The Sandman 10
 |
Vrsta: 10. integral Crtez: Michael Zulli, Charles Vess, John Muth Scenario: Neil Gaiman Izdavac: Darkwood (2016) Premijerno: 1995-1996 Dimenzije: 25.9 x 17.4 cm, SC Br strana netto: 160 Tiraz: 1,000 Zanr: fantazija, melodrama, istorijski YU istorijat: - Kolor? Da. Politicki obojen? Da (jedna prica). Golotinja? Da. Rasprodato? Ne. Crtez: Zulli - 9/10, Muth - 4/10, Vess - 6/10 Scenario: 2-5/10 Ciljne grupe: hipsteri, zene, kvazi-filozofi, maloletni filozofi, zadrti marvelisti Prednosti: delom odlican crtez, delom super kolor Minusi: konfuzno, dosadno, nula akcije, nedostatak radnje, staticnost, previse preseravanja, politicka korektnost |
 |
| Ovo je prvi Sendmen koji se obreo u mojim rukama, ali vrlo kasni deo serijala. Mozda i prekasni - jer je vrlo tesko pratiti radnju bez predznjanja o svemu sto se izdesavalo u prethodnih 9 albuma, a po svemu sudeci tu je zaista bilo svega i svacega. A zasto onda nisam krenuo od pocetka, pogotovo kod tako "nekonvencionalnog" stripa? Vrlo jednostavno: zbog osrednjeg pa cak i jadnog crteza koji dominira velikom vecinom serijala. (Npr volume 9 je uzas, tu vlada neki jadan karikaturni crtez koji nema blage veze sa tonom i tematikom serijala; cist je idiotizam ilustrovati takvu vrstu serijala na takav nacin; "nidje veze".) Taj nizak kvalitet ne iznenadjuje nimalo, jer ovo je americki serijal, da li od Marvela ili kojeg vec komercijalnog qrca ili palca tog pretuznog trzista. (Nije ni bitno.) Ono sto mnogo pre iznenadjuje je sto uopste postoji visoko-kvalitetna faza u Sendmenu. Albumi 10 i 11 (tj Uvertira) mahom sadrze superioran crtez u odnosu na sve sto je prethodilo. Postavlja se pitanje: sto nisu mnogo ranije unajmljivali daleko bolje ilustratore nego su im bili dovoljno dobri neki suntavi stanc crtaci? Prava steta, jer ovako sam bio prisiljen da krenem citanje s kraja serijala. Zato sam i kupio ta dva albuma - a i zato sto su bili na vecem popustu. Skoro sve sto je vezano za Marvel i DC generalno zaobilazim u sirokom luku (sem Konana i jos ponesto slicno netipicno), ali ovo me je zaintrigiralo jer deluje kao da odstupa od superherojskih budalastina koje dominiraju tim pateticnim trzistem. Odstupa i to prilicno. Ali ne bas na dobar nacin, bar ne u ovom albumu. Michael Zulli je nacrtao prvu polovinu vol 10, i to je mnogo dobro odradio. A kolor tek? Fantazija. Strip je iz 80ih i 90ih, znaci pre LEGO kolorisanja, pre plasticnih boja koje urnisu crtez i kolju atmosferu; kao dan i noc je ovaj album od npr tipicnog modernog marvelovskog djubreta. Kombinacija ovakvog crteza i veoma suptilnog/detaljnog kolora cini ovaj album veoma zabavnim za prelistavanje... Ne toliko za citanje. Nazalost, scenario nije crtezu ni pod nokat. Prica nema radnju, vec se sadrzi iskljucivo od filozofiranja, i to mahom jeftinog, kicastog, mozda malo dubljeg od onog na sta su navikli hipsteri kod svojih omiljenih indie filmova novije proizvodnje. Fortune-cookie wisdom, kako ja to zovem. Slicno Facebook objavama, svi oni "mudri" citati o zivotu i kosmosu. A to sam veoma davno prevazisao. Jos kad sam imao 15 godina. Koliko ja shvatam, glavni lik je riknuo u prethodnom albumu, i sada se sve vrti oko njega, kakav je bio, kakve odnose je imao sa drugim ljudima i kreaturama. Puno mudrovanja, mudroserovanja, palamudjenja, sentimentale i uzvisenih misli imamo ovde. Jednom reciju: pretenciozni smor. Akcija je nepostojeca, bukvalno nula. Sve epizode su blablabla, svrha zivota, preseravanje. Tako nesto moze biti donekle interesantno - ali samo u manjim dozama, kada je vesto plasirano tu i tamo kao dodatak prici. Filozofiranje moze biti dodatak, nikako sustina stripa jer je retko ko inteligentan dovoljno da to izvede. Ili eventulno uz neki humor, ali humor je Gejmenu veoma stran. U svakom slucaju se to ne radi ovako, u beskrajnom nizu filozofskih onaniranja. Nil Gejmen kao da pokusava da u domenu stripa ostvari neke svoje neispunjene knjizevne ambicije. Ne volim i ne cenim kompleksase. Ne bi me cudilo da slusa indie rock i da se klanja filmovima Bunjuela i Bergmana... To je taj profil licnosti. Ne svidja mi se takav pristup. Volim sve vrste stripova (i inteligentne, i tupave, i banalne, i ekstremne, i simplisticke, i originalne i neoriginalne), ali problem je sto veoma mali procenat ambicioznih stripova ovakve vrste uspeju. Tesko je filozofiju i mudroseraciju uneti u strip a da ne deluje bangavo, cak i smesno. To je mnogo prikladnije za film, ili za roman. (Ako se dobro odradi, podrazumeva se, ali i u knjigama a tek u filmovima je to redje slucaj.) Eto, zamislite strip verziju 2001: A Space Odyssey: bilo bi smesno, zar ne? Odnosno mozda ne smesno ali neuporedivo manje efektivno. Strip jednostavno nije najadekvatniji medijum za to: nece slonce u lonce. Prica sadrzi pregrst likova koji se smenjuju bez najave, bez reza, onako nasumicno, trapavo, neplanski, bez jasnog redosleda - u jednom kontinuiranom nizu razgovora koji su ponekad konfuzni (zasta sam mozda ja kriv jer sam preskocio prvih devet) a cesto dosadni i preterano sentimentalni, sa previse pametovanja. Do koje mere je za moju nisku ocenu odgovorno moje neznanje o serijalu a koliko nizak kvalitet konkretno ovog albuma, ne znam. Ali verovatno oba faktora igraju ulogu. |
 |
| Prve tri price cine celinu, epizodu Bdenje. To je ta gore navedena konfuzna prica koja se nadovezuje na razne likove iz prethodnih epizoda. Ocigledno je da je Gejmenu bilo sasvim nebitno da li ce 10. deo iko neupucen moci da razume. To je i jadno i glupo, jer cak i da sam citao svih 9 prethodnih albuma, zar se ocekuje da sve popamtim kao Arapin Kuran? Ko jos cita toliki serijal u nizu... Onda sledi zadnja epizoda od Zulija, Epilog, jos jedna besmislena prica koja pocinje kao iritantna "lekcija" (znaci pridika) o rasizmu i robovlasnistvu, a onda krece u tu dosadnu zemlju snova koja je sto puta manje zanimljiva i od mog najbanalnijeg sna. Opet vladaju sentimentala i jeftino filozofiranje. Gejmen je levicar, sto nikoga ne moze iznenaditi; ne bi ni pisao za Marvel/DC tj za bednu americku komercijalu da nije "politicki podoban", niti bi ga mediji i kriticari toliko nahvaljivali da je desnicar ili apolitican. Nil je Jevrejin, a oni su tradicionalno/vecinski okrenuti na levo, bez obzira da li su Evropejci ili Ameri. (U Americi izmedju 70 i 80% Jevreja uvek glasaju za Demokratskog predsednickog kandidata na svim izborima, po jednoj opsirnoj anketi iz ovog veka; jedino su crnci verniji demokratama, sa nekih 90%.) Jedino u Izraelu, ironije li, postoji jasnija podeljenost na desno i levo. Veoma je ironicno sto bas u Izraelu vlast ponekad ne pripada levici. Ili se mozda radi o necem drugom: o licemerju? Ali to je vec druga neka tema. U njegovu (manju) odbranu, crnkinja u prici pominje da su africka plemena porobljavala jedni druge te da su se belci cisto nadovezali na ovaj "hobi" tj "oni bi ionako bili robovi" (citat). Medjutim, ostrascenost s kojom njen cangrizavo-agresivni SJW decko (Englez) opterecuje svoj sitni mozak ovom tematikom odise politickom korektnoscu. Uostalom, zasto Gejmen nije pomenuo da je robovlasnistvo bio sastavni deo svih rasa, kroz skoro sve epohe? Sto nije rekao svojim naivnim, mladim, neupucenim citaocima da je najmanje polovina evropskog zivlja egzistiralo kao kmetovi tj robovi psihopatskih plemica vise od 1000 godina? Pritom "nepristrasni" Gejmen nije ni nasao za shodno da pomene arapske trgovce, koji su rutinski pljackali africka sela trazeci robove za prodaju belcima (i kome god jos) - kad vec toliko "opsirno" diskutuje o toj temi. Gejmen je klasicni levicarski manipulant: bira (istorijske) cinjenice koje njemu odgovaraju a ostale uglavnom precutkuje (lukavo tj kvarno). Ili treba da ipak poverujem da je on neuki idiot koji pojma nema o istoriji? Prejadni lik Engleza koji se toliko zesti jer su crnacki robovi bili maltretirani 150 godina ranije je apsurdan, i vise dodje kao neka nenamerna politicka karikatura nego prava, realna licnost. Zamislite neku osobu koja sebi cupa kosu iz frustracije jer su pre 500 godina toliki milioni nastradali od Crne Kuge? Takvoj budali bi se glasno nasmejali, zar ne? Ili bi ga poslali u Lazu. Jasno je da je ovaj engleski lik bio svedok zbivanja u 18. ili 19. veku, ali njegovo jadikovanje i gnev potsecaju previse na zaludjene SJW fanatike koji vriste kao neke histericne zenturace po ulicama na anti-Tramp demonstracijama. Cista patetika, nista vise. Zanimljivo je u ovom kontekstu pomenuti kako je Alan Moore - notorni komunisticki psihopata/lazov - apelovao na sve svoje levicarske kolege (stripska piskarala) da pisu politicki, kao sto on to redovno radi. Navodno je Gejmanova reakcija bila da ipak to ne zeli da radi. Ali sudeci po ovoj epizodi, jos i te kako su mu stripovi politicki obojeni, samo ne do te mere kao kod pomenutog smrada koji stripove koristi bukvalno kao platformu za politicko izivljavanje tj zatupljivanje masa. |
 |
| Peta epizoda, odnosno druga prica, je Izgnanici, prilicno oskudno nacrtana od strane Dzona Muta. (Na slici.) Nemam pojma da li uvek ovako skrtari na crtama, linijama i da li stedi na mastilu, ili je ovo bio pokusaj eksperimentisanja ne bi li se "uzviseni" Gejmenov sadrzaj "prikladno" prikazao tj na neki kvazi-umetnicki art-fart nacin dostojan jednog mudroserskog hipster-stripa. Ova strana je jos i raskosna/velelepna s obzirom kakve su ostale (ne preterujem), jer ovde ima ponesto boje i a konjanici su pristojno nacrtani. Jasno je da Mut ume da crta, da ima talenta (koliko, to ne bih znao reci posto skrtari), ali ovde malo previse izigrava "umetnika". Ne zeli da bude "zanatlija" mozda? Ko bi ga znao... Hipsterski putevi su nedoku(r)civi. Hipsteri putuju u razne smerove, ali retko koji puteljak ih odvede do ocigledne istine koja im stalno bezi (a ispred nosa im je) a to je da su "zanatlije" najveci umetnici stripa. "Sav trud uzalud" ne moze i ne sme nikada biti mantra ijednog ozbiljnog ilustratora, vec "rad rad i samo rad: davaj jos mastila, ima jos puno belih povrsina koje vape i zjape da ih ispunim senkama i oblicima!" Kako god, prica je sto puta bolja od one prethodne - razvucene na 100 strana cistokrvnog smaranja. Iako je prilicno tanka i ova prica, opet je kao debelo hiljadugodisnje stablo u odnosu na prutic od radnje koju nudi Bdenje sa svojih 100 likova koji kao da se takmice ko ce da bude dosadniji i besciljniji u svojim mudrokenjarijama. Ima i ovde pregrst filozofiranja, a dijalozi umesto da budu premudri vise naginju ka non-sequiturizmu. Drugim recima, jedan lik u klin, a drugi u plocu - a mi napaceni citaoci treba kaobajagi da izvucemo neki dublji smisao u takvom haosu. Na kraju price mala maca ispade najpametnija jer nista nije rekla sem 2-3 "mjau". Mozda nekim ljudima takva vrsta konverzacije deluje "misteriozno" (jer je ne razumeju, hi hi), ali ja sam prestar da padam na takve besmislice, na takve prevazidjene fore. Ono u fazonu: 'ajde da baljezgamo sto nam padne na pamet pa se mozda iz tog vodopada reci izrodi slucajno neki subjektivni smisao - barem kod posmatraca tj izigranog citaoca koji na silu trazi neku logicnu interpretaciju ponudjenog lupetanja, u fazonu Rohrschach testa. Ne tvrdim da je sve sto je izgovoreno neko nasumicno blebetanje u prazno, jer nije, ali neke razmene izmedju starca i Cara Snova (ili ko je vec) su cista lakrdija bez ikakvog smisla. Mozda sve ovo ima neko konkretno znacenje za Gejmena, ali bice da je on usamljen u tom znanju... |
 |
| Zadnja prica, treci crtac, Bura. Opet suvoparna melodrama, ovog puta o tome kako je Sendmen/Morbijus/Tim-Burton dao Sekspiru nadahnuce da bi pisao sva svoja dela. Uvod je cak 20 strana, tj Tim Burton se pojavljuje tek tada, a onda prica postaje za nijansu interesantnija. Sve u svemu, nije lose, ali prosek. Opet puno filozofiranja i mudropalamudjenja. Crtez je nejednak; scenografija i pogotovo sencenje su veoma dobri, ali zato Vess ljude ne crta po mom ukusu, mada kada se potrudi (tj odradi facu detaljno) rezultat nije uopste los. |
Top 100 strip ilustratora - 1. i 2. deo:
Hipsterizam u stripu:
Hugo Pratt - Dekonstrukcija:
Navike stripofila:
Crtaci rangirani:
Bernet:
Corben:
Toppi:
Bilal:
Moebius:
Ostale recenzije:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/zora-and-hibernauts-fernandez.html
