Thursday, December 15, 2022

Perramus - A. Breccia



Updated: 10.6.23.


PERRAMUS
Vrsta: integral

Crtez: Alberto Breccia

Scenario: Juan Sasturain 

Izdavac: Fibra (2021)

Premijerno: 1983 

Dimenzije: 28.7 x 22 cm, HC

Br strana netto: 384

Tiraz: 500

Zanr: politicka satira, propaganda, fantazija

YU istorijat: ?

Kolor? c/b

Golotinja? Da, i pornografija.

Politicki obojen? Ekstremno. 

Rasprodato? Ne.

Crtez: 7/10

Scenario: 3/10

Ciljne grupe: hipsteri, levicari, nabedjeni kvazi-intelektualci

Prednosti: originalnost, atmosfera

Minusi: konfuzan scenario, trapavi dijalozi, dubiozni moral, komunjarsko-kremljinsko-propagandne budalastine, kretenske price

Breccia nastavlja tradiciju crtanja za prosecne, felericne ili lose scenarije... Koliko god je bio talentovan, zdravog razuma nije imao puno, sudeci po njegovom izboru scenarista s kojima je saradjivao. Cini se da je Breccia sa staroscu postajao opterecen "umetnickim znacajem" a to u prevodu znaci da se trudio da posto-poto stvara albume kojima ce se diviti takozvani kriticari i "strucnjaci" - sto naravno vodi i ka nagradama koje su ga sigurno takodje radovale i/ili kojima se nadao. (Ne znam koliko puta je bio nagradjivan, niti me to imalo tangira.) Ironija je sto takav pristup obicno vodi do ne-umetnickih dela, odnosno ka losim rezultatima. Uostalom, sto vise nagrada neki strip dobije, to je gori. Po pravilu. (A to pravilo vazi pogotovo u ovoj dekadentno eri, kada se skoro iskljucivo nagradjuju skrabotine i politicki-korektan sadrzaj.) Crtacki ovog puta u vecoj meri nije omanuo, kao sto je to bio slucaj sa vecinom njegovih skrabotina iz tog kasnijeg perioda (El Dorado, Dracula, samo neke da navedem), ali nanovo je bio ulozio ogroman trud da ozivi scenario koji jednostavno nije bio vredan truda. Blago receno.

Uostalom, zar se ovakav scenario uklapa s ovim mracnim, atmosfericnim crtezom? Ne bih rekao. Tematika se uklapa, donekle, ali same price neretko odskacu od crteza, i to vremenom krene da nervira. Humor umesto da bude crn, "skriven" i inteligentan - pa da se jos i nekako uklopi s Breccinom masnom atmosferom - je uglavnom osrednji i generican, a to je ono sto nikako ne ide uz taj crtez. Sasturainov sarkazam je plitak, a "metafore" su mu skroz prosecne, cak i banalne. Ovo je satira na nivou nekog kuropacenika koji je sebe poprilicno precenio.

Sasturain, koji je medjuostalom bio i sportski komentator, je verovatno bio sebe ubedio da je neka intelektualna gromada te se pomalo zaneo sa relativno ambicioznim serijalom - koji se na jeftin i generican nacin bavi socio-politickom satirom uz preteranu dozu jeftine "simbolike". Gde je tu humor? Ima ga i to ne malo, ali je kiseo i nezabavan. Kiseo humor bas kao i faca Sasturaina, koja je kisela i antipaticna. Sasturain suvise direktno i simplisticki pravi "poente" vezane za argentinsku diktaturu 70ih, a pritom su mu price (ili neki delovi) ponekad konfuzne. Dijalozi su neretko nespretni, ne teku ni prirodno ni logicno. Kao da nikada nije cuo ljude u konverzaciji, i kao da nikada nije bio procitao neki strip.

Mozda nigde to nije jasnije (tj jadnije) nego u epizodi u zooloskom vrtu, koja je kompletna budalastina, sem zadnje strane koja je zanimljiva i koja ima nekog smisla.

Skoro se citav integral sastoji od kratkih prica od 8-12 strana, znaci onaj klasicni argentinski sistem, s tim sto je Trillo u ovome daleko bolji, pa cak i Oesterheld. Obicno se price zavrsavaju neadekvatno; vrlo cesto nemaju pravu poentu i likovi su previse nejasni dok izjavljuju neku glupost koja deluje da treba toboze da bude dubokoumna tj da vrvi od neke bajne mudrosti a zapravo toga nema. Sasturain se previse oslanja na zadnju izjavu u svakoj prici da sluzi kao upecatljivi  punchline koji ce da zadivi citaoca svojom pronicljivoscu, medjutim vecina tih "punchlines" su mlaki ili cak potpuno nejasni. Sasturain je toliko grcevito pokusavao da bude "veliki mudrac" da se saplitao o sopstvene ideje, nesposoban da satiru realizuje na elegantan nacin dostojan ovakvog crteza. Namera mu je bila da ovo bude "dubokoumna" satira jednog orvelovskog drustva, medjutim scenarista nije bio dovoljno potkovan: ni u scenaristickom, ni u intelektualnom, ni u politickom smislu.

Primera radi - opet prica u zoo - u kojoj Sasturain definise SAD kao "cinicnu imperiju" a pritom nigde potom u nijednoj prici ni ne pominje SSSR! Ta genocidna imperija kao da nije postojala! A tako nesto je bukvalno litmus test politicke (ne)inteligencije. Svako ko je tokom Hladnog rata egalizovao ove dve sile kao "sustinski iste" je bio (ili jeste) kompletan moron, ali takav moron makar nije birao (pogresnu) stranu. Ljudi kao Sasturain su daleko gori od takvih morona: vise je nego jasno da je Crveni Huan daleko vise preferirao SSSR kapitalistickom Zapadu, a to je nedvosmislen dokaz da je ovaj lik bio psihopata, lud, ili imbecil. Ili neka kombinacija ovog smecarskog trougla. (Kod komunjara postoje samo ove tri opcije, nista drugo.) Na previse sam takvih budala nailazio u zivotu, u svetu filma, i u svetu stripa da ih ne bih brzo prepoznao: identifikacija takvih bolida i njihovih bezgranicnih gluposti mi je uza specijalnost.

Nesto kasnije, Sasturain je potvrdio moje sumnje, kada su na strani 205 klovnovi "braca Marks" uzviknuli "Marksizam ce pobediti". Posto se Sasturain nije usudjivao prejasno iskazati svoje simpatizerstvo sa komunizmom, dao je "braci Marks" da oni umesto njega, onako indirektno a opet ocigledno, kazu za koga i za sta zapravo Huan navija. Ujedno je i nanovo potvrdio moju primedbu da upotrebljava jeftine fazone: komicari braca Marks se koriste kao izgovor da se oda kompliment a time i odanost najgoroj ideologiji u istoriji covecanstva. Bedna igra reci vredna trecerazredne komedije tj kvazi-satire. "Hey, the Brothers Marx as communists - because of Karl Marx! Get it? Ha ha ha, so funny... Oh, ain't I clever..." Jad i cemer.

Pritom je Perramus tj Musavi Pera dobio nagradu od Amnesty International, koji su notorna levo orijentisana organizacija (a kaobajagi nepristrasna). Perramus mnogi dozivljavaju kao osudu tiranije, medjutim to uopste nije tacno: Sasturain nigde ne osudjuje tiraniju kao takvu, generalno, vec iskljucivo desnicarsku tiraniju. A time strip ima slican intelektualni i moralni kredibilitet kao Carli Caplinov licemerni Veliki diktator, koji je snimljen da se sprda na racun nacisticke Nemacke - ali iz ugla jednog zadrtog staljiniste! Stoga su i Musavi Pera i Veliki diktator u tom smislu kompletni promasaji, kreacije bolesnih umova koji bi da moralisu gazeci jedno zlo a ignorisuci ili cak velicajuci ono drugo. Kao kada bi Ted Bundy snimio film ili sklepao strip u kojem osudjuje odredjenu vrstu serijskih ubica. Presmesno. Naravno, Sasturain i Chaplin nisu bili tirani (barem ne na vlasti), i zato je poredjenje relativno, ali podrzavanjem levicarskih tiranija su odali vise o sebi nego sto su mogli i da pretpostave - barem kod perceptivnih ljudi koji se iole razumeju u politiku i istoriju. Ovi ostali, odnosno vecina tupave raje, neka i dalje veruju da su takvi kao Chaplin i Sasturain bili moralne gromade... Blago glupima.

    Cesto potenciranje Boga u Perramusu bi moglo da navede neupucene da pomisle da se zavaravam, da Sasturain ne moze biti marksista. Medjutim, greska. U Latino Americi biti komunista ne iskljucuje veru u Boga, kao sto uostalom ovaj paradoks postoji i na Balkanu, npr u Srbiji, u kojoj komunisti idu u crkvu i klanjaju se koruptnim popinama lopinama, zemlja u kojoj isti covek slavi i Uskrs i Prvi Maj, i to jedan za drugim. Dapace, mnoge komunjare (u Latino Americi) su vernici. Na primer slavni fudbaler-narkoman-cirkuzant Maradona. I on je Argentinac koji je bio sedeo na dva konja istovremeno, koji je praktikovao ovu presmesnu kontradikciju da se divi "revolucionarima" kao sto su Chavez i Kastro a da kompletno ignorise zadrti ateizam te ideologije. Jeste, Sasturain je skolovani "intelektualac" (da ponovim: ne postoje levicarski intelektualci; cesto zloupotrebljivani oksimoron) za razliku od Maradone koji je bio najobicnija neuka seljacina, narcisoidni prostak bez mozga. Medjutim, to i cini politiku toliko apsurdnom, sto sjedinjuje razne bizarne kontraste: i Maradona i Sasturain (?) se kunu u Boga i Bibliju dok podrzavaju ideologiju kojoj je jedan od glavnih ciljeva da zameni i zabrani (konvencionalnu) religiju i spali sve biblije. Ljudska glupost, beskrajna je...

Perramus otpocinje sa "Knjigom Prvom", tj sa prvim delom, koji je iole solidan, ali scenario zatim postaje sve gluplji i dosadniji kako serijal odmice, a ta pomalo tipicna "argentinska devalvacija" dostize svoj najnizi nivo u "Knjizi Trecoj". Taj deo integrala je jedna kompletna budalastina - dosadna, konfuzna i ultra-levicarska kojestarija - a cija je glavna poenta kako Ameri (tj "Gringosi" kako ih Sasturain sa vrlo ociglednom mrznjom naziva) decenijama dominiraju jednim fiktivnim ostrvom time sto su genetski konstruisali posebne ptice koje seru neka "profitabilna govna" ili sta vec. Ovaj izmet je osnov ekonomije ostrva, sto je bas ono ha ha ha ha ha ha ha smesno. Mislim, toliko je duhovito da eto, ha ha ha ne umem da stanem od smejanja. Ne trazite mi da vam detaljnije objasnjavam suludo-nespretnu "logiku" ove mizerne kvazi-satire, jer je i sam nisam sasvim razumeo. A to je iz prostog razloga sto Sasturain jednostavno ne ume da pise, ne ume da se obraca citaocu kao pravi pripovedac vec se manje-vise totalno gubi u svojim glupavim idejama i grcevitim pokusajima intelektualne satire. A posto je Breccia bio glup covek, nije bio u mogucnosti da koriguje neke greske u scenariju i u pristupu svog scenariste. Sasturain je samo znao da se mudropreserava kroz razne "citate" koje je negde procitao a onda dao (uglavnom) Borgesu da ih izgovara. Taj lik, Borges, iz upravo tog razloga postaje ubrzo veoma naporan i iritantan lik, jer iako ga je Sasturain ovde postavio kao glas razuma (?) i dezurnog Konfucijusa, on nije nista vise do Yoda puta 100, a to zna da opako smara - pogotovo u kontekstu ovako lose koncipiranih avantura i nebuloznih politickih poenti.

Vrlo je jasno da Sasturain nije imao ni muda ni inteligencije da krivicu za kontinuirani neuspeh Latino kontinenta trazi u samom kontinentu tj u njegovim jadno vodjenim i smesnim "banana republikama" i njihovim narodima koji trpe sve te uzasne rezime, vec ide onom najlaksom a populisticki oprobanom rutom da okrivljuje strane sile za to, a to je u ovom slucaju (kao i skoro uvek u levicarskoj literaturi) SAD: "Gringosi" su Sasturainu krivi za sve. Sto bi se reklo, scapegoats. Ova kompletno kretenska (i kao sto vec rekoh dosadna i konfuzna treca) avantura nedvosmisleno definise Huana kao jednog od mnogih levicarskih budaletina i lazova, s tim sto su neki od takvih njegovih scenarista/pisaca kolega daleko vestiji u tome od njega: odnosno neki od njih kada kenjaju barem to rade interesantno. Medjutim, Sasturain ne samo da laze sireci jeftinu sovjetsku propagandu vec to radi na veoma smoran i trapav nacin.

Da li vas to podseca na nekog? Pa na Srbe, naravno. I ovde u Srbiji su mnogim naivcinama za sve regionalne probleme krivi iskljucivo drugi tj u ovom slucaju zapadne sile: Britanija i Amerika predvode listu "zlotvora koji zele da uniste pravoslavlje i Srbe" (kompletna budalastina), ali je tu ipak SAD uglavnom najveci dezurni krivac, ama bas za sve. (Nemci se redje tretiraju kao najveci nasi neprijatelji iako su neuporedivo neprijateljskije orijentisani ka Srbiji nego SAD i Britanija, i to vec vise od veka.) Ako Makedoniju rokne jos neki zemljotres - Amerikanci su cak i za to krivi. Ali to je valjda odlika neuspesnih i nezrelih naroda, da nikada ne priznaju krivicu tj da se ne suocavaju sa svojim nedostacima vec uvek optuzuju druge za svoje neuspehe: u Srbiji se sve vrti oko nekih suludih inostranih zavera, jer ovdasnji misevi zaista veruju da je Srbija centar sveta - kako istorijski tako i geopoliticki. Paranoja ovde vlada u velikom stilu, a ovdasnji politicari (skoro svi populisti) ne ispustaju nijednu priliku da tu veoma profitabilnu paranoju pumpaju jos vise. Poznato je da mala deca ovo uvek rade, tj nikada ne priznaju svoju krivicu vec su im uvek svi drugi krivi za sve njihove greske, stoga ovakvo kolektivno "trazenje krivca" uvek poistovecujem sa infantilizmom. Srbija je u tom smislu infantilna drzava, jos jedna "banana republic", a ukoliko se vecina Argentinaca takodje vodi Sasturainovom "logikom" tj levicarsko-populistickim bullshitom, onda je i ta drzava u velikoj meri infantilna, bas kao i skoro citav balkanski region. Zapravo su, kad smo vec na ovoj temi, vecina drzava infantilne, a to u velikoj meri objasnjava cinjenicu zasto velika vecina nacija nema stabilne ekonomije, a jos manje funkcionalne, istinske demokratije. Velika vecina ljudi su kompletni idioti: ziva istina. A idiot kada glasa on glasa skoro uvek za samo-unistenje.

Preterana dramaturgija s kojom se tadasnja argentinska diktatura secka i kritikuje od strane levicara, vec decenijama, me navodi da sve vise verujem u to da je opet u pitanju tipicno i licemerno marksisticko prebacivanje lopte - slicno onom koje se radilo (i jos uvek se radi) sa Pinochet-om, iz susednog Cilea. Jer, oba ova rezima, koliko god brutalna bila, su bili male mace u odnosu na Norijegu, Kastra, Chaveza i vecinu ostalih komunjarskih degenerika - kojima se ovakvi scenaristi i pisci obicno dive, usput receno. A time je sve receno: kao sto rekoh, klasicno prebacivanje lopte (sto je donekle i ocekivano s obzirom da je Sasturain voleo fudbal). "Pinochet je bio najgori!" sumira stav svih levicara na ovu temu. Ne, on je bio zlato u odnosu na Kastra, koji je idol upravo onima koji se preterano bave ovim cileanskim diktatorom, jer time zele da skrenu paznju sa zlodela Kastrovog rezima (i njemu slicnim), koji je usput receno vladao neuporedivo duze od Pinocheta te prouzrokovao daleko vise stete u Kubi (i van nje) nego ovaj u Chileu. (Kako se samo olako zaboravlja da smo zbog Kastra skoro bili usli u Treci svetski rat 1962...) To podseca na sadasnju americku marksisticku elitu koja upire prstom na "rast fasizma" a pritom je najveca opasnost sadasnjice upravo rastuca moc neo-marksizma iza kojeg se oni kriju - a jos su gori od fasista jer je njihovo zlo mnogo prikrivenije i podmuklije te opasnije. A pritom drze skoro svu moc. To takodje podseca na idiote koji kada navode najgore tirane 20. veka samo trtljaju o Hitleru, izbegavajuci da pomenu Staljina, koji je u mnogo cemu bio jos gori. Ili Pol Pota, koji je za samo par godina vladavine uspeo da izgenocidira cak cetvrtinu kambodzanskog stanovnistva! Takvim levicarskim "dusebriznicima" zapravo i ne smeta sto je Pinochet ubijao politicke protivnike: njima smeta sto je to radio kao desnicar a ne kao levicar. Drugim recima, njima smeta sto je ubijao levicarske disidente. Nemaju oni nista protiv da se desnicarski opozicionari i buntovnici zestoko kaznjavaju. E, o tome se radi, u tom grmcetu lezi crveni zeka, o tom odvratnom licemerju i selektivnom isterivanju "pravde" se ovde radi...

Da li bi Sasturain napisao ovo smece od scenarija da je Argentinom u 70im bila komunisticka diktatura koja je ubijala politicke protivnike, odnosne desnicarske disidente?

Naravno da ne bi. To mu ne bi smetalo. Ali uopste. Ovaj album ne bi ni postojao. A ni ono holivudsko govno Missing - koje je rezirao notorni grcki komunista Costa-Gavras. I to smece je bilo nagradjivano, bas zato sto je deo crveno-propagandnog programa. Ni Gavranu nije smetalo sto je Pinochet bio ubica, vec sto nije bio levicarski ubica.

Uostalom, koliko se cesto levicarski Holivud osvrtao na necuvene genocide pocinjene u Kambodzi, SSSR-u, Kini ili Severnoj Koreji? Vrlo retko. Njima mnogo vise smeta jedan Pinochet koji je sa svojih (navodno) 3000 zrtava Miki Maus u odnosu na neke od svojih ultra-levicarskih kolega. Poredimo samo broj filmova u kojima su Nacisti zlikovci sa brojem filmova u kojima su sovjetski komunisti zlikovci: poredjenja nema. Na svaki anti-komunisticki film dodje deset ili mozda pedeset anti-nacistickih. Zato sto levicarskim degenericima ne smetaju genocid i represija kao takvi, vec samo ukoliko ih vrse desnicari. Ali upravo takvi izvitopereni levicarski scenaristi i reditelji nam vec vise od pola veka moralisu, oni su ti koji nas istorijski "obrazuju" (odnosno neuku i naivnu raju koja veruje sve sto se nalazi u filmovima), govore nam kako da razmisljamo odnosno da uopste i ne razmisljamo nego samo njih i njihove lazi da slusamo. Uostalom, Borges je i zastupao stav da ekstremna desnica i levica nalaze pobornike najcesce medju lenjim i glupim ljudima koji zele da neko drugi razmislja umesto njih, i da se o njima brine, kao o maloj nesposobnoj deci. Takva sorta bolida podrzava jaku centralisticku vlast, jer onda nijednu sivu celiju ne moraju da aktiviraju: svi slogani i sva pravila su im unapred zadata od strane tiranskog rezima, pravila i morale koje takve ovce usvajaju bez imalo kritike ili skepse, kao savrsenu istinu. Politicka doktrina kao religija. Isti qrac.

A kad smo vec kod Borgesa, ne pitajte me zasto je bas njega Sasturain nacinio fokalnom tackom ovog serijala. Nije Musavi Pera glavni lik, on je cak maltene kompletno zaboravljen u trecem delu, vec je to Borges - odnosno neki kvazi-Borges kojeg je Sasturain redefinisao onako kako mu se cefnulo. Borges je u pravom zivotu bio okoreli anti-komunista (i anti-fasista, cisto da se razumemo), bas kao i ja, te mi nije jasno zasto mu se Sasturain u ovolikoj meri divio. Zbog njegovih dela? Mozda je Sasturain sebe ubedio da Borges i nije pravi anti-komunista vec da je to neki "nesporazum"? Sasturain u jednom kadru (negde kod prvog pojavljivanja cuvenog pisca) daje Borgesu izjavu koja ukazuje na to da je Borges - navodno - presao iz desnice u levicu. Medjutim, nisam siguran da li se tu Sasturain sprda ili zaista veruje da je jedan intelektualac kao Borges zaista mogao - i to pod stare dane - da postane levicar.

(Bukvalno je sasvim obrnuto kod inteligentnih ljudi: oni koji se kojim slucajem pogube dok su mladi i naivni te se priklone levici se neretko "konzervatizuju" vremenom, tj krecu polako sve vise ka desnici, a neki dozive i totalni politicki preobrazaj. Ovo obrnuto, sto Sasturain (eventualno) sugerise, devolucija od desnice ka levici, se gotovo nikada ne desava. Jer levica je ideologija mladih tupavih idealista - i matorih psihopata. Nije ideologija iskusnih, matorih intelektualaca.)

Borges je bio velika faca u Argentini, i svetsko ime, ali s obzirom da je Sasturain imao toliko drugih pisaca da izabere za ovu ulogu - pregrst poznatih/priznatih levicara - ne razumem zasto bas uze Borgesa. Zato sto Sasturain ipak nije bio levicar? Ta mogucnost kompletno otpada, jer ovaj scenario nedvosmisleno stavlja Huana u ovaj politicki kosh tj levicarski, cak i ultra-levicarski. Sasturain prezentuje komunjarsku revoluciju u pozitivnom svetlu, te nema ni govora da nije komunista ili makar marksisticki simpatizer. Niti se igde sprda na racun Rusa kako to na primer cesto radi sa Amerima. (Nije mu smetalo sto se SSSR debelo mesao u politicki i ekonomski zivot i istorijski tok Kube, primera radi, a Amerikancima prebacuje "imperijalisticko licemerje i cinizam". To sve govori, tu ne postoji nikakva dilema o politickoj orijentaciji doticnog, i koliko laze.)

Sto se konkretno argentinske hunte 70ih tice, Borges je prvo podrzavao taj rezim (jer je bio anti-komunisticki, sto nikada nije losa stvar), ali se onda kompletno okrenuo protiv rezima nakon pocetka terora. Mozda tu pronalazimo neko zrno razloga, mozda i vece od zrna, zasto je Sasturain bas njega odabrao. Mozda je Borges bio jedan od najglasnijih protivnika rezima, a treba imati velika muda da se javno suprotstavis nekom tiranskom rezimu, stoga je mozda bas on izabran da predvodi vecinu avantura u ovom stripu.

Dosadnih avantura, ofrlje osmisljenih i sa puno loseg dijaloga. Jer Sasturain je bio novajlija u svetu stripa kada se bio latio Perramusa. Samo zato sto si dobar (?) romano-pisac ne znaci nuzno da umes da se snadjes kao scenarista jednog stripa: romani i stripovi su dosta razlicite zveri, zato se mnogi snalaze u jednom ali ne i u drugom. Mada, da budemo realni, velik broj se ne snalazi ni u jednom ni u drugom... Ali to je vec neka deseta tema...

A sto se tice epizode u kojoj Borges dobija Nobelovu nagradu, zivo me zanima da li Sasturain uopste shvata zasto je ovaj cuveni pisac nikada nije osvojio. Razlog tome je zapravo vrlo jednostavan: Svedjani su teski levicari, kao nacija, jos od kraja WW2 (tokom kojeg su bili zagrizeni nacisti, mada se ovo danas precutkuje ili ublazuje), i maltene citavo njihovo drustvo je levicarsko. Politicka scena im je levicarska; prakticno nikada nemaju desnicare na vlasti; vec 70 godina vladaju iskljucivo socijalisti. A ta bajna, famozna, izvikana institucija koja deli nagrade i novac je 1:1 odraz tog nazadnog politicki-korektnog svedskog sistema. Zato Borges nema nagradu od njih, jer nije bio levicar. Cak je bio i okoreli anti-komunista, a takvima levicarski Nobelov komitet (skoro) nikada ne dodeljuje nagrade. Ukoliko Sasturain nije svestan ove cinjenice (ili makar veoma realne mogucnosti), onda je kompletna budala: zato me i toliko zanima da li on to zna ili ne. Jer ukoliko ne zna onda sa 100%-nom sigurnoscu mogu da ga okarakterisem kao stereotipicnog "intelektualnog morona". (Guglirajte intellectual morons, vrlo zanimljiv pojam.)

Naravno, medju stripofilima kao i medju filmofilima, je mali broj onih koji su u stanju da iole razumeju o cemu ovde pricam. Previse su im isprani mozgovi marksistickom propagandom, jos od malih nogu, da bi im ostalo dovoljno funkcionalnih sivih celija da slobodno tj logicno razmisljaju o svemu ovome... Freethinkers su veoma retka vrsta, gotovo da ih i nema. Ne daj Boze da odstupas od dogme da je Pinochet bio najgori Latino diktator, i ne daj Boze da se ne divis Kastru, a kamoli da ga kritikujes: to te automatski definise kao "fasistu". (Danasnjim levicarima su svi njihovi neprijatelji "fasisti"; time sto svim neistomisljenicima pripisuju etiket "fasiste" zapravo veoma ironicno dokazuju da su zapravo oni ti koji su politicki ekstremisti. Ali nazalost raja je uglavnom previse glupa, politicki lobotomizirana ili lenja da ovako ociglednu i ironicnu cinjenicu prepozna.)

Za razliku od ovih pomahnitalih i nadasve pristrasnih/neobjektivnih levicara, ja osudjujem i jedne i druge: ne pravim razliku izmedju desnicarskih i levicarskih zlotvora, jer svi ti zlo-tvorovi smrde na veoma slican nacin. Ekstremna desnica i ekstremna levica su u sustini isto sranje (krvozedne psihopate kao i zadrti idioti nesposobni za kompromise), a ko to jos uvek nije shvatio bolje da se prijavi za lobotomiju...

Da je Sasturain kritikovao taj argentinski rezim sa stanovista "neutralnog" posmatraca, ovaj strip bi bio daleko inteligentnijii, ili makar mnogo moralniji - posto bi i dalje bio plitak i dosadan jer ovaj ne ume da pise. Gde su sarkasticne opaske upucene manijackoj Sovjetskoj Imperiji, koja je vise od pola veka bila susta definicija zla i dekadencije? Zar je moguce da ovakve budale zaista sebe drze za intelektualce? Sovjetski Savez nije vrsio uticaj na Juznu Ameriku kao sto su to cinili (i jos uvek cine) Amerikanci? Na kakvoj planeti idiota ja to zivim? Zasto vecina citalaca pada na ovakve budalastine? Otkad su marksisticki scenaristi glasovi razuma?

Citaocima Fibrinih (ne)dela jesu. Oni svemu ovome sto pronadju u Perramusu veruju kao da je Sveto Pismo.

Ko zeli inteligentan "social commentary" pre ce ga naci u ludostima jednog Roberta Crumba nego kod ovakvih precenjenih palamudasa kao sto je Huan - blago receno. Crumb, za razliku od ovog izvikanog polu-dunstera, na totalno iskren, neisfoliran i nepretenciozan nacin pravi komentare o ljudima i o drustvu, a vrlo cesto pravi zapazanja koja udaraju pravo u metu. Cak i kada nije u pravu, bar mu se ne moze osporiti totalna iskrenost, kao i volja da se sprda i na racun levicara, iako je i sam levicar, kao i na svoj racun. Toga kod Sasturaina nema: on je zadrti namrgodjeni levicar; kod njega nema prostora za kritiku upucenu svom taboru, a kamoli ostru kritiku koja pogadja u centar. Sasturaina to ne zanima, jer on je politicki ekstremista, manipulant i lazov. On je izabrao propagandu, ne istinu. Neiskrenost je njegova igra, on lovi nagrade i priznanja od Establishmenta, za razliku od Crumba koga savrseno zabole za sve to, jer zna da to nema nikakvu vrednost (sem finansijske). Zato se i Huan toliko osvrce na Borgesovo nedobijanje Nobelove nagrade - davajuci time toj jadnoj, debilnoj, levicarskoj instituciji daleko veci kredibilitet nego sto je zasluzuju. Crumb se ne pretvara da ima sve odgovore a nije nimalo opterecen sa filozofskim referencama i dubokoumnim literarnim citatima, ne bi li imponirao kvazi-intelektualce i dezurne seratore tj kriticare. (Naprotiv, sprda se na svoj racun.) Crumb svojim sopstvenim recima (a ne tudjim) i sopstvenim idejama (ne tudjim) i suludim situacijama daleko vise postize nego ovaj jedva talentovani mucenik ciji je debelo-felericni  Perramus deklarisan remek-delom od strane tupavih pavijana koji ne razlikuju mrava od slona a kamoli inteligentan sadrzaj od forsiranog i mediokritetnog. Meni je neuporedivo draze tumacenje sveta jednog intelektualno neopterecenog tj iskrenog i prizemljenog Crumba nego jednog zadrtog, pomahnitalog komuniste kao sto je Sasturain.
Zasto pobornike Perramusa (i slicnih kojestarija) smatram neiskrenim, kvazi-intelektualnim kompleksasima? Evo dobrog primera, iz jedne recenzije sa Goodreads:

"Perramus is a great work but I'm not exactly sure I actually enjoyed it. 4 out of 5 stars."

To sve govori. Prevod sa idiotskog na srpski:

"Suvise sam glup i seljak, jadan ne bio, da ukapiram bilo sta intelektualno ili uzviseno, zato znam da nije kriv scenarista sto je napisao nesto glupo, jer ovo glupo ne moze biti, vec sam ja kriv jer sam glup. Ovo mora da je predobro stivo jer ga svi kompleksasi slicni meni hvale, sto znaci da mu moram dati visoku ocenu da ne bih ispao glup - iako to jesam."

Lik u recenziji takodje pominje kako se cesto gubio u radnji, a zatim cak zakljucuje da nije siguran da li je uopste uzivao u albumu - a onda mu ipak da 4/5 zvezde, a to uradi samo da ne bi ispalo kako je suvise "seljober" da moze da ceni ovakvo "majstorstvo". Tu je klasican strah od osude, strah da ce ga hipsteri ismejavati, odnosno strah da ga drugi kompleksasi ne ismejavaju (ironija), strah da ne "ispadne glup i neuk" jer toboze nije shvatio koliko je ovo jelte remek-delo.

Ja taj strah nemam. Mene savrseno zabole sta ce drugi da kazu o mojim stavovima, mene cak zabavlja kada me kritikuju (budale), a tek me ne tangira misljenje hipstera koje smatram najvecim imbecilima u svetu stripa, filma i muzike. To su ovce. Isto sto rade u stripu - odnosno da se pretvaraju da vole ili cene ili shvataju nesto sto niti vole niti cene niti sto je za ikakvo shvatanje - rade i kod muzike, kada "slusaju" neki anti-sluhisticki indie bend, ili kod filmova, kada se kunu da je Wes Anderson komedijski genije. To su sve preplaseni, nesigurni kompleksasi, a oni su idealna meta sarlatana koji propagiraju "pikasovsku prevaru". Hipsteri su veoma predvidljivi, jer u stripu cene Satrapavu i Djipija, u muzici cene "eksperimentalni" bullshit kao i indie rok/pop bendove, a u kinematografiji su svi obavezno veliki "fanovi" Bergmana, Bunjuela i Andersona (a da ne pricam o nemackim i italijanskim hipster-"velikanima"). To je armija umno ostecenih balvana koji svi imaju identican ukus - a pritom zarko zele da budu "drugaciji" od ostalih. Ova hipsterska ironija je velika kao Vavilon, ali jadni mali hipstercici nikako da je primete...

E zato se sprdam na racun fanova ovakvih stripova - kao i ustrasenim kukavicama koje se ne usudjuju da lepo i fino priznaju: "Ne, meni se Perramus ne dopada jer je konfuzan, dosadan (i glup)." A to sto je konfuzan nije feler (inteligentnog) citaoca vec je mana scenariste koji ne ume da komunicara svoje ideje na koherentan i kvalitetan nacin.

Evo jos jedne tupave recenzije, kojom dominiraju strah i nesigurnost u sopstveni stav i inteligenciju:

"If you combine art and story, the result is unbearable - too difficult to follow, too complex and sometimes, kind of a bore. Still, seeing the names behind it and especially Breccia I'll put my money on me not getting a lot of stuff - I'd go with 50-60% understood of those offered. Surely it needs second and third readings sometime in the future."

Ne, kuropacenice, ne pomazu dodatna citanja previse, jer scenario je jednostavno los, a radnja dosadna, a ovakvi nedostaci se ne ispravljaju dodatnim ocajnickim pokusajima da se na silu uziva u sranju, kao sto ne pomaze slusati album Cece Raznatovic 93 puta da bi ti se (na silu) dopao. Ali ovaj bolid je barem iskren da nema samopouzdanja, umesto da sarenolikim poetsko-hipsterskim jezikom pokusa da se pretvara kako je sve shvatio i kako mu je bilo ogromno zadovoljstvo da cita ovakav smor. Presmesna mi je ova konstatacija da "s obzirom koja imena stoje iza ovog stripa mora da je dobar". Kakva idolopoklonicka ovca...

Inace, primetio sam u pojedinim recenzijama kako se neki levicare dure sto je Perramus toliko "seksisticki" pa cak i "rasisticki" strip, i da mu te omaske kvare celokupni kvalitet. Retko sta me toliko zabavlja kao kada se levicari ljute na druge levicare sto nisu bili sasvim, 100%, politicki-korektni, vec su sebi "dozvolili" neke nedopustive propuste koji su toboze rezervisani samo za desnicare. (Naivno verovanje da levicari ne mogu biti rasisti i seksisti je jedna od najvecih zabluda danasnjice; ja licno sam upoznao nekoliko takvih levicara koji prosto pucaju od rasizma i seksizma.) Ali ovakvo sitnicarenje levicara 21. veka, koji su jos gori od svojih kolega iz 20. veka, je tipicno i neretko, pogotovo kada pokusavaju da se ovako trapavo hvataju u kostac sa nekim filmom, knjigom ili stripom od pre 50 ili 100 godina, kada politicka korektnost jos nije bila vladala drustvom, te su ljudi bili daleko slobodniji da se iskreno ili makar iskrenije izrazavaju, pa cak i levicari. Kako je krenulo, uskoro ce i levicarski filmovi da budu zabranjivani - od strane levicarske elite - jer nisu "podobni" tj nisu dovoljno "cisti". Smehotres.

Da je danas pisao Perramus, da li bi Sasturain ubacio onu epizodu sa seksom sa 6 zena kao maltene sportsko takmicenje? Nikad. Odnosno, u najmanju ruku bi tu epizodu poprilicno izmenio tj ublazio... A to fino govori o kakvom "progresu" i "slobodi" se radi kada sledimo marksisticka ubedjenja (u koje Sasturain duboko veruje), kao sto je slucaj na Zapadu vec decenijama. Eto do cega smo dosli, da levicari kritikuju levicarska dela jer nisu dovoljno auto-cenzurisana, nisu dovoljno cista, sterilna, oprana od sve navodne prljavstine...

Crvena govna nece biti sretna dok zakonom ne zabrane sva ne-levicarska misljenja i dok ne pootvaraju gulage u svim zapadnim zemljama: tada vise levicari nece morati da se nerviraju zbog rasprava sa neistomisljenicima na internetu, vec ce lepo i fino da prijave svakoga ko nije PC a taj ce potom da se lepo odvede na "razgovor" (sa palicama) a potom i na "re-edukaciju" u neki konc-lager prepun vec osusenih kostura... Uostalom, nisu prve takve logore bili otvorili nacisti vec komunjare...

4. i zadnja prica, Zub po zub, o lovu na zube nekog pokojnog argentinskog pevaca, je manje konfuzna, manje trapavo srocena - ali i dalje moronska u svakom smislu. Opet se Sasturain pokusava prciti nekom jeftinom a skroz tupavom "simbolikom", jedino sto je ovog puta glavnu idiotsku premisu zavio u neki iole citljiv (mada dosadan) akcioni "triler", koji sadrzi manje praznog filozofiranja a vise konkretnih desavanja koja su kako-tako povezana. Trebalo mu je da upropasti tri citave price, na skoro 300 strana, da bi napokon iole shvatio kako se treba napisati (iole upotrebljiv) strip scenario...

Iole.

Iako mu sprovodjenje radnje ovog puta ide mnogo lakse od ruke, ipak se i u ovom delu albuma Sasturain blamira do kostiju, i to najvise ubacivanjem i tretmanom Sinatre i Kastra. Cemu to? Borges je vec bio zloupotrebljen, jer prikazan na totalno nebulozan i neprecizan nacin. Nije ga prikazao kakav je zaista bio, jer Borges nije nikada bio komunista, kao sto sam vec bio objasnio. Prema tome, sta treba da zakljucimo o ovoj blesavoj verziji Sinatre? Da Sasturain zaista smatra da bi Sinatra mogao da se bavi secenjem qrceva iz zabave? Da zaista veruje da je Kastro neki nasmejani i simpaticni lider? (Informisani) citaoc ne zna uopste sta je pisac hteo da kaze, jer je vec bio slagao/obmanuo citaoca sa svojom promasenom depikcijom Borgesa. Nebuloze na kvadrat. Nekompetencija visokog ranga.

Sinatra je prikazan kao nenormalni psihopata, a Kastro kao covek koji je voljan da zrtvuje glavne likove - ali i zadnjim kadrom te epizode je nedvosmisleno sugerirao da je Kastrirani bio idealista, sto ovaj manijacki diktator sigurno nikada nije bio. Diktatori su idealisti samo na papiru odnosno u svojoj neumoljivoj drzavnoj propagandi tj u svojim lazima - ista ova pro-kastrovska (a ujedno i sovjetska) propaganda koja je odlicno pomutila mozak Sasturainu i njemu slicnim debilima/olosima. 

(Ne mogu da se odlucim da li je Sasturain vise debil ili olos, jer politicki ekstremizam samo takve i regrutuje. Ne mogu sa sigurnoscu da utvrdim sta je. Ali pre ce biti da je psihopata koji mrzi ljude te se zato toliko zaljubio u komunizam - kao i Staljin, Lenjin, Chaplin, Costa-Gavran, Jane Fonda i mnogi drugi olosi pre njega - jer to je idealna ideologija za psihopate koji ne zele da odaju tu veliku tajnu da su psihopate - jer su komunjarski ideali toliko toboze "humanisticki". Psihopate koji ne mare da njihova psihopatija bude mnogo vise ocigledna tj neskrivena se okrecu vise nacizmu... Tu je jedina sustinska razlika: komunisti skriveno rade protiv covecanstva dok fasisti to manje-vise otvoreno cine. Ali to je vec neka druga tema, o kojoj mogu da palamudim na sto dodatnih postova...)

Sto je "najbolje", Kastro ispada bolji covek od Sinatre! Covek koji je pola veka harao Kubom, unistio je potpuno, drzavu iz koje su svi gledali da pobegnu glavom bez obzira cim je stupio na vlast; koji je pobio, izgnao i maltretirao stotine hiljada politickih neistomisljenika, ili kako ih ovde zove, "kontrarevolucionarima"... E o tom istom coveku Sasturain ima bolje misljenje nego o Sinatri - jednom koruptnom malom egomanijaku, koji je bio sve samo ne cvecka i koji je saradjivao s mafijom jos od pocetka svoje karijere, ali u poredjenju sa kubanskim genocidnim diktatorom je ipak bio mala maca. U jednoj sceni Sinatra zeli da se Neprijateljovom protivniku odsece ona stvar. Eto, koliko je Sasturain perverzan. On projektuje sopstvene divljacke pobude na jednog americkog pevaca, jer em mrzi Amerikance (koji su njemu simbol "trulog imperijalistickog kapitalizma") em je i sam jedan licemerni perverzni sadista koji bi najradije svim "desnicarima" odsekao onu stvar, sa satarom. Daleko bi bilo logicnije da Kastro sece qrceve. Ali Sastubudala i logika, ne idu bas zajedno...

Inace, kako se naivno Sasturain odaje kao hardcore komunista, a da toga nije ponekad ni svestan... Primera radi, kada ultra-desnicarski Francuzi upadaju u jednu parisku humanitarnu organizaciju (strana 415 valjda) i krecu da pucaju na Arape dok vicu "za belu Francusku!". Sasturain ih kroz jednog od likova naziva "desnicarima"! Pa nisu to desnicari, Sastukretenu, to su ultra-desnicari. Zar Sastumajmun ne zna razliku izmedju jednih i drugih?

Ali to je oduvek bilo tipicno za levicarske ekstremiste, da uopste ne prave razliku izmedju umerene kapitalisticke desnice i one ultra-nacionalisticke, dve desne struje koje nemaju skoro nikakvih dodirnih tacaka, zapravo mi nije ni jasno zasto se rec "desno" uopste koristi za jedne i za druge, jer ih gotovo nista ne povezuje (sem anti-komunizma). Stavise, ultra-desnicari odnosno fasisti/nacisti, imaju neuporedivo vise slicnosti sa ultra-levicom: konc lageri, centralisticka vlast, netolerancija prema politickim neistomisljenicima, psihopatija, nasilje kao glavno orudje u postizanju ciljeva, diktatura, i da ne listam dalje. Komunizam = nacizam/fasizam, da uprostim stvar. Barem u praksi, a mene praksa daleko vise tangira od teorije.

Prema tome, Sastudebil dodje vise kao neka histericna Antifa nerotkinja koja vristi na tipicnom pre-emocionalnom, fanaticnom SJW skupu nego kao razuman intelektualac, sto nije nikada ni bio, niti moze da bude. (Razumni ekstremni levicari jednostavno ne postoje; oksimoron, kao sto rekoh.) Ko ovu splacinu od coveka smatra intelektualcem moze ladno i lepo i Hrusceva ili Gretu Turdberg da tako okarakterise, a potom i Madonnu i bilo koju drugu narcisoidnu pop glupacu ili glumca koji zahtevaju da se desnicarima zabrani sloboda govora. (Nije li Madonna nedvosmisleno trazila u jednom skupu tih fanatika da se Trump ubije...)

Nasmejala me je barem zato 416. strana, mada to nije bila namera Sastuoksimorona...

"U poslednje vreme odredi Bele Francuske napadaju Arape po metrou."

Aha, a nepunih 30 godina kasnije ekstremisticki Muslimani seku belim Francuzima udove na sred ulice i bacaju bombe po rok koncertima u Parizu...

Bas me zanima sta bi Sastuklovn rekao na ovo, kako bi spinovao moju izjavu, odnosno da opet pretvori Arape u zrtve a bele Francuze u (dezurne) krivce, cak i u 21. veku...

Negde sam procitao kako je 4. prica mnogo vise akciona, manje politicka. Netacno. Akcije ima mnogo vise, manje trapavih dijaloga, to je tacno; medjutim, ne prodju ni 2-3 strane a da Sastulenjin ne ubaci neku politicku - naravno uvek levicarsku - propagandu, i to ne suptilno kao pravi satiricar nego onako ocigledno i banalno, kao pravi amater-pisac. Nakon sto je izneo svoju veliku zabrinutost za francuske Arape - jer su francuski rasisti toliko "mnogobrojni" i takva "ogromna pretnja" za covecanstvo - vec na strani 428 se Sastustaljin bavi Folklandskim Ostrvima. Nista iznenadjujuce, naravno: Argentinac je, a pritom mrzi kapitalisticku Britaniju - a pogotovo onu Tacersku koja je tako lepo fino izjebala Argentinske vlasti onomad. (Tacerka je jedna od velikana politike 20. veka: ne verujte lazima koje levicari sire o njoj vec 40 godina. To su isti ljudi koji uzdizu masovnog ubicu Che Gevaru pa jos i precutkuju izvesnog Pol Pota... Tacerka im jos uvek smeta jer je bila veoma uspesna i u politickim i u ekonomskim pitanjima.) A ovo ujedno i pobija tvrdnju pojedinih neinformisanih stripofila da je Perramus strip koji se bavi argentinskom diktaturom 70ih i 80ih. Ne, on se bavi velikim brojem levicarskih opsesija tog razdoblja, ne samo huntom. Sastubreznjev je totalno neobjektivan i 100% pristrasan. Mete su mu iskljucivo Zapadne kapitalisticke drzave (SAD, Britanija, Francuska), dok su krvoloci kao sto su Sovjeti, Severno-koreanci, Kubanci, Nikaragvanci, Libijci, Palestinci i Kinezi postedjeni satire/kritike, jer su mu politicki veoma bliski, da ne kazem ideoloski blizanci. To je njegovo "drustvo". Njih ne dira. Prema tome, kako neko ovakvog coveka moze uzimati za ozbiljno?

Presmesan je ovaj mali fudbalski komentator... Sastutrocki je (navodno) smatrao da su francuski rasisti veca pretnja i da su cinili vecu stetu od npr Mao Ce Tungovog rezima? Covek je manijak, pati od paranoidne levicarske sizofrenije, a jedan od pouzdanih simptoma te degenerativne bolesti je verovanje da je ekstremna desnica bila ekstremno jaka i opasna u 70im i 80im. Klasicna budala... Ili prevejani skot? Verovatno i jedno i drugo: obmana i idiotizam idu neretko zajedno.

Inace je citava ova 4. prica jedna notorna glupost. "Da povratimo osmeh Gardelu, da vratimo sjaj Argentini." Jeftina simbolika, uostalom jednako jeftina kao i marksisticka politicka propaganda koja se provlaci kao kukolj kroz citav integral. Sastubrabonjak mnogo laze, voli da se preserava dok izigrava "intelektualca koji ce da obrazuje stripofile", humor mu je otrcan, fore su mu tupave, poenta nejasna, a dijalozi neretko trapavi. Prava je steta sto je Alberto Breccia bio toliko glup i naivan covek pa je protracio toliku energiju i vreme ilustrujuci ovakve mizerne price. Ovaj crtez, mnogo bolji od raznih skrabotina kojim se bavio u kasnijem periodu zivota, je mogao da upotrebi za daleko inteligentnije ili makar zabavnije pripovedace i njihove scenarije. Ali sta je tu je: Perramus ce uvek biti felericni serijal ciji kontrast izmedju crteza i scenarija jednostavno nervira. Ali to se zna desiti kada lazov i budala udruze "snage" da stvore mizeriju od stripa...
Ono sto izvlaci serijal od totalne propasti je Breccin pomalo divlji ali ipak dosta zanimljiv eksperimentalni crtez koji odise atmosferom i neobicnoscu. Na prvi mah mi se ovaj stil nije dopao, ali vremenom sam odlucio da ipak nabavim album. Ovaj crtez je iz njegove kasnije faze kada se bio prohipsterisao tj krenuo da skraba i da se gubi. Tada si je bio utuvio u glavu da je ruznoca nesto cemu treba teziti u "umetnosti": najverovatnije je bio jedan od mnogih zrtava "pikasovske obmane", na koju su naseli mnogo inteligeniji ljudi od njega. Doduse, vecina pravih umetnika se nisu nikada bavili skrabanjem vec samo umetnoscu, zato je Breccia jedan od redjih koji je naseo na ovu podvalu - ili je cak mozda hteo da bude deo podvale ako ju je bio prepoznao kao takvu. (Mada verujem daleko vise u prvu verziju, da je bio lakoveran.) Breccina naivnost i preterana teznja da bude drugaciji su ga uperili u pogresnom pravcu te je krenuo drasticno da devoulira pod stare dane. To je steta, jer ko zna kakve je lepe stripove mogao da stvori - umesto sranja kao sto su Drakula i El Dorado.

Medjutim, Perramus je jedan od retkih uspeha iz ovog njegovog usranog perioda. Nije preterivao, bar samo retko, i stoga imamo crtez koji odstupa od konvencionalnih "pravila" ali ne u takvoj meri da je potpuni raspad sistema. Ima u ovom "haosu" jos i te kako lepe tehnike, cak i preciznosti - a ovo drugo se odnosi prvenstveno na lica, ne na scenografiju koja podseca na hit-and-miss poteze iz Mitovi o Ktulu. Pogotovo mi se svidja kako je precizno i elegantno nacrtao likove iz daljine, kada zauzimaju samo centimetar u kadru. To ovako dobro umeju da rade samo oni najbolji. (Npr i Battaglia je odlican u ovome.)

Na prvi mah crtez deluje haoticno, ali on to zapravo nije, barem sto se tice prezentacije likova koji podsecaju pomalo na neke od karikaturista koji su radili za slavni satiricno-humoristicki casopis MAD Magazine. Pozadine su te koje su mnogo "slobodnije" prikazane: tu ima haosa - ali haosa koji vise sluzi da kreira atmosferu nego da precizno docarava i ilustruje te pejsaze i gradove.

A tu nastaje i problem, izvesna diskrepancija izmedju crtacke atmosfere, koja je manje-vise mracna, i scenarija koji je ponekad osrednje luckast, kao sto sam ranije pomenuo. Ovakav crtez vise odgovara nekom horor stripu nego toplo-hladnoj politickoj zajebanciji. Pritom uzimam u obzir da Sasturain nije ovaj album nikako smatrao "sprdacinom" vec je nastojao da se ozbiljno pozabavi ovom temom. Problem je sto mu je "crni humor" nesmesan, suvise apsurdan i konfuzan, i cesto generican. Neki likovi, pogotovo zapadnjackih bogatasa, su iskarikirani, i upravo oni najvise podsecaju na MAD.

(Nazivi likova su prejadni: Mastershit je neki americki mocnik, a jedan iz Peramusove druzine se zove Neprijatelj. Je li, Sasturain, moze li to malo suptilnije? Ovakvu balvansku "satiru" ocekujem od polu-pismenih primitivaca, a ne od bajnih "intelektualaca".)

Meni se takav karikaturni pristup nikako ne uklapa uz ovakvu mracno-haoticnu scenografiju, ali valjda je Breccia takve instrukcije dobio od Sasturaina (?). Mnogo su mi bolji crtezi glavnog lika i crnca, tu nema toliko karikature, ili je uopste nema (u slucaju Perramusa). Inace me jako nervira kada likovi i scenografija nisu u skladu vec odudaraju previse jedno od drugog - kao npr u Akira serijalu, u kojem su pozadine ultra-detaljne i lepo sencene a likovi kao da su istrcali iz nekog Dizni filma odnosno iz tipicne maloumne mange u kojoj svi izgledaju kao adolescenti ili mala deca.

Sto se samog izdanja tice, po obicaju je veoma dobro odradjen posao u smislu uveza, naslovnice i odabira/kvaliteta papira. Medjutim, dve stvari me nerviraju.

Prvo, ovo je moglo lepo i fino da se izda u dva albuma - a to bi znacilo da se stripovi mogu citati duze od 10-15 minuta, jer uz ovu integralnu cigletinu ruke otpadaju najkasnije posle tog perioda. Neki lik sa forum.stripovi  tvrdi da je "Perramus najbolje citati u malim dozama, po jednu pricu dnevno". U pravu je, ali ne iz razloga kojeg on navodi (neka glupost), vec zbog tezine same cigle.

Drugo, kad je vec izabrana varijanta jedne cigletine umesto dve polu-cigle, onda su mogli da ne bacaju silni prostor na crne "medju-strane" tj na prazne strane izmedju epizoda. Ovo ne bio bio velik propust da ima samo par epizoda, ali posto ih ima 30-40 ovakvo nakupljanje/sakupljanje praznog papira se granici sa retardiranoscu. Izmedju svake dve kratke epizode nalaze se 2 ili cak ponekad 3 prazne strane. Cemu to? Na ovaj nacin je vec teska cigletina jos cigletastija. Zar im je cilj da se izdanja Fibre koriste na Olimpijskim igrama u dizanju tegova? Da li je ovaj izdavac ikada pokusao da procita neko od svojih izdanja od 2-3 kilograma? Perramus ima 2.5 kg, sto je smejurija zapravo - ali i jedan od dokaza da Fibra svesno proizvodi albume za police, ne za citanje. U Fibri su dobro upoznati s cinjenicom da vecina fibratora skuplja stripove za police, ne da bi ih citali, a tu je debljina na ceni. Sto deblje i teze to bolje, jer "mocno deluje na polici". (Kod ludaka je sve obrnuto od logike...)

Naravno, nije Fibra jedini izdavac koji preteruje sa obimom svojih izdanja, daleko bilo, ali su barem na Balkanu najgori i najekstremniji po tom pitanju. Solitudinis Morbus je samo jedan od mnogih drugih primera njihove ludosti i neprakticnosti (tj "policharstva") jer taj album je trebao da bude objavljen u dva zasebna integrala. Ili tri. Cisto sumnjam da im je ugovor zacrtao da tako moraju da izdaju te albume, jer svi ostali njihovi Toppiji imaju daleko manje strana. Vrh Bogova je prvobitno izdat normalno, ali onda kasnije u dva dela po 800 strana! Nijedan strip od toliko strana se ne moze posteno otvoriti, to je cinjenica. Prosto me cudi da nisu izdali citav serijal u jednoj cigli od 1600 strana... Mozda kad im se Hellboy rasproda ce i tih 7 albuma da re-izdaju u jednoj "knjizi" (mega-cigli) od 2500 strana? Takvo futuristicko fibratorsko izdanje-sranje bi tezilo nekih 15 kilograma, i verovatno bi se prodavalo uz posebnu policu izgradjenu samo za taj "strip". Fibratori bi to verovatno podrzali uz veliki aplauz, jer su lojalni izdavacu a ne stripovima koje (ne) citaju. Ljudska glupost je bezgranicna, kao sto je jedan famozni patuljasti naucnik jednom rekao, stoga ne treba verovati da je ovo nemoguce. Da mi je pre 30 godina neko rekao da cu jednog dana citati stripove teske nekoliko kilograma rekao bih mu da je lud. Zato mozemo ocekivati jos vece ludosti i gluposti od izdavaca, kako domacih tako i stranih.

Cisto da ne bude da "sitnicarim": ovaj album sadrzi 81 crnu stranu. Vise od polovine tih strana su kompletno crne/prazne, odnosno na njima ne pise cak ni broj epizode ili "epilog". To znaci da je ova cigla od skoro 500 strana mogla biti smanjena za skoro petinu na nekih 400 - a da se pritom ne gubi nista od sadrzaja. Kao sto rekoh, izdavacka glupost je bezgranicna...


Opširne recenzije:


Jodoverse:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/kasta-metabarona-gimenez.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2022/09/castaka-das-pastoras.html

Bernet:

Corben:

Toppi:

Palacios:

Bilal:

Manara:

Boucq:

Fernandez:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/zora-and-hibernauts-fernandez.html

Battaglia:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/legionar-dino-battaglia.html

Magnus:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/neznanac-magnus.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/alan-ford-u-boji.html

Ortiz:

Gimenez:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/kasta-metabarona-gimenez.html

Font:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/jon-rohner-alfonso-font.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/zarobljenik-zvezda-alfonso-font.html

A. Breccia:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mitovi-o-ktuluu-breccia.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/mort-cinder-breccia.html

Crumb:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/drawn-together-robert-crumb.html
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/09/muke-sa-zenama-robert-crumb.html

Solano Lopez:

Lawrence:

Moebius:

Grrl-Power:

Bonellijana:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/11/dylan-dog-apokalipsa_30.html

Ostale recenzije:



Sunday, December 11, 2022

Battaglia racconta Maupassant


Battaglia racconta Maupassant
Vrsta: antologija (klasici)

Crtez/scenario: Dino Battaglia

Price: Guy de Maupassant

Izdavac: Milano Libri Edizioni (1978)

Premijerno: 1978 (?)

Dimenzije: 27.4 x 21 cm, HC

Br strana netto: 92

Zanr: istorijski, ratni, literatura

YU istorijat: ?

Kolor? c/b

Politicki obojen? Da, jer se bavi ratom i ondasnjom politikom.

Golotinja? Ne.

Crtez: 10/10

Scenario: 4-9/10

Ciljne grupe: esteticari, zahtevniji stripofili

Prednosti: genijalan crtez, atmosfera, kadriranje

Minusi: na italijanskom, poneke nebuloze
Ovaj se strip sasvim slucajno nasao kod mene, nakon sto sam ga kupio u jednoj spanskoj striparnici. Verovatno je to bio jedini strip na italijanskom u citavoj radnji, a cena je bila samo 10 evra. Nisam mogao odoliti a da ga ne kupim iako je na jeziku kojeg u pisanom obliku razumem samo 5% tj s kojim nisam ni priblizno dovoljno upoznat da bih mogao da ga citam. (Mada se cifra moze sada povecati na 7%, posle citanja albuma.)

Ipak, ovaj problem sam "resio" tako sto sam price "citao" uporedo sa internet rezimeima na engleskom i uz pomoc voice translator app, s kojim sam doduse imao muke na pocetku jer nisam znao tacna pravila citanja (koje mi sada ide mnogo bolje). Stoga ni moja ocena za scenario nije toliko precizna kao sto je obicno slucaj, kada citam na jezicima koje sasvim razumem.

Svih 8 prica se vrte oko Francusko-Svapskog rata 1870-71, i generalno su zanimljive (uz izdasnu pomoc Bataljinog crteza), ponekad i neobicne. Za one koji ne znaju: u tom ratu Nemci su po brzom postupku pokorili Francusku, opsedali i izgladnjivali Pariz 4 meseca, a onda ga cak i zauzeli. Opsada glavnog grada je bila veoma surova - a Francuzi im to nisu oprostili decenijama nakon zavrsetka rata, sto i ne cudi s obzirom na vec opste poznato ponasanje Nemaca kada ratuju a pogotovo kada agiraju kao okupatori.

SPOJLERI:

Na primer kao u prvoj prici, Dva prijatelja (na slici). U njoj se dva pasionirana hobi-pecarosa izloze velikom riziku kada odluce da odu u "niciju zemlju" izmedju dve vojske, samo da bi tamo mogli da pecaju. Jer valjda nigde drugde nema prirode gde to mogu neometano da rade? Ne znam, zato pitam... Mozda zaista nisu imali gde da pecaju pa su "morali" da odu u "niciju zemlju". Ili im nije palo na pamet da lepo i fino sacekaju kraj rata pa da nastave svoj hobi. Da bi uopste mogli uci u tu zonu morali su prvo dobiti odobrenje jednog francuskog oficira, koji im je pritom dao lozinku za izlaz iz te zone. Nesto kasnije, ove dve budal-, tj ova dva prijatelja zavrse na reci/jezeru/gde-god, i krenu s pecanjem.

Pre nego sto ih Svabe uhapse, oni prvo malo caskaju: vode diskusiju o prirodi rata. Filozofiraju, drugim recima. Mopasan prica kroz njih, trecim recima, tj iznosi svoje stavove, koji nisu preterano inteligentni. (Bolje bi im bilo da su se sakrili negde u zbunje, sacekali vece, pa kidnuli natrag u Pariz. Ali onda ne bi bilo price...) U tom razgovoru dolaze do tupavog zakljucka da "dokle god postoje vlade bice i ratova".

Molim?

Da li je Mopasan zaista bio toliko naivan, ne znam, ali barem danas vecina iole obrazovanih ljudi znaju da je nasilje ukorenjeno u degenericnoj prirodi coveka te da uzrok militarnih sukoba nisu nuzno vlasti - koji su neretko samo posrednici izmedju krvozednosti svojih i drugih naroda - vec da je (prekomernog) nasilja izmedju ljudi bilo i pre 5,000 i pre 10,000 godina, a i jos ranije, znaci daleko pre pojave prvih "vlasti", pre civilizacije. Ljudi su se oduvek tukli i ubijali oko teritorije i namirnica, pa cak i oko zena, a ponekad i bez pravog razloga, i to jos od pecinskog doba. Mozda levicari misle da su pecinski ljudi ziveli kao hipici - miroljubivo jeduci smokve i jagode - ali realnost je daleko surovija.

Uostalom, koju alternativu nudi Mopasan? Da se odreknemo vlasti? Presmesno... Onda mozda ne bi imali ratove (akcenat je na mozda) - ali bi zato vladala totalna anarhija, a uz to i veoma redovno krvoprolice izmedju individua, jer bi se ljudi upustali u obracune oko svake sitnice - a psihopate bi harale slobodno ne brinuci se o hapsenju, bas kao na Divljem Zapadu ili u nekom post-apokalipticnom filmu/stripu. Obrni okreni, psihopate skoro uvek vladaju; tj uz vlast ili bez vlasti, oni su ti koji dele "pravdu". U takvoj mopasanskoj anarhiji prosecni zivotni vek bi bio nizi od 16 godina. Prema tome kenjati o "vlasti" kako je uvek zasluzna za ratove je notorna budalastina za diznijevce i ostale naivne ovce, ali ne i za one koji realnije kapiraju ljudsku psihu i narav.

Stoga je nekako i logicno da dva ovakva krete- pardon, ovakva dva lika zavrse mrtvi u jezeru. Naime, Nemci ih hvataju malo kasnije i optuzuju da su francuski spijuni preruseni u civile. Nemacki oficir, neki tipicni krvozedni fric, im nudi zivot i slobodu u zamenu za lozinku. Dva imbeci- tj dva prijatelja odlucuju da budu heroji, a zatim Svabe urade ono sto su oduvek odlicno radili - streljaju svoje zatvorenike, brzo i efikasno. A potom manijacki oficir pojede njihov ulov.

Valjda se tu jos krije i neka bajna ironija kako su njih dvojica zavrsili u istoj toj vodi u kojoj su bili ubili ribe, da bi i sami bili ubijeni tj upecani (od strane Nemaca), a onda baceni u tu vodu. Nadam se zaista da ovo nije bila neka ciljana poenta tj ironija Mopasana, jer je odvise banalna, nebitna i glupa.

BEZ SPOJLERA:

Ne mogu reci da me je sama prica odusevila, iako je imala zanimljivu bazu, ali zato Bataljin crtez pleni, hipnotise, i razbija. Apsolutan genije. Uvek me je bio blam tudje sramote i gluposti - na primer stripofila koji kupuju sve od izvikanog Pratta, a njegovog kolegu i prijatelja Batalju skoro ni ne konstatuju. Drugim (i trecim) recima, kome se Bataljin crtez ne svidja - a Pratt mu je sjajan - taj je posvadjan sa estetikom, taj nema pojma. Izuzetaka naravno ima, ali za 95% ljudi koji stavljaju Pratta iznad Batalje nema pomoci: oni su ustinuti od razumevanja umetnosti, ili barem (stripskog) crteza. Ne razumeju ga. Ne razlikuju genijalnost od proseka (i zvrljanja). Zato npr na Balkanu ima relativno malo izdatog od Batalje (te sam prinudjen da kupujem njegove albume na stranim jezicima), dok od jedva talentovanog Pratta objavljuju svaki strip, svaku skicu, svaku skrabotinu koju je usput nasvrljao u WC-u dok je sedeo na klonji. Prattova precenjost je pravi fenomen, neobjasnjiva misterija koja vuce korene iz ko zna koje i cije gluposti...

SPOJLERI:

Iritantno je i blamazno kako Mopasan u cak dve price idealizuje prostitutke. Da li iz naivnosti ili tipicnog licemerja jednog literarnog "dusebriznika", to ne znam.

U epizodi Gospodja Fifi jedna prostitutka, Rachel, hrabro ubija arogantnog titularnog lika (nemackog okupatora), a onda svaki dan aktivira crkveno zvono u znak pobede - gde se ujedno i skriva sve do zavrsetka okupacije. Taj obrt mi se dopao, ali ne i Mopasanova politicka korektnost: ali makar je Dino imao dovoljno razuma da uopste ne istice da je Rachel zapravo Jevrejka, kao sto pise u originalnoj prici. Bilo bi zaista previse da strip romantizuje i prostitutke i Jevreje - i to u jednoj osobi - kao sto je to bio uradio Mopasan sto godina ranije kada je bio ovo napisao; to bi bio ultimativni klishe na nivou nekog trecerazrednog holivudskog scenariste, koji zeli da upeca ponekog Oskara od licemerne brigade levicarskih idiota koji glasaju za te beskorisne nagrade. (Njih 5,000. Debila.) Medjutim, po prilozenom se vidi da Mopasan nije bio iznad klishea. Ili je mozda taj klishe "visokomoralne/neshvacene prostitutke" nastao tek u 19. veku?

Prema tome, ko kaze da stripska adaptacija neke klasicne literature ne moze biti bolja od originala? Em imamo ovde Bataljin fantastican crtez - uz koji bi i najdosadnija prica bila makar malo zanimljiva - em je lepo i fino sredio pricu da bude manje "idealisticka" i genericna.

Druga prica koja idealizuje prostitutke je daleko gluplja, i ubedljivo najgora u citavom albumu: Boule de Suif (na slici), ujedno i prva prica koju je Mopasan ikada objavio. Ovde je naivnost daleko veca od gore pomenute, jer se ovde radi o klasicnoj levicarskoj klasnoj podeli na dobrice (niski stalez tj u ovom slucaju titularna prostitutka) i olose (visi stalez). Tipican populizam. "Sta ce se citaocima najvise dopasti? A, da! Ajde malo da blatim bogate, da romantizujem siromasne (ili tlacene) jer to raja obozava."

Naime, Nemci zahtevaju od prostitutke Elisabeth da se prcne s nemackim oficirom u zamenu za njenu slobodu kao i slobodu svih ostalih putnika kocije koju su Svabe zarobili. Ona ne prihvata ovu ucenu i reakcija joj je ljutita i nedvosmislena. Ne zeli cak ni da razgovara s nemackim oficirom koji se pali na nju. Jer, je li, ona je prostitutka visokih principa i uzvisenog morala. Mora da se gadi seksa sa strancima, jer kao prostitutka ona to radi samo sa svojim deckom... (Opste poznate kurvinske karakteristike, da su mnogo izbirljive s kim ce u krevet, i da su im principi cvrsti kao stena Gibraltara...) U prevodu: "nikada! ako osh da se tucas, molim calni prvo, protuvo!" Mopasan kao da nikada nije bio krocio u bordel. Ili je mozda bio redovna musterija ali se pravio blesav, kao da ne zna kakve su whorovke... Boze me sacuvaj i sakloni, kakva idiotarija od price.

Na kraju ona ipak popusti pod pritiskom ostalih putnika, koji su je nagovorili da se poprcne sa Svabom da ne bi ostali zarobljeni kao (njeni) taoci u hotelu. I zato se Elizabeth ipak - teske duse - izjebe sa oficirom. Samo zato sto su je svi ostali putnici - naravno teski "olosi" jer su iz visoke i srednje (?) klase - nagovarali na to. Jadna mala whorica, toliko joj je tesko palo da se "zrtvuje" za grupu, a pritom se tim zanatom bavi vec odvajkad (sudeci po tome da ne deluje nimalo siromasno).

A onda kada francuski putnici/izbeglice napokon dobiju slobodu tj nastave putovanje sledi naredni jeftin klishe: oni ponovo krenu da je tretiraju kao govno, dok ona ne prestaje da place. Bas niko od njih da ne bude bar malo zahvalan na "zrtvi" koju je podnela za sve njih? Da je utese? Bas naivno, i previse simplisticno jednostrano, kao u nekoj jeftinoj bajci. Uostalom, zar je Mopasan imao bas toliko nisko misljenje o svojim sunarodnicima? Ili barem samo o onim bogatim, jer kao sto svi socijalisti "znaju", bogati ljudi su svi tezak shljam, dok su svi siromasni velikodusne dobrice... Kakva pavijanska jednosmerna logika, vredna podsmeha ali i zaljenja.

Uostalom, kolika je zapravo bila ta "zrtva" koju je ona podnela za kolektiv? Prca se svaki dan - sa kompletnim strancima! Valjda je poenta sto nije placena za ovu hebacinu vec je morala da to obavi za dzaba. Da, to je bas ogromna zrtva... Mopasan je bio lud ako je smatrao da ova prica ima logicnu bazu. Nema je. Premisa se cak moze opisati kao kompletna budalastina. Ovo kao da je pisao neki debil.

Ovakva budalastina se ne moze uzeti za ozbiljno jer je toliko izromantizovana i ultra-nerealna da je prosto komicna, vise podobna za neku jeftinu farsu nego za ozbiljnu karakternu dramu, a velika ironija se sastoji od cinjenice da je Mopasan spadao u tada nov literarni pokret takozvanih "realista" koji su odbacivali romantizam i slicne "gluposti". Presmesno! Pa sta je to realno u predstavljanju prostitutki kao zrtve drustva i viseg staleza? Hoces da budes realista - a pises bajke... E prc Milojko.

Onaj stari i neubedljivi izgovnjor "ona ne voli da siri noge, zivot ju je na to naterao." U to veruju samo budale i naivcine. Istina je da je zivot u 19. veku bio hiljadu puta suroviji (barem na Zapadu) nego danas, i da su se neke zene i muskarci morali dovijati kako su znali i umeli cisto da bi nekako prekrpili kraj s krajem, da bi preziveli: neke zene su se kurvale, a neki muskarci bavili sitnim kriminalom. Medjutim, Francuska 1870. nije Paragvaj 1654., a pritom se moze komotno reci da uvek ima alternativa - mozda losih opcija, ali daleko boljih od prostitucije. Nijedna zena koja nije fizicki prisiljena da se bavi najodvratnijim zanatom ne mora njime da se bavi. To su price za malu decu, da su sve prostitutke zrtve sudbine i zlikovackih muskaraca. Kao da nimfomanke ne postoje, kao da su istinske kurve neka naucna fantastika. Naravno da Mopasan sa ovakvom gluposcu moze lakse da prodje kao pisac iz 19. veka, ali ono sto odaje njegovu glupost (?) tj naivnost je to sto je ona jedina cestita osoba u prici: svi ostali su olosi ili polu-olosi, samo je ona - jadna mula kurvarica - zrtva drustva, a pritom principjelna, dusebrizna i moralna, i toliko se gadi da ima seks sa strancem. Kakav crni "realizam", ovo je blize nekoj TV sapunici...

Taj mega-klishe - koji je na engleskom govornom podrucju poznat kao "hooker with a heart of gold" -  jos dan-danas ima svoje mesto u literaturi i kinematografiji. Nisam kurvo-istoricar tj nisam ekspert za Fufo-istoriju Drustva, ali mozda su upravo ovakve price stvorile bajkoviti kult oko prostitucije, odnosno da se zene tog zvanja moraju (skoro) sve tretirati kao zrtve-mucenice koje su prisiljene da se time bave.

S ovom pricom, ubedljivo najgorom, Mopasan kod mene gubi poene, jer se bavi onim sto savremeni levicari rade a to je maloumna, totalno plitka politicka korektnost - koja je kompletno ustinuta od realnosti. Generalno govoreci je levica politicki smer koji vodi daleko od cinjenica i zdravog razuma jer se prvenstveno bavi nerealnim pa cak i apsurdnim idealima i nebuloznim verovanjima.

Za razliku od gore pomenutih dviju prica, Otac Milon  je prilicno linearna epizoda, u kojoj se titularni lik ispoveda nemackim okupatorima za svoje "zlocine" tj kako je uspeo da ubije 16 njihovih vojnika - dok ih je sve vreme "gostio" na svojoj farmi na kojoj su bili stacionirani. Prica krece misteriozno ali citaoc vec na 3. strani saznaje da je on ubica, i tu krece ispovest, koja se sastoji od niza ubistava: kada i kako su izvrseni. Ono sto me jako zbunjuje je sto u stripu nema pomena zasto je to cinio. U Mopasanovom originalu je receno da mu je motiv bila osveta:  sin mu je bio ubijen na pocetku rata, a tu je i osveta oca koji je nastradao u jednom prethodnom ratu/konfliktu (pretpostavljam takodje protiv Nemaca). Da li se nesto izgubilo u mom prevodu uz pomoc voice translator? Nije nemoguce da jeste, ali ipak sumnjam u to jer sam bas sve prevodio, nista nisam preskakao.

Ukoliko bi se ispostavilo da se Milonovi motivi zaista u Bataljinovoj verziji ne spominju, to bi bilo veoma cudno, jer bi se postavilo pitanje kako je lik mogao da ubije 16 vojnika, neke od kojih je poznavao sa svoje farme? To bi bilo pre ponasanje nekog serijskog ubice, ili u blazem slucaju haranje koje je mozda otpocelo kao patriotski bunt protiv okupacije (kako farme tako i celokupne Francuske) ali se onda razvilo u neku sadisticku naviku. Ovo je samo moja licna interpretacija, jer iako Batalja pominje da je Milon i sam bio vojnik, njegova ubistva zaista lice vise na ponasanje psihopate nego patriote. (Sto kazu Pajtonovci u jednom filmu, "ubijes coveka u civilnom zivotu i dobijes robiju, ali ubij coveka u ratu i dobijes ebenu medalju".) Medjutim, s obzirom da je u originalu motiv veoma jasan - i totalno logican te opravdan - naravno da nema teorije da je Batalja titularnog lika hteo da predstavi kao monstruma.

Prethodna prica, Majka Sauvage, ima gotovo identicnu radnju i premisu: francuska starica ciji je se sin bori u ratu protiv Nemaca je prisiljena da udomi nekoliko mladih nemackih vojnika, koji se ponasaju s postovanjem prema njoj. Uprkos tome, cim sazna od postara da joj je sin ubijen, ona smesta kuje zaveru, i te iste noci ubija svu cetvoricu mladih vojnika u pozaru, vrebajuci napolju s puskom da neki od njih ne bi slucajno pobegao. Potom je propituje nemacki oficir i naredjuje da je na mestu streljaju.

Ne kapiram zasto je Mopasan morao da napise tj objavi obe ove price, kada bi jedna bila sasvim dovoljna. A i Bataljina odluka da uradi obe mi takodje nije jasna. Razlike izmedju njih su isuvise male i nebitne. Izaberes jednu od njih i cao.

Saint-Antoine (na slici) je jos jedna prica u kojoj je neki francuski civil prisiljen da ugosti nemacke vojnike, odnosno u ovom konkretnom slucaju samo jednog oficira, kojeg je Batalja predstavio kao klasicnog Fritza sto se izgleda tice, dok ga je Mopasan predstavio karakterno kao miroljubivog i bezopasnog. Kao i u dve prethodne price koje sam upravo komentarisao, i ovde civil ubija svog stranog gosta na kraju, s tim sto se ovog puta prica ne zavrsava streljanjem "ugostitelja", kao sto je slucaj u cak tri price u albumu.

Ovo je medjutim zanimljivija epizoda jer je titularni lik neki prefrigani zajebant, poznat u selu kao sprdalo, a time je i prica duhovita, za razliku od one dve totalno sumorne price koje sam malopre opisao. On ubrzo shvata da je nemacki oficir blage naravi a mozda i naivan, te krene da ga sve vise podjebava (na francuskom, jer ovaj nista ne razume): ostale seljane zabavlja i nasmejava kada ga naglas i u vise navrata proziva "moje prase", a svima prica i obecava kako ce da utovi to "svoje prase", te Svabi stalno nudi svinjetinu. Par dana kasnije njih dvojica se napiju, zatim pobiju (na slici), i Saint-Antoine slucajno ranjava nemackog oficira. Kasnije ga ubija, kada shvati da je prekasno da izgladi situaciju. Kraj price je opet klasican mopasantski, tj bez neke prave poente. Samo se pominje kako su Nemci optuzili nekog penzionisanog pandura za ubistvo, a pritom se cak pominje i cerka tog pandura - koja je tek totalno nebitna u ovoj prici. "Kaznjeni zandarm je imao lepu cerku." Koju svrhu ima ova informacija? Sta citaoca zanima da li je neki levi kompletno nebitni lik imao cerku ili ne, a jos manje da li je lepa ili ruzna?

Crtez je opet vrhunski, i moram nanovo da konstatujem koliko je Bataljin crtez iznad (vecine) ovih scenarija i kako je zasluzio mnogo bolje price od ovih, a ujedno moram i da zakljucim da Mopasan nije zasluzio da jedan tako dobar stripadzija crta njegove uglavnom osrednje price.

Jedna prava humoristicka prica, bez palamudarije i tragicnog kraja, je Avantura Waltera Schnapsa. Ovde se radi o nemackom vojniku koji apsolutno mrzi svaki sekund svog bitisanja u armiji - jer je velika "kukavica". Sto se mene tice on nije kukavica vec normalno reaguje na ekstremnu i nenormalnu situaciju - tj rat - ali tako je ovde predstavljen, kao neki kukavni klovn. Njegov odred biva uspesno napadnut, a Valter bezi u zbunje gde se krije sve dok ne prodje frka. (Pre napada se bio svadjao sa sopstvenim bajonetom, koji ga strasno nervira; nesto slicno sam i ja iskusio kada sam sluzio vojsku: mrzeo sam svoju semi-automatsku pusku kao Nem-... veoma.) Zatim se upucuje ka jednoj francuskoj farmi da bi se predao francuskim seljanima. Medjutim, iz straha da ga "uzasni seljani" ne nabiju na vile, on se par noci krije u sumi - sve dok ga glad ne primora da se malo ohrabri. U obliznjem gradicu nalazi otvoren prozor neke bogate kuce, i tamo se posteno nazdere - nakon sto svi prisutni pobegnu glavom bez obzira cim ga ugledaju. Konacno, odred od 50ak Francuza ga "hrabro" hvata, a zatim mu i ispunjavaju tajnu zelju, a to je da bude zarobljen. Cim ga strpaju u celiju on krene da plese od srece, jer je napokon sebi obezbedio prezivljavanje. Oficir koji je vodio cetu koja ga je uhvatila prima medalju od drzave.

Ovo je verovatno i najbolja prica, u svakom slucaju najbolja od onih vedrijih. Najbolji delovi su stvari koje Valter sam sebi govori, puni su humora. Steta je sto nije citav jedan BD uradjen po ovoj prici, makar to znacilo da Batalja izmislja i dodaje delove kojih nema u originalu.

Jedina prica u kojoj nijedan akter nije Nemac je Coup D'etat. U mali francuski gradic stize vest da je imperator Napoleon III bacen u zatvor (Nemci ga capili) i da je proglasena republika. Ovu vest Dr Massarel, lokalni mason i centralni lik, prima sa odusevljenjem. Ono sto sledi je studija politickog fanatizma, zadrtosti i grandomanije - sve spakovano u lik i delo ovog klovnovskog republikanca.

Prica se odigrava pomalo kao farsa, u kojoj se Massarel sve vise blamira pred svojim sunarodnicima, dok sa neuspehom pokusava da natera gradonacelnika da napusti zgradu vlade. Cak mu se seljani pocnu smejati neposredno pred kraj price, a njegove "trupe" (nekolicina jadno opremljenih lokalaca koji izigravaju vojsku) ga sve manje slusaju i konstatuju.

Nekako mi je radnja suvise razvucena, cak na tih 15ak strana, sto realno ne bi trebalo biti puno. Medjutim, nista se posebno zanimljivo ne desava, a humor ne funkcionise posebno dobro jer je sve nekako na istu foru. Vec na prvim stranama je citaocu vise nego jasno da je Massarel jedan klovn koji zivi u svom svetu, ali tu "poentu" Mopasan pravi nanovo i nanovo.

Definitivno ne pomaze ni cinjenica da velik broj citaoca iz 20. i 21. veka nisu nimalo upuceni sa politickom situacijom Francuske iz tog doba. Kakav je bio Napoleon III? Zasto ga nisu svi u Francuskoj voleli i iz kojih tacno razloga? Zbog toga ni ne znamo zasto se Mopasan odlucio sprdati na racun republikanca, umesto rojaliste. Jer Massarel je neumorna meta sprdnje Mopasana, dok se starom gradonacelniku pisac nikad ne podsmeva. Da li to odaje Mopasanove politicke naklonosti, ili je pisac cisto izabrao pobednicku stranu kako bi se lakse podsmevao tadasnjoj civilnoj situaciji u Francuskoj?

Verujem da bi prica bila uspesnija da ju je nacrtao neko ko je ekspert za depikciju emocija kod likova, neko kao Bernet, ili cak Magnus ili Sergio Aragones, na primer. Batalja je vrhunski ilustrator ali mu emocije i komedija nisu jaca strana. Zapravo, sam crtacki stil ovog albuma, koji je mracan i atmosferican, nije ni preterano prikladan za humor, a jos manje za farsican humor. Batalja se striktno drzao originalne verzije; nema skoro niceg sto je izmenjeno.

BEZ SPOJLERA:

Crtez je, za razliku od Price tajanstva i maste, ovog puta vrhunski u svim pricama tj nema nikakvih padova u ovom smislu. Dino je ovde na vrhuncu svoje kreativnosti i sposobnosti, a nema one povremene "lenjosti" tj minimalizma kojem je ponekad znao da pribegne: detaljno sencenje je prozeto albumom, a crte su mu specificne: kombinacija svega ovoga rezultira u jednom od najprepoznativijih crtackih stilova 70ih i 80ih.


Opširne recenzije:

Battaglia:
https://vjetroscomics.blogspot.com/2020/10/legionar-dino-battaglia.html



Friday, December 9, 2022

The Liminal Zone - Ito



The Liminal Zone
Vrsta: antologija

Crtez/scenario: Junji Ito 

Izdavac: Viz Media (2022)

Premijerno: 2020-2021

Dimenzije: 21.8 x 15 cm, HC

Br strana netto: 206

Zanr: horor, triler, sci-fi, misterija

Kolor? c/b

Politicki obojen? Ne.

Golotinja? Ne.

Rasprodato? Ne.

Crtez: 8/10

Scenario: 6-8/10

Ciljne grupe: itovci, zahtevniji mangashi, odrasli

Prednosti: zabavno, veoma fin crtez

Minusi: nekim pricama fali zakljucak
The Liminal Zone je nova kolekcija prica od Ita, uradjenih 2020-21, mada je i sam crtez dovoljan da bi se ovo odmah prepoznalo, jer je Ito s vremenom sve bolji i bolji. Ima jos vise sencenja nego pre, a detalj je bogat kada je to najpotrebnije. Treba samo uporediti njegove prve strane u karijeri, s pocetka Tomie (koje su pateticne, gotovo pocetnicke), sa ovim albumom. Kao nebo i zemlja.

Sto se scenarija tice, sve je uglavnom po starom: mastovite, neobicne i brutalne price s veoma lepim zenskim likovima. (Naravno da govorim o protagonistkinjama, ne o zenskim antagonistima.) Retko koji crtac, manga ili zapadnjak, toliko atraktivno crta zenske likove kao Ito, a to je kod mene nezanemarljiv plus. Na primer Kakizaki, Itov mangaski kolega, bolje radi scenografiju od Ita, ali su mu zato zenski likovi osrednji.

Doduse, Ito se u "uvodu" zali kako ima sve manje inspiracije za price, te da je morao za ovu kolekciju da iskoristi prethodno odbacene ideje/price/koncepte. Takva skromnost sigurno nije lazna, sudeci po propratnim tekstovima u njegovim ostalim integralima. Koji bi jos scenarista priznao ovako nesto? Ito je totalno nepretenciozan, sto je ionako u duhu japanskog mentaliteta. Zamislite jednu pretencioznu ustvu kao sto je Alan Moore da tako nesto o sebi kaze! Nemogucnost. On sebe smatra stripskim Isusom. Odnosno Che Guevarom, posto je (licemerni) komunista. Ali nazalost, u tome ga podrzavaju i mnogi njegovi sledbenici... Oni bas mnogo glupi, podrazumeva se. Kult oko ove budale je teska blamaza za svet stripa...

Bez sumnje ce zbog Itove (preterane) samokritike mnogi automatski da tvrde kako je The Liminal Zone inferioran rad, jer je za mnoge ljude tipicno da se preterano fokusiraju na ono sto autor kaze o svom radu - umesto da se vode sopstvenim utiscima. Ali nije. Daleko bilo. Verovatno je scenaristicki slabiji od ShiverSmashed ili Fragments of Horror ali definitivno razlika nije velika. Pritom, poboljsani nivo crteza umanjuje "manjke" u scenarijima te daje vise nego dovoljno razloga da se i ovo nabavi.

Inace, zanimljivo je da Ito u "uvodu" albuma objasnjava kako je prvi put mogao da radi price bez uslovljavanja sto se duzine tice. Drugim recima, imao je ovog puta slobodu da ucini price onoliko dugim koliko je to njemu odgovaralo. Priznaje da se uvek jako mucio da se pridrzava manga standarda za duzinu, i da je obicno pisao duze scenarije nego sto je smeo, a potom je morao na silu da skracuje price, da izbacuje delove. Cak je odao "tajnu" da je u proslosti morao da menja kraj nekih prica - samo da ne bi prekoracile duzinu! Ovo u velikoj meri objasnjava zasto su mu neke price delovale kao da se najednom zavrsavaju, onako naglo i ne sasvim zadovoljavajuce, a ponekad i razocaravajuce. Steta je sto japanski izdavaci nisu nista pametniji od americkih i evropskih, jer takva nebulozna nefleksibilnost nesumnjivo steti kvalitetu vise nego sto ih pospesuje.
SPOJLERI:

1. prica Weeping Woman Way je tipican Ito, u smislu da kada uzme neku ideju ide do kraja s njom, u totalni ekstrem. Mozda je cuo o narikacama te dobio ideju. U ovom slucaju narikace toliko placu da stvaraju bujice vode. Ekstremno, i zabavno, po obicaju. Sigurno da se ova prica ne ubraja u njegove najbolje, ali i slabija prica od njega je bolja od vecine horor scenarija koji vladaju stripom. Ito se poverio citaocu da smatra da je mozda ova epizoda ispala predugacka, i s tim je u manjoj meri u pravu. 8/10

2. prica Madonna (obe slike) je mnogo surovija, kompleksnija, i ima vise akcije. Ima tu dosta suludih zbivanja i likova, i nije sve preterano logicno - ali to ne cudi previse s obzirom da je ovo vise kao horor triler nego standardna horor fantazija u kojoj je "sve" dopusteno. Element fantazije je naravno prisutan i ovde ali ljudsko zlo i ludilo su centralne teme.

Nekoliko nejasnoca. Zasto se direktor skole usudjivao kaciti sa svojom drugom zenom tj provocirati je kad je imala onoliku moc? On nije pokazivao strah od nje, sto je vise nego cudno. Odakle joj uopste ta moc? Ovo ne da nije objasnjeno nego nije bilo ni pokusaja da se objasni: ona je jednostavno najednom pokazala tu demonsku sposobnost da pretvara ljude u so, i to je to. Kao da je to najnormalnija stvar. Verovatno je Itu jednostavno odgovarao takav kraj pa joj je "poklonio" tu moc, bez preterane analize sta kako i gde. Jer nema nikakvog razloga zasto bi bas ona imala tu moc, a ne neko drugi (ili niko). To bi bila Stiven King skola, tj stil pisanja lakrdijasa i dunstera. Medjutim, Ito veoma lepo i vesto upakuje svoje (nelogicnije) price (kojih i nema puno), te su te rupe u scenariju zanemarljive odnosno moze se preci preko njih. Ono sto je najbitnije je da je prica zanimljiva, opicena i zabavna. Ovog puta je i dosta holivudskija nego obicno tj komercijalnija, stoga i moje (ne bas idealno) poredjenje sa idiotom zvanim Stephen King. Jeste on kralj, ali samo kralj govana.

3. prica The Spirit Flow of Aokigahara nema veze sa triler zanrom, vec se bazira na prilicno bizarnoj horor-sci-fi premisi, i to bez ikakvih zlikovaca. (Zapravo, dve od ovih cetiri prica nemaju zlikovce.) Interesantna i pomalo surealna epizoda koja se nazalost ne zavrsava na zadovoljavajuc nacin jer ne resava nista, odnosno misterija ostaje na identicnom nivou. Ja ne zahtevam da se razresi (svaka) misterija, pogotovo misterija ovakve vrste, ali da se barem nesto pojasni ili makar nagovesti bi bio ipak minimum neki.

4. prica Slumber vraca citaoca u skoro cistokrvni triler zanr. Nisam uopste fan tematike serijskih ubica, jer je to toliko nemastovita i iscedjena tema - vec odavno izmuzena do zadnje kapi - da ne kapiram sta se tu jos moze reci, izneti, izmisliti ili sprovesti a da nije vec uradjeno pregrst puta ranije. Ito nam nudi objasnjenje koje nije zadovoljavajuce jer nam nikada ne objasni kljucnu stvar: kako je ubica manipulisao svojim zrtvama da veruju da su oni ubice. To je prevelik propust. Prica kao takva nije losa, ali u poredjenju sa Itoovim mnogim drugim daleko boljim i originalnijim pricama ovo je nekako prosecno.

Sve u svemu, strip definitivno preporucujem, iako je scenarijski nivo slabiji od ostalih kolekcija prica - barem od onih koje sam vec procitao, a to su ShiverSmashedFragments of Horror, i Lovesickness. Prvo, crtez je iznad proseka za Ita, odnosno jos bolji nego obicno, a drugo, bar dve price su dosta dobre. Medjutim, prvo nabaviti starije antologije, pa tek ovu, ukoliko finansije igraju neku ulogu. Sve antologije preporucujem (cak i one koje jos uvek nisam procitao jer sam skoro siguran da su i one dobre) sem Dezertera jer je tu crtez dosta slab.