Thursday, October 20, 2022

Nekradamus - Lalia



Nekradamus
Vrsta: integral

Crtez: Horacio Lalia

Scenario: Hector Osterfeld 

Izdavac: Znag Sagite (2015)

Premijerno: 1975  

Dimenzije: 24.5 x 17.5 cm, HC

Br strana netto: 302

Tiraz: nepoznat

Zanr: horor, fantazija

YU istorijat: ?

Kolor? c/b.

Politicki obojen? Ne, za divno cudo.

Golotinja? Ne. 

Rasprodato? Ne.

Crtez: 8/10

Scenario: 7-9/10

Ciljne grupe: Creepy/Eerie nostalgicari, tradicionalisti 

Prednosti: zabavne kratke price, staromodno

Minusi: nista posebno

Nisam bio siguran da li da nabavim ovaj piratski integral, ne zato sto je piratski vec zbog scenariste koga ne podnosim.

Herman "Ze German" Osterheld je bio notorna hardcore komunjara, a bas zbog toga i obozavan u svetu stripa (jer su stripofili mahom levicari ispranih mozgova, bas kao i filmofili), degenerik koji je bio aktivno involviran u jednoj teroristickoj/marksistickoj mrezi Juzne Amerike tj Argentine, i koji je odapeo svoje smrdljive papke boreci se za genocid, porobljavanje, i unistavanje slobode. On je bio toliki zaludjenik/fanatik/zadrti-kreten da je uspeo cak i sve svoje cerke (cetiri komada, ako se ne varam) da uvuce u tu svoju psihopatsku "borbu", a rezultat citavog tog bespotrebnog krvavog cirkusa je da su i one sve poginule u 70im, u tim veoma kriznim godinama argentinske istorije. (Ima li ta drzava uopste neke ne-krizne godine? Ne, necu da racunam Evitin period, jer to je bio zestoki blam.) Uostalom, u Darkwood-ovom i Fibrinom Mort Cinderu imate nekoliko ispeglanih tesktova o Germanu: o tome kako je bio ispravan, heroj, intelektualac i slicne kojestarije - a sve u cilju da citaoc izroni pokoju suzu za ovog bolida.

Ukoliko je nekog od vas ovaj uvodni paragraf iznervirao - odlicno! To je bio i cilj. Na taj nacin razdvajam kukolj od psenice, to je moj licni litmus test.
A sad, fajront... Ako te vredja moje vredjanje Germana onda mi ne trebas na ovom blogu... Ajde, shic! Sto dalje odavde, nema u mojim tekstovima nicega za tebe...

... sem ukoliko se sramis svoje komunisticke "proslosti"/sadasnjosti tj zelis da omirises ruze ("smell the roses") i naucis nesto o svojim pogresnim ubedjenjima, kao i to zasto i kako si uspeo da se lobotomiziras a da te pritom nijedan hirurski skalpel nije ni okrznuo. U tom slucaju poseti moj politicki blog, tamo ti je (skoro) sve lepo fino pojasnjeno, (skoro) sve sto treba da znas o retardiranoj "filozofiji" zvanoj "socijalizam".

Sto se Herija tice, sumnjao sam u kvalitet scenarija u Nekradamusu jer je Osterheld poznat po svojim levicarsko obojenim pricama. Bilo da Eternaut ili Mort Cinder, German je tesko odolevao iskusenju da moralise, kenja, sere i slicno tj da seje komunisticku propagandu i budalastine. Eternauta nisam citao (jer mi je crtez daleko ispod nivoa Solane Lopeza, koji je kasnije postao mnogo bolji) ali sam nacuo da ima politicke konotacije, odnosno da je vanzemaljska invazija u tom albumu (sorry for the spoilers, he he) neka jeftina metafora za desnicarski argentinski rezim - ili sta vec. A sto se Mort Cindera tice, o njemu sam vec pisao (link dole): nekoliko prica u tom integralu imaju politicku podlogu koja je toliko odvratna i maloumna da su sve takve price kompletno upropastene. Uprkos odlicnom i originalnom crtezu Breccie, prodao sam taj album, a to vise nego dovoljno govori koliko mi se zgadio on kao scenarista. Da bih prodao album sa odlicnim crtezom - tu zaista scenario mora biti grozan. Maltene je ovo jedini slucaj da sam ikada to uradio.

Medjutim, na moje olaksanje i veliko iznenadjenje, Nekradamus nema nikakvih politickih ili "dubokoumnih" socijalnih preseravanja. Ispostavlja se da je Westernheld bio sasvim solidan scenarista - kada je sebi dopustavao da to bude. Price su sve po desetak strana, kratke i slatke, onako kako najvise volim strip horor.

Crtez Lalije je obilato sencen i atmosferican, drugim recima tipican "reprezentativac" stare argentinske skole 60ih i 70ih a prema tome i idealan za ovakav serijal. Nije stilski nesto ultra nadaren, jer npr likove ne crta fantasticno, ali to nadoknadjuje lepom scenografijom kao i trudom i radom. Jedan veoma dobar crtac koji je nazalost skoro potpuno zaboravljen. To je ta crna ironija - da neki od najboljih crtaca iz proslosti nisu danas vise ni stampani a umesto njih se obasipaju silne nagrade na dunstere i mediokritete - i to uglavnom na one koji su politicki podobni odnosno koji predstavljaju Osterheldovu zatucanu ideologiju. Drugim recima, Osterheld "nije za DZ dao svoj zivot": njegova strana je pobedila. Mada, zanima me bas sta bi rekao o citavom LGBTQP cirkusu i slicnim modernim pojavama, da li bi ih odobravao ili ne.

U svakom slucaju, Nekradamusa preporucujem svakom fanu "tradicionalnog" stripa. Svaka cast i izdavacu koji je na fin nacin ovo odradio: izbor papira je odlican, jer je idealan za ovu vrstu c/b crteza 70ih. Neki mnogo veci, skuplji (i legalni) izdavaci kao Fibra Carobna Knjiga bi mogli da nauce nesto od ovog lika, recimo kako se bira papir i slicno, jer oba ova izdavaca cesto biraju sjajan beli papir za stare c/b stripove - sto je zaista neverovatna glupost i dokazuje da se zapravo i ne razumeju u strip najbolje.


Opširne recenzije:


Wednesday, September 28, 2022

Njujorški Triptih - Boucq



Njujorški  Triptih
Vrsta: integral (3 one-offs)

Crtez: Francois Boucq

Scenario: Jerome Charyn 

Izdavac: Fibra (2017)

Premijerno: 1986/1990/2014 

Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC

Br strana netto: 276

Tiraz: 500

Zanr: antologija, istorijski, fantazija, politicki, triler

Kolor? Da.

Golotinja? Da.

Politicki obojen? Da, ali mahom pozitivno. 

Rasprodato? Da.

Crtez/kolor: 9/10

Scenario: 7/10, 9/10, 8/10

Ciljne grupe: odrasli, esteticari

Prednosti: odlican crtez, fantastican kolor, originalnost

Minusi: nista posebno

Ovaj integral se sastoji od tri nepovezana albuma, a jedini zajednicki imenitelji su im autori i lokacija radnje. Prvenstveno Nju Jork, ali u sve tri price radnja se odvija i u SSSR-u. Doduse, ova prica sadrzi samo kratak izlet u komunjarsku imperiju, dok se druge dve price bave staljinizmom kao glavnom temom.

Prva prica, La femme du magicien (gore na slici), je verovatno najmanje popularna, barem sudeci po komentarima balkanskih stripofila. Radnja je sto bi se reklo "all over the place"; znaci bizarna, surealna, ponekad nebulozna - ali zato nikad predvidljiva. I zanrovski imamo kupus: krimi, fantazija, erotika, coming-of-age, drama - sve zbrckano zajedno.

SPOJLERI:

Vec mi je pocetak price izmamio kez, jer nije dugo trebalo da se jedna od francuskih opsesija - pedofilija - pokaze, ali onako uvijeno u foliju, da ne bude sasvim ocigledno i odvise perverzno. Naime, na pocetku price madjionicar Edmond obavestava mladoj devojcici Riti, onako "u sali", da mu je ona buduca supruga - dok joj keca majku u medjuvremenu. Prosto neverovatno da ovo nije napisao Jodorowski jer ovako nesto mnogo lici na njega. A opet, ni Charyn nije daleko od Jode: obojica su levicari slicnog porekla.

Stereotipicno je za Francuze da se bave pricama u kojima neki matori jarac (ruzan, celav i/ili debeo) uspesno juri neku maloletnicu, takvih francuskih filmova ima na pretek. Odnosno, jos smesnije: maloletnice su te koje obicne jure jarce. Francuzima je to omiljena muska fantazija - da se u ruznog sredovecnog muskarca zacopa neka balavica, i to bas mnogo mlada. Djevochka u ovoj prici nije 17-18 pa da to bude u granicama normale i legale, vec deluje vise kao da ima 11-12. Rita deluje kao normalna devojka, ali je dozivela "pedophilic grooming" od Edmondsa, te se kad-tad zaljubljuje u njega. Mada, deluje da Charynu ovakav nemoral ne smeta previse, ili cak mozda uopste.

Oni se spandjaju kasnije i vencaju, ali tek kada ona odraste. A tu nastaju i neke dodatne nebuloze, jer odnos majke i cerke nije dovoljno jasno postavljen. Edmond kasnije ubija njenu majku da bi mogao nesmetano da opsti s cerkom, a reakcija cerke je naravno da ga ostavi. A opet, Rita mu oprasta na kraju, sto nema nikakve logike. A i kakvu "poruku" salje takav zavrsetak? Ne kapiram sta je pisac hteo da kaze. Zar je ocekivao da se sazalimo na okrutnu sudbinu koja ga je kasnije zadesila? Pa on je ubica i pedofil koji je zloupotrebljavao svoju magiju da radi sta hoce! Ako je Charyn smatrao da je ovo neki happy-end, onda je skroz lud. To sto je u poznim godinama zavrsio kao rob neke vestice je zapravo bio poetic justice, odnosno ironicna pravda.

Cudo je sto ovako nesto nije danas izaslo, i to na filmu, jer danas imamo sporadicne pokusaje pranja pedofilije, a to je rezultat sve jaceg uticaja LGBTQP na zapadnu (ne)kulturu. Little Children, na primer, prikazuje jednog pedofila na nerealan jer maltene pozitivan nacin. Zato me cudi da je ovo strip iz 1986., pre nego sto su seksualne aberacije postale ne samo "normalna" pojava u zapadnom drustvu vec se i tretiraju kao nesto pozitivno. Strip bi bio tipicniji za ovo doba. Ali necu da tvrdim da ovakvih perverzija nije bilo jos od kasnih 60ih nadalje...

Prica je podeljena u nekoliko poglavlja; pocinje s fantazijom i "romansom" a potom se seli direktno u serijska ubistva, koja pokusava da resi neka parodijska verzija Herkula Poaroa. Zavrsava se kao neka opicena bajka.

Kao sto vec rekoh, totalni mish-mash ali koji pleni fantasticnim crtezom/kolorom. Scenarijski nedostatci su mahom u karakterizaciji; nemam nista protiv suludih obrta, jer to cini price zanimljivim. (Radije cu da citam nesto nebulozno i suludo, a zabavno, nego logicnu ali stereotipicnu pricu.) Iako nam Charyn pokazuje decenije zivota glavnih likova, nikada se ne stice utisak da ih mi dovoljno dobro razumemo. Kakva je zapravo Rita? Nema dovoljno informacija da bih odgovorio na to.

Depikcije enterijera su spektakularne. Boucq ne samo da vlada perspektivom vec se i poigrava s njom na nacin koji je veoma interesantan i samo dodatno uvecava faktor zabave. Voli da prikauje kadrove iz neobicnih uglova.
SPOJLERI:

2. prica, Bouche du diable, pocinje skroz glupavo. Ukrajinska seljanka pronalazi napustenog decaka na livadi i usvaja ga. Medjutim, njen muz je neki "kanibal" (barem ga tako decak kasnije opisuje KGB-ovcu) i pri najmanjem povodu vadi kuhinjski noz da ga ubije (na slici). Mali je spotaknut od strane jednog od mnogih "zombi sinova" matorog kanibala, te je zato prosuo hranu i iznervirao ludaka. Klinac uspeva da izvuce zivu glavu time sto nenamerno zapaljuje matorog, a ovaj ga onako pokriven u plamenu i dalje juri kroz sneznu sumu. Zanimljivo ali apsurdno.

Scena kao iz nekog ludackog evropskog "kultnog" filma 70ih.

Inace Boucq (ili Charyn, zavisno od toga cija je to ideja) ima cudnu naviku da "zle gomile" ljudi prikazuje kao copy-paste klonove. To je uradio u ovoj sceni (na slici: zombi sinovi, treci kadar), a potom opet u kasarni par strana kasnije. A ima toga i u prethodnoj prici: na pocetku sa jahacima, a onda na samom kraju sa "sledbenicima" matore vestice koja drzi Edmonda kao roba. Ne mogu reci da mi se ovaj fazon svidja jer je suvise groteskan.

Inace se Boucqov crtez ponekad krece izmedju elegantnog i grotesknog. Zato mi se njegov (dosta unikatan) stil nije odmah dopao. Slicno je i sa Bourgeonom, ciji sam crtez tek nesto kasnije ukapirao.

Na svu srecu, sa ovom scenom bega od divljackih seljaka se zavrsavaju nebuloze. Prica od tada ide mnogo normalnijim ali ne i manje zanimljivim tokom. Krece kao horor a onda postaje socio-politicka drama koja se bavi dekadencijom i surovoscu staljinizma, a potom se pretvara u spijunski triler. Moram reci da me je prijatno iznenadio takav politicki stav; pre sam ocekivao neko pranje SSSR-a - s obzirom da je scenarista njujorski Jevrejin a crtac Boucq (koji je bio uradio neki usrani Greenpeace album).

Doduse, na strani 175 jedan lik (jos jedan ruski spijun koji je prebegao) kaze da su "i ovi i oni identicni, dva lica iste medalje", sto je tipicna budalastina koja je bila popularna medju mnogima tokom Hladnog rata, kada je ovo i napisano. Mnogi su zeleli da podjednostave konflikt time sto su egalizovali obe strane, uprkos tonama dokaza da je Sovjetska Imperija bila hiljadu puta gora i od najmracnije strane SAD-a. Uostalom, milioni ljudi iz Sovjetskog bloka su bezali na Zapad ili to zeleli, a ne obrnuto: samo ova jednostavna cinjenica bi trebala da puno govori. A opet, Charyn je ipak ono sto jeste, a to je njujorski levicar, a to znaci biti veciti cangrizavac kome nigde ne valja.

Medjutim, postoji nada/sansa da je Charyn govorio o tretmanu spijuna a ne o sveukupnom kvalitetu zivota i morala u SSSR i SAD, jer se u narednom panelu bivsi spijun nadovezuje na zastitu agenata od strane vlasti, odnosno mozda je pisac hteo reci da su KGB i CIA isti u ophodjenju sa svojim zaposlenima. Stoga ne mogu u potpunosti da tvrdim da je Charyn hteo da egalizuje dve strane. Ako je iole neki bajni intelektualac, kao sto Wikipedia tvrdi, onda nije mogao nikako da zastupa takav nebulozan, simplisticki stav. Ali, kao sto rekoh, nije sasvim jasan ovaj deo, tj koji zakljucak je scenarista hteo da poturi.

Kako god... Sve ukupno sagledano tj kada uzmemu ovu pricu u celosti, Charyn za divno cudo ne vrsi egalizaciju izmedju dve svetske sile, vec prezentuje SSSR i KGB kao monstruozne entitete, a pritom vrlo malo kritikuje SAD. Na primer kada stari Indijanac kaze nesto pateticno u svojoj uvodnoj sceni, nesto u fazonu "oteli su nam zemlju", sto je otrcan klishe koji mozemo cuti u svakom trecem vesternu novijeg doba. Uostalom, ova implikacija da Indijanci i dalje samo o tome pricaju i samo se time bave nema veze s mozgom, kao sto ni tipican americki crnac ne prica stalno o Africi. Ili je zapravo retko i pominje. Kad po pravilu ni ne zna gde se nalazi, kao i vecina Amera.

Charyn je cak ubacio jedan upecatljiv (jer inteligentan) detalj na strani 146, na kojoj ruska baba spijun otkriva kako je lako navesti neke Amerikance da poveruju u najvece budalastine - a pritom konkretno navodi KGB propagandu (prosirenu u samoj Americi, ne indirektno preko okeana) da je "Isus bio prvi komunista". Na taj nacin Charyn sebe ipak u velikoj meri iskupljuje za bilo kakve levicarske gluposti koje (pretpostavljam) servira u svojim ostalim pricama i romanima. Mnogi (naivni) Ameri i dan-danas nisu svesni koliko im je budalastina i lazi servirala sovjetska propagandna masinerija tokom 60ih, 70ih i 80ih, koliko pogresnih verovanja su preuzeli direktno od Sovjeta, i to manipulativne lazi koje su srocene u nekim hladnim moskovskim KGB kancelarijama, s ciljem da zavade Amerikance kolektivnim zatupljivanjem... Glavni KGB zlikovac u prici tako nesto i kaze u jednom momentu.

A opet, ako procitate "radnju" ove price sa Fibrinog sajta, dobicete tipicnu levicarsku budalastinu:

"Ruski je narod namijenio sjajnu budućnost ovom izgubljenom djetetu: postat će jedan od njegovih najboljih tajnih agenata na drugoj strani svijeta, u američkom kapitalističkom paklu. I tako se Youri, iliti Billy, sada lišen zečje usne, ali zadojen komunističkom ideologijom, našao usred New Yorka kao protagonist tajnog rata koji razara i njegovo biće..."

Kapitalistickom paklu? Vlasnik ovog hipsterskog izdavaca je taj koji je "zadojen komunistickom ideologijom" a ne Ilic, koji zapravo sve vreme krije od svojih pretpostavljenih naklonost prema hriscanstvu. Ni u jednom delu price Ilic nije prikazan kao neko ko je bio zadrti komunista: ni blizu. Taj koji je napisao ovaj sinopsis ili nije procitao pricu ili je uopste nije shvatio. "Ruski je narod namenio sjajnu buducnost ovom detetu", tvrdi Fibra. Prvo, nije ruski narod njega regrutovao vec KGB. Nije isto, ali uopste. Drugo, kakva sjajna buducnost? On je prinudno regrutovan tajni agent koji rizikuje glavu ako ga Ameri uhvate, a rizikuje daleko vise ukoliko zabrlja i KGB krene da ga kaznjava i maltretira. "Protagonist tajnog rata koji razara njegovo bice" takodje nije tacno, bar ne sasvim, jer se sugerira da je Ilic uhvacen izmedju dve strane Hladnog rata - sto ovde nije slucaj. On je zapravo uvucen u konflikt izmedju KGB-a i prebeglog ruskog spijuna tj "izdajnika". Drugim recima, ovo je maltene interni problem koji KGB pokusava da resi, pa uvlaci Ilica, protiv njegove volje.

Uostalom, poistovecivati citavu drzavu SAD sa Nju Jorkom je krajnje neozbiljno i debilno. Cak ni jedan levicar kao Charyn ne bi imao tolike kahones tj toliki bezobrazluk da se pretvara da je ovaj grad 1:1 precizna reprezentacija ove raznovrsne i ogromne drzave. Stavise, NY je vrlo atipican za vecinu Amerike, razlikujuci se poprilicno od onoga sto se nalazi izmedju zapadne i istocne obale. Konkretnije, NYC i takozvani Biblijski pojas imaju vrlo malo toga zajednickog; u kulturnom smislu su vise kao razlicite drzave a mentalitet je sasvim drugaciji. Ali eto, neki ljudi, npr izvesni balkanski izdavaci, smatraju da je NYC tipicna Amerika i predstavlja kapitalizam i Amerikance u svojoj esenciji. Koliko je to samo detinjast, neinformisan i naivan stav... Smesno je koliko cesto neupucenici odaberu da im NYC bude simbol Amerike, sto bi bilo kao kad bi neko uzeo Egipat da predstavlja citav Africki kontinent.

Upravo je ovaj kretenski sinopsis razlog zasto mi je dugo trebalo da kupim ovaj integral, jer sam bio stekao utisak da je neko levicarsko sranje u pitanju. "Kapitalisticki pakao", kaze ovaj pajac. Svi hrle u taj "kapitalisticki pakao" - a beze iz komunistickih zemalja... E, jado... Vazno je da je svima na Balkanu divno, ovde rastu med i mleko, jer nam je "socijalizam" toliko dobroga doneo da je pola stanovnistva zbrisalo na "truli" Zapad...

Sto se Indijanca tice, Charyn je u jednom intervjuu objasnio da taj lik nije ni postojao u prvobitnoj verziji, vec ga je Boucq ubacio. Ovo i zvuci logicno jer ovaj lik nekako previse odskace od svih, kao da je prebegao iz nekog drugog romana u ovaj. Indijanac je pomalo mac sa dve ostrice: s jedne strane je evidentno da ima bozije moci - ili magicne u najmanju ruku - a da pritom citaoc ne dobije ni najmanju insinuaciju zasto je takav i odakle mu tolika moc, a s druge strane igra vrlo zanimljivu ulogu u velikom akcionom finalu koji vuce na tipicne americke trilere. (One retke koji su dobri.) Indijanac se bukvalno ponasa kao neunistivi marvelovski superheroj, skacuci s krova na krov sa lakocom lemura dok KGB-ovce ubija kao da su u pitanju tek izlegli, naivni, bespomocni pilici a ne istrenirane ubice. Iako je ta citava scena u katedrali apsurdna, takodje je i veoma zabavna i spektakularna. Problem imam veci sa pojavljivanjem Indijanca u kanalizaciji: tu ga glavni lik pita "otkud sad ti ovde?" a Indijanac (tj Charyn) mu daje neki nejasan odgovnjor - koji je u sustini ekvivalent priznanja autora da ne zna kako da objasni situaciju tj kako i zasto Indijanac ima tolike nadrealne sposobnosti. A opet, Boucq ga je ubacio u pricu te je Charyn morao nekako da se snadje... Verovatno je Boucq insistirao na tome da se ovaj lik ubaci u pricu a Charyn nevoljno pristao, kao neki kompromis.

Prica je sve u svemu jako dobra, bolja od prve jer nema nejasnoca vezanih za likove (sem, eto, poreklo Indijanca sto je velika misterija). Pravo je osvezenje citati kvalitetne dijaloge posle niza gluposti koje sam istrpeo u nekim daleko slabijim ili totalno inferiornim serijalima. (Trigan Empire, Petar Pan...) Jedina kritika koju bih jos pomenuo je sam kraj, zadnja strana, koja mi nije nimalo jasna. Ilic i Indijanac skacu kroz ogromni stakleni mozaik u katedrali. Odnosno, Indijanac to inicira jer je vukao ranjenog Ilica. Zasto to Indijanac cini i sta to sve treba da znaci, pojma nemam...

Crtez je za nijansu slabiji nego u prvoj prici, mada je kolor i dalje jako dobar.

Zanimljivo je da je Charyn uopste pristao da radi sa Boucqom, jer je ovaj odlican crtac, a skoro svi ostali "crtaci" s kojima je Charyn radio stripove su hipsterski skrabatori, sarlatani kao sto su Loustal i Munoz. Ako ikada Charyn pokusa nekoga da ubedi da je esteticar, ne bi mogao... Samo anti-esteticari mogu da pisu za beskorisne klovnove kao sto su ovakvi hipsteri.  Zar mu nije bilo stalo da mu dobri crtaci obradjuju price? Sta vredi i najbolji scenario ako ga naskraba te unisti jedan Munoz, koji crta kao dete od 5 godina... Koje emocije moze takav crtez da oslika? Nikakve. Koji estetski ugodjaj moze da ponudi? Nikakav. Ali takav kretenski izbor je vrlo verovatno usko povezan sa Charynovom levicarskom orijentacijom: levicari su notorni kao pristalice hipsterizma, i kao vernici nebuloznog hipsterskog ubedjenja da je "ruzno lepo a sve lepo zapravo ruzno". A to je usko povezano sa marksistickim ideoloskim motivom da je "zlo dobro a dobro zapravo zlo". (Komunjare to nikada nece tako jasno reci a ni priznati, ali to je esencija njihove gluposti i izvitoperenosti.) Levicari i njihove gluposti: prica u bezbroj nastavaka.
3. prica, Little Tulip, je jos jedna prica usko povezana sa staljinizmom, i to upravo sa gulazima - temom kojom se retko ko od strip/roman scenarista bavi. Sve su to uglavnom levicari, zato im je hiljadu puta draze da nas podsecaju po milioniti put na nacisticke koncentracione logore. A ovaj podatak nam govori koliko su zapravo levicari licemerni, nemoralni pa cak i sociopate, jer svaka iole istorijski potkovana osoba zna da su ruski gulazi i nemacki logor jedna te ista stvar. Biti selektivan po pitanju takve vrste zla je jednako zlo onom pocinjenom u reali.

Ono sto dodatno otezava krivicu selektivnih/licemernih/sociopatskih levicara je cinjenica sto su nacisticki logori postojali 12 godina, a ruski/sovjetski najmanje 150. Pod Putinom i dalje rade, i to na hiljade njih, mahom u Sibiru.

Zato svaka cast Charynu sto se dotakao ove teme. Charyn se ne izmotava, vec prikazuje legendarni sovjetski sadizam brutalno i sirovo bez ikakvog ustrucavanja. Stoga je ova epizoda u delovima dosta depresivna, a glavni lik Pavel je tragicna licnost kojem se retko sta dobro desilo. Dok se druga prica bavila "samo" dekadencijom KGB-a, ovde se ide direktno na ono najgore kod svih komunistickih rezima. Rusko-komunisticko ludilo je ovde necenzurisano, a tako je najefektivnije. Da ne pricam da milioni tih zrtava i ne zasluzuju manje nego da se ta patnja prikaze verodostojno, bez ulepsavanja. Odnosno, crtez dosta ulepsava grozotu, ali zato scenario ne. Da se malo idioti upoznaju s pravom Rusijom, a ne onom koju su im servirali populisticki politicari i kvazi-intelektualni pro-ruski propagandisti. Naravno da je ova opaska upucena svim srpskim rusofilima koji ne znaju ama bas nista o pravoj Rusiji, koju toliko romantizuju bez ikakvog pokrica. Mozda se delom i zbog ove cinjenice ovaj integral nije uspeo rasprodati, cak ni 5 godina nakon objavljivanja na Balkanu: vrlo je moguce da nekim srpskim stripofilima ne odgovara anti-sovjetska (tj u neku ruku i anti-ruska) tematika. Ali da budemo realni: ovako dobar integral ionako nije za takve primitivne budale...

SPOJLERI:

Prica leluja izmedju Nju Jorka 1970. i posleratnog Sibira, ali se vise bavi ovim drugim. Naime, roditelji glavnog lika su se kao neke naivne ovce preselile iz Amerike u Rusiju, i to za vreme Staljina, sto je bio vrlo hrabar potez. A ovo za hrabrost se odnosi na Charyna, ne na likove, jer njihova odluka da odu u komunisticki pakao je toliko suluda da ima maltene elemente humora u sebi. Ne kazem da nije bilo takvih bolida, sigurno da jeste, ali za svakog maloumnog i naivnog Amera koji se usudio krociti na sovjetsko tlo bilo je 1000 Sovjeta koji su pokusavali kako znaju i umeju da se dokopaju Amerike. Razlog odlaska u Moskvu? Da bi se studiralo pod izvikanim Sergejem Ajzenstajnom. Skupo ga je kostala ta idiotarija: on je ubijen za freme pokusaja bega iz gulaga, supruga mu je postala prostitutka u logoru i ubijena je nozem pred sinom, a sin (Pavle) je detinjstvo i adolescenciju proveo u gulagu, okruzen najvecim shljamom planete.

Ali pre nego sto previse nahvalim Charyna potrebno je znati da je medju mnogim zapadnim kvazi-intelektualnim komunistima tokom Hladnog rata postojao obicaj da se zestoko kritikuje staljinizam, a da se ne diraju post-staljinisticki rezimi. Bilo je i onih koji su se protivili svim erama SSSR-a i koji su smatrali tu vestacku uniju totalnim promasajem koji nema veze s pravim marksizmom. (Sto je samo po sebi presmesno, jer nijedna komunisticka zemlja nije uspela da realizuje ni promil Marksove kretenske ideologije (niti je to vecini vladara bila i namera), jer takva nebulozna i nelogicna ideologija nikada ne moze da se pretoci u praksu, jer krsi previse bioloskih odnosno naucnih zakona i principa, a pritom kompletno ignorise ljudsku psihologiju.)

Kojoj levicarskoj grupaciji Charyn pripada, to ne znam, ali "samo" zato sto se okomio na gulage ne znaci da je anti-komunista, to je poenta ovde. Retko koji "elitni" zapadni levicar je kompletno digao ruke od komunizma. Velika vecina njih gaje simpatije prema komunistickim drzavama, a delimicno iz ovog razloga danas imamo sizofreno-paradoksnu situaciju u kojoj zapadni levicari ostro kritikuju Putina - ali i brane Rusiju povremeno. Jer ne mogu da se odvoje od svoje ljubavi ka brutalnom SSSR-u, a Putinova Rusija nije nista drugo nega neka nova verzija starog Sovjetskog Saveza, samo ovog puta vise fasistoidna. Zapadnim levicarima, preko mnogih decenija, je toliko ukorenjena naklonost prema SSSR-u i Rusiji da nisu kadri objektivno da se bave Putinovim rezimom. Odnosno neki manje a neki vise jesu.

Pri kraju price Charyn kaze nesto sto sugerise da bi on mogao biti jedan od onih koji samo diraju staljinisticki SSSR: "nakon Staljinove smrti, gulazi su krenuli da se brzo prazne, do te mere da je bilo vise cuvara nego zatvorenika." Cvrc Milojko. To sto je Staljin oteg'o svoje smrdljive seljacke papke ne znaci da se SSSR za par meseci ili godina transformisao u iole civilizovanu drzavu tj imperiju. Nije, ali ni blizu. SSSR je i dalje bio okrutna diktatura, i pod Hruscevom i pod Breznjevom, s tim sto se manje nevinih civila ubijalo i mucilo. Ali nikako do te mere da "cuvari brojcano nadjacaju zatvorenike": to je basna za malu (levicarsku) decu.

Prica ide iz Rusije u Ameriku i natrag, uz puno flashbacks, a to znaci da je ovo u zanrovskom smislu ping-pong igra izmedju istorijske drame i modernog trilera, sto je originalno i neobicno. Kao i u prethodne dve price, i ovde glavni lik poseduje neku natprirodnu sposobnost. Pavle radi za policiju, koja veruje njegovim "mediumskim" sposobnostima, sto je pomalo cudan aspekt. Medjutim, konkretniji problemi u scenariju nastaju tek na kraju, u velikom triler finalu u kojem se ispostavlja da serijske ubice koje Pavle trazi vec sve poznaje od ranije, iz svojih godina provedenih u gulagu. Ovo je vrlo nerealan obrt, da se blago izrazim. Ovoliko suludu slucajnost ne opravdava ni cinjenica da su svi oni dobili lazne americke dokumente tj velik broj njih je pobegao u Ameriku. Medjutim, NYC nije mali a kamoli Amerika. Jeste da je ovaj obrt ujedinio proslost i sadasnjost odnosno spojio oba dela price i na taj nacin se doslo do zakljucka, ali to je odradjeno na silu, sa prevelekom dozom ekstremne slucajnosti. "Svet je mali" ali ne bas tolicni...

Fokus na tetoviranje kao "umetnost" sluzi dobro prici u smislu da Pavle na taj nacin prezivi gulagni pakao, ali mene nesto preterano ne odusevljava. Tetoviranje je oduvek bila retardirana struka. Jeste da su tattoo musterije jos gluplje od tattoo majstora, ali to ne umanjuje cinjenicu da se samo budale mogu toliko napaliti na ovaj "zanat" kao i hobi. Daleko bilo da je to umetnost, to je najobicnija pizdarija na koju padaju uglavnom maloumnici (npr ovi okoreli ruski i ukrajinski kriminalci) i naivni klicni.

Veliki finale je napet i zanimljiv, bas kao i u prethodnoj prici, ali sadrzi jos neke blesave aspekte, osim gore pomenutog o velikoj slucajnosti. Duh mladog Pavla, onog iz ruske proslosti, se javlja njegovoj devojci i obavestava je gde su i ko su ubice. Salje je tamo da osveti majku, Pavleta i mnoge druge - i ona to zaista uradi, pobivsi citavu grupu nabildovanih okorelih mafijasa u jednoj prostoriji, sama bez icije pomoci i samo s jednim pistoljem, i to bez da nju iko cak ni rani. To je zaista apsurdan ishod. Na srecu ovo je strip a ne film, zato ovakva nebuloza moze mnogo lakse da prodje: na filmu bi ovaj finale delovao previse debilno. Takodje je nelogicno da duh Pavleta posalje svoju devojku na takvu samoubilacku misiju.

Niti je meni ikako jasno zasto bi se jedna mafijaska organizacija, ma koliko bila divljacka i sadisticka, bavila serijskim silovanjima i ubijanjima - koje potom dominiraju vestima. Koja to mafijaska grupacija zeli da skrece paznju na sebe? Pogotovo jedna organizacija koja se sastoji od stranaca sa falsiranim dokumentima...

Ova prica se nastavlja u albumu New York Cannibals koja jos uvek nije objavljena ovde.





Tuesday, September 27, 2022

Gospodin Mardi Gra Pepelnik - Liberge



Monsieur Mardi-Gras Descendres
Vrsta: mini-serijal (4 albuma) 

Crtez/scenario: Eric Liberge

Izdavac: Darkwood / Marketprint (2013-2014)

Premijerno: 1998-2005

Dimenzije: 30.5 x 21.5 cm, HC (& SC)

Br strana netto: 259

Tiraz: 1,000

Zanr: fantazija, misterija

Kolor? Malo samo, uglavnom c/b.

Politicki obojen? Ne.

Golotinja? Ne. 

Rasprodato? Ne.

Crtez: 7/10

Scenario: 4/10

Ciljne grupe: kvazi-filozofi, lobanjasi 

Prednosti: originalnost, scenografija

Minusi: previse trtljanja, iskomplikovana konfuzna prica, likovi svi isti, bezbojnost

Francuz umire i odjednom se pronalazi na nekoj nepoznatoj planeti, i to kao kostur. Uskoro saznaje da nije jedini stanovnik ovog dela solarnog sistema i da je to zapravo pakao... Zatim pokusava da resi misteriju: zasto je on "zasluzio" da zavrsi na ovakvom mestu, kao i razna pitanja vezana za sam pakao.

Ovaj prilicno originalni serijal zvuci na papiru (tj monitoru) mnogo bolje nego sto zapravo jeste. Klasican primer dobre ideje sa slabom realizacijom. Strip nije preporucljiv za preterano mnogo demografskih grupacija, a ja cak ne bih znao jednu da navedem. Ima puno razloga za to...

Pocevsi od crteza. Liberge je kompetentan ilustrator cije su splash strane prilicno zanimljive a ponekad i atmosfericne. Scenografija je dobra/precizna, i uklapa se uz tematiku. Pejsazi su efektivni, npr kako je pustos prikazana u ranom delu prvog albuma, a kasnije i neobicni grad u kojem sve vrvi od kostura. Tehnika je dobra, stil je sasvim solidan.

Medjutim, likovi su ovde jako velik problem: svi su kosturi. To stvara mnostvo problema za citaoca, prvenstveno sto je likove tesko razaznavati, a pritom ih ima puno. Skoro jednako je lose to sto posle izvesnog vremena (u mom slucaju vec na pola prvog albuma) vizuelna jednolicnost stripa postaje opresivna i monotona, a tada ni scenografija - koja je jedina prava atrakcija - vise ne moze bas uvek da izvlaci situaciju.

U veoma retkim slucajevima kada se pojave ljudska lica, ona su nezadovoljavajuce nacrtana - sto mozda i objasnjava izbor Liberza da uradi ovakav serijal?

Sumnjam u to, naravno, ali je pomalo ironicno da los crtac lica bira da uradi serijal kome ionako ne treba sposobnost depikcije lica na visokom nivou.

Ono sto ubrzava preranu vizuelnu prezasicenost i sto otezava neumoljivu jednolicnost - zbog jednih te istih likova tj dosadnih kostura - je definitivno i manjak boje. Iako GMGP nije u bukvalnom smislu crno-beli strip, on to prakticno ipak u velikoj meri jeste. Boje su ili nepostojece, ili veoma oskudne/suptilne ili se pojave tek ponekad, npr pri kraju serijala. Nema sumnje da bi jaci priliv kolora poboljsao dozivljaj citaoca - barem bi tako bilo kod mene.

Da li je takav "jednobojni" tj sivkasto-beli pristup u skladu sa tematikom pakla tj zivota posle smrti? U teoriji bi to moglo da se tako opravda (za pobornike pakla kao bezbojnog mesta), ali nesto tu ipak ne stima. Jer bez obzira sto je svet koji Liberz predstavlja depresivan, nesretan i ruzan, to nije razlog da i citaoc sam strip tako dozivljava. Eto, npr film Brazil iz 1985. se odigrava u jednoj mracnoj, birokratskoj distopiji - ali je uprkos tome vizuelno veoma privlacan i zabavan. A i uprkos negativnim zbivanjima, muzika je poletna i optimisticka. Drugim recima, sasvim je moguce ubaciti ovakve kontraste a ne zrtvovati temu ili glavnu poentu price. Upravo takvi kontrasti cine poruku jos upecatljivijom a dozivljaj publike je nezaboravniji. Nazalost, to je nesto sto mnogi mladi stripadzije i reziseri uopste ne kapiraju: oni sve doslovno shvataju.

"Pravim komediju, zato ce mi film bit vedar i saren - za razliku od moje triler drame koja je bila sivo-tamno-plava, jer je to tako moralo biti zbog mracne teme."

Glupi ste mnogo, moderni filmadzije, mnogo ste glupi, ali bas mnogo. Jesam li pomenuo vec koliko ste tupavi?

Liberz se zajebao ako je mislio da se neka paklena kosturska distopija mora nuzno predstaviti tako da se i citaocu brzo taj svet smuci, bas kao sto se i glavnom liku sve ubrzo smuci nakon njegovog dolaska u taj svet. Pa zar mora citaoc da prozivljava pakao na isti nacin kao i glavni lik?

Naravno da ne. Kosturko je deo price, a mi to nismo, mi smo samo posmatraci: tu je sustinska razlika koju Liberge i njemu slicni ne kapiraju. Nema nikakvog razloga da ovaj depresivni svet nije vizuelno prikazan na daleko bljestaviji i lepsi nacin. Uostalom, zar mora pakao da bude "ruzan"? Gde pise da mora da bude? Ne ocekujem krajolik kao u delu Carobnjak iz Oza kada se pojavi boja prvi put, ali nije ni potrebno preterivati sa sivilom - i to u serijalu koji je fakticki duzine 5-6 BD albuma. To je predugacka prica da bi se ovoliko forsiralo sivilo. Gde je tu varijacija?

A i ta fora sa kosturima postaje otrcana veoma brzo. Tesko je zasnovati citav serijal ovolike duzine na jednoj fori. Liberge nije shvatio da su mnoge fore kratkog veka sto se tice efektivnosti, i da kada fora postane stara da je treba zameniti nekom drugom, svezom forom. Koliko bi serijal bio laksi za citanje da je Liberge pretvorio lica lobanja u ljude npr na polovini serijala. Medjutim, tu bi onda nastao problem sto ne ume dobro da crta ljude...

Osim vizuelnih postoje i scenaristicki propusti.

Kao prvo, radnja je previse iskomplikovana. Umesto da je tema jasna i glasna, ona je razvodnjena na vise frontova, do te mere da na kraju nije sasvim jasno sta je tu uopste glavna poenta? Koliko god film, roman ili strip bio kompleksan i sadrzao vise poenti, mora uvek da se provlaci neka osnovna ideja i da bude svima jasno sta je ta ideja. Ovde toga nema. Ne bih znao reci sta je pisac hteo da kaze a ipak sam pazljivo citao ovaj kupus od scenarija. Liberge se previse trudio da "intelektualizuje" pricu, i previse je tema hteo da obuhvati, umesto da se fokusira na linearniji pristup. Zadnji album umesto da razbistri neke stvari zavrsava pricu na nezadovoljavajuc nacin.

Izdrzati tolika silna blebetanja i mnostvo dosadnih dijaloga - samo da bi Liberge na kraju zaboravio da zavrsi pricu na adekvatan nacin? Neka hvala...

Da, strip je prepun trtljanja, kako filozofskog tako i nekih birokratskih besmislica koje su prosto dosadne. Ako je Liberge zeleo da uspesno imitira Kafku - omanuo je. Dijalog nije dovoljno zanimljiv da bi sam sebe opravdao, bar ne u ovolikoj kolicini. Uostalom, tesko je udubiti se u dijaloge kada se emocije likova jedva prepoznaju - na mnostvu dosadnih i jednolicnih lobanja.

Ima nekih originalnih ideja, ali sve je to moralo da bude dosta bolje.


Top 100 strip ilustratora - 1. i 2. deo:

Hipsterizam u stripu:

Hugo Pratt - Dekonstrukcija:

Navike stripofila:

Crtači rangirani:

Opširne recenzije:

Mange:

Jodoverse:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/kasta-metabarona-gimenez.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/09/castaka-das-pastoras.html

Bernet:

Corben:

Toppi:

Palacios:

Bilal:

Manara:

Boucq:

Fernandez:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/zora-and-hibernauts-fernandez.html

Battaglia:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/legionar-dino-battaglia.html

Magnus:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/neznanac-magnus.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/alan-ford-u-boji.html

Ortiz:

Gimenez:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/kasta-metabarona-gimenez.html

Font:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/jon-rohner-alfonso-font.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/zarobljenik-zvezda-alfonso-font.html

A. Breccia:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mitovi-o-ktuluu-breccia.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mort-cinder-breccia.html

Crumb:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/drawn-together-robert-crumb.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/muke-sa-zenama-robert-crumb.html

Solano Lopez:

Lawrence:

Moebius:

Grrl-Power:

Bonellijana:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/dylan-dog-apokalipsa_30.html

Ostale recenzije: