvati, "Muslimani" i Srbi kad diskutuju o ovim ratovima uglavnom ne zbore ništa pametno. Sve tri strane su toliko pristrasne i zadojene lokalnom propagandom da ništa ne mogu objektivno da analiziraju: njima su uvek svi drugi krivi, što je sindrom infantilnih naroda.) Gotovo su uvek anti-srpski nastrojeni, što je budalaština jer Hrvati i "Muslimani" definitivno nisu popili sav moral iz tih ratova; Nemci su bili glavni anti-Srbi zato što su im Hrvati bliski saveznici (oduvek bili), a na primer Amerikanci su takođe zastupali ovakvu pristrasnost uglavnom zato što njihova levica dominira kulturom i politikom a to podrazumeva zaštitu svih Muslimana u svim konfliktima, mada je dodatni razlog bio i to što je Milošević kao zadrti fašistički komunista bio okrenut Rusima. Kao što već pomenuh ranije, u građanskim ratovima skoro nikada nema nevine strane i psihopatske strane: takva isključivost ne postoji jer su sve strane zločinačke. Da bi se borilo u građanskom ratu svaka strana mora da igra jako prljavo, inače rizikuju da odmah izgube konflikt. "Mi ćemo da budemo fini i nećemo da saspemo onu školu sa mecima": takvih stvari nema, su bajke za malu decu. Na sreću, Topi nije napravio tipičnu grešku pa da "muslimanske" vojnike načini svecima. Međutim, zameram mu lik babe koja trabunja kao neki balkanski Gandi. Njen dijalog se svodi na palamuđenje i moralisanje, ali ne mudro već ono jeftino. Preferiram realu, dok mi je taj neki klišeasti idealizam veoma dosadan i glup. A ne volim ni da mi se pridikuje. Takođe se ne slažem sa karakterizacijom lika zvanog Vlado. On je neki srpski snajperista, psihopata koji nedužne civile ubija čim pokušaje da dođu do vode, međutim čim prepozna svog starog druga, muslimanskog klinca protagonistu, Vlado pokaže neku apsurdno humanu stranu: čak i kad biva ozbiljno ranjen - i to usled Nahimove nesmotrenosti - on ima prisebnosti i motivacije da klinca upozori da mora da što pre pobegne odatle zbog bombi, umesto da popizdi na Nahima zato što je zbog njega ranjen! U pravom životu, ovakav jedan snajperista psihopata ne bi mario za klinca 0%, a pitanje je i da li bi uopšte mogao da razvije neko čvršće prijateljstvo s bilo kim. Čak bi ga možda i upucao ili makar udario da mu se "osveti" što je zbog njega smrtno ranjen. Takav je realan život, a ne kao u ovim bajkama koja bi da budu dokumentarne prirode. Završetak priče nije loš, pogotovo s obzirom kako je kadriran tj zanimljivo i efektivno. Topi često dobro započne priču ali je loše okonča, dok je u ovom slučaju maltene obrnuto.

Ne verujem da je uopšte slučajno što je jedan kadar baš iz ove bosanske priče bio izabran od strane hrvatskog vlasnika Fibre, da bude u uvodu albuma u gro planu. Još i te kako njemu odgovara sadržaj ovakve vrste, a zna se na šta mislim time...

Crtež je od ovih prvih pet priča najslabiji, pripadajući trećem nivou. Nema mnogo senčenja, detalji su oskudni, mnogo više belih površina, a linije su mahom užurbane, krivudave i ružne. Topi prve klase i Topi treće klase su poprilično udaljeni jedan od drugog, i mene zato fascinira kada neki stripofili to uopšte ne primećuju. Njima to sve dođe isto, u smislu da Topi nema nivoe već da je uvek brilijantan. Ima vrlo malo strip crtača koji su tokom svojih višedecenijskih karijera bili konstantni, odnosno na istom ili veoma sličnom visokom nivou. Takvi mogu da se nabroje na jednu ruku. Starost, lenjost, suludi vremenski rokovi i drugi razlozi dovode do toga da mnogi crtači krenu da padaju u kvalitetu, ponekad brzo ponekad postepeno, mada postoji i obrnuto: crtači koji su vremenom sve bolji i bolji, na primer André Franquin, Uderzo, i Tabary. Sva trojica su karikaturni crtači francusko-belgijske škole, a takvi su najčešće poboljšavali stil vremenom. Sva trojica su takođe levičari, ali to je već neka druga priča kojom sam se već pozabavio na svojoj listi Top 100 Najboljih Crtača Svih Vremena, a na kojoj se nalaze sva trojica, pa i Topi...

Skrivene stvari je prilično kratka i trapava priča. Poente kaobajagi ima, ali ona se pojavljuje niotkud posle nekolicine skoro nepovezanih strana. Poenta je da su ljudi još uvek krvožedni (pogotovo levičari hehe), a time je Topi zaista otkrio rupu na saksiji. Crtež je iz kasnijeg doba te je lenji i slabiji od onog najboljeg. Negde oko dvojke ili trojke je, ali bliže trojci... Da je ova priča u koloru bila bi daleko bolja. Kvalitetan kolor, kakav je praktikovao Topi a i generalno kolor te pred-kompjuterske ere, još i te kako može prilično da poboljša slab crtež.

Priča Kaput Svetog Martina je predvidljiva u smislu da znamo da će šuma zaštititi decu, sem što je twist donekle zanimljiv. Ipak samo jedna skromna priča sa još skromnijim crtežom, jer bila bi daleko zabavnija da su progonitelji bili iskasapljeni. I da je ubačen kolor da poboljša osrednji crtež, naravno...

Toskanska bajka je druga i finalna dugometražna priča u ovom integralu. Dođe kao epizoda iz Zone Sumraka. Kod tog serijala postoje maliciozne epizode, kao i one koje su čisto sentimentalne. Ova priča spada u tu drugu kategoriju. Crtež je otprilike slabija dvojka, jer sadrži taj kasniji lenji stil, mada je većina likova veoma dobro prikazana. Glupo je što je glavni lik najdosadnije i najslabije nacrtan. Niti mi je jasno zašto Topi nije izabrao mlađeg čoveka da naglo ostari. Scenografija nije ništa posebno, osrednja je. Generalno govoreći je scenografija velik problem kod Topija kada nije crtao na nivou keca: tada baš kolor dosta fali. Na primer uopšte mi se ne sviđa kako crta šume i doline, ukoliko baš nije bio na visini zadatka odnosno nije se bio maksimalno potrudio. Crtanje likova i životinja mu je uvek bila mnogo jača strana i tu je ređe felerisao.

Naredna priča Ima li šta tričavije dođe kao neka veoma kratka slikovnica, veoma solidno ilustrovana. Ovo jedva da je strip. Oskudna i tanka radnja je pomalo konfuzno predstavljena, priča više dođe kao neki filler.

Poslednja priča, Roland će doći, napokon nudi crtež približan Topijevom najboljem; ocenio bih ga negde između keca i dvojke. Priča je interesantna, mada pomalo smušena, a završetak totalno nezadovoljavajuć: niti je jasno šta se zbiva, niti je ovo pravi kraj priče. Šta bi sa osvetom viteza pretvorenog u vrapca? Radnja podseća na neke priče iz Šaraz-de, ali sa završetkom koji više dođe kao neki geg, s tim što publika ne dobija uvid o kakvoj šali se radi. Nedovoljan je taj fazon sa lutkarima.

I u ovom izdanju ima previše bačenih strana. Zvanično ima 224 strane, a zapravo samog stripa ima 181. Koga bre oni zajebavaju? Između svake dve priče ubačene su tri ili čak četiri strane, nešto što nikako ne mogu da shvatim. Jedna prazna strana između bilo koje dve priče, bez obzira da li su kratke ili dugometražne, je sasvim dovoljno, a u to ne računam naslovnice - kojih ovde ionako nema. Između svake dve strane ubačena je dupla "negativ" strana bazirana na nekom konkretnom kadru iz naredne priče: em izgleda ružno i neinteresantno em je previše bačenog prostora. Kad već pravite cigle od preko 150, 200 strana u A4 formatu, onda se bar potrudite da bude minimum bačene tonaže. 224 i 181! To je idiotizam na kvadrat, a i diže cenu albumu. A pritom je u pitanju tobože levičarski izdavač koji bi kaobajagi trebalo da se brine za zaštitu životne sredine, odnosno da se ne ponašaju sa papirom kao da raste na drveću... OK, ovo je mala jeftina šala, jer ako je ovaj izdavač retardiran mogu onda i moje fore da budu glupave kad se bavim njihovim izdanjima...

Da sam ja izdavač nikako ne bih sebi dozvolio da postanem pizdavač. Ne bih izbacivao hipsterska sranja, ne bih se fokusirao na levičarska govna, a definitivno bih u većim integralima objavljivao samo strip: samo po jedna prazna strana između svake dve priče, a ukoliko ima naslovnica samo jedna prazna strana pa onda naslovnica za narednu priču, i sa što manje propratnih tekstova. Neki albumi imaju čak i do 30-40 strana ekstra materijala, razne budalaste i pretenciozne analize! Koga to zanima? Ko to čita? Sigurno ne više od 5% kupaca. U konkretnom slučaju Fibre, većina njihovih kupaca ne čitaju ni strip a kamoli dodatke, a nekima treba pet godina da napokon pročitaju nešto što su kupili odvajkad. To su uglavnom poličari, kolekcionari, ređe čitači. Uostalom, ko još može da čita te silne gluposti koje ovaj izdavač izbacuje? Ko želi navelika i naširoka blebetanja i filozofiranja o autoru i njegovim stripovima neka lepo ode na internet gde može naći pregršt loših analiza i baljezganja te vrste... Stripofilizam je nekada bio daleko manje pretenciozan, odnosno to uopšte i nije bio. Ali zahvaljujući kompleksašima sada maltene svaki strip (odnosno "grafička novela") mora da se podrobno analizira u smislu svojih (ne)postojećih sociopolitičkih značenja i poruka. Ne bi me čak ni čudilo da postoje fibratori koji preskoče strip a pročitaju uvodne tekstove. Blago idiotima...

Toppi:

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/solitudinis-morbus-toppi.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/07/kolekcionar-toppi.html

https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/sharaz-de-sergio-toppi.html

Konan Divlji Mač Simerije 7

 KONAN - DMS 7

Vrsta: 7. integral 

Crtez: Buscema, DeZuniga, Colon, Jansen, Rubinstein, Kane

Scenario: ???

Izdavac: Darkwood (2014)

Premijerno: kasne 70-te ili rane 80-te

Dimenzije: 34.4 x 24.8 cm, HC

Br strana netto: 345

Tiraz: 1,000

Zanr: epska fantastika, avanturisticki

YU istorijat: -

Kolor? c/b

Politicki obojen? Ne.

Golotinja? Da, ali "samo" grudi. Cenzura ili ne, ipak je ovo Marvel.

Rasprodato? Da.

Crtez: 6-8/10

Scenario: prva polovina 8/10, druga 3/10

Ciljne grupe: sirok spektar (svi citaju Konana) 

Prednosti: velik format, crtez, zabavne price bez uobicajenog marvelovskog moralisanja, Gil Kejn ne uspeva da unisti svoju epizodu

Minusi: jedna losa prica u nastavcima, stripurdu od 2.4 kg je tesko citati duze vremena (cigla) 

Jedini pravi kreativni uspeh Marvela je Konan, a pritom ovaj lik i nije njihov već ga je stvorio Robert Howard. Štaviše, posle samo sedam brojeva Stan Lee je hteo da obustavi serijal zbog slabije prodaje, a Konan je nastavljen samo zbog insistiranja Roj Tomasa, koji je očigledno imao daleko bolji njuh za biznis a kamoli za kvalitet - a da ne pričamo da je superioran scenarista u odnosu na legendarno lošeg Lee-a. Ovaj kreten je pisao dijaloge i priče na nivou (retardirane) petogodišnje dece, stoga je velika sreća što nije bio ni na koji način umešan u ovaj serijal jer bi ga nesumnjivo upropastio. Kao što je pomogao da se upropasti američka stripska scena sa popularizacijom superklovnova u helankama... On superheroje nije izmislio, ali od njih jeste napravio ogroman uspeh - na uštrb kvalitetnih stripova. S obzirom na njegove veze i "pedigre" prosto cudi da nije radio u Holivudu kao jedan od bezbroj ljigavih producenata inferiornih filmova.

Stari Konanovi serijali iz 70-ih i 80-ih su mahom odlični, sa daleko zanimljivijim radnjama i boljim likovima nego superherojske idiotarije, a i crtači koji su radili na ovom serijalu su u proseku mnogo bolji. Kod Konana se zatiče puno senčenja, detalja, mnogo više brige o kvalitetu crteža. Dva velika negativna izuzetka postoje naravno, a to su Gil Kane i Barry Windsor, koji su katastrofalni, čak toliko loši da ne bi mogli ni da crtaju superherojadu. Način na koji su crtali Konana i ostale likove se graničilo sa početničkim, a to pogotovo važi za Kejna.

Svako ko ima iole mozga smatra da je Konan ubedljivo najbolji proizvod Marvela, odnosno najbolji proizvod američke komercijale, bar što se te ere tiče. Zato što nije superheroj? To je definitivno jedan od ključnih razloga. Konan se ne oblači kao cirkuski klovn, ne morališe, ne baljezga o drugim superherojima, ne patetiše o svojem mračnom detinjstvu, ne izigrava dobricu, nije pacifista, ne pravi dugačke uzvišene govore, uglavnom nema puno milosti, i kao lik je trodimenzionalniji od velike većine superheroja koji maltene dođu kao parodija stripskog heroja. U svakom pogledu je ovaj serijal superioran u odnosu na sve Marvelovske i DC-jevske kreacije. Kapiram da se većina ljudi neće složiti sa ovim, ali kapiram i da su većina ljudi kompletni idioti koji poseduju sitne pileće mozgove. Uostalom ovo je zlatno pravilo za sve: kad bih naveo najbolje rok i metal grupe svih vremena, ni tu se većina ne bi složila uopšte, jer većina skoro nikada nije u pravu. Većinu (bez obzira da li onu tihu ili glasnu vecinu) čine džiberi, debili i ljudi operisani od ukusa, a to je glavni razlog zašto je mainstream prepun smeća, u svim oblastima umetnosti i zabave. A tu ne izuzimam ni fanove Konana, jer većina njih uopšte ne ume da pravi razliku između starih dobrih serijala iz 70-ih i 80-ih i onih mnogo kasnijih kao na primer onih francuskih govana i ere Dark Horse Konana koji smrdi sve do Bombaja. Francuzi Konana crtaju kao da je lik iz Disney-a, a pretpostavljam da ni scenariji nisu išta bolji... Uostalom većina Konanovih fanova skupljaju i gluposti kao što su Batman, Spiderman i ostale pizdarije namenjene stripofilima veoma niskih kriterijuma i već pomenutih pilećih mozgova. Samo zato što je neko fan Konana ne znači ništa, kao što ništa ne znači ako je neko fan Metalike ili Stenli Kubrika. Odnosno ne mora ništa da znači...

Serijal Divlji Mač Simerije tj Savage Sword of Conan je najbolji u čitavom Konanverzumu, a Darkwood je do sada izbacio 10 integrala. Nažalost, taj zadnji deseti je izbačen pre skoro 10 godina što znači da nije toliko verovatno da će ga nastaviti, a trebalo je biti čak 30 tomova. Suviše su zauzeti izbacivanjem inferiornih Konan serijala da bi se napokon opet pozabavili sa ovim...

U njihovu odbranu, mučili su se da rasprodaju zadnjih nekoliko brojeva, koje su potom delili maltene za džabe. Razlog tome bi mogao da bude nezgrapni i preteški format. Za "poličare", odnosno za fetišiste koji se lože samo na izgled stripova na policama, ova izdanja su fantastična. Međutim nisu baš prikladna za čitanje. Nisam nimalo srećan što su se odlučili na ovakve cigletine, svaka od kojih je negde tri-četiri kilograma. Mogli su slobodno da upotrebe neki lakši papir, ukoliko je to finansijski bilo izvodljivo, i/ili da izbace 200-250 strana po broju što bi dosta olakšalo čitanje - mada bi onda i džep bi bio znatno "olakšaniji" time.

Kao što rekoh, uprkos kvalitetu serijala zadnjih nekoliko brojeva su se vrlo slabo prodavali te je Darkwood morao maltene da ih deli džabe. Na primer brojeve 7, 8, 9 i 10 sam platio samo po 1.000 RSD, što je zaista zabadava. U neku ruku sva sreća što se nisu dobro prodavali jer sam tako uspeo da nabavim svih svojih osam brojeva za relativno pristojnu cenu od ukupno 13.000 RSD, a čitav komplet se vec godinama prodaje i za više od 400 EUR. Fale mi samo brojevi 1 i 4, ali s obzirom da u prvom broju dominira nesposobni diletant Barry Windsor nisam ni mnogo propustio što nemam keca... Ovom prilikom takođe upozoravam na trojku u kojoj dominira Gil Kane. Skoro pola tog albuma je on naškrabao. Naravno da sam morao da preskočim sve te epizode, jer mi je mučno da čitam strip sa tako katastrofalnim crtežom u kojem Konan i svi ostali likovi izgledaju kao neki kreteni.

Moguć razlog za slabu prodaju je "visoki" tiraž od 1.000 primeraka. (Tužno je i jadno što ovakva cifra pokriva čitav Balkan, znači nekih 20 miliona ljudi. Niko više ne čita knjige, a još manje stripove...) Mada, ni ova teorija ne pije vodu sasvim jer Darkwood sada redovno rasprodaje sve svoje nove Konane u tiražima od 750. Da li ovo znači da je Konan postao popularniji u međuvremenu? Nadajmo se. I nadajmo se da će nastaviti ovaj serijal umesto da se zatrpava tržište sa inferiornim novim serijalima od kojih neki potiču iz evropske produkcije. Evropljani jesu generalno superiorni u odnosu na Amerikance što se stripa tiče, ali to ne važi za Konana...

A opet postoji i tu neka sumnja s moje strane... A to je sumnja da Darkwood štampa daleko manje od 750, iz kojeg god razloga. Zašto bi navodili pogrešne cifre? Da sami sebi dižu rejting? Ne razumem se u izdavaštvo niti u izdavačko muljanje i prevare, tako da nemam nijedno potencijalno objašnjenje. U zadnje vreme im treba samo nekoliko meseci da rasprodaju svakog Konana, što mi deluje nemoguće, barem sa tim tiražom. Ne znam, možda grešim, možda je zaista popularnost serijala skočila na Balkanu. Međutim, u tom slučaju zašto se onda nisu rasprodali i Konani od Čarobne Knjige? Izdali su pet albuma u veoma sličnim tiražima, a samo se prvi od njih rasprodao i to tek posle nekoliko godina. A ti smrdljivi ČK integrali nisu crtački ništa lošiji od ovih novijih Darkwoodovih. Nije mi jasno šta se tu zbiva, ali zasigurno znam da je Darkwood i pre muljao i lagao u vezi određenih tiraža. Na primer Skalpirani, serijal koji je navodno štampan u tiražu od 1.000 komada za svih pet integrala. Uprkos tome, keca i dvojku su morali maltene za džabe da dele dok su se ostala tri broja relativno brzo rasprodala. Tu je nešto definitivno smrdelo, a bilo je vezano za lošu finansijsku situaciju Darkwooda u tom periodu, kada se šuškalo da nisu imali dovoljno para da isplate štamparije te nisu dobili željene tiraže nekih izdanja.

Konan u ovom serijalu ima nekih 40 godina ili više, dok je recimo u Konan Hronike u svojim 20-im. Konan Hronike je drugi najbolji serijal, ali je u boji je za razliku od ovog. Scenariji su nešto slabiji od DMS, ali je crtež uglavnom veoma dobar, odnosno uglavnom kada je John Buscema bio zadužen za njega, što naravno podrazumeva i inkera Ernie Chana, koji je po meni čak i bolji od Bušeme. Chan se u DMS pojavljuje sporadično, dok u Hronikama dominira, a to važi za integrale 4-7. Darkwood je izbacio samo prvih šest integrala, od nekih 16-17 mogućih, ali planira da izbaci sedmi ove godine. Da li će se to zaista desiti, ko bi ih znao... Što se Hronika tiče, peti i šesti integral su imperativni, kao i taj sedmi koji tek treba da izađe, dok su prva tri za zaobilaženje. U prva dva dominira Barry Windsor što znači da je crtež grozan. U trećem je Bušema ali u svom slabijem izdanju, dok je u četvorci veoma očigledan boljitak u crtežu, a onaj najizvanredniji crtež tandema Bušema-Chan se nalazi kao sto rekoh u brojevima 5, 6 i 7. Brojevi 8 i 9, ako ikada izađu ovde, će biti pod dominacijom Gil Kejna te su za izbegavanje u širokom luku. Ako/kad sedmi izađe, kupujem ga smesta i to po punoj ceni ako treba, dok osmicu i devetku ne bih uzeo ni za 100 RSD. Jebiga, nisam džiber pa da mi loš crtež ne smeta... Meni je samo bitno da izbace tu sedmicu a posle nek rade šta hoće...

Što se tiče ove sedmice iz DMS serijala, prvih nekoliko priča u ovom integralu su veoma dobre, ali zatim sledi veliki pad od 175. strane, kada kreće jedna mamutska priča u nastavcima. Više je nego očigledno da je ovakav jedan dalekosežni, previše ambiciozni, scenario bio prevelik zalogaj za diletante kao što su Sprag de Kamp i Lin Karter, scenariste (?) ovog sranja. Od priče su napravili ne samo tešku glupost već i netipičnu smaračinu. U prvih 50-ak strana Konan nije ništa do neka tupava naivčina koga prejebavaju raznorazni izdajnici i špijuni. Prva notorna glupost je način na koji neki feminizirani tip dobija ključne informacije od Konanovih ljudi: suluda slučajnost da se on baš tamo negde nađe i da prosto nekako namiriše nešto bitno i zanimljivo, kao da je neki čarobnjak - a nije: previše apsurdno da bi pilo vodu. Veoma jeftina fora, nedostojna ovakvih scenarista. (Ko god da su...) Da stvari budu još gluplje, taj lik malo kasnije odjedanput postaje ambasador zlikovačkog kralja! Idiotizam na kvadrat. A tu je i neka čarobnjakova kurava koja zajebe Konana time što stekne njegovo poverenje - odviše lako, kao da je Konan ekspert u sisanju vesla a ne u mozganju i ratovanju. Međutim, ovo nije pravi Konan; u ovoj priči on je jedna obična budala. Ovo je neki inferiorni Konan, verovatno daleko sličniji modernim verzijama ovog lika. Te serijale ne čitam, jer su uglavnom smrdljivo nacrtani, tako da ne bih znao zasigurno... Ali pretpostavljam da je tako, i da je taj moderni Konan verovatno još i politički korektan a to znači da je jedna obična pičcckica. Možda grešim, ali najverovatnije ne jer su te serijale radili Francuzi i Amerikanci u ovom veku. U veku kompletne levičarske retardiranosti i bezgranične propagande...

Problematičan je i pejsing priče: desetine strana su protraćene kompletno dosadnim strateškim baljezganjima u kojima razni generali i oficiri naširoko i navisoko palamude o militarnim taktikama (slika gore): o tome kako da napadnu, kako da se brane, kuda će poslati ovu ili onu vojsku... Predosadno. Možda je ovo zanimljivo fanovima strateških igrica, ali ja pretpostavljam da su oni u sitnoj manjini. Fanovi Konana ne uzimaju ove avanture u ruke zbog takvih suvoparnih dijaloga, već da vide i pročitaju nešto zanimljivo - a to podrazumeva i jaču dozu akcije. Preopširno blebetanje jednostavno ne ide uz ovaj serijal, pogotovo kad je dijalog kompletno lišen humora i ne sadrži ništa zanimljivo. Od svih (za sada izdatih) 10 tomova ovo je vrlo verovatno ubedljivo najgori scenario.

Na strani 248 špijunska kurava uhodi čitavu jednu vojsku a da je niko ne primeti! Pritom je dovoljno blizu da može da čuje šta pričaju! Ovo je zaista uvreda za inteligenciju svakog čitaoca, pa čak i onih najglupljih... Na strani 253 neki uhoda stiže na teritoriju na kojoj i oko koje se nalazi nekoliko vojski, hiljade i hiljade ljudi. Uprkos tome je neprimećen!

Gluposti se nizaju vrtoglavom brzinom, u totalnom kontrastu sa razvučenom radnjom... Na strani 255 kurava zlog čarobnjaka ponovo uspeva da nekog bitnog lika pokuša da ubije otrovom, i to na način koji je kompletno retardiran: ovu totalno nepoznatu ženu straža pušta u šator svog vojskovođe, a ona onda vadi bodež i ubija ga. Tek tako. Politička ubistva - nikad lakša. Rezon je da nije dovoljno dobro pretresena "jer je žena", a onda ona sama lupi kako je bodež "sitan" odnosno neprimetan za stražu - a na crtežu nož deluje da ima najmanje 30 cm! Pa gde ga je sakrila, u neku čarobnjačku bulju veličine pećine?

Ali to nije sve... Nakon što je đeneralisimo ubijen u šatoru se gasi svetlo, a stražari to interpretiraju kao da će general da krene da prca tu žensku, i zato odlučuju da bi bilo najbolje da ga ne ometaju! Ovakve idiotarije ni najnoviji holivudski filmovi ne bi ubacili, možda čak ni Bonelijeve pizdarije kao što su Kapetan Miki ili Teks.

Na strani 284, zli čarobnjak nudi kuravi da postane njegov zamenik uprkos tome što se ona uopšte ne razume u čarobnjaštvo, a što je još gore/gluplje uprkos tome što je samo par minuta ranije bio toliko besan na nju da je hteo da je ubije. Scenario toliko loš da ga verovatno ni oni mizerni francuski kvazi-konani ne mogu "nadmašiti". Naravno da je scenarista na silu hteo da zadrži devojku u priči, jer realno ona nije mogla da ima nikakvu više ulogu tu: niti je mogla ponovo da napadne Konana, niti je vojskovođa, niti deo ičijeg političkog vrha. Prema tome suvišni lik u ovom delu priče. Ali eto, luzerski tandem Kamp i Karter (ili ko već) nisu mogli da smisle ništa pametnije jer su očigledno bili pijani ili na nekim teškim drogama...

Već na sledećoj strani, 285, ide naredna glupost: Konanov savetnik korektno interpretira naglu promenu vremena kao čarobnjaštvo, međutim Konan je skeptičan u tu teoriju jer kako kaže je retko video da čarobnjaci poseduju neku posebnu moć. Ovo je kompletni kretenizam, jer ovo je Konan u svojim 40-im, a to znači da bi trebao da bude daleko mudriji Konan od onoga u 20-im koji se btw u svakoj drugoj epizodi borio protiv veoma moćnih magova. Znači ne samo da je priča retardirana već se i lik i delo Konana kao glavnog lika totalno ukaljava odnosno ne poštuje uopšte. U pričama standardne dužine Konan retko pravi gluposti a još ređe lupeta gluposti.

Strane 286 i 287 su ekstremno dosadne, i sadrže isključivo ponovno kenjanje o strategijama i ratnim taktikama. Tako nešto se skoro nikada ne sreće u drugim, normalnim, kratkim epizodama, već bi se ovakve strateške odluke sumirale u jednoj ili dve rečenice. Ovako detaljno naklapanje me podseća na stare holivudske B movies u kojima likovi često detaljno serendaju o stvarima koje su totalno nezanimljive publici i nebitne za radnju.

Na strani 316 Konan kaže: "pojava se izgubila na obzorju, ali svejedno dobar pokušaj". Međutim u prethodnom kadru je sasvim jasno da se pojava nije izgubila a da je pokušaj ubiti je strelom bio u najboljem slučaju patetičan.

Čovek bi mislio da će barem veliki finale biti dobar, međutim to nije slučaj. Od četiri glavnih zlikovaca samo JEDAN biva kažnjen - i to posle okolišanja od strane Konana! Glavni psihopata ovog smrdljivog epa, ludi kralj sličan Kaliguli, je isprva pošteđen od Konana samo zato što je ovaj preklinjao da ne može da ubije nenaoružanog čoveka. Kakav tupavi kliše! Budalaština na kvadrat. Kralj potom s leđa pokušava da ubije Konana (još jedan veliki kliše) i naravno onda ga je tek Konan dokrajčio. Konan je ZNAO kakva je zverstva činio ovaj kralj i uprkos tome je hteo da ga poštedi! Zato sam i bio pomenuo da je verzija Konana prikazana u ovoj priči totalno nedostojna pravom liku, onakvom kakav je prikazan u ranijim i kasnijim pustolovinama, onakvim kakvog ga je prvobitno zamislio Hauard. Pre ovog napada s leđa Konan je planirao da ga pošalje "u ludnicu"! Ako su scenaristi retardirani pacifisti, to im ne mogu zameriti jer su rođeni s mentalnim nedostacima. Međutim, trebali su i onako retardirani kakvi su bili da znaju da u to neko fiktivno Konanovo doba nisu mogle da postoje ludnice - a još manje ludačke ustanove za poražene psihopatske tirane. U to neko varvarsko doba, fiktivno ili nefiktivno, je debilno pričati o psihijatrijskim ustanovama, a skoro svi nasilno poraženi tirani bili su egzekutirani. Da jedan brutalni borac iz neke primitivne ere kao što je Konan hladnokrvno pobije na stotine običnih vojnika  - a onda mu bude "žao" da smrvi glavnog krvnika i krivca za konflikt - bi trebalo valjda da bude previše glupo za bilo čiji mozak. Čak i u 20. veku su mnogi tirani ubijani na licu mesta, a kamoli u epskoj fantaziji ove vrste koja je manje-vise bazirana na srednjovekovnoj istoriji .

Šta reći, Konan je odličan serijal ali samo kada je bio u rukama kompetentnih ljudi. Ja Konana čitam upravo zato što ovakvih gluposti u starijim epizodama nema, ali eto u ovoj sam ipak naleteo na njih jer su ovu epizodu pisala (?) dva buzdova a ne (?) Roj Tomas koji se daleko bolje razume u lik glavnog junaka, u njegovu karakterizaciju, kao i u ovu eru.

Tu ne prestaju gluposti. Zli čarobnjak je jednostavno nekažnjeno pobegao, feminizirani špijun se nije ni pominjao u finalu što znači da je i on verovatno nekažnjen, a kurava trovačica (totalni psihopata) je pošteđena od strane Konana, samo zato što ga je moljakala za milost! Pustio ju je da ode! Neverovatno... Ovaj potez Konana ga nanovo skrnavi kao nekog idiota, jer logično je ako psihopatu ne kazniš, pa još i pustiš na slobodu, da će to da mu/joj omogući da kasnije čini nova zlodela. Zato taj maloumni pacifizam nikako ne pije vodu ni u stripovima ni na filmu - kao ni u pravom zivotu: jer ne sadrži ni logiku ni pravdu. Najgore u svemu tome je to što ova epizoda sadrži nekarakteristični nivo brutalnosti za ovakav Marvel strip: kralj je redovno na smrt mučio mlade žene, a Konan bi da ga pošalje u ludnicu! U fazonu, nije on kriv, on je lud, ne zna sta radi, pravo zlo ne postoji (levicarska logika). Čitaoc, koji je morao da trpi 200 strana besmislica, ne dobija očekivano zadovoljenje kroz osvetu i smrt, što je minimum koji se očekuje od ovakvih priča. Kazniti samo jednog od četiri glavnih negativaca je skandalozna nemarnost i retardiranost, i sugerira koliki bi ovaj serijal bio smeće da su ove budale pisale i ostatak DMS priča.

Primetili ste određenu dozu konfuzije vezane za autora ili autore ovog scenarija. Ja ne znam ko je napisao ovu priču. Na prvoj strani piše da je to adaptacija Kampa i Kartera, dok su na internetu navedena neka druga imena. Ovo zapravo važi za čitav serijal; teško je reći ko je pisao koju priču. Robert Howard je osmislio ovaj lik i neke avanture su bazirane na njegovim pisanjima, ali tu je i urednik/scenarista Roj Tomas čija je uloga takođe pod znakom pitanja, a onda imamo još pet-šest scenarista koji se provlače kroz ove integrale i na internetu. Zato ne mogu da imenujem konkretnog krivca za ovu glupačku priču.

Prilično je iritantno sa koliko muljanja je Stan Lee vodio ovu smrdljivu kompaniju, jer ovo nije prvi put da je nejasno ko šta i gde radi. Ovo važi i za crtače, jer za neke epizode su navedeni jedan ili dva crtača plus "& co", što je kompletna budalaština jer upravo taj neko iz "co" je možda odradio veći deo posla: crtanja ili pogotovo inkiranja. (Uloga inkera je nešto što mnogi stripofili potcenjuju, jer misle da crtač ima najveću zaslugu za kvalitet crteža a da je inker čisto ono peta violina tu negde, mnogo manje bitan.) Ovo mi dođe kao neko totalno nepoštovanje prema svojim zaposlenima, sem ukoliko neki od tih scenarista i crtača nisu želeli da potpišu svoj rad, iz kojih god pravnih ili ličnih razloga.

Ima i nekoliko epizoda u DMS koje počinju sa jednim stilom crteža a onda naglo kreću u neki sasvim drugi - a da je pritom naveden samo jedan crtač ili jedan tandem. Vrlo je očigledno da su neke epizode naglo menjale ruke od crtača do crtača a da hoštapler Stan Lee nije našao shodno da obavesti svoju čitačku publiku o tome na prvim stranama takvih epizoda...

Čitava ova priča se razvlači na oko 200 strana, znači negde četiri puta duža od uobičajene epizode ovog serijala. Tipična priča iz Konan Divlji Mač Simerije je 40 do 50 strana, što se bilo pokazalo kao idealna dužina. Razlog tome je da se ne troši previše vremena na nepotrebne detalje, a zapleti se ne upliću u nepotrebne dodatne čvorove već se raspletu ubrzo, što znači da se izbegavaju nepotrebne komplikacije i smaranja. Takva kraća dužina garantuje da Konan deluje kao tipičan stripski heroj, što u prevodu znači ne pravi puno grešaka (jer jednostavno nema vremena za to) tj ne pravi budalu od sebe. Što je duža epizoda to je - po definiciji - nesposobniji junak: zlatno pravilo, barem za ovakve vrste stripskih junaka. Konan nije vrsta lika koji može da se preterano "humanizuje": on je puka fantazija u smislu da otelotvoruje sve najbolje to jest nemoguće karakteristike jednog heroja, pa sve to na kvadrat. Slično James Bondu, koji je takođe kompletno unakažen u zadnjih 30-ak godina, od strane levice i njihovih patoloških opsesija. Poenta jeste da ovakvi heroji budu nenadjebivi i maltene savršeni. Ovakva vrsta fikcije je totalni beg od realnosti, i gledaoci to jest čitaoci očekuju da ih heroji ne razočaravaju. Koliko god njihova perfekcija bila predvidljiva i šablonska upravo je to ono što čini ovakve serijale zabavnim i onim što zapravo jesu to jest onim što treba da budu. Ovo nije neka hipsterska drama o luzerima niti je neka krimi noir priča koja zahteva da junak ima felere i da pravi greške. Žali Bože što je ovako dobar crtež bačen na ovako jadan scenario. 200 strana koje su Bušema i Dezuniga mogli da daleko bolje potroše na 4-5 odličnih, zasebnih priča. Šteta što ovu najgoru priču od svih nisu dodelili maloumnom diletantu Gil Kejnu ili samo za nijansu kvalitetnijem pretencioznom idiotu Beri Vindzoru, jer bi njihov katastrofalan/slab crtež bio idealan za ovako nešto. Doduše, Bušema i Dezuniga nisu u svom najboljem izdanju ovog puta: crtež je dosta dobar ali ne onoliko kvalitetan kao u njihovim drugim epizodama.

Ne bi me čudilo da publika nije preterano dobro reagovala na ovaj promašaj od "epa" te da zato nema puno ovakvih dužih priča posle sedmog integrala. Jedan od razloga zašto je Rejmondov Flash Gordon jedan od najglupljih serijala ikad je upravo zato što ovog su vratili mogu i ovo priče nemaju kraja već se sve konstantno vrti u krug, i što se glavni junak bori protiv jednog te istog negativca - na stotine i stotine strana. Ništa nema gore nego kada neki serijal potencira samo jednog negativca: ne samo što to ubija varijaciju, već je veoma glupo i postaje predvidljivo odnosno mi znamo da je taj negativac neuništiv i da će se uvek izvući. Situacija u kojoj ni glavni junak ni glavni negativac ne mogu da budu ubijeni jer kao neka pat pozicija koja po meni nema nikakvu svrhu, sem da cedi već naveliko isceđene klišee i fore. Uništenje zlikovca na kraju epizode je za čitaoca veoma zabavno, ali je to nešto što mnogi scenaristi uopšte ne kapiraju. Čak postoje oni koji kao da namerno maltretiraju svoje čitaoce, konstantno pokopavajući glavne likove: osim Rejmonda to bi još bili Butterworth (Trigansko carstvo), Tom Tuli (Nipper), kao i Charlier (Tanguy i Laverdure), čisto da navedem nekoliko scenarista ovakve vrste koji vole da nerviraju čitaoce. Uostalom, kakav je to heroj koji nikada ne može da ubije ili kompletno porazi glavnog negativca? To je luzer a ne heroj, što veoma dobro opisuje Rejmondovog plavog idiota. Ali više o tome u recenziji o tom serijalu, link dole...

Prva priča Krvavi mesec je sasvim solidna i dobro nacrtana. Druga priča ima odličan scenario, dok je crtež pomalo gore-dole. Ovog puta su epizodu crtali Kejn, Bušema, Rubinštajn i još nekoliko drugih neimenovanih crtača. Jedino negativno su očigledni potezi Gil Kejna, što se odmah da prepoznati po šit licima, ali s obzirom da je najmanje četvorica crtača i inkera radilo na ovoj epizodi ima mnogo više pozitivnog nego negativnog u crtežu, jer Kejnu nije bilo dozvoljeno da dominira. Čim šuntavi Kejn kreće da crtački dominira to je kraj, epizoda se može baciti u kantu za smeće ma koliko bio dobar scenario. Pogotovo je scenografija interesantna.

Treća priča je nastavak druge i zove se Vetar duva iz Stigije. Još bolji scenario ovog puta. Crtež je prilično dobar ali ne vrhunski iako je Bušema uključen.